Daglas Adams (1952-2001) je bio britanski pisac, upamćen širom sveta pre svega
po kultnom serijalu „Autostoperski vodič
kroz galaksiju“. Pored toga, pisao je i romane o detektivu Dirku Džentliju, ali i scenarije za
televizijske serije „Doktor Hu“ i „Leteći cirkus Monti Pajtona“ (Adams je
jedna od samo dve osobe izvan originalne postave Pajtonovaca, koja je potpisana
kao koautor nekog skeča. U pitanju je skeč „Zlostavljanje pacijenata“).
„Još malo pa nestalo“ je putopis koji je nastao nakon niza putovanja
osamdesetih godina dvadesetog veka, sa zoologom Markom Karvardinom, čiji je cilj bio potraga za najređim
životinjskim vrstama na Zemlji. Pored putopisa, na putovanjima je nastao i
materijal za radio-emisiju koja se bavila istom tematikom (BBC). Adams je bio
poznat kao veoma aktivan u borbi za očuvanje prirode, naročito ugroženih vrsta,
pa činjenica da se baš on našao u ovakvoj avanturi ne treba da začudi čitaoce.
„Moj
jedini zadatak bio je da se pojavim sa koferom, pratim ga (Marka Karvardina) i
potrudim se da dovoljno dugo pamtim sve što se oko mene dešava, da bih to posle
mogao i da zapišem.“
Putopis sadrži
Adamsov opis putovanja na Madagaskar, Indoneziju, Novi Zeland, Zair, Kinu i
Mauricijus, kao i propratne fotografije koje je na putovanju uslikao Karvardin.
Iako je od objavljivanja ove knjige prošlo više
od dvadeset godina, njena tematika ne zastareva, štaviše, može se reći da je
sve aktuelnija. „Još malo pa nestalo“ je jedino delo ovog tipa koje je Adams
ikada napisao, što je šteta, jer je upravo ono pokazatelj autorovog talenta da
ozbiljno i suvoparno štivo učini zabavnim i pristupačnim, a samim tim i
popularizuje ovakve teme i podigne svest čitalaca o njihovoj važnosti i
alarmantnosti.
Ono što ovu knjigu čini jedinstvenom jeste
činjenica da je Adams običan posmatrač, bez nekog stručnog znanja, baš kao i
čitalac. Umesto da nas zasipa stručnom terminologijom, brojkama i naučnim
činjenicama, on čitaocu prenosi svoja laička zapažanja i iskrene impresije koje
je stekao tokom ovih izvanrednih putovanja. Dve osobenosti koje prožimaju ovaj
putopis su uobičajeni Adamsov inteligentni humor i iskrena zabrinutost za
dobrobit planete. I upravo to je ono što osvaja čitaoca, zasigurno više od
statističkih podataka (koje, uzgred, takođe možete pronaći na kraju ove
knjige).
Knjiga kod čitaoca izaziva brojna raspoloženja,
iako je u načelu pisana humorističkim stilom. Epizoda sa komodo zmajevima je prilično uznemirujuća, tragičnost priče o baiđi delfinima ne može opisati rečima,
dok će vas priča o poslednjem stablu divlje
kafe ostaviti u neverici. Adams se, međutim, trudi da napravi balans,
ubacujući razne smešne anegdote sa putovanja ili zabavne zanimljivosti o
pojedinim životinjskim vrstama koje je sreo. Jedna od takviih zanimljivosti je
autorov opis i analiza „ličnosti“ ptice
kokošine, sa kojom se, kako kaže, prilično poistovetio:
„Kokošina
je uspela da razvije fantastičan sistem za uštedu truda. A ona sebe želi da
poštedi truda da po ceo dan sedi u gnezdu da bi se grejala jaja. Zašto bi to
radila kada može da skita i bavi se raznim drugim stvarima? (...) Videli smo
njen sistem za uštedu truda koji je, istini za volju, teško promašiti. U
pitanju je kupasta gomila gusto nabijene zemlje i trulog bilja, visoka oko dva
metra i isto toliko široka u osnovi. (...) Ta humka zapravo predstavlja
automatski inkubator. Toplota koju generišu hemijske reakcije trulog bilja
greje jaja koja su zavučena duboko ispod njega, ali to nije sve. Preciznim
dodavanjem i oduzimanjem materijala kokošina može da održi tačno onu
temperaturu koja je jajima neophodna za inkubaciju. Dakle, sve što kokošina
treba da uradi da bi grejala jaja jeste da iskopa otprilike kubni metar zemlje,
napuni ga s tri kubna metra trulog bilja, sakupi još pet kubnih metara zemlje i
vegetacije i oblikuje ih u kupu. Ostaje joj samo da stalno nadgleda toplotu
koja se proizvodi i dodaje ili oduzima deliće gnezda. Zahvaljujući tome, ona
uopšte ne mora da sedi na jajima.“
Iako ovakvih momenata u putopisu ima dosta, nisu
retki ni trenuci u kojima čitalac može da oseti Adamsovu razdraženost pojedinim
temama, kao i iskrenu frustraciju zbog nemoći da se određenim vrstama pomogne.
Jedna od takvih priča, koja ledi krv u žilama jeste ona o rogu severnog belog nosoroga (u trenutku
kada je knjiga pisana, postojala su dvadeset i dva takva nosoroga, danas
postoje samo tri), tačnije, o njegovoj tržišnoj vrednosti:
„Konačna
vrednost roga nosoroga, do trenutka kada se isporuči iz Afrike i oblikuje u
komad neukusnog nakita za maskenbale kojim će neki bogati mladi Jemenac da se
ponosi i pravi važan pred devojkama, iznosi nekoliko hiljada dolara. Međutim,
sam lovokradica, dakle čovek koji ulazi u park i rizikuje svoj život da bi ubio
nosoroga u čiju se zaštitu ulažu ogromno vreme, trud i novac, dobiće za taj rog
deset, dvanaest ili petnaest dolara. Tako se razlika između života i smrti
jedne od najređih i najveličanstvenijih životinja na svetu u proseku svodi na
dvanaestak dolara.“
Ipak, poznanstva koja je Adams stekao na ovim
putovanjima, daju i njemu i čitaocu nadu da pojedinci kao što su Karl Džons i Ričard Luis, na primer, mogu biti pokazatelji da ipak nije sve tako
beznadežno (barem ne za svaku od trenutno ugroženih vrsta). Karlov boravak na
Mauricijusu i neumorno angažovanje dovelo je do porasta broja jedinki određenih
vrsta, kao što su ružičasti golub,
mauricijuska vetruška i eho papagaj
(pa čak i voćni šišmiši i određena grupa zečeva za koju niko još uvek nije
siguran da li pripada ugroženoj vrsti ili ne).
Projekti poput ovog putopisa i radio-emisije pre
svega imaju za cilj edukaciju i podizanje svesti kod ljudi, kao i ukazivanje na
greške koje se ne smeju ponavljati (primer koji Adams daje kao podsetnik jeste
slučaj ptice dodo).
Poslednja reč u knjizi pripada Marku Karvardinu i
podaci koje nam on daje u svom epilogu su poražavajući, a tiču se svake
individue na Zemlji:
„Naravno,
do istrebljenja je dolazilo milionima godina: životinje i biljke su nestajale i
mnogo pre nego što se čovek pojavio na sceni. Međutim, ono što se promenilo je
brzina istrebljenja. Milionima godina je u proseku nestajala po jedna vrsta u
svakom veku. No, većina istrebljenja nakon praistorijskih vremena desila se u
poslednjih trista godina. A većina istrebljenja u poslednja tri veka desila se
su se u poslednjih pedeset godina. A većina istrebljenja u poslednjih pedeset
godina desila su se, zapravo, u poslednjih deset. (...) Kako sada stvari stoje,
svake godine nestaje više od hiljadu različitih vrsta životinja i biljaka.“
Daglas Adams je, u svojoj zaostavštini, pored
fenomenalne komedije ostavio i knjigu čiju ozbiljnost teme ne treba dodatno
naglašavati. Kao aktivista za očuvanje prirode, nije je izneverio: njegova
knjiga se čita i danas, a čitaće se još dugo, budeći svest ljudi o problemima
do kojih mu je bilo stalo i izmamljujući osmeh na lice pri samoj pomisli na
toplinu kojom je ovaj putopis napisan.
„Još malo pa nestalo“ je knjiga koju svima
preporučujem od srca. Obavezno je pročitajte.
Ocena: 5/5
Izdavač za
Srbiju:
Odiseja
No comments:
Post a Comment