Stoleće u Alentežu – Žoze Saramago

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija (klik), možete pročitati tekst koji sam pisala za časopis Elle.

Roman „Stoleće u Alentežu” napisan je 1980. godine i predstavlja prekretnicu u Saramagovom stvaralaštvu. Naime, ovo je prvi roman u kojem je pisac isprobao karakterističan stil koji će mu kasnije postati zaštitni znak. Takođe, o „Stoleću u Alentežu” se često govori kao o najličnijem Saramagovom delu, što može delovati zbunjujuće ukoliko se u obzir uzme činjenica da je u pitanju hronika života jedne fiktivne portugalske porodice. Saramagu je, ipak, za pisanje ovog romana poslužilo lično iskustvo: kako je i sam odrastao u siromašnoj, zemljoradničkoj porodici, znao je iz prve ruke koliko je težak život ovakvih, „sa tla uzdignutih” ljudi, kao i to da ovakve priče, uz nekoliko izuzetaka, književnosti u načelu nisu preterano interesantne.

Evo šta sam Saramago u svom autopoetičkom tekstu „Od kipa do kamena”, kaže o ovom romanu:

Posle Priručnika o slikarstvu i kaligrafiji i jedne zbirke priča nameravao sam da napišem knjigu o vremenu svog detinjstva i dečaštva na selu, da dočaram duh i način tamošnjeg života, poljskih radova, požrtvovanosti, bede i siromaštva, svakodnevne borbe za život. Ostvario sam taj plan ali nisam smestio radnju u svoj zavičaj jer sam odlučio da uspostavim isvesnu distancu, tako da se radnja romana odvija u jednom drugom delu Portugalije, malo južnije od mesta gde sam rođen, u Alentežu (gde su se seljaci od davnina borili za svoja prava). Ta knjiga se zove Sa tla uzdignuti (Stoleće u Alentežu), za koju se takođe ne može reći da je istorijski roman. Tu je opisan život tri generacije jedne seoske porodice, počev od kraja XIX veka pa do aprilske revolucije 1974. Ali od ta tri naraštaja jedino prvi pripada u pravom smislu onome što bismo nazvali istorijskom prošlošću, tako da sam opisujući njihov način života morao da pribegnem rekonstrukciji činjenica iz prošlosti. Neko bi mogao reći da u tome postoje elementi istorijskog romana. Ja to tako uopšte ne vidim jer bi takva tvrdnja potpuno poništila sociološki i ideološki okvir ovog romana.

Porodica o kojoj je reč je porodica Mau Tempo (bukvalan prevod prezimena bi bio Loše vreme), a pripovest o njenoj sudbini počinje jednog olujnog popodneva kada su Domingoš i Sara Mau Tempo, sa svojim sinčićem, stigli u svoj novi dom. Domingoš je obućar, ali pre svega pijanica, koji će svoj neslavni život završiti tako što će se obesiti. Loš glas na kojem je Domingoš bio, pratiće njegovog sina Žoaoa, protagonistu romana, čitav život, oživljavajući kada se čovek najmanje nada, baš kao plava boja očiju u porodici, koju je Žoao nasledio od svog davnog pretka, nemačkog plemića koji je silovao lokalnu devojku, zauvek je osramotivši i, na neki način, obeleživši sudbinu ove porodice.

Život Žoaoa Mau Tempa u središtu je romana, ali kao i u većini Saramagovih romana, on je prosto čovek, jedermann (kasnije će Saramago često ostavljati svoje junake bez vlastitih imena), pa je i priča ispričana u ovom romanu zapravo sveopšti prikaz života na selu, a lik glavnog junaka u sebi sadrži na hiljade duša čiji se glas nikada nije čuo, i u njemu svu njihovu nemaštinu, poniženja i pre svega, nesavladivu nadu i želju za životom.

Kao i u kasnijim delima, Saramagov pričljivi pripovedač je daleko od objektivnog. Naklonost koju oseća prema svojim junacima vidljiva je na svakoj stranici (jednom je sam Saramago izjavio da najmudriji čovek koga je ikada upoznao nije umeo niti da čita, niti da piše). Njegov glas staje na stranu čoveka koga je samleo sistem i nepravedno mu oduzeo dostojanstvo. Težak život stanovnika latifundije začinjen je prizorima štrajkova radnika, neosnovanog hapšenja i mučenja zatvorenika, pre nego što su uopšte i osuđeni za zločin. Ipak, ono što pisac želi da postigne nije puko sažaljenje prema junacima, već, naprotiv, objektivno sagledavanje prilika koje su njegovu zemlju dovele do takvog stanja. Tome doprinosi piščev stil, u potpunosti lišen patetike, često sa sarkastičnim i naizgled neumesnim komentarima. Te stvari su se događale, i nema potrebe plakati za njima, ono što je važno jeste da se osvestimo i uradimo nešto povodom toga kako se istorija ne bi ponovila (a ponavlja se svakodnevno).

Pre nego što se odlučite za čitanje ovog romana, naoružajte se strpljenjem. Saramagov pripovedač ne žuri da ispriča priču i često klizi u digresije, menjajući perspektive pripovedanja onako kako mu se prohte (u ovom romanu ćete imati retku priliku da određene događaje posmatrate iz perspektive mrava, ali ovo čitaocima koji prate Saramagov rad neće biti nimalo čudno). Ovo nije roman koji ćete pročitati u dahu (meni, kao nekome ko obožava Saramaga, bio je najteži od svih njegovih romana koje sam pročitala), ali vreme provedeno uz njega neće biti izgubljeno. I nakon svih opisa spržene zemlje i njenih namučenih stanovnika, nakon svih opisa nesreće, gladi, torture i poniženja, sunce se ponovo rađa i za porodicu simboličnog prezimena kao da stiže neko bolje vreme. Vreme u kojem će se konačno uzdignuti sa zemlje (što originalni naslov i sam nagoveštava). Saramago završava svoju sagu kiptećim optimizmom, a to je ono što ovaj roman čini pravom malom metaforom života – života koji odoleva i nastavlja se, ma kakve nedaće mu bile na putu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna