Mesečni favorit – jul

Postoji nešto u vezi sa julom mesecom, što ga čini neobično dugim u odnosu na ostale mesece u godini. Skoro sam naletela na prošlogodišnji tekst o julskom favoritu gde sam konstatovala identičnu stvar. U julu vreme staje (osim ako još uvek idete u školu, pa ste sad na raspustu, ili ste baš u julu uzeli godišnji – u tom slučaju zaboravite na prethodnu rečenicu). 

Ovaj mesec je, doduše, bio prilično stresan za mene i obeležilo ga je (pored nekih dosta stresnijih stvari) redovno druženje sa veterinarima. Početkom meseca je Okija ugrizao pas, pa smo se nedelju dana zezali sa tom ranom i svakodnevno se vozikali kod veterinara (naravno da nam je Okijev veterinar na drugom kraju grada, zašto ne bi bio?), sve dok jadničak nije primio desetak injekcija i na kraju kategorički odbijao da izađe iz automobila, i još upornije odbijao da uđe u veterinarsku ordinaciju (sad je sve ok, zapravo smo imali dosta sreće). A onda smo pre nekoliko dana konačno sterilisali mačke. Obe u isto vreme. Mogu vam reći da je ideja da sterilišete dve mačke u isto vreme najgora ideja na svetu, naročito kada krenu da se bude iz anestezije, pa čitav dan provedete na podu, u pokušajima da ih smirite i pomognete im (uz konstantno izvinjavanje i objašnjavanje kako je to za njihovo dobro). Ali, sa druge strane, shvatam zašto nam je to predloženo – teško da bih baš trčala da ponovim proces nakon tog iskustva. Ali evo, nakon par dana kao da se ništa nije dogodilo, mala mačka (koju veterinar zove debela, pa je možda vreme da prestanem da je zovem mala) koju redovno viđate na fotkama, danas je već uspela da se popne na svoje omiljeno mesto – garnišnu, iako to ne bi trebalo da radi, ali hajde ti objasni mački kako je još uvek rano da skače svugde po stanu i vere se kao majmunče. Teško da će upaliti. Sa druge strane, njena majka (ona koju dosta retko viđate na fotkama), deluje dosta umiljatije, ali moguće je da će se vratiti u svoj baksuz režim čim se malo oporavi.

Ipak, nije jul bio baš toliko crn, mada ipak jedva čekam da se završi. Toliko da čak neću ni da sačekam kraj meseca da objavim ovaj post. Elem, uspela sam, uprkos svemu, da razbijem donedavnu čitalačku blokadu, tako da barem mogu da se pohvalim na tom polju. Ovog meseca sam, uz svu frku i paniku, stigla da pročitam šest knjiga (od kojih sam pet pročitala u drugoj polovini meseca) i to:

1.     Ubistvo u Akademiji nauka – Mirjana Đurđević

2.     Stoleće u Alentežu – Žoze Saramago

3.     Šekspir za zaljubljene – Alen Persi

4.     Zvezde nad Berlinom – Sara Matijas

5.     Zovem se Lusi Barton – Elizabet Straut

6.     Putovanje kroz noć – Rodi Dojl

Favorit za ovaj mesec je, bez konkurencije, roman Mirjane Đurđević, prvenstveno zbog toga što me je upravo on izvukao iz blokade. Dugo sam tražila ovu knjigu, i kada sam konačno uspela da je se dokopam (čak je i to totalno luda priča, ali o tome nekom drugom prilikom) pročitala sam je istog dana i od tada je sve krenulo kao podmazano. Još uvek nisam napisala recenziju, čisto zbog toga što ste skoro imali priliku da čitate o drugom romanu ove autorke, Bunker Swing (klik ako ste propustili tekst), pa rekoh, ne bi bilo zgoreg da malo napravimo pauzu. Ipak, vi koji duže vreme pratite blog znate da je Mirjana Đurđević jedna od onih pisaca za koje bez bojazni dajem automatske preporuke, a svakako je postala i jedan od onih čije knjige kupujem bez potrebe da uopšte pogledam o čemu se u romanu radi. Zato, ukoliko niste još uvek imali prilike da pročitate nešto što je napisala, obavezno učinite sebi uslugu i nabavite neki od njenih mnogobrojnih romana, garantujem da se nećete pokajati.

Šta ste vi čitali ovog meseca? Koju knjigu preporučujete? Jeste li umočili nogice u slanu vodu? Pišite mi utiske (o knjigama ili o moru, šta god želite) u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3