Solomonova pesma – Toni Morison

Toni Morison (1931-2019) je američka književnica, dobitnica brojnih priznanja, među kojima se ističe Nobelova nagrada za književnost (1993. godine). Napisala je jedanaest romana od kojih su najpoznatiji „Voljena“ i „Solomonova pesma“. Pored romana, Toni Morison piše i knjige za decu, eseje, kratku prozu i drame. Jedna je od najzaslužnijih osoba za promovisanje „crnačke literature“, a ujedno i prva Afroamerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost.

„Solomonova pesma“ je njen treći roman, napisan 1977. godine, a i danas je jedan od njenih najčitanijih i najcenjenijih dela.

Radnja romana smeštena je u period između tridesetih i šezdesetih godina 20. veka, u vreme velikih promena u oblasti ljudskih prava Afroamerikanaca. Glavni junak „Solomonove pesme“ je Mekon „Mlekadžija“ Ded (Macon Milkman Dead), čijim rođenjem počinje priča. Mlekadžija je prva crna beba koja se rodila unutar zidova bolnice, a ne na njenom stepeništu.

Roman je podeljen na dva dela; u prvom upoznajemo istorijat Mlekadžijine porodice i njegovo odrastanje u okruženju bivših robova. Njegovi roditelji pripadaju višoj klasi – otac mu je veleposednik, a majka ćerka poznatog doktora. Porodično ime (Pokojni) Mlekadžijin deda poneo je zahvaljujući pijanom službeniku koji je tokom popisa oslobođenih robova „pobrkao“ kolone i upisao pogrešne podatke. Prvi deo romana prati Mlekadžiju do njegovih ranih tridesetih godina i pokazuje ga kao osobu rastrgnutu između pragmatičnosti koju predstavlja njegov otac i tradicionalnih vrednosti prikazanih kroz lik njegove tetke Pilat, koja predstavlja crnački folklor. Pilat je neko ko izaziva nelagodu – rođena je bez pupka i osuđena na život na margini.

Drugi deo romana predstavlja Mlekadžijinu potragu za „Zlatnim runom“, prikazanom kao potragom za vrećom zlata za koju sumnja da ju je Pilat sakrila. Ova potraga završava novim saznanjima o Mlekadžijinim korenima, simbolično predstavljenim kroz „Solomonovu pesmu“. Umesto zlata, Mlekadžija pronalazi svoje davno izgubljene korene i shvata važnost nematerijalnog nasleđa, nasuprot onom materijalnom.

Ovaj roman zauzima važno mesto kako u postkolonijalnoj, tako i u feminističkoj struji. Kroz prikaz odnosa junaka sa svojom majkom, tetkom i sestrama, Morisonova se osvrće na sujeverja zajednice, kao i na pitanje položaja žena u crnačkom društvu, dok kroz razgovore Mlekadžije sa svojim najboljim prijateljem, Gitarom, dotiče goruća pitanja socijalnog položaja Afroamerikanaca širom sveta, dajući ovom romanu dozu oštre kritike rasizma u američkom društvu.

„Solomonova pesma“ se posmatra kao tipičan bildungsroman, ali kroz priču o Mlekadžijinom sazrevanju autorka čitalačkoj publici donosi osvežavajući osvrt na afroameričku kulturu. Ne gubeći iz vida duhovno putovanje protagoniste, Toni Morison upoznaje čitaoca sa istorijom, ali i usmenim predanjima, koji u ovom romanu igraju jednako važnu, ako ne i važniju ulogu od same pisane istorije.

Reading Challenge: Knjiga iz Oprinog čitalačkog kluba

Ocena: 4/5

Antilopa i Kosac - Margaret Atvud

Margaret Atvud je višestruko nagrađivana kanadska autorka, čije se knjige objavljuju u više od 35 zemalja. Napisala je preko 30 dela, u koja spadaju romani, zbirke pripovedaka, poezije i kritičkih eseja. Poznata je po delima „Sluškinjina priča“, „Slepi ubica“, „Alijas Grejs“, „Moralni poremećaj“ (tekst o „Moralnom poremećaju“ možete pročitati OVDE). „Antilopa i Kosac“ je njen jedanaesti roman.

„Antilopa i Kosac“ je prvi roman u serijalu o „Ludadamu“ i predstavlja jednu od onih mračnih distopija po kojima je Atvudova inače poznata čitalačkoj publici.

Svet koji nam autorka u ovom romanu predstavlja je svet u kojem vladaju nauka i tehnologija: genetski inženjering, stvaranje novih životinjskih vrsta (kao što su psovuci, svinjoni, tvorakuni), ali i „gajenje“ ljudi zarad rezervnih organa u punom su zamahu. To je svet u kojem humanost polako nestaje. Ljudski život, naročito telo, postaje roba. Moralne granice se brišu: dečja pornografija i javna pogubljenja deo su svakodnevice i potpuno su legalni.

Radnja romana prati Snežnog, naizgled jedinog čoveka koji je preživeo veštački izazvanu apokalipsu, odnosno širenje neizlečive bolesti koja je uništila ljudski rod. On kroz reminiscencije pripoveda priču o svom odnosu sa likovima čija imena nosi i naslov romana – Antilopom i Koscem – i upoznaje čitaoca sa svetom kakav je bio pre katastrofe.

U reminiscencijama Snežnog upoznajemo kao Džimija, momka koji živi u modernom svetu, podeljenom na komplekse koje vode velike kompanije, a u kojima živi i radi elita. Ostatak ljudskog roda živi po „plebejama“, u kojima vladaju bolesti, kriminal i bezakonje. Srednjeg sloja gotovo i da nema, čitav svet je jasno razgraničen određenim položajem.

Kao centralna figura u romanu izdvaja se Kosac, Džimijev dugogodišnji prijatelj, mladi genije sa briljantnim idejama. Njegovi eksperimenti osvojili su svet, poput pilule „Ekstradost“ koja podiže libido i produžava mladost ili „kokokuglica“, pilećih loptica koje su potpuno zamenile uzgajanje pilića, kako zbog bržeg rasta, tako i zbog pragmatičnosti („kokokuglice“ su upravo ono što naziv kaže – „pilići“ bez glave, nogu i ostalih „nebitnih“ delova tela). Kod Kosca se, međutim, ubrzo budi frankenštajnski kompleks, te on na sebe uzima ulogu Boga: stvara novu ljudsku vrstu i odlučuje da potpuno uništi postojeću.

U postapokaliptičnom svetu, kao jedini preživeli, Snežni se brine o Koščićima (takozvanom Koščevom decom), odnosno o toj novoj „poboljšanoj“ vrsti koju je Kosac stvorio i namenio joj planetu. Koščići su biljojedi, prilično primitivni, ne nose odeću, pare se poput životinja i žive u čoporu. Sposobni su da se samoizleče, tako što predu, poput mačaka. Zanimljiv je opis sezone parenja, u kojoj muški Koščići izvode izvesni ples kojim pokušavaju da zavedu žensku Koščicu koja je u teranju (u takvim prilikama, polni organi Koščića dobijaju lako prepoznatljivu plavu boju). Nakon plesa, Koščica izabere četiri udvarača i sa njima odlazi na parenje. Koščići ne poznaju romantičnu ljubav, a samim tim ni ljubomoru. Za njih je to prirodni čin koji se prosto događa, među udvaračima nema rivaliteta, niti zavisti. Oni zapravo nisu sposobni da shvate apstraktno – ne poznaju koncept rada, nauke, umetnost, imovine, ali ne znaju ni za laž, mržnju, prevaru ili ubistvo. Po prirodi su blagi, ljupki, naivni i prosti, ponekad prilično znatiželjni (poput dece), ali sa genetski predodređenim ograničenim shvatanjem sveta oko sebe.

Ako ste mislili da je Hakslijev „Vrli novi svet“ mračna vizija budućnosti, posle „Antilope i Kosca“ razmislićete još jednom. Ovaj roman, koji u sebi nosi i elemente distopije i postapokaliptičnog sveta, osim što zalazi u naučnu fantastiku, očigledno je kritika savremenog društva i postavlja pitanje koje je sasvim na mestu: kuda smo se to uputili kao civilizacija?

Ono što je izvesno jeste to da, ukoliko želite da čitate i shvatite romane Margaret Atvud, morate biti u izvesnom raspoloženju. A ako niste u takvom raspoloženju u trenutku kada otvorite knjigu – bez brige – do kraja romana ćete biti, hteli vi to ili ne. Proza Margaret Atvud je toliko snažna i hipnotišuća da neretko kod čitaoca izaziva nelagodu i jezu, ali jedno je sigurno: ovo je roman koji će vas naterati da stavite prst na čelo i zapitate se koliko je zapravo neverovatna autorkina „vizija“ budućnosti. Kao i „Sluškinjina priča“ i „Antilopa i Kosac“ nije lako štivo, ali je svakako vredno čitanja jer provocira čitaoca da na trenutak stane i zamisli se nad svetom u kojem živi.

Reading Challenge: Distopija

Ocena: 4/5

Tigrova žena – Tea Obreht

Tea Obreht je rođena 1985. godine u Beogradu, kao Tea Bajraktarević. Početkom devedesetih seli se sa porodicom na Kipar, zatim u Egipat i najzad u Sjedinjene Države, gde živi i danas. Poznata je po romanu „Tigrova žena“, koji je ujedno i njen jedini roman.Ovaj roman doneo joj je nagradu „Orindž“ za najbolje žensko pero u 2011. godini, a našao se i na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa. Isti časopis je autorku uvrstio u listu „pet ispod 35“, odnosno u top pet mladih pisaca.

„Tigrova žena“ je roman o mladoj lekarki Nataliji Stefanović, koja na službenom putu prima potresnu vest o smrti svoga dede. Ona odlučuje da poseti mesto u kom je njen deda proveo svoj poslednji dan i da tamo sazna zbog čega bi se on uopšte uputio na putovanje tako daleko od svoje kuće. Vest o smrti voljene osobe kod Natalije budi sećanja na detinjstvo i priče koje joj je pričao deda. Tako roman teče u tri isprepletana narativa, odnosno kroz priču o Nataliji, o besmrtnom čoveku i o Tigrovoj ženi.

Roman je dobio mahom pozitivne kritike i hvaljen je kao izuzetno maštovit spoj modernog i mitskog, poznatog i egzotičnog. O tome kako ga je dočekala američka publika svedoče i brojna priznanja koja je autorka ponela. Ja, međutim, ne delim to mišljenje, pa mislim da je red da odmah pređem na stvar i obrazložim zbog čega mi se „Tigrova žena“ nije dopala.

Najpre, kao neko ko je rođen u „Gradu“ (u pitanju je, očigledno, Beograd) i još uvek živi u njemu, mislim da je sasvim očigledno da Obrehtova nije imala dovoljno dodira sa ovdašnjom kulturom i životom. To se vidi po opisima folklora, koji nije baš čisto balkanski, kao i po nekim maglovitim istorijskim činjenicama koje se mešaju sa fikcijom (npr. Vuk Karadžić koji krade guslarima pesme – u 20. veku, ili protesti maskiranih građana u zoološkom vrtu).  To je samo po sebi u redu, ali ako je autorka već poželela da piše roman o svojoj rodnoj zemlji (i dalje ne shvatam čemu pokušaj „skrivanja“ činjenice o kojoj zemlji se radi, putem obezličavanja ili izvrtanja toponima), onda je bilo očekivano da se malo više potrudi oko istraživanja. Složićete se da naš folklor (a i mentalitet) ima toliko toga da pruži, mogućnosti su beskrajne.

Drugi, i zapravo ključni problem koji sam imala sa ovim romanom, jesu tri priče koje je autorka pokušala da spoji u celinu. Prvi narativ, Natalijina priča, nije na mene ostavio nikakav utisak i učinio mi se kao neophodan višak čija je jedina svrha da spoji druge dve priče. Imala sam velikih poteškoća da se poistovetim sa ovim likom, iako smo približno istih godina i iz istog područja. Drugi narativ, po kom čitav roman nosi naziv, onaj o Tigrovoj ženi, ima elemente srpskog folklora (tu prvenstveno mislim na motiv životinje koja zbacuje svoju kožu kada posećuje devojku). Naime, reč je o nemoj ženi koja je podmetnuta kao nevesta Luki, lokalnom guslaru, a Natalijinom dedi je, dok je još bio dečak, predstavljala svojevrsnu fascinaciju. Nakon bombardovanja zoološkog vrta 1941. godine, u selo Natalijinog dede zalutao je odbegli tigar i čitavo selo je, nakon određenih događaja, počelo da veruje da je „Tigrova žena“ u vezi sa nečastivim silama, i što je još gore, u vezi sa tigrom.

Priča o besmrtnom čoveku, treći narativ, bila mi je najzanimljiva, iako je, kao i prethodna dva, ostala nedorečena i površno obrađena. Gavran Gajle, prokleti besmrtni čovek, određuje ljudsku sudbinu gledanjem u talog kafe. Ono što ovu priču čini neverovatnijom od uobičajenog gledanja u šolju, jeste baš šoljica koja se iznova i iznova pojavljuje u Gavranovom džepu. Susreti besmrtnog čoveka i Natalijinog dede jesu osvežili roman, kako po samom zapletu, tako i po dijalozima koji su tekli prirodno, na trenutke i sa dozom humora. Prvi susret Gavrana i Natalijinog dede dao mi je nadu da ću uživati u ovom romanu, ali to, nažalost, nije bio slučaj. Ova priča bi, kao zasebna celina, sigurno rezultirala kvalitetnijim romanom od onog koji je Obrehtova predstavila publici.

Tu dolazimo do moje konačne zamerke: mislim da je autorka preterala pokušavajući da ove tri, potpuno nepovezane priče, sklopi u celinu. Deda glavne junakinje prosto nije dovoljno jaka veza koja bi ove tri priče mogla da poveže, naročito zbog toga što su u pitanju tri različita perioda života (detinjsto, zrelost, starost), pa se na momente stiče utisak da u pitanju uopšte nije isti lik. Sasvim sam sigurna da bi „Tigrova žena“ bila bolji roman da se autorka držala teme nagoveštene naslovom, a da je priču o Gavranu ostavila za zasebno delo (priču „vezilju“ bi, što se mene tiče, mogla potpuno da izostavi).

Roman bi trebalo da potpada pod magijski realizam, ali zapravo je u pitanju sudar realnog i fantastičnog. Čitaocu koji nije upoznat sa regijom koju Obrehtova opisuje, ovo bi mogla da bude interesanta fikcija; čitaoca koji ima blagog pojma o Balkanu, roman će možda malo zbuniti, dok će određene omaške čitaocu koji živi ovde verovatno biti iritantne. Neću ulaziti u to da li je autorka pomenute greške pravila iz neznanja ili prosto kako bi odvojila svoj roman od stvarnosti, jer „Tigrova žena“ nije, i ne treba da se shvati kao roman koji pretenduje na realizam.

Jasno je, čini mi se, da ovo nije jedan od romana koji preporučujem. Cenim trud i želju da se publici predstavi nešto novo i drugačije, ali ne mogu da se otmem utisku, tačnije, nedostatku utiska koji ovaj roman pruža. Što je šteta, zaista, jer stvarno me je zainteresovala priča o besmrtnom čoveku, a ona ukazuje i na to da Tea Obreht nije pisac bez mašte i talenta.

Reading Challenge: Bestseler Njujork Tajmsa

Ocena: 1.5/5

Žene i proza (Sopstvena soba)

                               

Zašto muškarci piju vino, a žene vodu?

Zašto je jedan pol tako uspešan, a drugi tako siromašan?[1]

Foto: Pinterest

Infinity Book Box - mart

Već sam se pomirila sa činjenicom da ću ovaj post kucati tek od ponedeljka, kad ono međutim, budi me poruka iz Pošte: „Poštovani, za Vas je prispela pošiljka...“. Ubedim nekako sebe da ustanem iz kreveta pre nego što poštar pozove da javi da je ispred vrata, jer ipak, najmanje što mogu da učinim za čoveka koji donosi stvari na noge kako ja ne bih morala da mrdnem iz kuće, jeste da se barem umijem. Valjda ne moram da napominjem da sam stigla natenane da popijem kafu i obavim par sitnih kućnih poslova, pošto vikendom izgleda poštar ima drugu trasu, ali evo, konačno je (posle dva i po sata) stigao i martovski Infinity Book Box!

Za Vas koji ste možda prvi put ovde i ne znate o čemu se radi, Infinity Book Box je paketić koji možete poručiti jednom mesečno, a u njemu ćete dobiti jednu knjigu i nekoliko pratećih „knjigastih“ predmeta. Kao i kod svih „misterioznih“ kutija ovog tipa, caka je u tome što nemate pojma šta će vam stići, pa za 650 dinara (+ ptt), koliko paket košta, sebi kupujete ili divno iznenađenje ili potpuno razočaranje. Zavisi od toga koliki ste baksuz. Ukoliko želite, paketić možete naručiti tako što ćete kontaktirati Emu preko facebook ili instagram profila.

Ovog meseca mi je paket stigao dosta kasnije nego inače, i ma koliko se trudila, nisam uspela da pobegnem od spojlera, tako da sam znala otprilike šta me čeka. Uzbuđenje ipak nije izostalo, jer osim knjige, koja je u svakom paketu ista, prateći predmeti stižu sa različitim motivima. Spojleri su pokazali da zvezda ovomesečnog boksa dolazi u dva motiva, pa sam cupkala po kući, čekajući da vidim hoću li dobiti onaj koji mi se više dopao (i pokušavajući da ne prizovem maler).

Nego da ne dužim više, evo sadržaja:

Knjiga koja stiže u paketu je „Bunar“, nagrađeni roman makedonskog pisca Dimitra Baševskog. Stil pisca se povezuje sa stilom Andrića i Selimovića i radosno izjavljujem da roman ide na listu za čitanje, pošto je prošlo dosta vremena otkako sam pročitala nešto slično. Izdavač je Arhipelag, i ovom prilikom želim da ih pohvalim jer su odlučili (kao i Evro Book prošlog meseca) da podrže ovaj projekat. Nadam se da će se u budućnosti još izdavača odazvati i počastiti nas zanimljivim naslovima.

„Zvezda“ paketa, o kojoj sam maločas pričala je ceger za koji je zaslužan Print Shop Kolibri. Sećate se da sam rekla da dolazi u dva motiva? Greška! Ja sam dobila treći motiv i to u vidu citata iz „Romea i Julije“. Volim cegere, imam ih nekoliko, a ovo je treći „knjiški“ koji posedujem. Jeste da od svih Šekspirovih dela najmanje volim „Romea i Juliju“, ali Šekspir je Šekspir i jedva čekam da skoknem do pozamanterije i obradujem ceger rajsferšlusom (torba koja ne može da se zatvori je no-no), a možda ga i ofarbam, jer nisam jedna od onih žena kojima bele stvari dugo ostaju bele. U svakom slučaju, ovo je definitivno najlepša stvar koju sam dobila u Eminim paketima.

Videćete ga uskoro i opeglanog, obećavam

Sledeći predmet, takođe divan, jeste sapun koji je ručno izradila Ela (isuviše lep da bi se iskoristio kao sapun, razume se). Pored njega, tu je i nezaobilazni Emin bukmark, ovog puta sa motivom Ajfelove kule.

Novina u ovom paketu jeste projekat afirmacije nepoznatih autora. Ukoliko pišete i želite da sa svetom podelite svoje misli, javite se Emi putem društvenih mreža i možda baš sledećeg meseca budemo čitali vaše redove!

I za kraj, kao i uvek, gomilica:

Belo, volim te belo?

Ako mene pitate, ovo je najbolji paketić do sada. Sadrži manje stvari nego inače, ali složićete se, kvalitet je ipak bitniji od kvantiteta. Ako samo uzmemo u obzir cenu paketa i vrednost stvari koje su se u njemu našle, mislim da je i najisplativiji. Redovna cena romana „Bunar“ je 820 dinara (574 dinara ako ste član kluba), što već samo po sebi čini matematiku jasnom. Moram da pohvalim napredak koji se vidi iz meseca u mesec i nadam se da će sledeći paket biti jednako dobar, ako ne i bolji.

Jeste li naručili svoj IBB? Kako vam se dopadaju stvarčice?

U susret Danu žena: 10 dama čije knjige ne smete zaobići

Osmi mart postao je internacionalni Dan žena zahvaljujući Klari Cetkin, nemačkoj revolucionarki na čiju inicijativu je 8. marta 1910. godine održana konferencija žena u Kopenhagenu, na kojoj je ovaj praznik i ustoličen i to u znak sećanja na demonstracije američkih žena u Čikagu, godinu dana ranije. Klara Cetkin jedna je u nizu boraca za emancipaciju, kojoj današnje žene duguju mnogo toga. Međutim, i pre i posle nje, postojale su žene koje su imale ogroman uticaj na prava koje mnoge od nas danas uzimaju zdravo za gotovo.

Danas vas upoznajem sa deset književnica čiji uticaj u ovom pogledu nije bio zanemarljiv:

Džejn Ostin

Džejn Ostin (1775-1817) je britanska književnica, poznata po romanima „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasuda“ i „Ema“. Rođena je u Stiventonu, kao kćerka parohijskog sveštenika i zahvaljujući tome je dobila obrazovanje koje nije bilo uobičajeno za žene tog doba. Bila je veoma slobodoumna i nije se uklapala u tadašanje kalupe: zbog straha od osude, svoje romane je objavljivala anonimno, i uprkos velikom uspehu svakog od njih, nije se kretala u elitnim književnim krugovima.

Nikada se nije udavala, jer kako je i sama rekla „Sve se može izdržati i istrpeti, ali brak bez ljubavi ne“. Zbog toga je odbila prosca koji je, po tadašnjim merilima, predstavljao odličnu priliku. Džejn Ostin danas važi za jednu od najuticajnijih književnica svih vremena, a njen roman „Gordost i predrasuda“ za jedan od najlepših ljubavnih romana ikada napisanih.

Žorž Sand

Ako je neka žena svojom pojavom umela da izazove skandal, onda je to bila Žorž Sand (1804-1876), rođena u Parizu kao Amandina Lusi Oror Dipen. Svoj prvi samostalni roman „Indijana“, objavila je u 28. godini života pod pseudonimom po kojem je i danas poznata u svetu književnosti. Bila je vrlo plodan pisac, za života je napisala više od 80 dela, pa, iako se smatra jednom od uticajnijih književnica viktorijanske epohe, ostala je upamćena prvenstveno po svom, za to vreme nezamislivom, stilu života.

Nakon što se razvela od svog muža, počela je da se kreće po umetničkim krugovima.Bila je konstantno osuđivana u javnosti zbog svog „raskalašnog“ ljubavnog života (govorilo se da „menja partnere kao muškarac“), kao i nošenja muških odela i pušenja lule, ali i uprkos tome veoma cenjena u književnim krugovima, naročito od strane nekih od najcenjenijih francuskih književnika svih vremena, kao što su Flober, Igo i Balzak. Bila je borac za emancipaciju žena, a iako je povezivana sa brojnim muškarcima, njena veza sa Šopenom ostala je upamćena kao jedna od najvećih ljubavi u istoriji.

Sestre Bronte

Patrik i Marija Bronte, pripadnici niže srednje klase, verovatno nisu ni sanjali da će čak tri njihove kćeri ostati zauvek upamćene kao jedne od najznačajnijih spisateljica svoje epohe. Uprkos slabom obrazovanju (ali najboljem koja je porodica mogla da priušti), deca su vrlo rano pokazala interesovanje za pisanu reč. Smrt majke i starijih sestara ostavile su traume na mlađe sestre, ali su imale i velikog uticaja na njihovo pisanje.

Kao i većina žena u to doba, Šarlot (1816-1855), Emili (1818-1848) i Ana (1820-1849) objavile su svoju prvu zajedničku zbirku pod muškim pseudonimima. Nedugo zatim, objavljuju svoja, danas u celom svetu poznata, samostalna dela: Šarlot „Džejn Ejr“ (najuspešniji i najšokantniji), Emili „Orkanske visove“ (jedini roman koji je napisala), a Ana roman „Agnes Grej“. Ovi romani danas se smatraju klasicima svetske književnosti, a tragična sudbina sestara Bronte, kao i njihov nesvakidašnji talenat, ne prestaju da fasciniraju ljubitelje pisane reči.

Selma Lagerlef

Selma Lagerlef (1858-1940) je švedska književnica. Bila je peto od šestoro dece švedskog vojnog lica. Rođena je sa povređenim kukom, zbog čega je bila hendikepirana ceo život, zbog toga je provela mirno detinjstvo, okružena knjigama. Stekla je dobro obrazovanje, zahvaljujući ocu, a radila je kao nastavnica. Njeno književno stvaralaštvo obeležila je želja da spoji hrišćanstvo i socijalizam. Upravo to je tema romana „Antihristova čuda“ koji joj donosi brojna priznanja. Pisala je romane i kratke priče, a isticala se po svojim knjigama za decu.

Uprkos brojnim protivljenjima, 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost, što je čini prvom ženom koja je ikada dobila ovo priznanje. Pet godina kasnije postaje član Akademije (takođe kao prva žena kojoj je pripala ova čast). Iako je izvan Švedske poznata samo kao pisac za decu, Selma je bila strastan borac za prava žena i umnogome je doprinela emancipaciji žena u Švedskoj. Pedeset godina nakon smrti, Švedska izdaje novčanicu sa njenim likom, te tako Selma (ponovo) postaje prva žena čiji se lik našao na švedskom novcu.

Isidora Sekulić

Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu, a detinjstvo je provela u Zemunu. Školovala se u Novom Sadu, Somboru, Mađarskoj i Nemačkoj, gde je doktorirala. Vodila je skroman i povučen život. Bila je udata, ali kako joj je muž rano preminuo, većinu života je provela sama, bez dece, posvećena književnosti. Pisala je romane, pripovetke, putopise i eseje, a bavila se i prevođenjem (tečno je govorila nekoliko stranih jezika). Bila je nesvakidašnje obrazovana za to vreme, a njeno stvaralaštvo primljeno je sa oduševljenjem.

Na sveopšte iznenađenje, Bogdan Popović, jedan od istaknutih književnih kritičara tog vremena, predlaže je za člana Srpske akademije nauka. Iako je imala sve potrebne kvalifikacije, pojedini članovi je bojkotuju, jer ne žele ženu u Akademiji. Uprkos otporima, Isidora Sekulić je izabrana najpre za dopisnika (1939. godine), a zatim i za redovnog člana Srpske akademije nauka (1950. godine), kao prva žena akademik u Kraljevini. Danas se smatra jednim od značajnijih imena u srpskoj kulturi.

Virdžinija Vulf

Virdžinija Vulf (1882-1941) rođena je u uglednoj engleskoj porodici. Otac joj je bio univerzitetski profesor, ali joj je uskratio formalno obrazovanje. Uprkos tome, Virdžinija je sama nadoknadila ono čega je lišena i već 1915. godine objavila je svoj prvi roman „Putovanje“, koji je dočekan uz veoma pozitivne kritike. Sa svojim mužem, dve godine kasnije, osniva izdavačku kuću, u kojoj će, između ostalog, biti objavljen i njen najpoznatiji roman „Gospođa Dalovej“.

Virdžinija Vulf smešta se među najznačajnije pisce 20. veka, kao i među ključne stvaraoce modernizma. Napisala je devet romana, među kojima se ističu „Gospođa Dalovej“, „Ka svetioniku“, „Talasi“ i „Orlando“. U svojim esejima borila se za prava i emancipaciju žena, pa danas važi za jednu od najistaknutijih ličnosti u istoriji feminizma. Patila je od psihičkih bolesti koje su joj obeležile život i stvaralaštvo, a 1941. godine je izvršila samoubistvo, ostavivši za sobom jedno od najpoznatijih oproštajnih pisama svih vremena.

Agata Kristi

Agata Meri Klarisa Miler rođena je 1890. godine u Engleskoj. Iako je odgajana kao hrišćanka, odrastala je u porodici koja je gajila sklonost ka ezoteriji (verovala je da joj je majka vidovita). Nije stekla formalno obrazovanje, majka ju je podučavala čitanju, pisanju, aritmetici i muzici, konstantno je ohrabrivajući da razvija svoj talenat za pisanje. Kada je napunila 16 godina, Agata je otputovala u Pariz, gde je studirala pevanje i klavir. Stidljivost i trema su je, uprkos vidnom talentu, sprečili da razvije muzičku karijeru. Za vreme Prvog svetskog rata radila je kao medicinska sestra, a potom i kao apotekarka (znanja koja je stekla u ovom periodu imaće veliki uticaj na njeno pisanje).

Prvi roman (Misteriozna afera u Stajlsu) izdala je 1920. godine. U ovom romanu prvi put se pojavio Herkul Poaro, jedan od najvoljenijih detektiva u istoriji književnosti. Agata je gotovo odmah stekla popularnost, a povlačenje iz javnog života, nakon bolnog razvoda od muža, izazvalo je veliko negodovanje među njenim fanovima. Za života je napisala preko 80 knjiga, koje su prodate u više od dve milijarde primeraka širom sveta. Kao najpoznatija autorka detektivskog žanra, danas je poznata kao „Kraljica zločina“. Zahvaljujući svom pisanju dobila je brojna priznanja, od kojih se ističu titula predsednika „Kluba detektiva“ i orden Britanskog kraljevstva. Umrla je prirodnom smrću, u 86. godini života.

Perl Bak

Perl Bak (1892-1973) prva je Amerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Roditelji su joj bili misionari, pa je većinu svog života provela u Kini, a kineski jezik je progovorila pre engleskog. Njen prvi roman, „Istočni vetar, zapadni vetar“, objavljen je 1930. godine i odmah je postao bestseler. Egzotični opisi Kine i njenih običaja brzo su privukli američku publiku. Za svoj drugi roman „Dobra zemlja“, dobila je Pulicerovu nagradu 1932. godine, ali najveće priznanje joj je dodeljeno 1938. godine, kada je dobila Nobelovu nagradu za književnost.

Pored aktivnog pisanja, Perl Bak je bila veliki borac za ljudska prava. Bavila se pitanjima koja su bila zapostavljena od strane njene generacije, kao što su prava žena, prava izbeglica, pitanje usvajanja dece i širenje azijske kulture. Večito rastrgnuta između svoje dve domovine, trudila se da jednak doprinos da na obe strane. Osim što je upoznala Zapad sa istočnom kulturom, njen doprinos dizanju svesti o obrazovanju u Aziji je nemerljiv, a tome u prilog govori i činjenica da samo u Kini danas postoje tri muzeja sa njenim imenom.

Simon de Bovoar

Simon de Bovoar rođena je 1908. godine u Parizu. Sa 14 godina se odriče crkve kojoj je njena porodica bila posvećena i odlučuje da svoj život posveti obrazovanju i pisanju. Upisala je studije matematike, književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde je diplomirala 1929. godine, i tako postala najmlađi diplomirani filozof, a ujedno i deveta žena koja je dobila ovo zvanje. Na univerzitetu upoznaje Sartra, svog budućeg životnog saputnika, sa kojim kasnije osniva i uređuje časopis „Moderna vremena“.

Simon de Bovoar poznata je kao književnica, esejista i feministkinja. Slavu je stekla nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela „Drugi pol“, obimne studije o položaju žena, koja se danas smatra jednim od najuticajnijih feminističkih tekstova 20. veka. Pored studija i eseja, Bovoar je pisala i romane, među kojima je najpoznatiji „Mandarini“, delo za koje je osvojila Gonkurovu nagradu 1954. godine. Objavila je i nekoliko autobiografskih tekstova u kojima je često pisala o svojim odnosima sa Sartrom. U tu grupu tekstova spada i novela „Nesporazum u Moskvi“, objavljena nakon smrti autorke. Simon de Bovoar umrla je 1986. godine i po vlastitoj želji je sahranjena pored Sartra.

Ursula le Gvin

Ursula le Gvin rođena je 1929. godine u Kaliforniji. Diplomirala je 1951. godine na koledžu Redklif, a magistrirala francusku renesansnu književnost godinu dana kasnije. Jedan je od živih klasika naučne fantastike (u Klub besmrtnih ušla je 2003. godine), a ujedno i jedna od najpoznatijih žena pisaca u ovom žanru.

Ursula je vrlo rano počela da piše. Svoju prvu priču napisala je sa devet godina, a već sa 11 je svoju priču poslala jednom od časopisa za naučnu fantastiku, koji ju je odbio. Od 1951. do 1961. godine napisala je pet romana, ali nijedan nije bio objavljen. Priznanja u književnim krugovima doneo joj je roman „Leva ruka tame“, za koji je dobila prestižne nagrade „Hugo“ i „Nebula“. Njen naredni roman „Čovek praznih šaka“ takođe osvaja obe nagrade i to Le Gvinovu čini prvom autorkom koja je uspela da dve ovako važne nagrade osvoji dve godine zaredom. Imajući u vidu da je naučna fantastika u to vreme bila pretežno „muški žanr“, ovakav uspeh autorke je zaista zapanjujući. Ursula je svoj doprinos dala i borbi za jednakost rasa, ali i u teoriji roda, zaštiti životne sredine i kritike kulture i društva. 

Nevidljivi sati – Dejvid Mičel

Dejvid Mičel je rođen 1969. godine u Velikoj Britaniji. Studirao je englesku i američku književnost. Trenutno živi u Irskoj. Mičel je višestruko nagrađivani autor sedam romana (dva u užem izboru za Bukerovu nagradu), od kojih su tri prevedena na srpski jezik: „Atlas oblaka“, „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“ i „Nevidljivi sati“ (uskoro nas očekuje i četvrti).

„Nevidljivi sati“ su šesti Mičelov roman, objavljen 2014. godine. Kao i piščev najpoznatiji roman „Atlas oblaka“, i „Nevidljivi sati“ se sastoje od šest narativa koji se odigravaju u različito vreme na različitim mestima. Tako se priča romana proteže kroz šest decenija, a iako je pripovedana od strane nekoliko različitih naratora, ono što sve delove vezuje u jednu koherentnu celinu jeste upravo protagonistkinja – Holi Sajks.

Priča počinje 1984. godine, u Engleskoj, kada petnaestogodišnja Holi Sajks, nakon svađe sa majkom, odlučuje da pobegne od kuće. Ovaj izraz tinejdžerskog bunta imaće posledice kakve Holi u tom trenutku ne može ni da pojmi. U svom kratkom lutanju ona sreće ekscentričnu staricu koja joj u zamenu za šolju čaja traži „azil“. Uverena da žena nije pri zdravoj pameti, Holi pristaje, da bi tek nekoliko decenija kasnije (odnosno nekoliko stotina stranica kasnije) saznala o kakvom azilu je reč i koliko je on zapravo značajan.

Drugo poglavlje nas baca u 1991. godinu, a narator je Hjugo Lem, stipendista sa Kembridža sumnjivog morala. Treće poglavlje daje glas Edu Brubeku, ratnom izveštavaču „navučenom“ na svoj posao; četvrto je, pak, pripovedano iz perspektive Krispina Heršija, pisca koij nikako da se vrati na top liste najprodavanijih romana; peto, sada već u 2025. godini, iz perspektive više vekova starog Marinusa; dok se poslednje poglavlje vraća ostareloj Holi Sajks.

Svaka od ovih priča može stajati kao zasebna celina, ali ipak pri čitanju postoji jasna svest o tome da je u pitanju roman koji, uprkos različitim naratorima (i žanrovima) u svakom poglavlju, kao centralnu figuru ima Holi, čiji život pratimo kroz različite vremenske periode i perspektive. Na prvi pogled možda deluje nemoguće spojiti u jedan roman ratove na Bliskom istoku, paranormalna bića i postapokaliptično poglavlje kojim roman završava – ali sve su to samo epizode u Holinom životu.

Iako roman počinje naivnim tinejdžerskim begom od kuće, Holi nije obična tinejdžerka i „Nevidljivi sati“ isto tako nisu običan roman. Holi je još kao dete imala vizije i čula je glasove koji su poticali od Radio ljudi, kako ih je ona sama nazvala. Da ti glasovi nisu samo plod dečje mašte, pokazuje činjenica da vizije nisu prestale ni kada je odrasla. Upravo će zbog ovakvih sposobnosti Holi biti od ključne važnosti u borbi viših sila – u ratu između dve zaraćene strane psihozoterika – horologa i anahoreta.

I upravo je to (pretposlednje i najduže poglavlje) momenat kada roman postaje previše fantastičan i zamršen za moj ukus (čak i Holi u samom romanu ima problema da shvati o čemu se radi), a tipična borba između dobra i zla možda previše u maniru sveta stripa. Ipak, Mičel ovime ne završava roman, već nas, potpuno neočekivano, baca u četrdesete godine 21. veka i prikazuje svoju mračnu i pesimističku viziju budućnosti, dajući ovom romanu još jedan tematski i žanrovski preokret.

Od svih zasebnih priča, najuspelije su, po mom mišljenju, upravo ta poslednja, postapokaliptična, ali i ona o piscu Krispinu Heršiju, koje se (uz neophodne sitne izmene) mogu čitati kao kvalitetne samostalne novele. No kako je u pitanju ipak celina, a ne zbirka priča, svaka od priča ima svoje mesto u ovom romanu i čitaocima donosi, kako poseban ugođaj, tako i bitne informacije za sam razvoj fabule.

Pored neverovatnog sklopa žanrova (young adult, distopija, triler, fantastika, kritika kulture i kritika društva...), i sklopa različitih naratora koji pripovedaju Holinu priču, još jedna aluzija na opštu povezanost i povezanost naizgled nepovezivog jeste maestralni potez autora kojim u „Nevidljive sate“ uvodi likove iz svojih ranijih romana. Čitaocima upoznatim sa prethodnim Mičelovim stvaralaštvom verovatno neće promaći već poznati likovi poput Marinusa („Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta) ili Hjuga (Black Swan Green), itd. Na taj način, kao što Holi čini tačku koja povezuje šest poglavlja, roman „Nevidljivi sati“ čini tačku koja povezuje dotadašnje Mičelovo stvaralaštvo u formi romana (zanimljivo je da je i njih u tom trenutku šest).

Mičelov magijski realizam možda na momente prelazi granicu i odlazi u fantastiku, ali u tome i jeste caka sa čitanjem njegovih romana – nikada ne znate šta možete da očekujete, osim činjenice da možete da očekujete sve. Mičel je svakako jedan od maštovitijih pisaca današnjice i ukoliko se do sada niste upoznali sa njegovim delom, toplo vam preporučujem da potražite neki od njegovih romana i sami doživite iskustvo uplovljavanja u njegov eklektični svet.

Ocena: 3.5/5

Reading Challenge: Knjiga objavljena 2016.*

*Odlučila sam da sebi dam tu slobodu da pod ovu kategoriju uvrstim knjigu koja je kod nas prvi put objavljena ove godine, iako je iz štampe originalno izašla dve godine ranije. Što bi se reklo – moj blog, moja pravila!

Mesečni favorit – februar

Prođe i ovaj kratki mesec ljubavi, što znači da nam je proleće tu iza ćoška! Iako imam utisak da sam čitavog meseca čitala Mičelove „Nevidljive sate“, Goodreads kaže da nije baš tako. Evo februarske liste:

1. PrideAnd Prejudice And Zombies, Seth Grahame-Smith

2. „Gde si nestala, Bernadeta“, Marija Sempl

3. „Kod kuće je najgore“, Efraim Kišon

4. „Nevidljivi sati“, Dejvid Mičel

5. Snoopy Come Home: A Peanuts Book, Charles M. Schulz

6. „Pijanista“, Alesandro Bariko

Februar je, u mom slučaju, više bio mesec smeha, nego mesec ljubavi i obeležili su ga neki veoma uspešni (i neki ne tako uspešni) komični naslovi, od kojih svakome preporučujem čitanje Kišona i Snupija, i to kao dela koja sigurno nećete pročitati samo jednom u životu. Isto važi i za „Pijanistu“, iako je u pitanju malo ozbiljnija tema. Sve su to odlične, a kratke knjige koje možete pročitati za jedno popodne.

Kao mesečni favorit ipak izdvajam roman Marije Sempl „Gde si nestala, Bernadeta“. Ovo je jedna od onih knjiga koje viđate na svakom ćošku (i bookstagram profilu), ali mislim da je u ovom slučaju popularnost knjige opravdana. Ukoliko ste propustili da pročitate recenziju, nikakav problem, samo kliknite OVDE.

Kao što je februar etiketiran kao „mesec ljubavi“, tako ćemo mart etiketirati kao „mesec žena“, što nas dovodi do nekih malih planova za predstojeći mesec na blogu. Osim čitalačkog izazova u kojem već učestvujem, odlučila sam da krenem sa još jednim, ličnim, mesečnim izazovom i da u martu čitam isključivo dela ženskog pera. Sezonu ženskog pisma otvara Tea Obreht i njen roman „Tigrova žena“, o kojem ćete uskoro čitati na blogu. Ovim nastavljam čitanje knjiga koje sam dobila u razmeni knjiga („Pijanista“ je bio prvenac). Za sam Dan žena očekujte specijalni, malo drugačiji post. Pratite blog i društvene mreže da vidite o čemu se tačno radi. J

Šta ste vi lepo čitali u februaru? Imate li običaj da sebi postavite tematske čitalačke izazove? Imate li svoju omiljenu autorku? Komentarišite i preporučujte!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš!