Lana Bastašić (1986) je književnica rođena u Zagrebu. Objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010) i Vatrometi (2013), knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015) i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014). Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020. godine, a uvršten je i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Dobila je nekoliko nagrada za kratku priču, dve nagrade za poeziju, i nagradu za neobjavljenu dramu. Priče su joj objavljene u nekoliko regionalnih časopisa i antologija kratke priče, uključujući Pucanja i Pristojan život. Jedna je od osnivača škole književnosti „Bloom“ u Barseloni i članica PEN centra u BiH. Ponekad živi u Beogradu.
Zbirka ,,Mliječni zubi” (2020) sastoji se od dvanaest kratkih priča čiji su protagonisti deca koju povezuje odrastanje na Balkanu. Balkan u ovom slučaju nije samo geografska odrednica već kulturološki pojam. Priče su se mogle odigrati bilo gde, u bilo koje vreme, ali vezuje ih famozni balkanski mentalitet i tema na kojoj autorka insistira u svim intervjuima o novoj knjizi – uticaj patrijarhata na odrastanje i formiranje ličnosti.
Prva priča ,,Šuma” u tom smislu i simbolično otvara zbirku i to rečenicom ,,Trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu”. Poslednja priča ,,Tata stiže kući” završava smrću oca i tako zatvara krug. Između te dve priče čitamo o deci koja prolaze kroz različite vidove traume: fizičko i psihičko nasilje, nedostatak roditeljske brige i ljubavi, nerazumevanje... Detinjstvo je u pričama deromantizovano, dekonstruisano i svedeno na mučne i neprijatne, ali vrlo realne epizode. Srećni ljudi se detinjstva sećaju kao najlepšeg perioda života – perioda bez briga čiji se problemi i boljke, ako postoje, posmatraju kroz smeh. Ali nisu svi ljudi srećni i nisu sva detinjstva bajkovita.
,,Djetinjstvo se često u javnom diskursu romantizuje, posmatra se kao neki nevini i slatki uvod u pravi život koji dolazi kasnije, a pritom zaboravljamo da je tim ljudima njihov trenutni život jedini pravi život, i da i oni osjećaju sve one emocije s kojima se suočavamo i mi odrasli. Ne vidim zašto je problem na poslu važniji od problema u školi. Zašto je problem u braku važniji od problema u školskoj klupi. Smeta mi ta snishodljivost prema dječijem iskustvu budući da su upravo ta iskustva ono na čemu će se izgraditi kao osobe.” (Iz intervjua za City Magazine)
Ako je ideja ,,podrivanja patrijarhata” u središtu zbirke, ne bi trebalo da čudi što su žrtve nekih situacija opisanih u pričama devojčice. Jednu od njih maltretira nastavnik fizičkog, jednoj zvižde na ulici. Ali Lana Bastašić ističe važnu poruku koja se često zaboravlja kada je u pitanju ova tema: patrijarhat nije poguban samo za žene već i za muškarce. U prvoj, već pomenutoj priči, otac je glavna tema čaršije jer ide naokolo suvonjav i neopeglan. Niko njemu ništa ne zamera, njegov izgled je odraz njegove žene. Jedna žena iz komšiluka pronicljivo primećuje: ,,Vidi se to na čovjeku, kakvo žensko ima kod kuće”. U priči ,,Dan na bazenu” dečak trpi uvrede oca i njegovo psihičko stanje odražava se nemirima u stomaku, a bezizlaznost situacije maštanjem o Spajdermenu koji se pojavljuje kao heroj, ironično jer otac koji bi trebalo da bude heroj svakog srećnog deteta – to nije. Druga tema je neupitni autoritet odraslih, prikazan u primerima kroz odnos nastavnika i učenika, tačnije dve učenice koje nisu posebno dobre u tome što nastavnici predaju pa samim tim i nezainteresovane. Neuspeh i moranje se preslikavaju na osobe koje ih primoravaju i, vrlo interesantno, obe svoju mržnju prema njima projektuju nazad na sebe, maltene istim rečima: možda sam je podsjećala na besmislenost njenog posla (priča ,,Recital”).
Tonalitet priča je sumoran (kao što to često biva kada je tema taj naš vajni balkanski mentalitet, čak i kada je prikazan kroz humor) a pripovedanje često faktografsko, bez stilskih ukrasa, ulepšavanja, u službi prenošenja informacije. Junaci nemaju imena jer im ni ne trebaju, a ono što im se događa može brzo iščileti iz sećanja – i može se steći utisak da je sve to nebitno (ko, gde, kada i šta), suština je u osećaju koju zbirka treba da prenese.
U ,,Mliječnim zubima” nisu samo muškarci negativci. Loše roditeljstvo po pravilu ne poznaje pol, baš kao ni dobro. Autorka poručuje da smo svi jednake žrtve i ta njena poruka je zacementirana poslednjom pričom. Teret patrijarhata na leđima nose svi, posebno muškarci koji u svakom trenutku moraju biti jaki, samostalni, racionalni. A deca sve posmatraju i upijaju obrasce poput sunđera jer neretko ne znaju za drugačije. I time se zatvara krug.
Izdavač: Booka
Ocena: 3.5/5
Posts
Roman "Uhvati zeca" mi se mnogo svideo, tako da sam zainteresovana za dalja čitanja Laninih dela, makar i ne bila toliko "jaka". Tema trauma odrastanja svakako je važna, Balkan kao pozadina i senka na sudbinama koje opisuje, izgleda, opšte mesto njene proze - u dobrom, razlikovnom smislu. Tvoj tekst - odličan.:)
ReplyDeleteHvala! Dobila sam ,,Zeca" za Novu godinu, čeka svoj red. Imam velika očekivanja pošto svi živi hvale roman :)
Delete