Summa summarum – 2016. godina (u knjigama)

Tradicionalno završavamo godinu sumiranjem iste. Možda će neko sitničav reći kako je teško da tradicionalno može da bude nešto što se radi tek drugi put, ali ja se nadam da ćemo se mi ovako lepo družiti još duuugo, dugo, pa nije zgoreg da odmah utanačimo ta neka interna pravila.

Noć knjige 2016 – utisci i ulov

Verovatno se pitate zašto pobogu tek sada pišem o ulovu sa Noći knjige, kada je već i bog zaboravio na taj događaj. Imam opravdanje! Da vas podsetim, petnaesta Noć knjige se održala prošlog petka, i ja sam, normalno, odlučila da kupim neke knjige, čisto da se nađu.

E, sad, caka je u tome što sam rešila da kupim neke starije naslove, dok ih još ima u prodaji i da iskoristim popust da kompletiram određena izdanja. Obišla sam dve Lagunine knjižare koje su mi blizu (jednu dan pre, jednu na dan same manifestacije) u nadi da ću ih sve pronaći na jednom mestu, ali to se, naravno, nije dogodilo, a ja sam rešila da hoću baš te knjige (naročito kada sam shvatila da ih nigde nema). I onda sam došla kući i naručila ih online.

Kažu da je ova Noć knjige imala rekordnu posetu i priznajem da im verujem, s obzirom na to da je moj paket stigao danas, nedelju dana nakon porudžbine. Eto, zbog toga tek sada pišem.

Prve dve knjige koje sam kupila su Pračetovi romani „Duševna muzika“ i „Deda Pras“. Redovno kupujem Pračetove knjige, onako kako izlaze i kod nas, međutim, postojao je taj jedan period u mom životu (studentski period, dabome) kada pas nije imao za šta da me ujede i kada mi je biblioteka bila glavni i jedini izvor snabdevanja knjigama. Vremenom sam dokupila pojedine naslove koji su mi nedostajali i ova dva romana su upravo u toj grupi. Sada je kolekcija skoro potpuna, nedostaju mi još dve knjige, obe rasprodate, obe jednom pozajmljene i nikada vraćene. Dakle, ako neko ima višak Pračetovih romana kojih bi želeo da se otarasi, neka mi se javi.

Drugi par knjiga je takođe imao svrhu upotpunjivanja serijala. U pitanju su romani o Artemisu Faulu, „Operacija Arktik“ i „Izgubljena kolonija“ (Oin Kolfer). Knjige o Artemisu su već godinama na Laguninim akcijama i, nakon pročitanog prvog dela, muž i ja smo odlučili da dokupimo i ostale. Tako smo jednog lepog dana otišli u knjižaru, vrlo srećni jer smo pazarili tri knjige za 500 dinara, a onda smo shvatili da nam nedostaje drugi deo. I peti. Od šest. Sada je ta greška ispravljena.

I to je bio moj plan za ovogodišnju kupovinu, a onda sam shvatila da mi nedostaje još jedna knjiga da izbegnem plaćanje poštarine, pa je mesto u korpi našao i roman „Bunker swing“ (Mirjana Đurđević i Branko Mladenović). Mirjanine knjige takođe planiram da pokupujem, ali one se još uvek mogu videti na policama knjižara, tako da su prednost dobile ove kojima polako ističe rok trajanja.

I baš kada me je strefilo razočaranje što nisam dobila nikakav poklon, shvatila sam da imam jednu knjigu viška. U pitanju je džepno dvostrano Polarisovo izdanje koje čine dve novele: „Glad za beskrajem“ (Gregori Benford) i „Put svih duhova“ (Greg Ber). U pitanju je naučna fantastika, pa se nisam baš onesvestila od sreće (mada, većina knjiga koje sam kupila i jesu fantastika, tako da...), ali „Glad za beskrajem“ počinje rečenicom „Smrt je stigla na šesnaest nogu“, tako da moram da priznam da sam se zainteresovala. Uostalom, kakva god da je, dodatna knjiga je svakako adekvatniji poklon od npr. paštete, od koje Laguna iz nekog razloga ne odustaje već godinama.

I to je moj ovogodišnji ulov. Ovo zadovoljstvo me je koštalo nešto malo više od 2000 dinara za pet knjiga (tačnije šest, ako uračunamo i poklon), a ukupna ušteda je iznosila 1400 din. Kao i svake godine, vrlo sam zadovoljna i Noć knjige ostaje moj omiljeni povod za kupovinu Laguninih izdanja.

Šta ste vi lepo nakupovali? Da li ste dobili paštetu? Pišite u komentarima i ne zaboravite da mi se javite ukoliko vam neki usamljeni Pračet skuplja prašinu na polici.

Do sledećeg posta (poslednjeg u ovoj godini!),

Vaša Stš <3

Beba Bridžet Džouns – Helen Filding

Helen Filding je engleska autorka, rođena 1958. godine u Jorkširu. Pre nego što se posvetila pisanju, godinama je radila kao novinarka. Svetsku popularnost je stekla serijalom o Bridžet Džouns, koji čine četiri knjige: „Dnevnik Bridžet Džouns“, „Bridžet Džouns – Na ivici razuma“, „Bridžet Džouns – Luda za njim“ i „Beba Bridžet Džouns“, a od kojih su čak tri doživele veoma uspešne filmske adaptacije. Ono što malo čitalaca zna, jeste činjenica da je osim ovog serijala, Fildingova napisala još dva romana: satiru Cause Celeb (1994) i komični špijunski roman Olivia Joules and the Overactive Imagination (2003). Pored pisanja romana, Fildingova se bavi i pisanjem filmskih scenarija.

„Beba Bridžet Džouns“ je četvrta knjiga u serijalu o ovoj heroini,  s tim što je radnja romana, hronološki gledano, smeštena pre one koja je opisana u romanu „Bridžet Džouns – Luda za njim“. Zanimljivo je da je filmska verzija ove priče ugledala svetlost dana pre objavljivanja knjige, kao i to da se roman i film, iako obrađuju istu priču, poprilično razlikuju, najpre zbog glavnih aktera priče. Može se, stoga, zaključiti da je „Beba Bridžet Džouns“ zamišljena prvenstveno kao filmski scenario, a u pojedinim momentima u romanu se to i primećuje. Ova činjenica je doprinela tome da su brojni kritičari Fildingovoj zamerili što je uopšte objavila roman, i u tome videli samo način da autorka ostvari dodatnu zaradu.

Nakon burnog raskida sa Darsijem, Bridžet je opet sama, ali ovog puta su barem ostali segmenti njenog života koliko toliko pod kontrolom. Bridžet je sada uspešna žena, zaposlena na televiziji, sa kilažom kojom je konačno zadovoljna. Njeni prijatelji su i dalje tu, s tim što neki od njih sada već imaju i decu, roditelji su joj ponovo zajedno i sve oko nje je uporno podseća na činjenicu da joj biološki sat polako otkucava.

A kako se stvari u univerzumu Bridžet Džouns prosto dešavaju kada ih ona najmanje očekuje, tako će i u ovom romanu ona ponovo (iako je toliko puta jasno rekla „nikada više“) u svoj život (i krevet) uključiti Marka Darsija i Danijela Klivera, i to u prilično kratkom vremenskom razmaku. Kako zbog poveće količine alkohola, tako i zbog čvrstog uverenja da je rok trajanja proizvoda (u ovom konkretnom slučaju ekoloških kondoma) čista izmišljotina trgovaca, Bridžet je otkriti da je trudna, i da, naravno, nema predstavu o tome ko bi od večitih suparnika mogao biti otac njenog deteta. I tu smo, na dobro poznatom terenu – život voljene junakinje je potovo haotičan, a borba Darsija i Klivera doživljava još jednu rundu.

Glavni problem sa ovim romanom je, međutim, taj što ne postoji nikakva nedoumica o njegovom kraju. Sasvim je jasno ko će od njih dvojice „pobediti“, čak i onim čitaocima koji nisu upoznati sa radnjom romana „Bridžet Džouns – Luda za njim“. Kliver jednostavno nije materijal za savršenog oca i njegova uloga kao mogućeg životnog saputnika je u tom smislu u potpunosti nemotivisana. Film je na tom planu doneo bolje rešenje, stavivši na mesto Danijela sasvim novog lika (na ovome možemo „zahvaliti“ Hju Grantu, koji je odbio da učestvuje u snimanju filma). Džek, koga Bridžet sasvim slučajno upoznaje, za razliku od Danijela, jeste osoba koju je moguće razmatrati kao pouzdanog partnera, ako ni zbog čega drugog, onda barem zbog toga što na vest o neplaniranoj trudnoći ne reaguje momentalnim posezanjem za novčanik i raspitivanjem o ceni abortusa. Ovo je, sa druge strane, u potpunosti u skladu sa Danijelovim likom. Očekivati od njega da se iznenada preobrati, značilo bi ili da čitalac ima nerealna očekivanja u životu, ili da prosto nije upoznat sa ranijim delovima ovog serijala.

Ključna razlika ovog romana u odnosu na prethodne knjige jeste forma. „Beba Bridžet Džouns“ zapravo nije dnevnik, već pismo koje Bridžet piše svom sinu (što bi mogla biti posebna tema za diskusiju: da li je neophodno da dete zna baš sve detalje iznete u romanu?), ali uprkos tome ne izostaje utisak da su određene scene evidentno pisane kako bi bile filmovane.

No kako romani i filmovi o Bridžet već godinama koegzistiraju, tako i ova dva ostvarenja možemo posmatrati kao dva paralelna univerzuma u kojima Bridžet ima isti problem. Da li je film bolji od knjige, ili obrnuto, svako može da odluči za sebe, ali sigurno je da oba ostvarenja imaju svoje kvalitete (moja preporuka je da ipak prvo pročitate roman). Roman je nostalgičnim fanovima vratio Danijela Klivera, bez koga ovaj serijal teško može da se zamisli, dok je film, uvođenjem novog lika, zapravo dao Bridžet opravdanje za dvoumljenje, ali i oživeo pojedine likove koji u romanu nisu došli do izražaja. Tako je, na primer, fantastična gluma Eme Tompson od prilično nezanimljive doktorke u romanu stvorila jedan od najživopisnijih likova u filmu.

Ipak, iako je jasno da se Fildingova nikada neće vratiti na kvalitet koji je pokazala u prva dva romana (i možda je krajnje vreme da prestane da se trudi), „Beba Bridžet Džouns“ je zabavno štivo koje će sigurno obradovati fanove, naročito nakon fijaska koji je doživeo prethodni roman. Iako uspešnija i mršavija, Bridžet je i dalje samo obična žena koja zapada u neobične situacije, ne razmišlja uvek racionalno, ponekad previše popije i opsuje kada baš i ne bi trebalo. A zbog tih nesavršenosti nas je kupila još u prvim redovima svog dnevnika i zbog toga joj se obradujemo kada god se vrati, ma gde bila i ma šta radila.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Istorija svetla – Jan Njemec

Jan Njemec je češki pisac, rođen 1981. godine. Diplomirao je na odseku za sociologiju na Masarikovom Univerzitetu u Brnu. Radi kao urednik u izdavačkoj kući i časopisu. Do sada je napisao tri dela: zbirku pesama „Prvi život“, zbirku kratkih priča „Igra za četiri ruke“ i roman „Istorija svetla“ za koji je dobio nekoliko književnih nagrada. Predsednik je društva pisaca Češke.

„Istorija svetla“ je roman o Františeku Drtikolu (1883-1961), najpoznatijem češkom fotografu. Drtikol je bio čuven po svojim portretima, ali i aktovima, koji su u to vreme i dalje bili skandalozni. Njegova inovativnost u fotografiji,  naročito u poigravanju svetlošću i formama, donela mu je svetsku slavu. Drtikol je jedan od prvih fotografa koji je verovao da je fotografija umetnost, u vreme kada je ona smatrana isključivo zanatom. Za života je dobio brojna priznanja i nagrade za svoju umetnost, a krajem života se posvetio slikanju i izučavanju i propovedanju budističke religije i filozofije.

Za razliku od tipičnih biografskih fikcija, „Istorija svetla“ ne počinje Drtikolovim rođenjem, niti se završava njegovom smrću. Roman počinje katastrofom u rudniku, kada je František već u školi, prati njegovo školovanje u inostranstvu, ratne godine, razvoj karijere i završava umetnikovim okretanjem budističkom misticizmu. U skladu sa nazivom romana, čitalac prati izvesnu svetlosnu gradaciju – od mračnih dubina rudnika, do simboličnog spiritualnog prosvetljenja.

Prva stvar koja čitaocu skreće pažnju, i čini ovaj roman nesvakidašnjim već na prvim stranicama, jeste pisanje u drugom licu. Ovo neobično stilsko rešenje najavljeno je citatom Semjuela Beketa „Dođavola s prvim licem“ na samom početku knjige.

„Dan pre nego što će se to dogoditi, sediš za stolom u rudarskoj baraci na periferiji Pšibrama. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se beli kredenac s olupanim sudovima i stari oslikani ormar. Na zidu visi sveta slika blagoslova i drveni krst od dva drvca povezana zarđalom žicom. Komadi veša na kanapu razvučenom iznad peći liče više na krpe za brisanje, pod žudi za popravkom: ispod dasaka se čuje šuštanje miševa i ostalih živuljki koje nastanjuju pukotine, skrivena mesta i ćoškove. Preko naslona stolice visi znojem natopljeno rudarsko odelo, a preko njega je prebačena flekava kožna kecelja.

Zajedno sa Hinekom posmatraš spavača, čije stvari su tu odožene, i koncentrisanim mislima šaljete mu poruku da se već jednom probudi. Leži na slamarici iz koje vire slamke i teško diše“

I ne samo što se autor čitaocu obraća direktno, sa ti, već čitalac vrlo brzo shvata da je ti iz romana zapravo glavni junak. Ovo je vrlo interesantna, ali ipak i rizična odluka autora, ali je savršeno izvedena, tako da čitalac doslovno zauzima mesto junaka, dok ga autor uvodi u priču postupkom koji neodoljivo podseća na hipnozu, pri čemu nivo empatije prirodno raste, čak i više nego što je to slučaj sa pripovedanjem u prvom licu.

Pisanje u drugom licu omogućilo je autoru da akcenat stavi na unutrašnji život umetnika, a ne na onaj kakav bi ponudile istorije fotografije, što je posebno zanimljivo jer je protivrečno naslovu dela. Sa druge strane, roman se može čitati kao romansirana istorija fotografije, s obzirom na to da je František Drtikol jedan od prvih svetski poznatih fotografa, čiji je uticaj na kasniji razvoj ove umetnosti neosporan. Uostalom, životi i ličnosti stvaralaca često su u neraskidivoj vezi sa stvorenim i ponekad čine ključ u tumačenju umetničkog izraza.

„Istorija svetla“ je, ipak, prepuna istorijskih ličnosti i događaja koji su obeležili razdoblje u kojem je Drtikol živeo, pa čitalac tako stalno korača po tankoj liniji između fikcije i istoriografije. Tome doprinosi činjenica da je Njemec u središte svog romana ubacio deo naslovljen kao „Intermeco“ u kojem je doslovno preneo Drtikolova pisma koja je pisao sa fronta, u periodu od 1914. do 1918. godine. Iako čitalac ne bi mogao da pretpostavi da su pisma originalna, jer su stilski savršeno uklopljena u ostatak romana (ili bolje rečeno, čitav stil kojim je roman ispisan, savršeno je nadograđen na stil glavnog junaka), ovo je definitivno jedan od najsnažnijih delova romana.

„4. 9. 1914.

Sunce!

Danas je bio divan dan – miholjsko leto u vazduhu. Napumpao sam se vetrom i hteo da poletim.

 Išao sam po brdima i crtao. Ovde ima jedno lepo mesto – sa Raspećem – na raskrsnici tri puta. Tu sam seo u upao u prijatnu tromost...

 Sunčevi zraci su se raspršivali o vrh krsta – i video sam da je Sunce Bog – i da želi da ga poštujem.

 Daruje život svemu na zemlji – hrani nas medom... I zaista – kao da me je na trenutak prelio med – udovi su mi bili teški, ali na ustima sam osećao svu slatkoću sveta...

Smešno je to – usred takve klanice.“

Ovakav način spajanja romantizovane ličnosti pisca sa istorijskim dokumentima svojevrstan je omaž autora fotografiji. Iako se pisanje često povezuje sa slikanjem, Njemec koristi drugačiji pristup: on kao da posmatra svet kroz objektiv i beleži trenutke preciznošću aparata, ali ipak, kao i svaki fotograf, zabeleženom pridodaje svoj lični pečat.

Drtikolov život je bio tema raznih traktata, ali zanimljivo je da je uvek bio jasno podeljen na dva dela: istoričari umetnosti bavili su se njegovom karijerom koju je sasvim iznenada napustio dok je bila u procvatu, dok su njegovi spiritualni sledbenici pisali o njegovim propovedima. I zaista, na prvi pogled deluje kao da ta dva Františeka nemaju dodirnih tačaka (zabeležena su mišljenja savremenika da je pred kraj života slavni fotograf prosto poludeo). Njemec je u svom romanu obuhvatio obe strane njegove ličnosti i po prvi put dao upotpunjenu sliku umetnika. Da li je to bila autorova namera ili ne, ostaje pitanje, ali čitanjem romana i upoznavanjem glavnog junaka, čitalac može povezati određene događaje i signale koji upućuju na ovakav preokret u Drtikolovom životu.

„Istorija svetla“ je bildungsroman zasnovan na poznatim podacima o jednom umetniku, u vremenu kada se o umetnosti koju je tako lično doživljavao govorilo samo kao o zanatu; o tehnici za koju je smatrano da će zauvek ostati u senci maestralnog slikarstva. Vreme u kojem je Drtikol živeo, međutim, donelo je vrtoglave promene o kojima ljudi nisu mogli ni da sanjaju, kako u umetnosti, tako i u životu uopšte i dalo je šansu ovom čoveku da ispuni svoje snove i ostane upamćen kao pionir umetničke fotografije. Ono što ovaj roman razlikuje od tipične biografije je, osim specifične perspektive, briljantna poetičnost autora koja Drtikolovu svakako zanimljivu životnu priču preobražava u prelepo napisan roman.

Ocena: 4/5

Izdavač: Clio

Illuminae – Ejmi Kaufman, Džej Kristof

Ejmi Kaufman je australijska autorka književnosti za omladinu. Svoj prvi roman The Broken Stars (prvi deo trilogije Starbound), napisala je u saradnji sa Megan Spuner, sa kojom trenutno priprema još jedan serijal. Svetsku slavu joj je, međutim, donela trilogija ILLUMINAE, koju zajedno sa Kaufmanovom potpisuje i Džej Kristof, autor trilogija The Lotus War i The Nevernight Chronicle.

Prvi deo trilogije Illuminae, koji nosi naziv „Illuminae fajlovi_01“, naišao je na ogromno interesovanje publike čak i pre nego što je objavljen, a vrlo brzo se našao i na listi najprodavanijih knjiga New York Times-a.

Radnja ovog neobičnog romana smeštena je u daleku 2575. godinu i odvija se u svemiru, nakon što je megakorporacija BeiTek izvršila invaziju na planetu Kerenzu. Kao što i sam naslov predočava, u pitanju je moderna verzija epistolarnog romana, koji čini skup fajlova o ovom tragičnom događaju, koji je prikupio hakerski kolektiv pod nazivom Illuminae. Akcenat istraživanja stavljen je na delovanja Kejdi Grant i Ezre Milera, koji su ujedno i glavni junaci ove priče.

Ono što ovaj roman čini nesvakidašnjim nije sama fabula, već forma. Čitav narativ se sastoji iz intervjua, sačuvanih prepiski putem imejla, transkribovanih audio i video zapisa i dokumentacije izvučene iz veštačke inteligencije jednog od svemirskih brodova na kojima se odvija radnja.

Roman počinje transkripcijom intervjua u kojima Kejdi i Ezra opisuju svoje poslednje dane na Kerenzi i pokušava da hronološki rasvetli događaje koji su potom usledili na letelicama Aleksandar i Hipatija. Samo okruženje i istorijat u kojem se likovi nalaze čitalac upoznaje kroz nacrte brodova i iz priložene stranice sa sajta Unipedija. Bez dodatnih pojašnjenja i uvođenja u univerzum romana, pred čitaocima je zbirka pronađenih rukopisa koji su namenjeni poslodavcu grupe Illuminae. Međutim, ono što naručioca ovih dokumenata razlikuje od čitaoca, jeste znanje o svetu i vremenu u kojem se radnja odvija. Ipak, ma koliko ovi podaci delovali zbunjujuće i nepotpuno, oni zapravo nisu preterano važni za fabulu. Događaji opisani u romanu mogli su se odigravati bilo gde, u bilo kom vremenu u budućnosti.

Nakon invazije na Kerenzu i evakuacije preživelih, na letelicama počinje da se širi epidemija sumnjivog porekla i stvari polako počinju da izmiču kontroli. Osim činjenice da glavnokomandujući kriju okolnosti od posade, pojavljuje se još jedan problem: veštačka inteligencija broda,Viktor, u potpunosti se osamostaljuje, čime postaje jedan od protagonista romana, i počinje da deluje suprotno naređenjima. Ono što će programeri tumačiti kao „ludilo“, zapravo je Viktorov detaljno osmišljen plan, koji će se korak po korak otkrivati čitaocima.

Illuminae je, pre svega vizuelno, izuzetno lepa knjiga i njeno čitanje zahteva od čitaoca potpuno drugačiju vrstu interakcije. Da biste pročitali ovaj roman, nije dovoljno samo da okrećete stranice: na momente ćete morati da okrećete čitavu knjigu, da je približavate očima kako biste pročitali i najsitnija slova, ili da tražite kontekst u slikama načinjenim od reči.

Forma romana je, prema tome, neodvojiv deo fabule i u određenim momentima po kvalitetu prevazilazi sadržaj, baš kao što sam i pretpostavila pre čitanja samog dela. Postavlja se pitanje da li bi Illuminae doživeo ovoliki uspeh da nam je predstavljen u tradicionalnoj formi, stoga je interesantno da autori u zahvalnici na kraju romana posebno ističu hrabrost izdavača jer su na sebe preuzeli rizik objavljivanja nečeg evidentno drugačijeg. Vizuelni identitet ovog dela je, međutim, ono što ga izdvaja od dela sa sličnom tematikom, tako da sumnjam da se ovaj poduhvat može nazvati rizičnim u bilo kom smislu, jer je jasno da je forma ključni momenat koji je doprineo globalnoj popularnosti ovog romana.

Ipak, treba imati na umu da autori romana Illuminae nisu prvi koji su se dosetili ovakvog trika, i da među knjigama ovog tipa postoji par reprezentativnih primeraka kojima je neobična forma samo dodatak na svakako uspelu priču, a ne i glavna odlika (primer koji mi odmah pada na pamet je roman „Izuzetno glasno ineverovatno blizu“, bacite pogled). Illuminae bez svog vizuelnog identiteta postaje sasvim prosečna SF priča, sa elementima koje je čitalac video nebrojeno puta: invazija na planetu, postapokaliptično okruženje, epidemija misteriozne bolesti, „zla“ korporacija, ljubavna priča između dvoje tinejdžera, itd. Ono što se autorima mora priznati jeste činjenica da je priča, iako ne preterano kreativna, dobro ispričana. Nije lako stvoriti napetu atmofseru u epistolarnom romanu, ali autori su to ovog puta ipak uspeli.

Drugi deo trilogije, Gemina, uveliko je u prodaji i naišao je na jednako veliko interesovanje kao i njegov prethodnik. Ovoga puta, interesantno, timu autora pridružila se i Mari Lu, već proslavljena autorka distopijskih romana za omladinu, koja je roman obogatila svojim ilustracijama. Gemina se drži istog koncepta kao i Illuminae, oslanjajući se na formu koja stoji kao zaštitni znak ove trilogije. Pred njom je ipak, čini mi se, teži zadatak, jer forma koja je imala efekat u prvom delu, u drugom svakako slabi, tako da se nadam da će autori ovog puta malo više pažnje posvetiti kreativnom razvoju same priče.

U svakom slučaju, ako ste fan young adult žanra i volite naučnu fantastiku (i niste sitničavi kao neki ovde), Illuminae je prava knjiga za vas. Čitanje ovog dela predstavlja zanimljivo iskustvo, a pojedine vizuelne elemente knjige sigurno dugo nećete zaboraviti.

Ocena: 2.5/5

Izdavač: Urban Reads

Rekvijem za Adama – Aleksandar Đuričić Eš

Aleksandar Đuričić je rođen 1982. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Beču i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu. Iako mu pisanje nije primarna struka, Aleksandar je napisao dva romana, dramu i nekoliko pripovedaka i njegov talenat nije prošao nezapaženo. Svoj prvi roman „Surf na crvenom talasu“ napisao je 2007. godine, a već 2010. godine je njegova drama „Marlon Monro – pokušaj uspostavljanja kulture u malom gradu“ nagrađena na konkursu „Slobodan Stojanović“ i izvedena u pozorištu Atelje 212. Za kratku priču „Unutrašnji grad“ u Frankfurtu je dobio nagradu „Srebrni albatros“. „Rekvijem za Adama“ je Đuričićev najnoviji roman, objavljen 2015. godine.

„Rekvijem za Adama“ je roman o Borisu Hundiću, seoskom vunderkindu koji pokušava da pronađe bolji život u Beogradu. Roman čine dva narativa, jedan koji pripoveda o Borisovom detinjstvu na selu, uz oca nasilnika i majku koja će jednog dana prosto nestati bez reči, i drugi, kojim roman počinje, gde Borisa zatičemo kao stasalog mladića dok na beogradskom aerodromu čeka avion za Beč.

Početak romana odlikuje nervoza i napetost i čitaocu već na prvim stranicama stavlja do znanja da glavni junak ovog romana nije u potpunosti psihički stabilan. Boris od nečega beži, tačnije, deluje kao da pati od manije gonjenja. Ono što čitalac ne zna, i što neće saznati u čitavoj prvoj polovini romana jeste odgovor na pitanje šta je to Boris uradio. Kako roman odmiče, napetost se smanjuje i pripovedanje je sve mirnije, uz neretke uplive u komične scene iz Borisovih studentskih dana. A onda, nakon prisećanja na jednu novogodišnju noć, strah i nemir ponovo nastupaju na scenu. Ovaj roman sadrži sve, baš kao i jedan život – uz njegove stranice ćete se smejati, osuđivati, navijati, ali i grickati nokte od nestrpljivosti da saznate o čemu se zapravo radi. Smene narativa su izrazito glatke i suptilne, tako da čitalac samo sklizne iz jednog u drugi u vidu reminiscencija, bez osećaja da je priča na bilo koji način prekinuta.

Naslov romana najavljuje jednog bitnog lika sa kojim se čitalac zaista upoznaje tek na polovini romana. U pitanju je Adam Adamović, sa kojim će se Boris susreti sasvim slučajno i taj susret će delovati prilično nebitno i nepažljivom čitaocu bi mogao čak i da promakne. Jedne zimske noći, dok je Boris lutao beogradskim ulicama, ugledao je dečaka kroz izlog prodavnice. Nekoliko trenutaka kasnije, dok je dečak nepažljivo prelazio ulicu, udario ga je automobil i Boris je njegovoj majci pomogao da ga smesti u kola. Međutim, slika dečaka koji leži dok mu se po trepavicama lepe pahulje snega, učinila se Borisu poznata. I ona jeste svojevrsni deja vu. Ova scena ponavlja se nekoliko desetina strana ranije, u trenutku jedne od svađa Borisovih roditelja, kada on, kao dečak, u dvorištu ugleda mrtvu srnu, trofej iz očevog lova, i kada mu pažnju privuku baš njene oči, posute pahuljama snega. Ova aluzija (koja će se još jednom ponoviti, u ključnom susretu Adama i Borisa), kao i reč rekvijem koja uz Adamovo ime stoji u naslovu, čitaocu jasno stavlja do znanja da ovaj roman nije jedan od onih sa srećnim krajem.

Boris Hundić nakon završene srednje škole odlazi u Beograd, gde će, na nagovor žene koja ga je podučavala sviranju klavira, upisati medicinu, jer se „u ovoj zemlji od muzike ipak ne može živeti“. Živeće kod njene prijateljice u stanu u Balkanskoj ulici i neće morati da brine o finansijama. Sve što je potrebno jeste da se koncentriše na učenje i da im se vrati kao uspešan doktor. Tako će mladi Boris za sobom ostaviti oca i devojku, kuću i mesto u kojem nikada nije osećao da pripada, a taj osećaj će se produbiti kada upozna ljude i ulice u Beogradu. Život se, ipak, neće odvijati onako kako je planirao, a umesto uspeha koji su od njega svi očekivali, on će ređati neuspeh za neuspehom.

Taj osećaj nepripadanja je veoma važna crta Borisovog lika. On je svugde stranac. U svojoj porodici; zatim u Beogradu, kao student iz provincije, najpre u svom društvu u koje očajnički pokušava da se uklopi, a potom i u bogataškoj porodici svoje nove devojke Klare; i konačno u Beču, u bukvalnom smislu te reči. To je ono što ga čini suštinski tragičnim likom.

Ta nota je podvučena u Borisovom odnosu sa Adamom, koji je ključan za interpretiranje njegove ličnosti. Adam je sve što on nije – rođen u Beogradu, dobro situiran, sa slobodom da radi šta god želi (slobodom koju Boris u detinjstvu nikada nije okusio) – i ta patološka vezanost za dečaka u sebi sadrži koliziju ljubavi (sve ono što bi Boris želeo za sebe) i mržnje (sve ono što nije i nikada neće biti), ali i slepo samoljublje koje se očitava u Borisovoj pigmalionskoj potrebi da od Adama napravi savršenu sliku sebe. Borisov ponos i samoljublje očitavaju se i u odnosima sa drugim likovima: sa prijateljima, za koje je ubeđen da vrede manje od njega, iako će se ispostaviti da će svi oni biti daleko uspešniji od njega; ali i sa Klarom i uopšte porodicom Hadžijovanović čije su bogatstvo i luksuzan život bili sasvim dovoljni da kod Borisa izazovu naklonost i ono što je on smatrao ljubavlju.

„Lako je i lepo voleti savršena bića. Međutim, ta ljubav traje koliko i zabluda da savršenstvo postoji. Zavoleti nekoga istinski, sa svim njegovim manama i slabostima, pravi je podvig – i baš kao i svaki podvig, redak je i stran ljudskoj prirodi, što, na drugoj strani, nije slučaj sa obožavanjem savršenstva.“

I baš zbog toga ne čudi što Boris na kraju pronalazi utehu u prijateljstvu sa Bogoljubom. Upravo su njihovi susreti i razgovori suštinski važni za zaokruživanje Borisovog lika, iako određeni momenti čitaocu otkrivaju prirodu njihovog odnosa (što je po meni, glavna zamerka autoru – da su ti momenti bili suptilniji i pažljivije osmišljeni, roman bi bio znatno uspeliji). I baš kao i uloga doktora Bogoljuba, kraj je takođe predvidiv, ali to ne kvari celokupan doživljaj o romanu, jer je kraj koji je autor izabrao jedino moguće rešenje za roman koje bi zapravo imalo smisla i ispoštovalo doslednost čitave priče.

Osim Borisovog lika koji je kao glavni junak očigledan primer dobre i detaljne karakterizacije, ovaj roman krasi nekoliko izrazito životnih sporednih likova, koji, osim što igraju važnu ulogu u Borisovom životu, čine takođe veoma važan (najpre kvalitativan) deo „Rekvijema za Adama“. Miodrag Hundić, Vilotijevićka, Vera Drejer i iznad svih Megi Hadžijovanović (koja je moj apsolutni favorit), junaci su čije se ličnosti baziraju na stereotipima (seoski pijanac, moderna srpska autorka, gradska usedelica, pokondirena tikva), ali su ipak savršeno uklopljeni i osmišljeni, dajući romanu comic relief i čineći ga lakšim i prijatnijim za čitanje, sa jedne strane, i pružajući čitaocu da ih prepozna kao stvarne likove koje svako od nas ima u svom okruženju i dokazujući još jednom da stereotipi kao takvi ne nastaju bez razloga.

„Rekvijem za Adama“ je priča o momku koji je mogao imati sve, ali je zbog okolnosti u kojima se nalazio i pogrešno odigranim kartama završio kao čovek koji nema ništa. Njegovo samoljublje i opterećenost kaznom, dostojni jednog Raskoljnikova, nagnali su ga na put bez povratka i pokazali da beg od stvarnosti nije rešenje, jer ma koliko se trudio, čovek nikada ne može pobeći od sebe.

„Kada je malo bolje razmislio, činilo mu se da je celog života od nečega bežao... Bežao je od siromaštva, od poroka, od opasnosti, od krize, od nepodnošljive intimnosti sela, a onda i od svojih dela, od odgovornosti, od krivice, sve dok se ceo život, kao i on sam, nije pretvorio u jedan bezglavi beg, koji svuda oko sebe vidi samo progonitelje.“

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Urban Art

Mesečni favorit – novembar

Novembar je jedan od onih meseci kada kod mene važi zabrana kupovine knjiga. Prvo zbog sajma, naravno, jer svake godine dovučem brdo knjiga, a onda i zbog Noći knjige koja se održava u decembru. Ove godine Noć knjige pada 16. decembra (eto vam informacija iz prve ruke, možete utefteriti datum) i ja ću je sigurno posetiti. Ako slučajno ne znate, manifestacija se održava dva puta godišnje u svim Laguninim knjižarama u Srbiji i regionu i poznata je po velikim popustima koje možete ostvariti prvenstveno kada je reč o Laguninim izdanjima. Kako su popusti uglavnom veći nego na Sajmu, ja onda lepo uvek sačekam Noć knjige i donesem kući još jedno brdašce knjiga.

A kada je reč o čitanju, u skladu sa novembarskom „sezonom slava“, ovog meseca sam se bacala na „debeljuškaste“ knjige, i to tako što sam, baš kao i kada je reč o slavama, krenula od „mršave“ pa išla ka sve „debljim“, da bih završila (što baš i nema veze sa slavskom realnošću) jednom kratkom ali slatkom. I uprkos činjenici da ceo mesec kukam kako patim od čitalačke blokade (a ni pisanje mi ne ide baš glatko), veoma sam zadovoljna brojem pročitanih knjiga, a naročito brojem pročitanih strana u novembru. Evo moje „debele“ slavske družine, hronološkim redosledom:

1. Sto slučajeva – Danil Harms

2. Bahova sobarica – Antonio Gomez Rufo

3. Ulica svitaca – Kristin Hana

4. Rekvijem za Adama – Aleksandar Đuričić

5. Illuminae – Ejmi Kaufman  

6. Istorija svetla – Jan Njemec

7. Beba Bridžet Džouns – Helen Filding

Titula novembarskog favorita bi svakako trebalo da ide Harmsu, jer u njegovim knjigama uživam uvek i redovno im se vraćam, ali ovog puta pravim presedan i svima od srca preporučujem „Rekvijem za Adama“.

Moram da priznam da slabo čitam domaće pisce i da gajim određene predrasude prema savremenoj srpskoj književnoj sceni. Ne dičim se time, nijedna predrasuda nije dobra i ja se trudim da je prevaziđem, a u tome mi je ovaj roman prilično pomogao. Roman sam dobila na poklon od izdavačke kuće Urban Art, i kada sam počela da ga čitam nisam imala velika očekivanja i delovao mi je pomalo pretenciozno. Međutim, već posle nekoliko strana sam se ozbiljno zainteresovala i shvatila da ispred sebe imam nešto što obećava prilično kvalitetnu priču (i molila se u sebi da ostane tako do kraja). I bila sam u pravu. „Rekvijem za Adama“ je zaista kvalitetan roman, i već u narednom postu ću vam detaljno objasniti zbog čega to mislim. Za sada možete da se zadovoljite činjenicom da Harmsovo mesto favorita ustupam Aleksandru. A verujte mi, u mom slučaju to nije mala stvar.

Šta ste vi čitali ovog meseca? Kako se borite sa blokadama u čitanju? Kog savremenog pisca sa ovih prostora biste mi preporučili?

Do sledećeg posta,

Stš <3

Guliverova putovanja - knjiga koju morate ponovo pročitati

Džonatan Svift (1667 - 1745)  je irski književnik, satiričar i pisac pamfleta. Sva svoja dela je objavljivao pod pseudonimima, kao što su Lemjuel Guliver, Isak Bikerštaf, M.B. Drapir, ili anonimno. Njegovo najpoznatije delo Guliverova putovanja prvi put je objavljeno 1726. godine u Londonu, a samo godinu dana kasnije prevedeno je na tri jezika: francuski, holandski i nemački.

Photo: Pinterest

Paradoksalno, ova knjiga je danas poznata kao jedna od najpopularnijih dečjih lektira, iako nailazi i na interesovanje odrasle publike. Posmatrano dublje, ne samo dečjim očima koje uočavaju naizgled naivno i maštovito opisane fantastične predele koje glavni junak obilazi, ovo delo je snažna satira i kritika evropskog društva 18. veka. U učenijim krugovima, Svift je pre svega poznat kao izvrstan satiričar, a njegova sposobnost da svoj rad približi i mlađoj publici samo govori o njegovom književnom umeću.

Sviftova bistra, brza proza vrlo je često puna klopki, dvosmislena, mnogosmislena, proza ironije, gde se tekst i podtekst, ono što je rečeno i mišljeno, neprestano prepliću. Ono što karakteriše tu ironiju, proizilazi pre svega iz napetosti između objektivnog, nepristrasnog, mirnog tona pričanja, koji u čitaocu izaziva osećanje saglasnosti, volju da prihvati što se kaže, i stvarnog smisla teksta, koji nameće osećanje odbijanja. Tako, Guliverova putovanja u celini počivaju na simboličkoj strukturi. Ljudi i mesta koji su opisani u delu su u većini slučajeva nalik engleskom društvu Sviftovog doba, ili su ono što on smatra idealnim u uređenju, vaspitanju, mišljenju, itd. Ovo delo se i dan danas smatra za jedan od najmoćnijih napada na ljudsku iskvarenost i glupost ikada viđen u književnosti.

Prvi deo knjige, Putovanje u Liliput, odlazak u minijaturno kraljevstvo na čijem čelu je vladar koji je sebe imenovao kao strah i trepet univerzuma, opisuje život i običaje Liliputanaca koji dosta podsećaju na život u Londonu tog vremena. Služeći se oneobičavanjem, Svift posmatra svog glavnog junaka iz perspektive malih ljudi, u čijim očima je on ogroman i svakako superioran. U ovom delu ova državica je opisana kao smešna i sitničava iz Guliverove perspektive; načela na kojima se ona zasniva i funkcioniše su apsurdna, što se jasno može uočiti u takmičenju Liliputanaca za viši čin. Oni se nadmeću u atletičarskim veštinama, kakve su preskakanje štapova i igranje na konopcu i svemu tome daju ceremonijalni status, tako da se, iz perspektive čitaoca, stiče utisak neozbiljnosti.

Jasna je aluzija na redukcionistički pogled na svet u Evropi u 18. veku u opisu liliputanskih filozofa koji negiraju postojanje superiornije rase do njihove, iako pred sobom imaju predstavnika te vrste (Guliver je de facto pripadnik više rase za Liliputance), kao i ruganje aktuelnim verskim ratovima između katolika i protestanata opisom rata dveju državica koji je započet neslaganjem oko banalnog predmeta: na koju stranu bi trebalo prvo razbiti jaje. Kao što i Svift u samom delu kaže: strašnijih i krvavijih ratova nema no što su ratovi prouzrokovani razlikom u mišljenju, osobito ako su u pitanju beznačajne stvari.

Opis kralja Liliputa naglašava odnos ponosa spram veličine. Kralj je malo viši od svih ostalih stanovnika, ali je znatno manji od Gulivera, toliko da ga ovaj može držati na dlanu. Da je pojam veličine krajnje relativan pokazuje nam Svift Guliverovim razmišljanjem o svom naglo izmenjenom položaju u svetu džinova. Svift nameće ideju da pojmovi veliki i mali kao takvi ne postoje i da u celosti zavise od perspektive. U Brobdingnagu (drugi deo romana) se Guliver najzad stavlja u položaj Liliputanaca i shvata da niz koji uključuje odnose velikog i malog može biti beskonačan. Ovde je u pitanje doveden i ponos i time Svift svoju ironiju približava humoru. Upravo je takav slučaj u epizodi u kojoj Guliver kralju Brobdingnaga opisuje ratna dostignuća Engleske koja u isti mah bivaju ismejana od strane prisutnih džinova. Sam kralj je apsolutno protiv ratova i grozi se na ideju o vatrenom oružju, ali i iskazuje nevericu prema Guliverovim pričama. Neverovatno je da tako mali ljudi mogu uopšte i ratovati, pogotovo ne tako krvavo; a čak i (na Guliverovo priznanje) ulepšana priča o engleskom društvu njemu deluje grozno, nalik na pakao. Kroz ovu naizgled komičnu epizodu Svift iskazuje svoje negodovanje prema ratovima kojima se čitava Evropa diči.

Treći deo,  Putovanje u Laputu, je satira bez sumnje upućena naučnicima i filozofima Sviftovog doba. Prikaz Akademije nije ništa drugo no karikatura tadašnjih akademija nauka kroz koje ljudi vekovima rade na nizu besmislenih projekata. Mada je Svift možda preterao sa bizarnošću radova u svojoj Akademiji, možemo postaviti pitanje da li se ta bizarnost može meriti sa onim zanimanjima sa kojim smo danas upoznati. Iako je radoznalost nauke očigledno podvrgnuta podsmehu, mesto koje pisac opisuje zaista ima zajedničkih crta sa modernim proučavanjem, a to su besmislenost i beskrajna maštovitost.

Da Svift “nema dlake na jeziku” i da mu razbijanje iluzija nije strano, svedoči i deo kada Guliver posećuje podzemni svet u kojem se susreće sa mnogim istorijskim velikanima i na osnovu njihovog svedočenja zaključuje da je istorija itekako ulepšana i da vekovima obmanjuje ljude. Gotovo je nemoguće ne osetiti ironiju kojom je protkano Guliverovo shvatanje da su ljudi danas mnogo gori nego što su bili nekad, iako nisu tako sjajni kako ih sama istorija opisuje. Lako je uočiti paralelu između ovog i dela u kojem kralj Brobdingnaga poredi Englesku sa paklom. Iako opisima ukrašeno, moderno društvo je degradiralo i svakim korakom je sve dalje od onoga što Svift smatra utopijom, ili bar poželjnim vladanjem.

Kada govorimo o ljudskim iluzijama i večnim stremljenjima, treba pomenuti i Sviftovo viđenje besmrtnosti, koje razbija sva očekivanja. Nasuprot želji čovečanstva, Sviftov večni život nije nimalo naivno opisan. Nema božanske lepote, slave i mudrosti. Pisac nam pruža potpuno novu, pesimističku sliku o ljudskoj prolaznosti. Besmrtni su teret društvu, svedočanstvo mentalne i telesne propadljivosti kroz vreme, a ne istorijska riznica mudrosti.

Ako je do sada postojala ikakva sumnja da su Guliverova putovanja kritika ljudskog društva prepuna ironije, satire i cinizma, Putovanje u zemlju Huinhma će je svakako odstraniti. To je bez dileme utopijska zemlja u kojoj stanovnici ne znaju za neslogu ili rat. Zemlja u kojoj superiorna rasa nije ljudska. Tamo su konji oni koji su razumna bića, dok su ljudi zveri. To je zemlja u kojoj Guliver prestaje da bude tabula rasa i konačno doživljava prosvetljenje; zemlja zbog koje čovek počinje da oseća samo prezir prema ljudskom rodu i njegovoj umišljenosti da drži ceo svet u svojim rukama. Razlog za to su pripadnici ljudske rase odvojeni od civilizacije, koji jedva da su nalik onome što možemo videti po londonskim ili pariskim ulicama. Ali ono što Jahui jesu je bez dileme ljudska priroda, dokaz da je čovek najveća zver. Jahui, odnosno ljudi, jesu predstavljeni kao bića bez razuma koja znaju samo za materijalna uživanja. Oni ratuju među sobom, kradu sve što sija i na bilo koji način podseća na blago, i uživaju samo u telesnom. Kao stanovnici zemlje plemenitih Huinhma, stvaraju im dosta nevolja jer ih je nemoguće pripitomiti.

Vrlo  je zanimljivo obostrano reagovanje kada Guliver doputuje u ovu zemlju. Njemu je teško da se pomiri sa činjenicom da su Jahui u bilo kakvoj vezi sa njim, dok Huinhmi ne mogu da poveruju da jedan Jahu može biti, najblaže rečeno, vaspitan i civilizovan. Da bi im dokazao svoju veličanstvenost, Guliver im govori o ratnim, privrednim i ekonomskim dostignućima Evrope, na šta Huinhmi ne samo da ne pokazuju zadivljenost, već još jasnije shvataju vezu između evropskih ljudi i prljave prirode Jahua. Guliver tokom boravka u ovoj zemlji u sebi razvija odbojnost prema ljudskom rodu i dobija želju da se među ljude nikada ni ne vrati. Ali kako utopija zapravo ne postoji, on biva proteran od strane Huinhma zbog toga što je drugačiji.

Interesantno je i objašnjenje pojavljivanja Jahua u zemlji Huinhma, iz prostog razloga što je toliko očigledno povezano sa biblijskim opisom nastanka ljudi. Naime, jednog dana se u zemlji pojavilo dvoje Jahua, čovek i žena, koji su se razmnožavali i svojom prirodom pokvarili savršenost zemlje Huinhma, koja se lako može porediti sa Rajem. Baš kao i u Bibliji i ovde su se ljudi razvili u krvnike i divljake i zbog toga bili osuđeni na život kakav žive – prognani i tretirani kao životinje, umesto da se razviju u bogolika bića i gaje vrlinu.

Guliver svakim danom sve više oseća stid što je ljudsko biće i saznanje da ne može više da boravi u toj savršenoj zemlji ga baca u očaj. Po dolasku u domovinu u njemu raste gađenje prema svojoj vrsti, a vrhunac tog stanja doseže kada zabranjuje svojoj ženi i deci da ga dodiruju, grle ili stupaju u bilo kakav drugi kontakt.

Baš kao i Guliverova mizantropija, tako je u tom delu i Sviftova satira dostigla vrhunac. Ovde se kritika ljudske vrste ne krije iza simbola, sada je sve jasno: onaj ko provede neko vreme u prirodi, sa drugim bićima, shvatiće koliko su ljudi iskvareni. Guliver je živeo sa konjima, sa bićima koja čoveku služe za vuču ili lov i shvatio da su oni na daleko višem stupnju od njihovih evropskih “gospodara”. Poruka je, iako vrlo bizarna, sasvim jasna: “Svet je takav […] da pametan čovek mora da poludi, a ludi da se opamete.”

Teško je biti dobar pisac za decu, a još je teže uspeti sve ove navedene otrovne strelice ironije i satire sakriti u „gomili šarenih loptica“ – u književnom delu koje je samo naizgled knjiga za decu. I zato, ukoliko ste Sviftovo remek-delo čitali kao dete, vreme je da ponovo uzmete ovaj roman u ruke. Garantujem vam da nećete moći da verujete da je ista knjiga u pitanju.