Autobiografija Džeka Trboseka – Džejms Karnak

Sigurno ste do sada čuli za Džeka Trboseka, verovatno najpoznatijeg serijskog ubicu svih vremena, koji nikada nije uhvaćen i čiji identitet i dan danas ostaje misterija. Mnogi su bili osumnjičeni (među osumnjičenima je bio i Luis Kerol), mnogi su se lažno predstavljali kao svedoci i izmišljali priče kako bi dospeli u medije, pojedinci su čak i priznavali zločine, ali se ubrzo ispostavilo da su ta priznanja lažna, mediji su potpaljivali vatru i strah objavljujući pisma koja je navodno pisao ubica lično. Uprkos (ili zahvaljujući) svemu tome, za počinjene zločine nikada niko nije osuđen, a Džek Trbosek je ostao nadimak dat nepoznatom ubici za kojeg se pretpostavlja da je 1888. godine u Londonu brutalno ubio i masakrirao pet žena. Pored pet „kanonskih“, postojale su spekulacije o još nekoliko žrtava, međutim, ne može se sa sigurnošću reći da je njihova smrt delo Trboseka, kao što se, uostalom, ne može reći ni za priznatih pet, mada postoje uverljivi dokazi koji tome svedoče u prilog.

Već više od čitavog veka stručnjaci su zaintrigirani pojavom Trboseka, koji je, zahvaljujući svom misterioznom identitetu postao neka vrsta ikone horora u pop kulturi, tako da je rukopis u kojem izvesni Džejms Vilobi Karnak priznaje da je baš on Džek Trbosek, i piše svoju ispovest (koju podrugljivo posvećuje londonskoj policiji), objavljen 2012. godine kao „Autobiografija Džeka Trboseka“, izazvao veliko interesovanje kako stručnjaka, tako i javnosti uopšte.

Džejms Karnak svoju autobiografiju započinje opisivanjem svog detinjstva, tipično za memoare tog vremena. Opisujući svoje detinjstvo, Karnak govori o svojoj ranoj opsesiji noževima i krvlju, koja eskalira morbidnom smrću njegovih roditelja. Nakon što ih je video prerezanih grkljana, Karnak sve češće doživljava halucinacije u kojima mu se priviđaju pulsirajuće vene koje ga mame da ih prereže. Ove vizije, i neutoljiva glad koju izazivaju, čine da se, najpre racionalni, Karnak skloni od sebi dragih ljudi kako ih ne bi povredio, ali konačno dovode do toga da više ne može da kontroliše svoju žudnju. To se dešava, po autorovim rečima, upravo 1888. godine i dovodi do famoznih ubistava u Vajtčapelu.

„Autobiografija Džeka Trboseka“ je rukopis pronađen u zaostavštini S. Dž. Hjuma Bimana, koji u kratkom uvodu knjige tvrdi da je poznavao Karnaka i da je bio imenovan za izvršioca njegove poslednje volje, a da je rukopis primio zajedno sa Karnakovim stvarima. Pretpostavlja se da je rukopis napisan između 1928. i 1930. godine. Sastoji se iz tri dela: pored samog Karnakovog rukopisa, tu su i „Objašnjenja“ Hjuma Bimana, kao i „Epilog“ koji čini policijski zapisnik istrage o Karnakovoj smrti. Izdanje koje je pred čitaocima kao dopunu ima i pogovor Pola Bega, istoričara zločina, poznatog po svom interesovanju za Džeka Trboseka, koji analizira verodostojnost rukopisa i ukazuje na njegove problematične teme.

U svom objašnjenju, Hjum Biman napominje da je otklonio pojedine delove koji su se njemu čini previše gnusnim (misli se verovatno na opise ubistava), ali da je osim toga rukopis predstavljen u onoj formi u kojoj je zatečen. Prisustvo tih „gnusnih“ delova možda bi pouzdanije moglo da kaže nešto o autentičnosti samog rukopisa i autora. No i bez toga, tvrdnja je problematična jer u rukopisu ne postoje praznine gde su navodni delovi uklonjeni, što bi značilo da je Hjum Biman ili prekucao čitav rukopis (dakle, on ipak nije u formi u kojoj je zatečen) ili nije izbacio ništa.

Sam Karnakov rukopis se takođe sastoji iz tri dela. U prvom su opisani događaji iz detinjstva i rane mladosti (do 1888. godine), drugi deo je centralni i govori o samim ubistvima, dok se treći bavi Karnakovim životom nakon doživljene nesreće.

Osnovni razlog sumnje u verodostojnost rukopisa jesu različiti stilovi kojim su njegovi određeni delovi napisani. Naime, treći deo, koji se bavi autorovim životom posle vajtčapelskih ubistava, napisan je vidno drugačijim stilom od prva dva, i nedvosmisleno je u pitanju fikcija. Tome doprinosi i činjenica da je taj deo rukopisa otkucan na istoj pisaćoj mašini kao i izveštaj policije, dok su prva dva dela pisana na drugom tipu mašine (za uvod je korišćena treća mašina, ali njega svakako nije pisao Karnak). Kako je Karnak na početku svojih memoara naglasio da želi da ispriča istinu o obistvima, može se pretpostaviti da je svoj rukopis završio nesrećom, koja bi objasnila zbog čega su ubistva naglo prestala, a da je treći deo pridodat od strane drugog lica, kako bi „zaokružio“ priču i učinio je interesantnijom za čitaoca.

Pol Beg se u svojoj analizi dotiče određenih pojedinosti iz rukopisa koji se vidno razlikuju od informacija dostupnih javnosti. Naime, većina informacija iz rukopisa je ona koju je autor mogao da sazna iz štampe i samim tim su opisi žrtava i ubistava veoma površni (ovde treba uzeti u obzir činjenicu da je Hjum Biman navodno odstranio neke delove rukopisa, ali ne možemo znati o čemu su ti delovi govorili). Sa druge strane, određene pojedinosti se ne slažu. Kao jedan od primera Beg navodi Karnakov opis jedne od žrtava – Eni Čepmen – i njenog odnosa prema svom kanarincu. Čepmenova je u rukopisu opisana kao tipična londonska prostitutka, skromne inteligencije i primanja, dok je u stvarnosti bila udata za kočijaša i posedovanje kanarinca joj sigurno ne bi predstavljalo vrhunac bogatstva. Ipak, u rukopisu postoje delovi koji deluju sasvim autentično, kao što je na primer opis predstave „Džekil i Hajd“, ili pominjanje ogledala sa mesta zločina, koje je Begu posebno privuklo pažnju.

Pojedine omaške u tekstu mogu se tumačiti kao puke izmišljotine, ali se mogu pripisati i lošem sećanju pravog ubice. Ukoliko se uzme u obzir vreme nastanka teksta, četiri decenije nakon ubistava, sasvim je moguće da je Karnak zaboravio određene pojedinosti ili da ih je zbog uzbuđenja ili pomućenog stanja svesti prosto pogrešno zapamtio. Sve to, međutim, i dalje ostaje na nivou spekulacije.

Motiv pronađenog rukopisa, kojim čitalac započinje uplivavanje u „Autobiografiju Džeka Trboseka“, često je korišćen od strane pisaca kako bi priča delovala verodostojno, a autor zadržao neophodnu distancu. Ovaj motiv bio je omiljen kod romantičara, a koristio ga je i Edgar Alan Po, koga Karnak nekoliko puta navodi u rukopisu kao jednog od svojih omiljenih pisaca.

Iako se, opravdano, ne veruje da je u pitanju zaista autobiografija poznatog serijskog ubice, ono što je veoma zanimljivo jeste sama karakterizacija glavnog lika. Naime, autor je uspeo da izbegne sve moguće stereotipe (ukoliko odmah odbacimo treći deo kao evidentno delo fikcije) specifične za to doba, kao što su ludi naučnik, verski fanatik, osoba pobegla iz ludnice, i tako dalje, i dao sliku profila tipičnog serijskog ubice kakav je poznat danas.

Čak i da nijedan deo ovog rukopisa nije autentičan i da je delo fikcije nepoznatog autora (i dalje se sumnja da je Džejms Karnak izmišljena ličnost, ali prosto može biti reč o još jednom pseudonimu), ovo delo i dalje ima svojevrsnu vrednost, jer je u tom slučaju jedan od prvih pokušaja da se ispripoveda kriminalistička priča iz perspektive zločinca koji je zapravo postojao.

Bilo kako bilo, na čitaocu je da pročita knjigu i donese svoj sud. Autentično priznanje jednog od najmisterioznijih zločinaca čovečanstva ili čista fikcija, „Autobiografija Džeka Trboseka“ je svakako delo vredno vaše pažnje.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Autobiografija