Tigrova žena – Tea Obreht

Tea Obreht je rođena 1985. godine u Beogradu, kao Tea Bajraktarević. Početkom devedesetih seli se sa porodicom na Kipar, zatim u Egipat i najzad u Sjedinjene Države, gde živi i danas. Poznata je po romanu „Tigrova žena“, koji je ujedno i njen jedini roman.Ovaj roman doneo joj je nagradu „Orindž“ za najbolje žensko pero u 2011. godini, a našao se i na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa. Isti časopis je autorku uvrstio u listu „pet ispod 35“, odnosno u top pet mladih pisaca.

„Tigrova žena“ je roman o mladoj lekarki Nataliji Stefanović, koja na službenom putu prima potresnu vest o smrti svoga dede. Ona odlučuje da poseti mesto u kom je njen deda proveo svoj poslednji dan i da tamo sazna zbog čega bi se on uopšte uputio na putovanje tako daleko od svoje kuće. Vest o smrti voljene osobe kod Natalije budi sećanja na detinjstvo i priče koje joj je pričao deda. Tako roman teče u tri isprepletana narativa, odnosno kroz priču o Nataliji, o besmrtnom čoveku i o Tigrovoj ženi.

Roman je dobio mahom pozitivne kritike i hvaljen je kao izuzetno maštovit spoj modernog i mitskog, poznatog i egzotičnog. O tome kako ga je dočekala američka publika svedoče i brojna priznanja koja je autorka ponela. Ja, međutim, ne delim to mišljenje, pa mislim da je red da odmah pređem na stvar i obrazložim zbog čega mi se „Tigrova žena“ nije dopala.

Najpre, kao neko ko je rođen u „Gradu“ (u pitanju je, očigledno, Beograd) i još uvek živi u njemu, mislim da je sasvim očigledno da Obrehtova nije imala dovoljno dodira sa ovdašnjom kulturom i životom. To se vidi po opisima folklora, koji nije baš čisto balkanski, kao i po nekim maglovitim istorijskim činjenicama koje se mešaju sa fikcijom (npr. Vuk Karadžić koji krade guslarima pesme – u 20. veku, ili protesti maskiranih građana u zoološkom vrtu).  To je samo po sebi u redu, ali ako je autorka već poželela da piše roman o svojoj rodnoj zemlji (i dalje ne shvatam čemu pokušaj „skrivanja“ činjenice o kojoj zemlji se radi, putem obezličavanja ili izvrtanja toponima), onda je bilo očekivano da se malo više potrudi oko istraživanja. Složićete se da naš folklor (a i mentalitet) ima toliko toga da pruži, mogućnosti su beskrajne.

Drugi, i zapravo ključni problem koji sam imala sa ovim romanom, jesu tri priče koje je autorka pokušala da spoji u celinu. Prvi narativ, Natalijina priča, nije na mene ostavio nikakav utisak i učinio mi se kao neophodan višak čija je jedina svrha da spoji druge dve priče. Imala sam velikih poteškoća da se poistovetim sa ovim likom, iako smo približno istih godina i iz istog područja. Drugi narativ, po kom čitav roman nosi naziv, onaj o Tigrovoj ženi, ima elemente srpskog folklora (tu prvenstveno mislim na motiv životinje koja zbacuje svoju kožu kada posećuje devojku). Naime, reč je o nemoj ženi koja je podmetnuta kao nevesta Luki, lokalnom guslaru, a Natalijinom dedi je, dok je još bio dečak, predstavljala svojevrsnu fascinaciju. Nakon bombardovanja zoološkog vrta 1941. godine, u selo Natalijinog dede zalutao je odbegli tigar i čitavo selo je, nakon određenih događaja, počelo da veruje da je „Tigrova žena“ u vezi sa nečastivim silama, i što je još gore, u vezi sa tigrom.

Priča o besmrtnom čoveku, treći narativ, bila mi je najzanimljiva, iako je, kao i prethodna dva, ostala nedorečena i površno obrađena. Gavran Gajle, prokleti besmrtni čovek, određuje ljudsku sudbinu gledanjem u talog kafe. Ono što ovu priču čini neverovatnijom od uobičajenog gledanja u šolju, jeste baš šoljica koja se iznova i iznova pojavljuje u Gavranovom džepu. Susreti besmrtnog čoveka i Natalijinog dede jesu osvežili roman, kako po samom zapletu, tako i po dijalozima koji su tekli prirodno, na trenutke i sa dozom humora. Prvi susret Gavrana i Natalijinog dede dao mi je nadu da ću uživati u ovom romanu, ali to, nažalost, nije bio slučaj. Ova priča bi, kao zasebna celina, sigurno rezultirala kvalitetnijim romanom od onog koji je Obrehtova predstavila publici.

Tu dolazimo do moje konačne zamerke: mislim da je autorka preterala pokušavajući da ove tri, potpuno nepovezane priče, sklopi u celinu. Deda glavne junakinje prosto nije dovoljno jaka veza koja bi ove tri priče mogla da poveže, naročito zbog toga što su u pitanju tri različita perioda života (detinjsto, zrelost, starost), pa se na momente stiče utisak da u pitanju uopšte nije isti lik. Sasvim sam sigurna da bi „Tigrova žena“ bila bolji roman da se autorka držala teme nagoveštene naslovom, a da je priču o Gavranu ostavila za zasebno delo (priču „vezilju“ bi, što se mene tiče, mogla potpuno da izostavi).

Roman bi trebalo da potpada pod magijski realizam, ali zapravo je u pitanju sudar realnog i fantastičnog. Čitaocu koji nije upoznat sa regijom koju Obrehtova opisuje, ovo bi mogla da bude interesanta fikcija; čitaoca koji ima blagog pojma o Balkanu, roman će možda malo zbuniti, dok će određene omaške čitaocu koji živi ovde verovatno biti iritantne. Neću ulaziti u to da li je autorka pomenute greške pravila iz neznanja ili prosto kako bi odvojila svoj roman od stvarnosti, jer „Tigrova žena“ nije, i ne treba da se shvati kao roman koji pretenduje na realizam.

Jasno je, čini mi se, da ovo nije jedan od romana koji preporučujem. Cenim trud i želju da se publici predstavi nešto novo i drugačije, ali ne mogu da se otmem utisku, tačnije, nedostatku utiska koji ovaj roman pruža. Što je šteta, zaista, jer stvarno me je zainteresovala priča o besmrtnom čoveku, a ona ukazuje i na to da Tea Obreht nije pisac bez mašte i talenta.

Reading Challenge: Bestseler Njujork Tajmsa

Ocena: 1.5/5