Kao malu me knjige nisu preterano zanimale,
tačnije, nisu me zanimale uopšte. Osim nekoliko obaveznih lektira (i to ne
svih!), gotovo da nisam ni čitala. Otud tolika rupa u mom poznavanju dečjih
klasika, kao dete sam prosto uvek imala preča posla. Ta preča posla su uglavnom
bila zabavnog karaktera, a čitanje mi u to vreme nije delovalo posebno
zanimljivo.
Otkako sam prerasla slikovnice, knjigu gotovo da
nisam uzimala u ruke (osim famozne „Pipi Duge Čarape“, koju sam pročitala
nebrojeno puta) i moja majka je u to vreme već počela da paniči, pošto je bila
uverena da ću izrasti u osobu koja će knjige koristiti eventualno kao
dekoraciju u stanu, ako i to. Mislim da u to vreme verovatno nije ni mogla da
sanja o tome koji ću životni put izabrati. No, o tom potom.
Prva ozbiljna knjiga koju sam pročitala, bila je upravo knjiga Čarlsa Bukovskog. Knjigu sam pronašla sasvim slučajno, kao što
to obično biva, u kući svoje prve komšinice, tada nerazdvojne drugarice. Tačnije,
u sobi njenog starijeg brata (ovakvi upadi u sobe starije braće i sestara bili
su strogo zabranjeni, pa samim tim i veoma zanimljivi). U jednom od tih
zabranjenih pohoda, ugledala sam na podu knjigu, čiji me je naslov privukao.
Knjiga se zvala „Đavo je bio vruć“.
Otvorila sam sadržaj, odabrala priču „Ćebe“ i
počela da čitam.
Ne mogu tačno da opišem zbog čega je na mene ta
priča ostavila toliko jak utisak, ali čim sam je pročitala, zatvorila sam
knjigu, pročitala ime pisca i otišla kući. Kod kuće sam na samim vratima pitala
majku da li imamo neku knjigu od Čarlsa Bukovskog. Valjda ne moram da
napominjem da majka samo što nije pala u nesvest. Jedno je da dvanaestogodišnje
dete koje ne čita naprasno traži knjigu, ali je potpuno druga stvar kada traži
knjigu od Bukovskog.
Nakon kratkih konsultacija sa rođakom koja je
inače i pedagog, odlučila je da mi da knjigu. Ionako sam previše mala da
shvatim te neke lascivne stvari (druga su vremena bila), a i da se ne lažemo:
bolje išta nego ništa. Imali smo u to vreme u kući samo „Bludnog sina“ u nekom
BIGZovom kompletu (kod mene je i danas) i tako sam se ja dala na čitanje (i
više nikada nisam stala).
Čim sam završila sa „Bludnim sinom“, otišla sam u
biblioteku, sa svojom karticom sa odeljenja za decu, i umesto „Pipi Duge
Čarape“ preneraženoj bibliotekarki tražila roman „Žene“. Gospođa je, čim je
izašla iz stanja šoka, odbila da mi da traženu knjigu i rekla da će
kontaktirati moje roditelje ukoliko nastavim da se izmotavam. Nakon što sam,
potpuno zbunjena, ispričala majci šta me je snašlo, ona je otišla do iste te
biblioteke i uzela knjigu umesto mene.
I tako je sve počelo. Čitala sam jednu po jednu
knjigu, iz romana Bukovskog saznavala o njegovim omiljenim piscima, pa počela
da čitam i njih: Hemingveja, Šekspira, Fantea. Ubrzo sam počela da čitam sve
što mi padne pod ruku, ali uvek sam se vraćala Bukovskom. Te iste godine sam, na času
srpskog jezika na kom smo govorili o svojim omiljenim piscima, govorila o
Bukovskom (na potpuno zaprepašćenje nastavnice, govorimo o šestom razredu
osnovne škole). A nekoliko godina kasnije sam, upravo zbog njega,
upisala (i završila) Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom
fakultetu u Beogradu.
I evo, i dan danas govorim o njemu, ne kao o
jednom od svojih omiljenih pisaca, već kao o čoveku koji mi je odredio životni
put. Ma koliko da se moj književni ukus menjao (a menjao se konstantno),
Bukovski je uvek imao i uvek će imati svoje posebno mesto. A „Ćebe“ mi je i
dalje omiljena pripovetka koju sam ikada pročitala.
Srećan rođendan, gospodine Kinaski!
Posts
0 comments:
Post a Comment