Emili Ostin je kanadska književnica. Prvi roman Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti objavila je 2021. godine. Roman je naišao na odličan prijem kritike i publike, nominovan je za nagrade The Stephen Leacock Memorial Medal for Humour i Amazon First Novel Award. Diplomirala je na Katedri za engleski jezik i književnost i stekla master diplomu iz bibliotekarstva. Na književnu scenu stupila je novelom Oh, Honey, za koju je dobila podršku Kanadskog saveta za umetnost za kvir feminističku književnost. Trenutno piše drugi roman za koji je takođe dobila podršku Kanadskog saveta.
Ukoliko bismo pokušali da zaplet romana Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti svedemo na jednu rečenicu, ona bi verovatno glasila ovako: Gilda, anksiozna lezbejka ateistkinja u dvadesetim godinama, slučajno dobija posao u katoličkoj crkvi. Gildu upoznajemo u trenutku kada doživljava lakšu saobraćajnu nesreću u kojoj je povredila ruku, zbog čega mora u bolnicu. Većina bolničkog osoblja na prijemnom pultu je poznaje, što je čini veoma nervoznom jer, ispostaviće se, Gilda često posećuje odeljenje za hitan prijem pa je zbog toga više ne shvataju sasvim ozbiljno. No, Gilda nije klasičan slučaj hipohondra, o čemu svedoče brojni neiskorišćeni uputi za psihijatriju, već neko koga kroz život prati parališuća anksioznost. Nakon gubitka posla, saobraćajne nesreće i saznanja da njen brat ima ozbiljan problem sa alkoholom, Gilda upada u veoma mračnu epizodu tokom koje u stanu pronalazi letak koji reklamira besplatno mentalno savetovalište u obližnjoj katoličkoj crkvi i odlučuje da ga poseti. Na vratima crkve sreće sveštenika koji, međutim, pomisli da je došla na razgovor za posao. Budući da joj socijalne veštine nisu jača strana i da ju je sramota da kaže da je došla zbog savetovališta, Gilda odlučuje da mu ne protivreči i dobija posao sekretarice u crkvi. Naizgled odlična vest za nekoga ko ne može da plati kiriju, potrebno je samo da se pravi da je sušta suprotnost onoga što zaista jeste. U trenutku kada pređe prag svog novog radnog mesta i uveri se da „Bog ne pokazuje naznake želje da je zbriše sa lica zemlje“ počinje Gildino žongliranje lažima. Istovremeno, od svojih novih kolega mora da sakrije da je lezbejka koja uopšte ne veruje u Boga, a od svoje nove devojke da je zaposlena u crkvi. Na početku se čini da joj ne ide loše: otac Džef je oduševljen činjenicom da ume da uključi računar i zna da pošalje mejl, a Elenor je i dalje tu, uprkos tome što Gilda ponekad nije, makar ne duhom. Situacija će, međutim, vrlo brzo početi da se komplikuje. Gilda će među nepročitanom poštom crkve, za koju je bila zadužena njena prethodnica Grejs, pronaći nekoliko poruka Grejsine prijateljice koja očigledno nije svesna da piše pokojnici. Gildu će sama pomisao na staricu koja je nedavno izgubila muža a sada treba da se suoči i sa smrću bliske prijateljice u potpunosti slomiti. Bez razmišljanja će se upustiti u dopisivanje sa njom, glumeći Grejs o kojoj zapravo ništa ne zna.
Gildina sposobnost da se preoptereti osećanjima drugih, posebno ljudi koje uopšte ne poznaje, mnogo govori o njenoj ličnosti i mehanizmima odbrane od sopstvenih problema. Naročito kad se u obzir uzme činjenica da je izuzetno zatvorena i da gotovo mehanički izgovara rečenice poput „Dobro sam“ kada to očigledno nije slučaj. Dok pokušava da uteši staricu koja je ostala bez supruga, Gilda istovremeno opsesivno traži komšijsku mačku koja je nestala nakon požara u kući, dopisuje se sa momkom koga joj je „nabacio“ neko iz parohije a koji joj užasno ide na živce (to radi jer želi da ostane u ulozi, plašeći se da će, ako ga odbije, svi odmah shvatiti da je gej), pokušava da pomogne bratu alkoholičaru i dodvori se roditeljima, i zajedno sa kolegom iz crkve Barnijem istražuje sumnjive okolnosti Grejsine smrti – dok istovremeno tone sve dublje u mračne misli i kontemplira o samoubistvu.
Roman je ispripovedan u prvom licu pa o svemu ovome čitamo iz Gildine perspektive, prateći njen zbrkani tok svesti u fragmentima. Zanimljivo je da Emili Ostin odlučuje da ovako mračnu temu začini vrlo čestim uplivima humora i čini to maestralno, ne poništavajući ozbiljnost teme kojom se bavi. Gilda je zapravo veoma duhovita i njen mračni smisao za humor može se posmatrati kao jedan od mehanizama odbrane koji nije toliko neobičan kod ljudi koji se bore sa depresijom. Velika je verovatnoća da ćete se naglas smejati tokom čitanja ovog romana, ali bez ikakve griže savesti. Iako u nedvosmisleno teškoj situaciji, Gilda je osoba od krvi i mesa i njeno mentalno zdravlje nije jedina stvar koja je definiše. Ona je ujedno izuzetno brižna, ali i vrlo smotana, pa smešne situacije u koje zapada čine da bude dopadljiva, da se čitalac zaista veže za nju, da je ne posmatra samo kao personifikaciju određene dijagnoze.
Talenat Emili Ostin ogleda se, između ostalog, i u pristupu temi koju obrađuje. Roman počinje poput prave komedije intrige, zasnovane na nesporazumima i iznenadnim obrtima. Gilda je upravo junakinja specifična za takve komedije, nespretna i nesposobna da se snađe čak i u najobičnijim situacijama. Kada čitalac shvati zbog čega je to tako već je osvojen njenim šarmom i autorka bez bojazni može da pređe na suštinu. Smeštanje pripadnika LGBT zajednice u kontekst katoličke crkve izuzetno je odvažan potez autorke, ali ona to čini bez namere da ikoga uvredi. Ona prosto preispituje hrišćansku dogmu iz ugla ateiste i skreće pažnju na brojne besmislice i površnosti. Na primer, kada Gilda čita odlomke iz Biblije (prvi put u životu, čini se):
Ko opsuje oca svojega ili mater svoju, da se pogubi.To mi se čini malo ekstremnim. Da li misle na korišćenje ružnih reči ili unajmljivanje veštice da izgovori nekoliko reči kako bi prizvala natprirodne sile i nanela im zlo?Ne mogu da ne primetim upotrebu muških zamenica. Pitam se da li se ta direktiva odnosi na mene. Da li je to rupa u zakonu koju mogu koristiti isključivo žene? Ko god da je napisao ovu knjigu, toliko je davao prednost muškarcima da je potpuno zaboravio na drugu polovinu ljudskog roda. Izgleda da ja smem da psujem roditelje bez ikakvih posledica.Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.Au. Hvala bogu pa izgleda kao da se ni ovo ne odnosi na žene. Razočarana sam što je Bog toliko homofobičan da je zaboravio na lezbejke, ali mislim da bih radije bila zaboravljena nego pogubljena.Čekaj. Da li bih?Za mrtvacem ne režite tijela svojega, ni udarajte na se kakvih biljega. Ja sam Gospod.Spuštam rukav preko ručnog zgloba gde sam istetovirala mali upitnik. Konačno greh koji se odnosi na mene.Ne oblači na se haljine od dvojakih stvari.Šta? Zašto?
Važno je napomenuti da u romanu Emili Ostin crkva nije neprijatelj, niti su ljudi okrenuti crkvi negativci, naprotiv, Gildi boravak u crkvi na neki način pomaže. Satira i kritika su usmerene na one koji dogmu shvataju zdravo za gotovo, bez ikakvog konteksta i kritičkog mišljenja, koji osuđuju sve što je drugačije bez pokušaja da razumeju, zaboravljajući pritom na osnovne postulate hrišćanstva kao religije koja propoveda ljubav i požrtvovanost. Iako koristi crkvu kao veoma upečatljiv primer, Emili Ostin ne postavlja pitanje šta danas znači biti hrišćanin već šta znači biti čovek.
Još odvažniji je, možda, prikaz Gildinog mentalnog stanja. Mentalno zdravlje je u poslednje vreme česta tema književnosti, ali Emili Ostin bira malo drugačiji pristup. Depresija i anksioznost u ovoj knjizi nisu romantizovane, naprotiv, autorka nakon duhovitog uvoda u fabulu sasvim neočekivano i bez pardona uvlači čitaoca direktno u mrak sa kojim Gilda mora da se nosi. A taj mrak je prikazan u svojoj najmračnijoj formi, realan, kakav jeste, iznenadni bezdan. Poruka autorke je da se iz njega ipak može izvući, čak iako to deluje potpuno nemoguće. Mi ne znamo šta će se dalje dogoditi sa Gildom, njeni problemi ne mogu nestati tek tako, ali autorka je ipak optimistična. Svi na ovom svetu će jednog dana umreti, ali ako danas nije taj dan, zašto onda ne bismo živeli?
No comments:
Post a Comment