Alijas Grejs – Margaret Atvud

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”,  „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

„Alijas Grejs” je autorkin deveti roman, objavljen 1996. godine. Za ovaj roman Atvudova je dobila nagradu Giler i bila u užem izboru za Bukerovu nagradu. Roman je inspirisan istinitom pričom o ubistvu Tomasa Kinera i njegove kućepaziteljske Nensi Montgomeri koje se odigralo 1843. godine u Kanadi, a za koje su osuđeni Kinerovi zaposleni Džejms Mekdermot i Grejs Marks. Mekdermot je osuđen na smrt vešanjem, dok je šesnaestogodišnja Marksova, zahvaljujući svom advokatu, pošteđena smrtne kazne i umesto toga osuđena na doživotnu. Zbog svog neobičnog ponašanja, zbog davanja više različitih i protivrečnih izjava u vezi sa zločinom i očiglednog nervnog sloma koji je preživela, veći deo svoje kazne provela je po institucijama za mentalno obolele. „Alijas Grejs” je priča o njoj.

Sa pričom o Grejs Marks Atvudova se prvi put susrela u delu Suzane Mudi „Život na čistinama” (1853), i to ju je inspirisalo da 1974. godine napiše scenario za dokumentarac The Servant Girl. Ipak, nakon detaljnijeg upoznavanja sa likom i delom Suzane Mudi, Atvudova je promenila mišljenje o Grejs. Naime, ispostavilo se da je Mudijeva bila poprilično maštovita i da nije bila sasvim pouzdan izvor. Uprkos tome, njeni zapisi su gotovo jedina detaljnija dokumentacija o ovoj mladoj ženi, tako da njena ličnost i dalje ostaje zagonetka, što je Atvudovoj pružilo idealnu priliku da se poigra i sama osmisli detalje koji ostaju nedorečeni. Kao što i sama kaže u pogovoru svoj romana: „Priča „Alijas Grejs” je izmišljena, iako je zasnovana na stvarnosti”.

U tom smislu, roman „Alijas Grejs” bi mogao da se definiše kao neka vrsta romaneskne (auto)biografije. Ipak, iako je većim delom ispripovedan u prvom licu, glasom same Grejs Marks, roman se ne zaustavlja na prostoj apologetiki zločinke. Pripovedanjem o životu Marksove, Atvudova pokušava da prikaže čitaocima kako je izgledalo biti siromašna žena osuđena za ubistvo u 19. veku, vremenu kada je žena smatrana za de facto niže biće, a ženska histerija legitimna medicinska dijagnoza koja je pripisivana svakoj ženi koja bi pokazala bilo kakvo odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja.

„Razmišljam o svemu što su o meni pisali – da sam bezdušni ženski demon, da sam nedužna žrtva ucene primorana na greh protiv svoje volje, da sam maloumna i da bi smrtna kazna nada mnom bila ravna ubistvu, da volim životinje, da sam veoma zgodna i da imam veoma blistavu put, da imam plave oči, da imam zelene oči, da imam smeđecrvenkastu a takođe i smeđu kosu, da sam visoka kao i prosečne visine, da sam dobro i pristojno obučena, da sam zbog toga opljačkala ubijenu ženu, da sam u poslu vredna i marljiva, da sam tmurna i svadljiva, da delujem prilično otmeno u odnosu na svoje skromno poreklo, da sam dobra i lakoverna devojka i da niko o meni nije rekao ništa loše, da sam dovitljiva i lukava, da sam slabe pameti i gotovo idiot. I pitam se, kako mogu biti sve to odjednom?”

Više od decenije i po nakon suđenja Grejs Marks, u Kanadu stiže mladi, ambiciozni Sajmon Džordan, doktor koji je svoje interesovanje usmerio na lečenje i proučavanje ljudske psihe. Njegov san, da otvori privatnu duševnu bolnicu, osujećen je iznenadnim ekonomskim krahom njegovog oca. Sada, kada otvaranje bolnice premašuje njegove finansijske mogućnosti, moraće sam da stekne ugled koji bi mu omogućio napredovanje i to tako što će medicini ponuditi neko novo otkriće, a u tu svrhu mu može pomoći zagonetan slučaj Grejs Marks. Doktor Džordan ima sreće, jer pojedini ljudi ne veruju u njenu krivicu i godinama pišu peticije za njeno oslobođenje. Oni će mu obezbediti potrebno vreme sa zločinkom, a to vreme će Džordan iskoristiti kako bi čuo njenu priču iz prve ruke, od samog početka, obraćajući pažnju i na najsitnije detalje u njenom pripovedanju i ponašanju, nadajući se da će uspeti da joj pomogne da povrati sećanje na nemio događaj.

Grejs počinje svoju priču od detinjstva, napuštanja rodne Irske, porodičnih problema i pokušaja da nađe posao u Kanadi; pripoveda o svom životu u ulozi sluškinje, prijateljstvu sa Meri Vitni, devojkom čije ime će preuzeti pri pokušaju bega, da bi na kraju stigla i do dana kada su njeni poslodavci ubijeni. Uprkos Džordanovoj posvećenosti, a možda i zbog preopterećenosti sopstvenim problemima, njegove metode neće dovesti do željenog cilja. Ono što će konačno dopreti do potisnutog sećanja ozloglašene zločinke nisu Džordanova taktičnost i strpljenje, več mistična seansa koja uključuje hipnozu, metod koji su ozbiljni naučnici tog doba smatrali cirkusom i šarlatanstvom. 

Ispovest Grejs Marks mnogo je više od analize jednog zagonetnog uma. U svom romanu, Margaret Atvud koristi jednu od najozloglašenijih kanadskih zločinki u 19. veku, kako bi je smestila u mnogo širi kontekst: u priču o položaju žena tog vremena, kada su razlike između polova bile nepremostive, u toj meri da su za žene važili posebni zakoni (što potvrđuje i činjenica da je Grejs imala blaži tretman od svog saučesnika, prosto iz razloga jer je žena, a kao takva vrlo verovatno nije bila u stanju da racionalno rasuđuje o svojim postupcima), a medicina ih je, ruku pod ruku sa religijom, posmatrala kao potpuno drugu vrstu, čiji je um igralište raznih nečastivih sila i nervnih rastrojstava koja samo čekaju povoljan trenutak da isplivaju na površinu. Sve ovo zaokruženo je maestralnom veštinom pisanja autorke, koja je u potpunosti uspela da svoj stil prilagodi vremenu u kojem se fabula odigrava. Ispovedni ton Marksove (koja ostaje nepouzdani pripovedač, kao baš kao i onda kada je sedela na optuženičkoj klupi), i uverenja koja u svojoj priči iskazuje, potkrepljeni istorijskim činjenicama, pa i sam rasplet, začinjen elementima gotskog romana, pred čitaoce stavlja jednu savršenu imitaciju viktorijanskog romana, pokazujući još jednom da za Margaret Atvud ne postoje žanrovska ograničenja.

Margaret Atvud se trudila da njena priča bude verna onoj koju istorija (doduše površno) poznaje, pa u tom smislu pitanje da li je Grejs Marks žrtva ili hladnokrvni ubica, ostaje otvoreno za dalje spekulacije, baš kao i pre dva veka.

„Zločin je zvučna reč. Ima nekakav miris – težak I mošusan, poput uvelog cveća u vazi. Ponekad je noću izgovaram šapatom: Zločinka, Zločinka. Šušti kao suknja od taft kada klizi po podu. Zločinac je prosta i sirova reč. Liči na čekić, na tresak metala. Ako već nemam drugog izbora, radije ću biti zločinka nego zločinac.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Putovanje kroz noć – Rodi Dojl

Rodi Dojl (1958) je irski romanopisac, scenarista i dramaturg. Svoj prvi roman The Commitments napisao je 1987. godine, koji je četiri godine kasnije dobio svoju vrlo uspešnu filmsku adaptaciju. Od tada je napisao dvadesetak romana, za odrasle i za decu, kao i brojne drame, scenarije i kratke priče. Dobitnik je brojnih književnih nagrada, među kojima se ističe Bukerova nagrada za roman „Padi Klark, ha, ha, ha”, koja mu je dodeljena 1993. godine.

„Putovanje kroz noć” (2011) spada u Dojlove romane namenjene mlađoj publici. Protagonistinja priče je Meri O’Hara, tinejdžerka koja samo što nije napunila 13 godina. Ulazak u tinejdž doba nije jedina promena sa kojom Meri mora da se nosi – njena nabolja drugarica Ava se seli u drugi kraj grada, a njena voljena baka u drugi svet. Svakoga dana Meri sa svojom majkom odlazi u posetu baki i svakoga dana joj te posete teže padaju: „Mrzela je bolnicu. Mrzela je da prolazi kroz nju. Mrzela je sve u vezi sa njom. Sve osim bake”.

A onda, jednoga dana, kada se Meri prvi put vraćala iz škole bez Ave, srela je jednu neobičnu ženu: „Žena je bila stara. U stvari, i nije. Meri je shatila: delovala je staro jer je bila starinski odevena. Haljina joj je bila kao iz nekog starog filma, jednog od onih uz koje je Merina majka uvek plakala. Izgledala je kao žene koje muzu krave i vilama nabacuju seno. Čak je nosila i duboke čizme s debelim pertlama.” Žena se zvala Tenzi i bila je, kako će se vrlo brzo ispostaviti, duh Merine prabake.

Meri će svojoj majci ispričati o neobičnoj ženi, a Skarlet će vrlo brzo shvatiti o kome je reč i zbog čega je Tenzi baš sada odlučila da se pojavi. I tako će njih tri pokupiti Emer, Merinu baku, iz bolnice i prirediti joj nezaboravno putovanje, pre nego što krene na konačni put.

Upliv fantastike u svakodnevnicu je veoma suptilan i Tenzin duh je vešto prikazan kao nešto što apsolutno pripada ovde i sada. Nema govora o strahu ili onostranom – Tenzi je, kao što je dosta kritičara primetilo, baš onakav duh kakvog bi svako dete želelo da upozna. Ona je zabavna i duhovita, ali istovremeno i mudra i majčinski nastrojena. Ovakvom poimanju duha svakako doprinose godine glavne junakinje (prirodan šok, ipak, ne izostaje kod Skarlet), podvlačeći maštovitost i otvorenost za nemoguće koje postepeno gubimo odrastanjem. Zbog toga je putovanje na koje kreću četiri junakinje pomalo nepromišljeno, dečje. Naime, destinacija na koju su se uputile je upravo imanje na kojoj je Merina baka odrasla, a događaj koji zaokružuje ovaj povratak u nevinost detinjstva, jedna posve neobična kupovina sladoleda.

Glavna odlika ovog kratkog romana je jednostavnost i upravo je u toj jednostavnosti sva njegova lepota. Stil koji Dojl bira je jasan, bez preteranih ukrasa, baš kao i fabula. Iako je ovo delo koje se može svrstati pod žanr fantastike, u njemu, osim duha zapravo nema mesta za fantastično. Cilj putovanja Dojlovih junakinja ne deluje kao put ka nekoj velikoj spoznaji, ali on upravo jeste to. Događaj ispunjen čistom srećom i bezbrižnošću i kao takav baš ono što je u tom trenutku bilo potrebno svakoj od putnica. Baš kao što će Merina majka primetiti na kraju romana – istovremeno tužno i divno.

Ovu knjigu je vrlo teško definisati. Namenjena je mlađoj publici, a istovremeno je veoma odrasla; sastoji se uglavnom iz dijaloga, a senzibilitet joj je izrazito lirski; napisao ju je muškarac, a izuzetno verno opisuje odnose između žena.

Ono što je sigurno jeste da je ovo priča o smrti i o suočavanju sa odlaskom voljene osobe, ali isto tako i priča o besmrtnim vezama skladnih porodica, u ovom slučaju sa akcentom na neraskidive veze ženskih korena (muški likovi u knjizi postoje, ali su u potpunosti u drugom planu). Veze koje nastavljaju da žive i nakon smrti naših predaka, kroz sećanje i ljubav.

„Kada budeš želela da vidiš svoju majku, pogledaj svoje lice u ogledalu. Ili pogledaj lice svoje Meri. Ili lice Merine ćerke. Emer će biti tu. Videćeš. A biću i ja. Kao i ti. Kao i Meri.”

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Da li si ikada… (A Guilty Reader) Book Tag

Dugo nisam postavila neki book tag, a ne znam ni sama zašto. Em su zanimljivi (i lakši za pisanje od recenzija), em volite da ih čitate. Ova pitanja sam pronašla na blogu Madamoiselle S (KLIK ukoliko želite da pročitate njene odgovore) i učinila su mi se zanimljivim. Nadam se da će biti i vama (stvarno se nadam, pošto planiram da malo redovnije izbacujem ovakve postove, na primer jednom mesečno, šta mislite o tome?).

Pa, bez daljeg odugovlačenja, iznosim pred vas svoj čitalački “prljav veš”:

1. Da li si ikada poklonila knjigu koja je prethodno tebi bila poklonjena?

Znam da je opšte mišljenje da je baš ružno poklanjati stvari koje si i sam dobio na poklon, ali ja to radim. Za života sam, kao i mnogi drugi ljudi, na poklon dobila toliko stvari koje mi nisu (bile) potrebne, da bi mi za čuvanje svih tih poklona bila potrebna posebna prostorija. Retko se vezujem za stvari, i ne volim da gomilam stvari koje mi nisu potrebne (Mari Kondo metod bacanja svega je trebalo da patentiram kao Stsh metod i obogatim se kao čovek). Isto važi i za knjige (naaaaročito one koje su mi do nedavno čučale po kutijama na tavanu, nikada otvorene, a koje sam kao klinka dobijala za rođendane). Tako da - jesam poklanjala knjige koje su meni poklonjene i mislim da u tome nema ničeg lošeg. Meni nisu potrebne i zauzimaju mi dragoceni prostor, a nekoga će usrećiti, prema tome, ne osećam ni najmanju krivicu zbog toga.

2. Da li si ikada rekla da si pročitala neku knjigu, a zapravo nisi?

Pa znate kako, studirala sam književnost i ma koliki štreber bila, nekada prosto nije bilo vremena da stignem da pročitam baš sve što su profesori zamislili (a pojedini su bili vrlo maštoviti po tom pitanju). A situacija u kojoj na ispitu odlučite da budete osoba od morala i kažete da nešto niste pročitali nije dolazila u obzir. Zapravo, mislim da je svako ko je išao u školu barem jednom pokušao na ovaj način da se izvuče. Inače ne osećam potrebu da lažem kako bih se nekome dokazala, kao što ni ne mislim da postoje knjige koje se moraju pročitati. Ništa se ne mora (osim ako studirate književnost, onda se svašta nešto mora). Naravno da postoje one velike i bitne knjige koje sam preskočila, kao što postoje i one velike i bitne knjige koje nikada nisam završila, ali dovoljno sam vremena u životu posvetila knjigama koje sam čitala na silu i sada gledam da to moranje svedem na minimum (što nije baš lako kada pišete blog, ali avaj, život nije uvek med i mleko).

3. Da li si ikada pozajmila knjigu a da je nisi vratila?

Jesam. Jednu jedinu. U pitanju je “Motivacija i ličnost” Abrahama Maslova koju sam pozajmila kada sam pisala maturski rad u srednjoj školi. Nije mi namera bila da je zadržim i u nekoliko navrata sam pokušala da je vratim osobi od koje sam je pozajmila, ali nekako se dešavalo da uvek nešto iskrsne. I dalje mi ta knjiga stoji na posebnom mestu i nisam je prisvojila. Tome svedoči činjenica da sam nedavno sasvim slučajno stupila u kontakt sa dotičnom osobom (u pitanju je profesorka koja mi je tokom školovanja držala privatne časove i koju nisam videla desetak godina) i da je prva stvar koju sam joj rekla da nisam zaboravila da je knjiga kod mene i da će je dobiti prvom prilikom kada se sretnemo. I ugovorile smo kafu i opet je nešto iskrslo, ali vratiću je kad tad.

Inače, pošto ni sama ne volim da pozajmljujem knjige (isključivo zbog situacija u kojima mi knjige nikada nisu vraćene ili su vraćene oštećene - što je još gore), onda ni ja ne uzimam knjige od drugih ljudi, već ih prosto kupim ili pozajmim iz biblioteke.

4. Da li si ikada čitala serijal van redosleda?

One klasične serijale koji zbog radnje zahtevaju čitanje po nekom određenom redu čitam kako je i predviđeno da se čitaju. Drugi redosled prosto nema smisla. Kada je reč o knjigama koje prate život jednog junaka ili se odigravaju u istom univerzumu, a nisu strogo povezane, dešava se da zalutam. Tako sam recimo, detektivku Harijetu Mirjane Đurđević upoznala u trećoj knjizi koja je o njoj napisana, pa sam tek posle toga pročitala prvu. Ali uglavnom se trudim da to ne radim (mada serijale generalno vrlo retko čitam).

5. Da li si ikada “spojlovala” knjigu nekome?

Ma naravno! Pišem blog posvećen knjigama, sećate se?

6. Da li si ikada napravila "uši" na knjizi?

Sigurno jesam nekada, kao dete, mada otkako imam svest o knjizi, to prosto ne radim. Čak i kada nemam obeleživač pri ruci, uvek se nađe nešto što može da se tutne u knjigu, ili baš u krajnjoj nuždi prosto zapamti strana na kojoj je prekinuto čitanje.

Evo jednog saveta koji i sama upražnjavam: kada nemate čime da obeležite stranicu, a iz nekog razloga kasnije želite da joj se vratite, prosto uslikajte tu stranicu mobilnim. Treba da vidite moju galeriju na telefonu, puna je fotki stranica koje bi mi mogle biti potrebne za pisanje recenzija. To je apsolutno najlakši i najpraktičniji način i ne zahteva da prekidate čitanje.

7. Da li si ikada rekla nekom da ne poseduješ knjigu koju zapravo poseduješ?

Vrlo moguće, pošto je to mnogo lakše nego reći “da, imam, ali znaš, ne deluješ mi kao pouzdana osoba, pa bih radije da ti ne pozajmljujem svoje knjige”, mada se ne sećam konkretnog slučaja (dok se onih “imam, ali ne dam” sećam odlično).

8. Da li si ikada rekla nekom da nisi pročitala knjigu koju jesi pročitala?

Ne, barem ne namerno.

9. Da li si ikada preskočila neka poglavlja ili delove knjige?

Naravno. Imam tu glupu naviku da svaku knjigu koju započnem završim (protiv te navike se uporno borim, jer život je kratak, a dosadne knjige su uglavnom prilično duge, koliko god stranica da imaju), a sa nekim knjigama je prosto teško izboriti se. Nekad je preskakanje namerno, a nekad se prosto zamislim čitajući, pa onda shvatim da pojma nemam o čemu sam čitala na prethodnih nekoliko strana. Ukoliko mi se knjiga ne dopada, ni ne trudim se da se vratim.

10. Da li si ikada pričala loše o knjizi koja ti se dopala?

Ovo me podseća na ono dečje opanjakavnje simpatije i ne, nikada nisam loše pričala o knjizi koja mi se dopada, niti sam hvalila knjige koje mi se ne sviđaju. Kao što sam već rekla u vezi sa laganjem o pročitanim i nepročitanim knjigama, nemam potrebu da se dokazujem bilo kome na taj način. Ako mi se nešto sviđa, hvaliću to na sva usta, a ako mi se ne dopadne, neću imati problem da to kažem, pa kud puklo da puklo.

***

Kao što vidite, kriva sam po gotovo svakoj tački optužnice. Kako kod vas stoje stvari? Pišite svoje ispovesti u komentarima, a ukoliko želite da odgovorite na sva pitanja, smatrajte se tagovanim, jedva čekam da pročitam o vašim malim čitalačkim tajnama!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Ubistvo u Akademiji nauka – Mirjana Đurđević

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, „Bremasoni“ i „Treći sektor”. Prethodne recenzije njenih knjiga možete pogledati OVDE.

„Ubistvo u Akademiji nauka” je prvi roman u komičnom detektivskom serijalu ove autorke i roman u kojem se čitalačka publika prvi put susreće sa detektivkom Harijetom, poznatijom kao Prljava inspektorka Hari, što je odavno stečen nadimak koji se u policijskoj stanici toliko ustalio, da njeno pravo ime više niko i ne pamti. Harijetu srećemo u njenom stanu, dok uživa u slobodnom danu, svađajući se sa papagajem, „u majici do pola butina i zarozanim sportskim čarapama, kako se tegli pored kreveta. Kosa joj je duga, kovrdžava i u ovom trenutku sva raščupana.” Njen bezbrižan slobodan dan prekinuće telefonski poziv, a sa njim i vest da se dogodilo ubistvo na Akademiji nauka i da je njeno prisustvo na mestu zločina apsolutno neophodno.

Napolju je veoma hladno. Decembar je 1996. godine, a demonstracije protiv vladajućeg režima su u punom jeku. Kao da Harijeti nije dovoljno svakodnevno inkognito muvanje po protestima, sad još i po ovoj gužvi mora da se provlači do Akademije i to kako bi rešila ubistvo cijanidom. Da čovek ne poveruje.

Žrtva je uvaženi akademik Bulović, poznat među zaposlenima kao Bule Svinja, i činjenica da je otrovan cijanidom nije najzanimljiva stavka ovog slučaja. Naime, Bulovićevo ubistvo je najavljeno i to, ni manje ni više, nego na oglasnoj tabli u holu Akademije. Sadržaj ovog neobičnog obaveštenja glasi: Danas, 20. decembra 1996. godine, u popodnevnim časovima, pod krovom ove Časne Kuće, dogodiće se ubistvo. Vrlo kratko i konkretno, poput najave datuma održavanja nekog vanrednog seminara.

Ko bi mogao ubiti Bulovića? Posle kratkog propitivanja zaposlenih, deluje kao da bi svako mogao imati motiv. Bule Svinja, o čemu svedoči i njegov nadimak, nije baš bio najomiljenija ličnost u Časnoj Kući (mada je nadimak dobio prosto zbog svog neumoljivog apetita). Naravno, svi osumnjičeni negiraju svoje učešće, a uz to su i akademci (neki od njih i prilično inteligentni), što razrešenje ovog slučaja čini nešto malo komplikovanijim od klasičnog kriminalnog obračuna na ulici.

Lista osumnjičenih je poduža, a čine je svi oni zaposleni koji su tog dana bili u zgradi Akademije. Baš tog dana kada je dr Ana Marić, tradicionalno u svom kabinetu postavljala slavsku večeru kojom su se gostile njene drage kolege, među njima i počivši Bulović. I sve bi to bilo u redu da ovi akademci, suprotno očekivanjima, ne pružaju optuženički prst jedni na druge, iskreno (ili bar poluiskreno) sumnjajući da bi baš taj i taj mogao biti ubica. Harijeta će, tokom istrage otkriti mnogo više nego što joj je bila namera: oportunizam, nepotizam, smicalice, nedolične veze među zaposlenima, tajne ljubavi i neočekivane testamente. Ništa od ovoga neće joj pomoći da slučaj reši, naprotiv, iz dana u dan će klupko biti sve zamršenije.

Dok Mirjana Đurđević zadovoljno plete ovaj akademski kluedo, čitaoci će uživati u šarenolikom asortimanu likova i komičnih situacija, ne gubeći neizvesnost koju pruža detektivski roman, iako će, kako se stranice budu okretale, postajati sve izvesnije da se ovaj slučaj neće rešiti (bar ne zvanično).

Jedini trag koji ima nekog smisla (koliko god delovao besmisleno) jeste da ubistvo strašno podseća na jednu od knjiga Agate Kristi, koju je Hari nekada davno pročitala, a čijeg naslova ne može sa sigurnošću da se seti. Kada konačno dođe do primerka „Nenajavljenog ubistva”, shvatiće da osim najave ubistva nema nikakvih dodirnih tačaka. Ali ko će popamtiti sve te Agatine knjige, ima ih toliko i u svakoj neko nekoga ubija. Ipak, ispostaviće se da nije potpuno pogrešila - jedan zanimljiv detalj, specifičan za lukave detektivske romane jeste taj da je Agata najavljena na samom početku priče, kada je Hari, nakon što je čula da je akademik otrovan cijanidom, svom kolegi šaljivo predložila da bi u tom slučaju trebalo da pozovu kraljicu zločina da im pomogne, umesto što nju gnjave kada ima slobodan dan. Agata će se, na kraju romana, ispostaviti kao važan trag jer će upravo jedan njen roman otkriti ubicu, doduše samo čitaocima.

„Ubistvo u Akademiji nauka” garantuje dobru zabavu i spada u one romane koje nećete tako lako ispustiti iz ruku. On ima sve što je neophodno za jedan detektivski roman: ubistvo, harizmatičnu detektivku, nemali broj neočekivanih preokreta, ali i mnogo više od toga. Stil Mirjane Đurđević je pitak, njen smisao za humor i parodiju (začinjeni tu i tamo i suptilnom društvenom kritikom) izvanredni, pa nije ni čudo što je parodija detektivskih romana nakon ovog dela vrlo brzo postala njen zaštitni znak, a detektivka Harijeta junakinja čijem se povratku čitaoci uvek obraduju.

Ocena: 4/5

Izdavač: Agora

Zvezde nad Berlinom – Sara Matijas

Sara Matijas je britanska autorka, rođena u Mančesteru. Nakon studija na Oksfordu, oprobala se u poslu producenta. Pisanju se posvetila nakon rođenja četvrtog deteta, a od tada je napisala četiri knjige, od kojih su prve tri trileri čija je radnja smeštena u srednjem veku.

Njen najnoviji roman „Zvezde nad Berlinom” prvi je samostalni roman ove autorke, a njegova radnja odigrava se za vreme Drugog svetskog rata. Inspiraciju za ovu priču, Sara Matijas je pronašla tokom posete izložbi Hitler i Nemci: nacija i zločin. Nakon ove izložbe je autorka počela da se interesuje za temu progona Roma u Drugom svetskom ratu i shvatila je da se veoma malo o ovome pisalo. Zbog toga je, podstaknuta samostalnim istraživanjem, odlučila da napiše roman baš o ovoj temi.

Roman „Zvezde nad Berlinom” kroz dva paralelna narativa prenosi priču o dvoje mladih ljudi i patnjama koje su pretrpeli u ratu. Maks je Nemac, član Hitlerjugenda, a Lili Romkinja, umetnica na trapezu. Kada putujući cirkus Liline porodice stigne u Berlin, Lili i Maks će se sresti i zaljubiti jedno u drugo. Njihova veza u predratnom Berlinu je nemoguća i oni će morati da je drže u tajnosti - ne samo da je Nemcima bilo ispod časti da se zbližavaju sa Romima, već su i sami Romi bili vrlo isključivi po tom pitanju. Njihovoj ljubavi će, međutim, ubrzo stati na put nešto mnogo strašnije i ono što će ih zauvek razdvojiti neće biti neodobravanje društva, već rat.

Ali roman „Zvezde nad Berlinom” nije ljubavni roman. Iako je ljubav motiv koji povezuje Maksov i Lilin narativ, kao i ono što će im dati nadu i snagu da žive u strahovitoj svakodnevnici rata, ovo je roman o ratu i užasima koje on sa sobom nosi.

Glavna tema romana, kao što je autorka i nameravala, jeste „zaboravljeni holokaust”, odnosno tretman Roma za vreme nacističke vladavine u Nemačkoj. Genocid nad Romima takođe je poznat kao Porajmos (uništenje) ili Saudaripen (masovno ubijanje) i procenjeno je da je za vreme rata ubijeno od 250 000 do 500 000 Roma, što je činilo gotovo polovinu tadašnje romske populacije u Evropi. Hitler je Rome smatrao nižom rasom, pa samim tim i neprijateljima Rajha. No, iako su bili u istoj kategoriji sa Jevrejima, za Rome je postojala posebna vrsta logora, poznatijih pod imenom geto, u kojima su živeli zajedno sa svojim porodicama. Sve dok nije stavljena tačka na razmatranje takozvanog romskog pitanja, nakon čega su u grupama prevoženi u logore smrti, gde će biti masovno ubijani.

Lili i njena porodica završili su upravo na takvom jednom mestu -cigojnerlageru, logoru Marcan na obodu Berlina. U njenim poglavljivima čitamo o tmurnoj svakodnevnici u logoru – o strahu, gladi, prljavštini, dugoj zimi koju će preživeti samo oni jaki i srećni, radovanju zbog dolaska toplijih dana koji će samo doneti još opakije bolesti i zaraze. Ali i prijateljstvima, zajednici i nadi u spasenje, koja je, uprkos nezamislivo teškim uslovima u kojima su ljudi živeli, umirala tek zajedno sa njima.

Autorka je ovaj roman zamislila kao štivo za mlade, tako da su čitaoci pošteđeni zaista okrutnih scena. Pristup pisanju ovih delova pretpostavlja određeno znanje o logorima. To se posebno uočava kada na scenu stupi čuveni doktor Mengele, za kojeg se danas zna da je imao posebne sklonosti ka eksperimentisanju nad romskom decom, naročito blizancima. No, davanje preteranog broja informacija oglušilo bi se o uverljivost narativa u prvom licu. Događaji su ispripovedani iz perspektive zatvorenice, pa su, prema tome, obojeni utiscima i onom količinom znanja kojom ona u tom trenutku raspolaže.

Problematika kojom se prvenstveno bavila izložba Hitler i Nemci jeste pitanje kako je Hitler uspeo da zavede čitavu naciju i učini da bespogovorno učestvuje u jednom od najstrašnijih masovnih zločina u istoriji. Tome je zapravo posvećen Maksov narativ. Maks je odrastao uz oca koji je otvoreno bio protiv Hitlerovog režima, ali kućno vaspitanje nije bilo dovoljno da se deca sačuvaju od sveopšteg raspoloženja zemlje. Svi Maksovi drugari su bili članovi Hitlerjugenda, a njegova mlađa sestra je postala opsednuta Firerom i služenju Rajhu. Omamljenost nekolicine je ubrzo prerasla u kolektivnu svest, a ono malo pojedinaca koji su i dalje ostali pri zdravom razumu, više nisu smeli glasno da iskažu svoj stav. Hitler je toliko ojačao da bi svako ko bi mu protivrečio bio optužen kao izdajnik zemlje.

Nakon svršetka rata, u kojem je i Maks učestvovao kao vojnik postojao je takozvani „program prevaspitavanja” u kojem je zarobljenoj nemačkoj vojsci objašnjeno da je, uprkos onome što je nacistička propaganda forsirala do poslednjih dana, Nemačka poražena u ratu, a Hitler mrtav. Većina vojnika pretrpela je tokom ovog programa ogroman šok. Zaslepljeni silom Rajha, pristupili su vojsci bez preteranog razmišljanja o krajnjem cilju. Mnogi od njih nisu zapravo ni znali ništa osim onoga što im je podmetano kao istina.

Za vreme tog programa prevaspitavanja neprestano su nam postavljali pitanje zašto smo se uopšte priključili Hitlerjugendu. Zašto smo sami sebe izlagali takvom zlostavljanju? Nemoguće je bilo objasniti nekome ko nije proživeo to vreme kakav je to bio strah, kakva prisila, kakva indoktrinacija, ali, isto tako, i kakvo je to bilo uzbuđenje i obnovljena nada, i taj opojan osećaj da pripadamo nečemu moćnom i novom. Nama su trebali, ili su bar tako govorili oni koji su nas lišili slobode, dopunski časovi iz slobodne demokratije. Naravno, i dalje je bilo momaka koji nisu prihvatali ono što su im govorili nastavnici, koji su odbijali da poveruju da smo godinama bili držani u takvoj zabludi, oni koji su i dalje iskazivali divljenje prema Fireru i nacionalsocijalizmu. U stvari, svima nam je bilo teško dok smo se upinjali da se pomirimo s tim da smo verovali u nešto što je bilo tako naopako. Ali posle nekog vremena počeli smo otvoreno da govorimo o Hitleru i sve više nas se osećalo obmanutim, posebno kada smo saznali da naš vođa nije umro na čelu vojske, već da je odabrao kukavički izlaz – digao ruku na sebe. To vreme je bilo veoma zbunjujuće.

Ali pravi šok uslediće tek posle, kada se vojnici budu vratili u svoje rodne gradove, potpuno razrušene, kada shvate da su i sami bili žrtve suludog sistema. Oporavak od tog šoka trajaće godinama (neki se nikada nisu oporavili), praćen krivicom zbog saznanja za šta su se zaista borili.

„Zvezde nad Berlinom”, dakle, nije uobičajena ljubavna priča iz young adult žanra. Glavni junaci su tokom većeg dela romana razdvojeni i njihova ljubav je zapravo samo sredstvo za spajanje dva potpuno razdvojena narativa. Takođe, njihove godine su ovom slučaju samo brojka. Iako su izrazito mladi (kada se upoznaju Maks ima 17, a Lili 13 godina), čine se znatno zrelijim, prema tome, ovo nije roman namenjen isključivo mlađoj publici. No, ljubavna priča i nije bila namera autorke, ona je samo zamajac za skretanje pažnje na temu o kojoj se nedovoljno govori. Meni se, lično, čini da je Sara Matijas uspela u onome što je namerila, jer sam u pauzama čitanja romana vreme provodila tražeći informacije o zaboravljenom genocidu. Sa druge strane, autorka podvlači činjenicu da u ratu ništa nije crno-belo i da ne postoji isključiva podela na dobru i lošu stranu. Tome svedoči Maksova priča, priča o dečaku koji je prerano uvučen u užase rata (a bilo ih je dosta mlađih) bez prave predstave o tome šta ga čeka i za šta se bori. Glavni cilj ovog romana je podsećanje na to šta je rat zapravo, da je svaki pojedinac njegova žrtva, bez obzira na to na kojoj je strani. A takvih podsetnika nikada nije dosta, jer je istorija nebrojeno puta pokazala koliko je malo potrebno da svetom zavlada sveopšti haos i u sebe uvuče svakoga ko mu se nađe na putu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Evro Book