Prznica – En Tajler

En Tajler (1941) je američka književnica. Pored pisanja romana i kratkih priča, bavi se i književnom kritikom. Do sada je objavila dvadesetak romana, od kojih su tri nominovana za Pulicerovu nagradu (koju je 1989. godine dobila za roman Breathing Lessons). Teme po kojima je poznata uglavnom se svode na porodični život u Americi (brak, odnosi između bračnih partnera i između roditelja i dece), pa je zbog toga, kao i zbog sklonosti ka realizmu, često porede sa Džejn Ostim i Džonom Apdajkom.

U jednom od retkih intervjua koje je dala povodom učestvovanja u projektu Hogarth Shakespeare, En Tajler je izjavila nešto što mnogi čitaoci nisu očekivali. Ona, naime, prezire Šekspirova dela, a „Ukroćenu goropad“ više od svih ostalih. Upravo je to bio razlog zbog kojeg je odlučila da „ponovo ispriča“ baš tu dramu. Logično pitanje koje je usledilo bilo je zbog čega je uopšte pristala na učešće u projektu, na šta je Tajlerova kratko odgovorila da su je urednici „zatekli u trenutku slabosti“.

Hogarth Shakespeare je projekat koji za cilj ima promovisanje i upoznavanje savremene publike sa likom i delom Šekspira i to kroz ponovo ispričane verzije nekih od njegovih najpoznatijih dela. Projekat je pokrenut povodom 400. godišnjice od Šekspirove smrti, a priključili su mu se, pored En Tajler, neki od najčitanijih pisaca današnjice: Jo Nesbe, Margaret Atvud, Trejsi Ševalije, i drugi. „Prznica“ je treći roman u ediciji, a prethodili su mu romani „Procep u vremenu“ i „Ime mi je Šajlok“, iza kojih stoje Dženet Vinterson i Hauard Džejkobson.

„Prznica“ je moderna verzija „Ukroćene goropadi“, jedne od najpoznatijih Šekspirovih komedija. Tajlerova u svom romanu akcenat stavlja na problematiku „kroćenja“ prgave žene, motiva čestog u istoriji književnosti i pre Šekspirovog vremena, i priču o Katarini i Petručiju prebacuje u savremenu Ameriku, predstavljajući publici dosta blažu varijantu originalnog zapleta, kroz likove Kejt i Pjotra.

Kejt Batista živi sa ocem i mlađom sestrom u porodičnom domu. Nakon što joj je majka preminula, ona je preuzela upravljanje domaćinstvom i brigu o porodici: o ocu koji je slika i prilika zaluđenog naučnika i o mlađoj sestri, tipičnoj tinejdžerki koja ne ispušta mobilni telefon iz ruku. Kejt je pomalo na svoju ruku - neko bi rekao rasejana, neko drska – sama, bez želje za udajom i decom, iako radi u predškolskoj ustanovi. Deca sa kojom radi je obožavaju, mada njeni nadređeni, kao i roditelji te iste dece, često nemaju razumevanja za njen pristup rešavanju problema, kao uostalom i njena rodbina. S obzirom na njen karakter, Kejtinom ocu sigurno nije bilo lako da je zamoli za jednu nesvakidašnju uslugu. Naime, on je na pragu revolucionarnog otkrića u svom istraživanju, otkrića do kojeg sigurno neće moći da dođe bez svog pomoćnika koji samo što nije deportovan u svoju rodnu zemlju. Pa, da li bi Kejt bila ljubazna da se uda za njega, i time mu obezbedi legalan boravak u zemlji (drugih prosaca, ruku na srce, ionako nema na vidiku)?

Kejt će, naravno, isprva kategorično odbiti ovaj predlog, ali malo po malo, očeva upornost i Pjotrov šarm će je naterati da razmisli još jednom.

Uklopiti zaplet „Ukroćene goropadi“ u kontekst savremene američke porodice nije nimalo lako. Sam pojam žene „problematičnog karaktera“ koji treba krotiti je poprilično zastareo (bar u nekim delovima sveta) i mogao bi se posmatrati kao politički nekorektan, što je nešto o čemu Šekspir nije morao da brine. Sa druge strane, običaj da se starija deca venčavaju prva po svaku cenu, kao i odabir dostojnog prosca, stvar su prošlosti u modernom društvu. En Tajler je shodno svemu tome izabrala najprihvatljiviju varijanu – brak zbog papira – ali i pored toga je nemoguće ne primetiti lenjost u pristupu obradi originalnog dela. Uvod iz „Ukroćene goropadi“ je, kako deluje kao višak, prosto izbačen i drama je svedena na ne preterano ubedljivu romantičnu komediju koja se zasniva na lažnom braku iz kog se razvija ljubav.

Kejt zaista nije „prznica“. Ona je emancipovana žena, u najgorem slučaju pomalo namćorasta i malo dužeg jezika. Ali, ako u obzir uzmemo okolnosti u kojima živi kako ne bi bila? Šekspirova verzija goropadne žene sigurno ne bi trpela ono što Kejt svakodnevno podnosi – očev „sistem“ pranja sudova i ostale peripetije, kao i sestrino ponašanje koje bi svakoga izvelo iz takta. Ona čak nije ni „ukroćena“, već se postepeno zaljubljuje u Pjotra, čoveka koga do neobične ponude prosto nije posmatrala na taj način. Ukratko, ukoliko biste likovima iz „Prznice“ promenili imena, zaista bi bilo teško povezati ovaj roman sa Šekspirovim komadom.

U istom intervjuu u kojem je izjavila da prezire Šekspira, Tajlerova se požalila kako je pri pisanju romana morala da uključi brojač reči, kao i da je jedva uspela da ispuni minimum koji su urednici odredili. To se, nažalost, vidi. Jedan od glavnih problema koji je autorka imala sa komadom jeste evidentna mizoginija koja iz njega isijava. Umesto da ovu priliku iskoristi, problemu pristupi kao kritičar i neopisivo doprinese kako ovoj ediciji, tako i feminističkom pismu uopšte, ona je prosto odlučila da problem ignoriše.

Ukoliko volite romantične komedije, „Prznica“ je sasvim solidan roman – kratak, dinamičan, čitljiv. Ukoliko ste, ipak, rešili da pročitate ovu knjigu jer vas je privukao smisao projekta, bojim se da ćete ostati uskraćeni za ono najvažnije: prepoznatljivu podlogu. „Prznica“ je mnogo toga, ali moderna „Ukroćena goropad“ svakako nije. Razlog zbog kojeg je En Tajler odlučila da učestvuje ostaje nepoznat (mada možemo da pretpostavimo da ima veze sa finansijama), ali činjenica da je pisala ovaj roman, kako sama priznaje, na silu, deluje kao protraćena šansa da jedna od najpoznatijih Šekspirovih komedija dobije novo ruho kakvo zaslužuje.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna