Tea Obreht
je rođena 1985. godine u Beogradu, kao Tea
Bajraktarević. Početkom devedesetih seli se sa porodicom na Kipar, zatim u
Egipat i najzad u Sjedinjene Države, gde živi i danas. Poznata je po romanu „Tigrova žena“, koji je ujedno i njen jedini roman.Ovaj roman doneo joj je
nagradu „Orindž“ za najbolje žensko pero u 2011. godini, a našao se i na listi
najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa.
Isti časopis je autorku uvrstio u listu „pet ispod 35“, odnosno u top pet
mladih pisaca.
„Tigrova žena“ je roman o mladoj lekarki Nataliji
Stefanović, koja na službenom putu prima potresnu vest o smrti svoga dede.
Ona odlučuje da poseti mesto u kom je njen deda proveo svoj poslednji dan i da
tamo sazna zbog čega bi se on uopšte uputio na putovanje tako daleko od svoje
kuće. Vest o smrti voljene osobe kod Natalije budi sećanja na detinjstvo i
priče koje joj je pričao deda. Tako roman teče u tri isprepletana narativa,
odnosno kroz priču o Nataliji, o
besmrtnom čoveku i o Tigrovoj ženi.
Roman je dobio mahom pozitivne kritike i hvaljen
je kao izuzetno maštovit spoj modernog i mitskog, poznatog i egzotičnog. O tome
kako ga je dočekala američka publika svedoče i brojna priznanja koja je autorka
ponela. Ja, međutim, ne delim to mišljenje, pa mislim da je red da odmah pređem
na stvar i obrazložim zbog čega mi se „Tigrova žena“ nije dopala.
Najpre, kao neko ko je rođen u „Gradu“ (u pitanju je, očigledno, Beograd) i još uvek živi u njemu, mislim
da je sasvim očigledno da Obrehtova nije imala dovoljno dodira sa ovdašnjom
kulturom i životom. To se vidi po opisima folklora, koji nije baš čisto
balkanski, kao i po nekim maglovitim istorijskim činjenicama koje se mešaju sa
fikcijom (npr. Vuk Karadžić koji krade guslarima pesme – u 20. veku, ili
protesti maskiranih građana u zoološkom vrtu).
To je samo po sebi u redu, ali ako je autorka već poželela da piše roman
o svojoj rodnoj zemlji (i dalje ne shvatam čemu pokušaj „skrivanja“ činjenice o
kojoj zemlji se radi, putem obezličavanja ili izvrtanja toponima), onda je bilo
očekivano da se malo više potrudi oko istraživanja. Složićete se da naš folklor
(a i mentalitet) ima toliko toga da pruži, mogućnosti su beskrajne.
Drugi, i zapravo ključni problem koji sam imala
sa ovim romanom, jesu tri priče koje je autorka pokušala da spoji u celinu.
Prvi narativ, Natalijina priča, nije
na mene ostavio nikakav utisak i učinio mi se kao neophodan višak čija je
jedina svrha da spoji druge dve priče. Imala sam velikih poteškoća da se
poistovetim sa ovim likom, iako smo približno istih godina i iz istog područja.
Drugi narativ, po kom čitav roman nosi naziv, onaj o Tigrovoj ženi, ima elemente srpskog folklora (tu prvenstveno
mislim na motiv životinje koja zbacuje svoju kožu kada posećuje devojku).
Naime, reč je o nemoj ženi koja je podmetnuta kao nevesta Luki, lokalnom
guslaru, a Natalijinom dedi je, dok je još bio dečak, predstavljala svojevrsnu
fascinaciju. Nakon bombardovanja zoološkog vrta 1941. godine, u selo Natalijinog
dede zalutao je odbegli tigar i čitavo selo je, nakon određenih događaja,
počelo da veruje da je „Tigrova žena“ u vezi sa nečastivim silama, i što je još
gore, u vezi sa tigrom.
Priča o besmrtnom čoveku, treći narativ, bila mi je najzanimljiva, iako
je, kao i prethodna dva, ostala nedorečena i površno obrađena. Gavran Gajle, prokleti besmrtni čovek,
određuje ljudsku sudbinu gledanjem u talog kafe. Ono što ovu priču čini
neverovatnijom od uobičajenog gledanja u šolju, jeste baš šoljica koja se
iznova i iznova pojavljuje u Gavranovom džepu. Susreti besmrtnog čoveka i Natalijinog
dede jesu osvežili roman, kako po samom zapletu, tako i po dijalozima koji su
tekli prirodno, na trenutke i sa dozom humora. Prvi susret Gavrana i
Natalijinog dede dao mi je nadu da ću uživati u ovom romanu, ali to, nažalost,
nije bio slučaj. Ova priča bi, kao zasebna celina, sigurno rezultirala
kvalitetnijim romanom od onog koji je Obrehtova predstavila publici.
Tu dolazimo do moje konačne zamerke: mislim da je
autorka preterala pokušavajući da ove tri, potpuno nepovezane priče, sklopi u
celinu. Deda glavne junakinje prosto nije dovoljno jaka veza koja bi ove tri
priče mogla da poveže, naročito zbog toga što su u pitanju tri različita
perioda života (detinjsto, zrelost, starost), pa se na momente stiče utisak da
u pitanju uopšte nije isti lik. Sasvim sam sigurna da bi „Tigrova žena“ bila
bolji roman da se autorka držala teme nagoveštene naslovom, a da je priču o
Gavranu ostavila za zasebno delo (priču „vezilju“ bi, što se mene tiče, mogla
potpuno da izostavi).
Roman bi trebalo da potpada pod magijski
realizam, ali zapravo je u pitanju sudar realnog i fantastičnog. Čitaocu koji
nije upoznat sa regijom koju Obrehtova opisuje, ovo bi mogla da bude
interesanta fikcija; čitaoca koji ima blagog pojma o Balkanu, roman će možda
malo zbuniti, dok će određene omaške čitaocu koji živi ovde verovatno biti
iritantne. Neću ulaziti u to da li je autorka pomenute greške pravila iz
neznanja ili prosto kako bi odvojila svoj roman od stvarnosti, jer „Tigrova
žena“ nije, i ne treba da se shvati kao roman koji pretenduje na realizam.
Jasno je, čini mi se, da ovo nije jedan od romana
koji preporučujem. Cenim trud i želju da se publici predstavi nešto novo i
drugačije, ali ne mogu da se otmem utisku, tačnije, nedostatku utiska koji ovaj
roman pruža. Što je šteta, zaista, jer stvarno me je zainteresovala priča o besmrtnom
čoveku, a ona ukazuje i na to da Tea Obreht nije pisac bez mašte i talenta.
Reading Challenge: Bestseler Njujork
Tajmsa
Ocena:
1.5/5
Posts
Vrlo slican utisak sam imala i ja. Sa velikom radoznaloscu sam kupila knjigu jos pre nekoliko godina i pozurila da je procitam zaintrigirana opisom na poledjini, ali nista od svega sto sam ocekivala nisam dobila. Vrlo neubedljivo stivo.
ReplyDeleteSećam se kada je, pre nekoliko godina, bila hit. Već tada sam imala neki utisak da nije ništa posebno. Verovatno je ne bih ni pročitala da je nisam dobila nedavno. Mogao je to biti dobar roman, samo da je malo više truda uloženo.
DeleteEto, još neko kome se ovaj roman nije dopao. Delim tvoje mišljenje o ovom romanu po stavkama koje si navela, gotovo da sam identičan stav imala kad pročitala ovaj roman pre nekoliko godina.
ReplyDeleteMogla sam do sutra da nabrajam detalje, ali rekoh, možda neko želi da je pročita, pa da ne spojlerišem previše. A videla sam tvoju ocenu na Goodreadsu, sve mi je jasno. :)
DeleteKnjigu sam kupila, priznajem, zbog Dubravke Srećković Divković, koja je knjigu prevela, a meni je dugogodišnja net prijateljica.
ReplyDeleteMeni se knjiga svidela, ali sam uočila da žena koja je potekla sa naših prostora, ne piše ni tačno, ni pohvalno o nama.
Još jednom hvala što ste mi je poslali! :)
DeleteZnate kako kažu, sto ljudi sto ćudi, svi volimo različite stvari. Kao što sam rekla, mislim da autorka ima potencijala, moguće je da joj nedostaje iskustvo, pored znanja - poznavanje onoga o čemu neko piše je po meni od suštinske važnosti, a ona baš i nije upoznata sa svojom temom. Ona jeste rođena u Srbiji, ali je ipak Amerikanka, to se na momente baš primećuje. :)