Summa summarum – 2015. godina (u knjigama)

Nekako je očekivano da poslednji post u godini bude baš o toj istoj godini i nekim bitnim stvarima koje su se u njoj odigrale, odnosno, u našem slučaju, o knjigama koje su meni, kao čitaocu, godinu obeležile.

Strah od umiranja – Erika Džong

Erika Džong je američka autorka, najpoznatija po svom romanu „Strah od letenja“, delu koje je, u vreme kada je objavljeno (1973. godine), izazvalo brojne kontroverze zbog eksplicitnih stavova o ženskoj seksualnosti koje Džongova zastupa i koje se smatra bitnim faktorom u razvoju drugog talasa feminizma u Americi. „Strah od letenja“ prodat je u više od dvadeset miliona primeraka i danas je jedno od najpoznatijih dela feminističke književnosti.

„Strah od umiranja“ najnoviji je roman Erike Džong, objavljen 2015. godine. Iako naslov može navesti čitaoca da pomisli da je u pitanju nastavak „Straha od letenja“ (Fear of Dying i Fear of Flying), to ipak nije slučaj.- Ovog puta Džongova na mesto naratorke stavlja Vanesu Vonderman, dugogodišnju prijateljicu Izadore Ving, glavne junakinje kultnog romana. Vanesa je prekoračila šezdesetu i udavala se nekoliko puta (baš kao i Erika Džong) i konačno, uz bolničke postelje svojih roditelja i svog petnaest godina starijeg muža, postaje svesna svoje (i svačije) smrtnosti i zbog toga je hvata panika.

Ženska seksualnost jedna je od primarnih tema pisma Erike Džong, pa tako se i ovom romanu seks pojavljuje kao jedan od načina na koji se Vanesa sukobljava sa starenjem. Kako je udata za starijeg muškarca, seks više nije redovan kao nekada, pa Vanesa pokušava na sve načine da se domogne „ševe bez rajsferšlusa“ (termin koji je Erika Džong skovala u „Strahu od letenja“, a koji označava seks bez obaveza).

Za razliku od Izadore Ving, Vanesa nema problema sa samopouzdanjem – sve što ona želi jeste da zaustavi vreme i ostane večno mlada. U tom smislu Vanesa možda i nije harizmatična kao Izadora. Ona je egoistična i ponekad vrlo površna. Na početku romana sebe predstavlja kao srećno udatu ženu – u oglasu za seks bez obaveza na jednom od internet stranica tog tipa. Dok joj se muž oporavlja od teške operacije, ona neprestano proverava poruke mogućih kandidata. Iako je udata za milionera, svađa se sa sestrom oko nasledstva, konkretno oko majčine biserne ogrlice, ali ne zbog njene sentimentalne vrednosti, već zbog izrazito retkih bisera od kojih je načinjena. Okružena smrću (u isto vreme u bolnicama obilazi roditelje i muža), Vanesa u hodu smišlja odbramene mehanizme, pa se ovakve situacije i obrasci ponašanja lako mogu vezati sa prostim eskapizmom.

Na kraju Vanesa uspeva da stekne ravnotežu, najpre kada postane baka (jer novi život uvek donosi nadu i simbolično nastavlja cikličnost postojanja), a zatim i kada ode u Indiju gde simbolično vraća svoju mladost novim talasom popularnosti koju joj donosi (za Indiju sasvim nova) gotovo zaboravljena sapunica koja ju je proslavila kao glumicu, aludirajući na taj način na indijsko verovanje o reinkarnaciji.

Kada se malo zagrebe ispod površine, može se uočiti satiričan ton romana. Vanesa se lako može posmatrati kao nusproizvod holivudizacije estetike. Ona, na kraju krajeva, jeste glumica iz serija, koja je glumom prestala da se bavi onog trenutka kada je prestala da dobija uloge zavodnica (te uloge su svojevremeno zamenjene ulogama majki, a zatim i starica).

Erika Džong se u jednom intervjuu požalila kako više ne gostuje na televiziji jer niko ne želi „baku“ u studiju. U tom smislu, stara žena (odnosno žena sa licem koje nedvosmisleno pokazuje njene godine) predstavlja još jedan tabu modernog sveta, a život nakon šezdesete neku vrstu limba u kojem nema mesta za vita activa.

Čitajući ovaj roman nisam imala utisak da je protagonistinja u svojim šezdesetim, više se činilo kao da je u periodu krize srednjih godina. Moram da priznam da me je sve to preterivanje pomalo i nerviralo. Ali onda mi je nešto palo na pamet – da li je to zapravo provokacija, odnosno autorkin način da nam skrene pažnju na tradicionalne kalupe koje, ma koliko bili širokih vidika, ipak podsvesno gajimo i podržavamo? Šta tačno znači fraza „ponašati se u skladu sa svojim godinama“ (ili polom, na kraju krajeva) i ko je odredio te obrasce ponašanja?

Dakle, kako u savremenom svetu biti žena čiji je duh znatno mlađi od njenog tela? Da li je ta unutrašnja mladost nešto prirodno ili ponovo jedan od imperativa kojima nas zasipa javna sfera? Ako pogledamo oko sebe, lako ćemo primetiti da smo okruženi medijskim zvezdama kojima ne možemo odrediti godine. Botoks, nedadekvatno ponašanje i odeća odavno su prestali da šokiraju. Zbog čega mladalački duh mora pratiti i podmlađena spoljašnost (ni Vanesa nije odolela zatezanju lica, kao ni Erika Džong)?

Kada sam zatvorila knjigu, bila sam pomalo razočarana jer nisam imala utisak da sam od Erike dobila ono što sam očekivala, međutim, sada kada (odnosno dok) pišem ovaj post, nisam više tako sigurna. Ipak, roman mi je na trenutak delovao kao bilo koji drugi sezonski čiklit i tom utisku prosto ne mogu da se oduprem. Možda je problem u tome što ne mogu da se poistovetim sa Vanesom, što je i prirodno (a taj problem nisam imala sa „Strahom  od letenja“), a možda je sve to produkt podsvesne želje za večnom inspiracijom Erike Džong, nešto poput Vanesine želje za večnom mladošću.

Jeste li čitali „Strah od umiranja“? Kako vam se čini u odnosu na autorkine prethodne romane? Podelite svoje utiske u komentarima. J

Ocena: 2.5/5

Sva svetlost koju ne vidimo – Entoni Dor

Entoni Dor je američki pisac romana i kratkih priča, rođen 1973. godine. Do sada je napisao dve zbirke kratkih priča (The Shell Collector i Memory Wall), dva romana (All the Light We Cannot See i About Grace) i knjigu memoara (Four Seasons in Rome). Dobitnik je brojnih nagrada, od kojiih je najprestižnija Pulicerova nagrada za 2015. godinu i to za roman koji je jedino njegovo delo koje je prevedeno na srpski jezik, a ujedno i tema današnjeg posta – „Sva svetlost koju ne vidimo“ (All the Light We Cannot See). Ovaj roman našao na se na New York Times listi najprodavanijih knjiga, a bio je i u užem izboru za National Book Award za 2014. godinu.

Radnja romana „Sva svetlost koju ne vidimo“ smeštena je u vreme Drugog svetskog rata i čine je dva paralelna narativna toka koji se smenjuju tokom celog dela: priča o Mari Lori, slepoj devojčici iz Pariza i priča o Verneru, nemačkom dečaku koji odrasta u sirotištu.

Kada je Mari Lora oslepela, njen otac joj je napravio drvenu maketu kvarta u kom su živeli, kako bi uspela da zapamti raspored ulica i nauči da se nesmetano kreće po tom delu Pariza. Mari Lora svoje detinje dane provodila je sa svojim ocem, bravarom Nacionalnog muzeja, slušajući o eksponatima i čitajući romane Žila Verna, iznova i iznova. Svake godine za rođendan, Mari Lora bi od svog oca dobila dva poklona: ručno napravljenu kutiju-slagalicu i (za njihove uslove veoma skupu) knjigu pisanu Brajevom azbukom. Kada su Nemci okupirali Pariz, Mari Lora i njen otac odlaze u primorski gradić San Malo, kod devojčicinog ekscentričnog deda-strica, i sa sobom nose jednu od najvećih dragocenosti muzeja.

Na drugoj zaraćenoj strani, u malom rudarskom gradu u Nemačkoj, odrasta Verner Pfenig, zaljubljenik u nauku i tehniku. Njegova upornost i talenat odvode ga na školovanje za Hitlerovu omladinu. Verner je ubeđen da je to ostvarenje njegovog sna – izbeći život rudara i postati svetski poznat naučnik – ali uskoro će shvatiti da život koji je pred njim nije ni blizu onom o kojem je sanjao.

Uvodni deo romana počinje 1944. godine, da bi se nakon par kratkih poglavlja vratio u doba pre rata i upoznao nas sa glavnim likovima. Vremenski skokovi, kao i skokovi sa Mari Lorine na Vernerovu priču nisu zbunjujući, naprotiv, oni, zajedno sa izrazito kratkim poglavljima, daju određeni tempo naraciji i grade napetost i iščekivanje čitalaca.

Struktura romana nagoveštava neizbežni susret Mari Lore i Vernera i to je jedini predvidljiv aspekt ovog romana. Iskreno, sve vreme sam se nadala da se njih dvoje nikada neće sresti (po meni, to bi bilo bolje rešenje), naročito kada je do susreta (i svih njegovih posledica) došlo. Međutim, roman ne završava klišeiziranim romantičnim hepi endingom, tako da, u tom smislu, nije bilo razočaranja po tom pitanju.

Moguće je da nisam usamljena po tom pitanju, ali dok sam čitala ovaj roman, konstantno sam na umu imala „Kradljivicu knjiga“ (iako osim ratnog okruženja nemaju baš mnogo dodirnih tačaka), tako da, ukoliko ste voleli „Kradljivicu knjiga“, pročitajte i „Svu svetlost koju ne vidimo“, verujem da se nećete pokajati.

Iako je posredi ratni roman, u „Svoj svetlosti koju ne vidimo“ rat je prisutan poput pozadinskog šuma. U ovom romanu nećete pronaći ideologiju (osim standardne podele na dve zaraćene strane), niti preispitivanja istorije ili bilo kakve kritike. Likovi su stereotipno podeljeni na dobre i loše, do te mere da pojedini negativci svoje osobine manifestuju i kroz fizičko obličje, dok neki pozitivni sporedni junaci imaju comic relief momenat. Međutim, Dor u ovakvoj karakterizaciji nije bio isključiv, tako da postoje „dobri Nemci“ (jedan od njih je i Verner), kao i loši Francuzi. Pomalo bajkovita atmosfera romana samo dodaje njegovoj draži i u skladu je sa lirskim tonom pripovedanja. Ovo je prelepo napisan roman sa divnom porukom, kojem istoriografija i objektivnost nisu primaran cilj, i tako ga treba i čitati.

Ako za trenutak ne budemo sitničavi i ne uzmemo za zlo autorov naivan prikaz rata i (možda previše holivudski prikaz) nacističke ideologije i samo se opustimo i upijemo priču – ovo je roman za čistu desetku. Jer ovo nije knjiga o užasima rata, već o čovečnosti koja tinja u pojedincima čak i kada pomislimo da je čovečanstvo dotaklo samo dno. Uostalom, sve je već sročeno u naslovu (koji i sam nagoveštava liričnost ovog dela) – svetlost uvek postoji, iako je ponekad ne vidimo.

„Otvorite oči i vidite njima sve što možete pre nego što se budu zauvek sklopile.“

Ocena: 5/5

Noć knjige 2015 – ulov i utisci (bookhaul)

Za vas koji možda ne znate, Noć knjige je manifestacija koja se odigrava dva puta godišnje (u junu i u decembru), kada u svim Laguninim knjižarama možete kupiti knjige po specijalnim cenama i uz svaku kupovinu očekivati neke lepe poklončiće. Ja sam planirala da uzmem četiri Lagunina naslova kako bih ostvarila popust od 40%, a završila sam sa šest kupljenih knjiga, iz prostog razloga što čim uđem u knjižaru izgubim i poslednju trunku samokontrole.

Knjige jeeeej

Mene je put naneo u Laguninu knjižaru u Bulevaru, gde sam, iako je manja knjižara u pitanju, uspela da nađem sve što sam htela i u kojoj je (logično) bila strahovita gužva, zbog čega je osoblje bilo malo sluđeno, umorno i neorganizovano, ali na kraju smo se nekako snašli.

Prva knjiga, koju merkam već neko vreme, odnosno prve dve knjige, jesu „Videla“ od Elenor Katon, najmlađe dobitnice Bukerove nagrade, čije se objavljivanje malo odlagalo, verovatno jer je izdavač u poslednjem trenutku odlučio da roman razbije u dva toma. U pitanju je istorijski triler, smešten na devetnaestovekovni Novi Zeland. Čula sam samo pozitivne kritike kada je ovaj roman u pitanju i jedva čekam da ga pročitam, ovo će definitivno biti prva knjiga za 2016. godinu (i za novi Reading Challenge).

Drugi roman, „Predivne ruševine“, Džesa Voltera, takođe Lagunin, takođe istorijski. Roman nas vraća u 1962. godinu i zaviruje u tadašnji holivudski glamur. Takođe dosta hvaljena knjiga koju sam stavila na spisak još pre nego što je objavljena kod nas.

Sad tek shvatam da je i treća knjiga istorijska (ne znam, nešto me je uhvatilo u poslednje vreme), ali u pitanju nije fikcija. „Leto trideset devete“ Vernera Birmana je istorijska reportaža o događajima koji su se odigrali nekoliko meseci pre početka Drugog svetskog rata.

To su bile planirane knjige, a onda sam videla Saramagovo „Slepilo“ kako usamljeno sedi na polici i doziva me. To je jedini Saramagov roman koji nemam, a da je objavljen kod nas, što je vrlo zanimljivo, ako u obzir uzmemo činjenicu da mi je „Slepilo“ verovatno omiljeni roman ovog pisca. Ali eto, sad sam upotpunila kolekciju i mogu da nastavim svoj život mirne savesti.

Poslednja knjiga za koju sam se uhvatila jeste roman Marije Sempl „Gde si nestala, Bernadeta“. To je ujedno i jedina knjiga koju sam uzela a da nije Lagunina (na nju je išao popust od 20%). Ovo nije bilo baš neplanirano jer sam je već stavila na listu za novi Reading Challenge, a svakako mi treba nešto da me malo nasmeje u ovim tmurnim danima (što naravno ne znači da je neću čitati tek negde u maju).

Celokupna ušteda u odnosu na regularne cene je izašla nešto više od 2000 dinara, što će reći da sam dve knjige dobila fraj. Malo je reći da sam zadovoljna, jer je popust bio znatno veći od onog na Sajmu, iako se članski popust ovog puta nije obračunavao. U svakom slučaju, ja sam presrećna, dovukla sam kući novu gomilicu knjiga koju nemam gde da stavim i sad sam mirna neko vreme... što naravno ne znači da neću posetiti zimski Sajam, ali gledaću da odem praznog novčanika.

I nezaobilzna mačka, naravno

Laguna je u najavama obećala da će svaki kupac dobiti poklončić i to obećanje su ispunili. Ja sam dobila nekoliko sitnica: lak za nokte (koji već sutra ide kao dodatak jednom poklonu za rođendan), tester voćkastog Palmolive pilinga, kesicu Dr. Oetker praška za spremanje tople čokolade, St. George ešarpu, vaučer za Gigatron i nekoliko magazina.

E sad, moja Noć knjige je komotno mogla da se preimenuje u 24h Knjige, pošto sam juče konačno dobila torbu koju sam čekala skoro dva meseca i koju mi je poslao moj divni, dragi drug. Torba je toliko slatka i nerdy da ću je verovatno nositi sve dok se ne raspadne. Autor torbe je Bookworm Boutique (možete je pronaći na instagramu i fejsu), ima divne stvari, ali ne šalje robu u Srbiju, pa sam morala da se dovijam (preko prijatelja u Irskoj) iiii konačno je stigla!

Istog dana sam potpuno neočekivano dobila i fensi knjigu sa receptima Gordona Remzija „Zdrav Apetit“, jedan od onih suludo skupih kuvara. Knjiga je vizuelno prelepa, ali prilično neupotrebljiva, s obzirom na to da ja nisam baš vrsna kuvarica i moram da priznam da za veći broj namirnica na kojima Remzi ovde insistira nisam ni čula (jedini Estragon za koji ja znam jeste Beketov lik, a sumnjam da se na njega misli). Ali nikad ne reci nikad, ko kaže da vas jednog dana neću pozvati na ručak i poslužiti vam baš salatu sa gamborima, fetom i lubenicom?

Suma sumarum – divan dan od početka do kraja, pun iznenađenja i poklona (i novih knjiga!). Da li ste vi pazarili nešto? Podelite svoje utiske i ulove u komentarima, preporuka nikad dosta. 

Široko Sargaško more – Džin Ris

Džin Ris (1890 – 1974) je engleska spisateljica karipskog porekla. Iako je dvadesetih i tridesetih godina 20. veka objavila čak četiri romana, najpoznatija je kao autorka „Širokog Sargaškog mora“, zbog kojeg je stekla slavu, ali i neke od prestižnih nagrada. Ovaj roman danas se smatra klasikom 20. veka i nalazi se u silabusu u većini škola engleskog govornog područja.

Iako se najčešće spominje u kontekstu postkolonijalne književnosti, ovaj roman je zbog svoje slojevitosti bio tema brojnih feminističkih, intertekstualnih i psihoanalitičkih studija. Radnja „Širokog Sargaškog mora“ smeštena je na Karibe (Jamajka i Dominikanska republika) i odvija se u tridesetim godinama 19. veka, u doba nakon emancipacije robova. Osim ludila, jedna od glavnih tema koju roman obrađuje jeste nejednakost između polova, naročito u bračnoj zajednici, kao i sveopšti gubitak identiteta viktorijanske žene udajom (koji je u romanu simbolično prikazan njenim prostim preimenovanjem po volji supruga), pa se ovaj roman često čita i kao feminističko pismo.

Inspiraciju za svoj najpoznatiji roman Džin Ris je našla između redova jednog kanonskih dela engleske književnosti – „Džejn Ejr“ koji je 120 godina ranije napisala Šarlot Bronte. Kao razlog za pisanje „Širokog Sargaškog mora“, autorka je navela činjenicu da je tokom čitanja „Džejn Ejr“ naslutila obrise rasizma i latentnog seksizma. Baš kao i čuvena „luda žena sa tavana“, Ročesterova supruga Berta, i Džin Ris je poreklom Kreolka, što ju je navelo da ponovo oživi jednu od najmisterioznijih junakinja svetske književnosti i ispriča njenu stranu priče.

Pisanje ovakvih prequela nije usamljen slučaj u književnosti. Na isti način se, na primer, sa „Robinzonom Krusoom“ poigrao dobirnik Nobelove nagrade Dž. M. Kuci, u svom romanu „Fo“, kao i mnogi drugi autori pre i posle njega, sa mnogim drugim delima.

„Široko Sargaško more“ se može posmatrati kao nezavisno književno delo, ali kao u bilo kom drugom slučaju intertekstualnosti, poznavanje originalnog dela romanu daje dodatnu složenost. Ovome svedoči i kraj romana, koji je autorka odlučila da ostavi potpuno otvorenim za individualnu interpretaciju, znajući pri tome da će poznavanje romana Bronteove samo odvesti priču na određenu stranu i time je stopiti sa originalom.

Ne postoje eksplicitne naznake da roman ima veze sa „Džejn Ejr“ i u tome upravo leži veština Džin Ris kao pisca. Glavna junakinja, koja predstavlja Bertu, zove se Antoaneta (što jeste njeno srednje ime u romanu), a sam Ročester u romanu nije imenovan, niti je čitaocu pružen njegov fizički opis. Roman, međutim, obiluje aluzijama koje poznavaoci Bronteove lako mogu prepoznati. Osim problema (naslednog) ludila, tu je i kreolsko poreklo, bolestan brat, kao i činjenica da u jednom trenutku Ročester svoju suprugu počinje da zove Berta, prosto jer misli da joj to ime više odgovara.

Roman se sastoji iz tri dela. U prvom Antoaneta govori o svojom odrastanju sa majkom koja nakon gubitka sina u potpunosti gubi razum, kao i o svom venčanju za džentlmena iz Engleske. Drugi deo romana ispripovedan je iz perspektive Ročestera, u kojoj saznaje tajnu istoriju porodice svoje supruge, dok treći govori o Berti, odnosno o Antoaneti koja gubi razum. Ono što je interesantno jeste da je drugi deo romana, odnosno onaj koji pripoveda Ročester, najobimniji, što je svakako lukav potez Risove i predstavlja još jedan način prikazivanja problema marginalizovanja žene u viktorijanskom društvu. Risova se u romanu dotiče još nekoliko marginalnih grupa, pa se, osim neravnopravnosti polova, dotiče i pitanja klase, rase ali i onoga što se u devetnaestom veku smatralo ludilom.

Kada Antoanetin muž primi pismo u kojem saznaje detalje o njenoj porodici, njegov stav prema njoj se momentalno menja. Večito otrgnuta od ljubavi bližnjih, Antoanetu muževljevo odbijanje i hladnoća konačno teraju u ludilo, baš kao i njenu majku.

„Uvek postoji druga strana“ glavni je moto ovog romana i odnosi se direktno na prikaz Ročesterove supruge u romanu „Džejn Ejr“. Za razliku od originalnog lika koji je više na zastrašujuću senku, Džin Ris Berti daje lice i glas, kao i opravdanje za ludilo, čime ona konačno dobija empatiju i razumevanje čitalaca. Džin Ris u „Širokom Sargaškom moru“ obrće uloge – nakon zle, lude žene u „Džejn Ejr“, Berta je sada žrtva, a negativac je upravo Ročester, više ne zatočenik, već onaj koji je svoju ženu oterao u ludilo.

Napisan 1966. godine, u jeku seksualne revolucije, ali i takozvanog drugog talasa feminizma, kao i borbe protiv rasizma širom sveta, roman je brzo privukao pažnju javnosti i dobio brojna priznanja zbog bavljenja tadašnjim tabu temama. Priča je inspirisala nekoliko TV i filmskih adaptacija, a ostaje i danas aktuelan kao apologija jedne od najzagonetnijih žena koju je svetska književnost ikada upoznala – čuvene lude žene sa tavana.

Ocena: 3.5/5

Infinity Book Box – decembar

Jutros me je probudio umilni glas mog veselog poštara (koji moju ulicu uvek obilazi ranom zorom i uvek je lepo raspoložen) i saopštio mi da mi je stigao očekivani paketić! U mesečnim favoritima sam najavila post iznenađenja i evo ga: danas otvaramo prvi Infinity Book Box!

Infinity Book Box je paketić koji je osmislila Ema, koju do sada možda znate po obeleživačima za knjige i sličnim sitnicama za knjigoljupce koje pravi. Dugo sam po instagramu gledala razne vrste ovakvih paketa koji su popularni širom sveta, i baš sam srećna što se neko setio da ovako nešto pruži i srpskoj publici. Inicijalna ideja je ista: jednom mesečno možete naručiti „kutijicu“ u kojoj će vas sačekati knjiga iznenađenja i još nekoliko sitnica koje su na ovaj ili onaj način u vezi sa čitanjem.

Naravno, pri otvaranju paketa sam imala neizostavnu pomoć svojih ljubimaca, tako da je ovo bila radost za čitavu porodicu, a fotkanje pojedinačnih predmeta nalik na jutarnju gimnastiku. J

Pa da počnemo!

Prvi predmet koji sam ugledala je bila ova zimska štrikana kapica u kojoj su bile spakovane sitnice. Kapa je lepa, ali braon, nažalost, nije moja boja (retko koja boja je moja boja), tako da će kapica biti prosleđena dalje.

Već je najavljeno da će knjiga u paketu biti klasik, i „Mali princ“ je u tom smislu pun pogodak, pošto, ako mene pitate, svaka kućna biblioteka treba da ima svoj primerak. Kroz moju je prošlo nekoliko, a zanimljivo je da trenutno kod sebe nemam nijedan (imam komplet Egziperijevih knjiga, ali „Mali princ“ kao da je u zemlju propao), tako da je ovaj došao kao poručen, bar dok ne nađem svoju.

Minđušice u obliku pera su došle sa kratkim objašnjenjem o tome šta predstavljaju: „Indijanci su u svojim obredima koristili četiri pera, posebno orlovo pero na istoku za proleće, sokolovo pero na jugu u leto, gavanovo pero na zapadu u jesen i sovino pero na sever zimi. Pera bi se stavljala na četiri strane sveta na podu kruga i njihova svrha je bila da štite one koji su kretali u potragu za vizijama – na putu ka prosvetljenju ili inicijaciji. Pera su korišćena i kao amajlije, jer se verovalo da poseduju svojstva svete ptice. Tako pero orla i sokola, kao grabljivica koje prema predanjima lete najbliže suncu, daruju oštro oko i hrabrost ratnicima putem magije prenosa“.

Tu su i nezaobilazni bukmarkeri, jedan sa vrpcom, jedan bez, oba plastificirana, kao i mali kalendar koji je zgodan za novčanik. Kao neko ko skuplja obeleživače za knjige, ovo je za mene pun pogodak, nikada ih ne mogu imati previše.

Paketić sadrži i četiri ex libris papirića, koje ja inače ne koristim (za veće kućne biblioteke su praktičniji pečati, o kojima razmišljam već duže vreme), ali mogu biti zanimljiv dodatak ako imate običaj da poklanjate knjige (a ja imam, tako da ću ovo svakako iskoristiti).

I za kraj, stvarčice koje su mi se najviše dopale:

Sličica sa siluetom i citatom Džejn Ostin „In vain have I struggled. It will not do. My feelings will not be repressed. You must allow me to tell you how ardently I admire and love you“; bedž (jeeeej bedž!) sa čuvenom Zapinom  izjavom „So many books, so little time“, koja predstavlja aksiom i ujedno tužnu sudbinu svakog knjiškog moljca; i dva preslatka dekupaž podmetača sa bookish motivima.

Zadovoljna sam onime što sam dobila, naročito ako u obzir uzmemo cenu paketića, koja iznosi 650 dinara (698 sa poštanskim troškovima) i mislim da ću naručiti i sledeću!

Sve to na gomili izgleda ovako:

Da li ste i vi naručili Infinity Book Box? Šta ste dobili u njemu i šta vam se najviše dopalo (koliko sam shvatila, ne dobija svako iste stvarčice)? Obavezno podelite utiske u komentarima!

Jebo sad hiljadu dinara – Boris Dežulović

Boris Dežulović je hrvatski novinar i pisac. Svoju novinarsku karijeru započeo je u Slobodnoj Dalmaciji, a bio je i jedan od osnivača splitskog nedeljnika Feral Tribune, koji je napustio 1999. godine (6 godina nakon osnivanja). Nakon toga prelazi u zagrebački Globus za koji i danas piše redovnu kolumnu pod nazivom „Ugovor s đavlom“. Piše kolumne i komentare i za srpske medije: Peščanik i N1.

Zajedno sa Predragom Lucićem, Dežulović 1999. godine priređuje knjigu pod nazivom Greatest Shits: antologija suvremene hrvatske gluposti, u kojima su sakupljene „notorne izjave“ uticajnih ličnosti iz Hrvatske devedesetih godina. Svoj prvi roman, Christkind, objavljuje 2003. godine i nakon toga dobija nekoliko prestižnih nagrada (nagrada za najbolje prozno delo Jutarnjeg lista, nagrada Marija Jurić Zagorka za novinara godine). Drugi roman, Jebo sad hiljadu dinara, objavljuje 2005, iste godine kada i antiratnu zbirku Pjesme iz Lore. 2007. godine izlazi zbirka pripovedaka Poglanikova bakterija. 2014. godine dobija Evropsku novinsku nagradu u kategoriji najboljeg komentara. Danas živi i piše u Beogradu.

Roman „Jebo sad hiljadu dinara“ je antiratni roman čija radnja počiva na komediji zabune. Dve grupe vojnika, jedna HVO, druga Armije BiH, našle su se jedna drugoj na nišanu, ne znajući pri tome koga na nišanu drže. Tome nisu pomogle ni uniforme u koje su se „po tajnoj misiji“ prerušili, noseći tako odela svojih protivnika – Hrvati bosanske, Bosanci hrvatske. Iako je radnja smeštena u jedan dan (nedelja, 29. avgust 1993. godine), roman obuhvata gotovo celokupne živote ovih dvanaest „veličanstvenih“ vojnika. Dok pokušavaju da smisle razrešenje pat pozicije u kojoj su se pronašli, obe grupe prepričavaju dogodovštine iz prošlosti. Ta prošlost im je, naime, zajednička, pa se na obe strane spominju ista mesta, događaji i ličnosti, što njihovu situaciju čini još apsurdnijom.

Na početku, dok se ne upozna sa likovima, čitalac ih teško razlikuje. Dopustiću sebi tu slobodu da mislim da je Dežuloviću ovo bila namera, kako bi dodatno naglasio svoju poentu o besmislu rata koji opisuje. Moram da naglasim da je autor uspeo da ostane potpuno nepristrasan, što ovo čini jednim od boljih antiratnih romana koje sam pročitala. Sveopšti besmisao kulminira u neprepoznavanju protivnika, odnosno nerazlikovanju „naših“ od „njihovih“, što, po autoru romana, uopšte nije čudno jer, na kraju krajeva, svi smo mi „naši“.

-         Naši smo.

-         Hvala bogu, uzdahne Ćumur. - I mi.

[…]

-         Glavno da smo naši.

-         Eto...

-         Naši, jašta – odahnu i Papac.

-         Svi smo znači... naši – zaključi Ćumur

Tema kojom Dežulović počinje i završava roman jeste čovekova sudbina. Da li je u pitanju unapred predodređen put ili niz slučajnosti? Naslovna replika „Jebo sada hiljadu dinara“ jeste sumiranje ovog pitanja. Jedan od likova, Pako, svoju sudbinu je zacrtao onog dana kada je kod čuvene Žuže kupio paklu cigareta.

Tada, u tom času, a on ga pamti kao da je bio jutros i pamtit će ga sasvim sigurno dok je živ – jer živjet će, kako stvari stoje, još najviše dva-tri dana – njegov se život dijelio na dva kolosijeka, i on je izabrao krivi. Samo da je rekao „U redu je, tetka Žužo!“, ne bi danas pasao suhu travu u minskom polju usred Suhodola, već bi bio kompjutorski programer u nekoj mirnoj četvrti Philadelphije, s tri i pol tisuće dolara plaće, podstavljenom kožnom jaknom i velikim crnim labradorom na suvozačkom sjedištu landrovera... samo da je rekao „U redu je, tetka Žužo, jebo sad hiljadu dinara!“

 Kako Žuža nije imala sitnog novca, morala je otići da novac razmeni. Dok je prelazila ulicu, udario ju je auto i Pako je sa njom otišao u bolnicu i sačekao da se pojavi Žužin muž. Za to vreme, Pakov prijatelj Aljo ga je panično tražio po celom gradu kako bi mu dao dozvolu za napuštanje grada koja bi ga spasila mobilizacije, međutim, kada je Pako stigao kući, na vratima su ga već čekala „dva medvjeda u maskirnim uniformama“.

Kraj romana ne dolazi kao iznenađenje. Čak i da zaboravite ili preskočite uvodnu piščevu (lažnu) zahvalnicu, kroz ceo roman će vas pratiti slutnja da će se dogoditi nešto loše. I nakon što se satima budete smejali uz dogodovštine Dežulovićevih vojnika, na kraju će vam ostati knedla u grlu koja će vas podsetiti da rat nije smešan i nema srećan kraj. Tako kraj romana „Jebo sad hiljadu dinara“ možemo posmatrati kao metaforu onoga što se zapravo dogodilo bivšoj Jugi – zajedno smo se smejali, a onda nas je, iznenada, zadesila katastrofa.

Ocena: 5/5

Mesečni favorit – novembar

Stigao je decembar! Mesec praznika, okićenih ulica i kuća. Već danima po netu gledam slike novogodišnjih dekoracija i maštam o kićenju jelke, ali imam tri velika problema: ne znam gde da stavim jelku, imam mačku predatora koja će je urnisati prvog dana i psa koji se svega plaši, pa ne vidim zašto bi sa jelkom bilo drugačije. No, sa jelkom ili bez nje, novembar je iza nas, pa je vreme da sumiramo utiske.

Knjige koje sam pročitala u novembru (hronološki):

1. „Crvena kraljica“ – Viktorija Ejvjard

2. „Ono što nas ne ubije“ – David Lagerkranc

3. „Čovek u visokom dvorcu“ – Filip K. Dik

4. „Jebo sad hiljadu dinara“ – Boris Dežulović

5. „Široko Sargaško more“ – Džin Ris

O prve tri knjige sam već pisala na blogu (klik na naslov vodi do posta, ukoliko ste nešto propustili), a biće reči i o ostalim naslovima sa liste i to u naredna dva posta (najverovatnije).

Titulu favorita ovog meseca odnosi antiratni roman „Jebo sad hiljadu dinara“, Borisa Dežulovića. O romanu ćete čitati već u narednom postu, ali već ga sada od srca preporučujem, pa ukoliko vam treba preporuka za narednu knjigu, uzmite ovu, da zajedno saberemo utiske!

Stvar po kojoj je ovaj mesec bio poseban jeste intervju koji sam odradila sa urednicom izdavačke kuće Urban Reads. Ukoliko ste preskočili ovaj post, obavezno ga pročitajte!

U decembru nastavljam sa čitanjem knjiga kupljenih na Sajmu (više o tome OVDE), najpre sa romanom „Sva svetlost koju ne vidimo“, koji sam započela pre neki dan. Ono čemu se posebno radujem jeste Noć knjige, za koju sam spremila omanji spisak, tako da vas očekuje još jedan boookhaul na blogu (stay tuned J). Takođe, spremite se za nešto novo sredinom meseca, post kakav do sada niste videli, a koji bi mogao (nadam se) da bude redovna stvar na blogu. I to je nešto zbog čega sam baš uzbuđena i iskreno se nadam da neće izneveriti moja očekivanja.

Šta ste vi čitali u novembru? Koji su vaši favoriti?

Čovek u visokom dvorcu – Filip K. Dik

Filip K. Dik je američki pisac rođen u Čikagu 1928. godine. Još kao dete je imao zdravstvenih problema, kako fizičke, tako i psihičke prirode. Fakultet je napustio veoma rano i odlučio je da se oproba kao pisac, tako što je raznim izdavačima i časopisima neumorno slao svoje priče. Prva priča koju je objavio zvala se Beyond Lies the Wub. Brzo se probio u svetu naučne fantastike i danas važi za jednog od utemeljivača ovog žanra. Bio je veoma plodan pisac (za života je objavio preko 30 romana), a sa tim se, kao i sa njegovim celokupnim stilom, često povezuje njegovo redovno korišćenje različitih vrsta narkotika. Neka od najpoznatijih dela ovog autora su „Da li androidi sanjaju električne ovce?“ (delo poznatije široj javnosti po ekranizaciji nazvanoj Blade Runner), „Ubik“, „Tamno skeniranje“, „Valis“ i dr, a više od deset Dikovih romana poslužilo je kao inspiracija za filmske adapatacije. Filip K. Dik umro je 1982. godine, a godinu dana nakon njegove smrti utemeljena je nagrada koja nosi njegovo ime, a dodeljuje se na godišnjem nivou najboljim delima u okviru žanra naučne fantastike.

Roman „Čovek u visokom dvorcu“ objavljen je 1962. godine i prvi je od tri Dikova nagrađena romana (nagrada Hugo 1963. godine). Dik je za ovaj roman planirao nastavak, ali ga nikada nije završio.