En
Bronte (1820-1849) najmlađa je od sestara Bronte, čuvenih britanskih
književnica iz 19. veka. Rođena je u Jorkširu, kao najmlađa od šestoro dece.
Zajedno sa sestrama Šarlotom i Emili, takođe poznatim književnicama,1846.
godine izdaje zbirku poezije (sve tri su pri objavljivanju koristile muške
pseudonime). Napisala je dva romana: „Agnes Grej“ (1847) i „Stanarka napuštenog
zamka“ (1848). Oba romana su objavljena pod imenom Akton Bel, pseudonimom koji
je En koristila i za objavljivanje zajedničke zbirke poezije. En Bronte je
umrla od tuberkuloze u 29. godini života.
Kada
je „Stanarka napuštenog zamka“ objavljena, javnost je bila podeljena. S jedne
strane, kritičari su se zgražavali nad temama i postupcima određenih likova u
romanu (naročito zbog opisa porodičnog nasilja, uticaja alkohola i pokušaju
žene da napusti muža i sa sinom započne samostalan život), dok je s druge
strane, roman doživeo ogroman uspeh kod čitalaca i odlično se prodavao. Čak je
i rođena sestra autorke, Šarlot Bronte, smatrala da je knjiga nedolična i,
nakon što je En preminula, pokušala da spreči nova izdanja romana.
Prašina
koja se digla oko romana navela je autorku da se u drugom izdanju putem
predgovora obrati javnosti (i dalje pod pseudonimom) i da odgovori na neka od
gorućih pitanja, među kojima je bilo i pitanje pola autora, u čiju istinitost
su mnogi sumnjali. Koji god da su bili motivi autorke da se sakrije iza muškog
pseudonima (neki smatraju da je u pitanju nedostatak hrabrosti, no verovatnije
je da je En, opravdano, smatrala da će knjiga koju potpisuje muškarac prosto
biti ozbiljnije shvaćena), predgovor „Stanarke napuštenog zamka“ danas se
smatra jednom od najpoznatijih i najubedljivijih odbrana romana, a nekoliko
poslednjih rečenica u njemu izuzetno naprednim shvatanjem problema autorstva i
polne ravnopravnosti:
„Što
se tiče piščevog identiteta, želim da istaknem da Akton Bel nije ni Kurer ni
Elis Bel, stoga ne pripisujte njegove mane njima. Što se tiče pitanja da li ime
zaista njemu pripada ili je izmišljeno, to nije od značaja onima koji ga
poznaju po njegovim delima. Podjednako je nebitno, smatram, da li je pisac pod
tim imenom muškarac ili žena, kako jedan ili dva kritičara tvrde da su otkrili.
Dobrim delom optužbe shvatam kao pohvalu prikaza ženskih likova; i premda sam
slobodan da pripišem neprijateljstvo svojih kritičara ovoj sumnji, neću se
truditi da je razbijem, jer po mom mišljenju, zadovoljan sam što je, ako je
knjiga dobra, ona takva bez obzira na pol pisca. Svi romani su, ili pak treba
da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi
može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena
osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.“
„Stanarka
napuštenog zamka“ je priča o Helen Hantingdon (alijas Grejam) koja se krišom,
pod okriljem noći, uselila u napušteni zamak Vajldfel i time zagolicala maštu
dokonog komšiluka. Zbog tamne odeće koju je nosila i sina od kog se nije
odvajala, brižne komšije zaključile su da je u pitanju udovica, a njeno
odbijanje da se socijalizuje sprečilo ih je da saznaju išta više i tako
zadovolje svoju nezasitu znatiželju i ljubav prema tračevima, tako tipičnim za
dokonu viktorijansku elitu.
„Zove
se gospođa Grejam i u žalosti je – ne u udovičkoj crnini, nego u polucrnini; i
sasvim je mlada, kažu – nema više od dvadeset pet -dvadeset šest godina – ali
je tako uzdržana! Pokušale su sve moguće da otkriju ko je ona, i odakle je, i
sve o njoj, ali ni gospođa Vilson, svjim upornim i drskim, tačno sračunatim
pogocima, niti gospođica Vilson, svojim veštim manevrisanjem, nisu uspele da
izmame jedan jedini zadovoljavajući odgovor ili bar uzgrednu opasku, ili
nehotičan izraz lica kadar da utoli njihovu radoznalost ili baci najslabiji
zračak svetlosti na njenu prošlost, prilike ili poznanike. Štaviše, bila je
jedva učtiva prema njima i očigledno raspoloženija da im kaže ‘zbogom’ nego ‘dobar
dan’.“
Jedan
od prisutnih ovom govorkanju, Gilbert Markam, farmer kroz čija pisma prijatelju i
saznajemo o ovoj priči, zbližiće se sa novom stanarkom zamka Vajldfel (i neminovno se zaljubiti u nju) i uskoro
će, zajedno sa čitaocem, saznati da razlog uzdržanosti nove stanarke zamka
Vajldfel nije oholost, već neprijatna prošlost koju i od koje se s dobrim
razlogom skriva. Ukoliko njen muž sazna gde se nalazi, izgubiće sina – zakon u
viktorijanskoj Engleskoj uvek je bio na strani muškaraca, a u očima takvog
zakona žene jedva da su imale ikakva prava. Stoga Helen odlučuje da pobegne, uz
pomoć svoga brata, ali i da se sama izdržava prodajući slike koje je sama naslikala.
Samostalnost glavne junakinje se tadašnjoj javnosti s razlogom činila
nedoličnom – ženska samostalnost posmatrana je kao devijacija i nije bila
ohrabrivana. Uprkos svojoj smeloj odluci, Helen nije sasvim odolela vaspitanju
svog vremena – kada se njen nasilni muž teško razboli, ona će bez mnogo
premišljanja otići da ga neguje, a kada joj Gilbert izjavi ljubav, bez
premišljanja će ga odbiti, smatrajući da je nedostojna nove ljubavi.
„Stanarka
napuštenog zamka“ danas se smatra jednim od prvih feminističkih romana, pa je,
sa tog stanovišta, sasvim razumljivo što je u vreme objavljivanja nailazio na
oštre kritike i bojazan da narušava moral društva. En Bronte je otvoreno pisala
o bračnim problemima kroz koje je u to vreme prolazilo mnogo žena (a kroz koje
mnoge prolaze i danas). Problem nije bila tematika, već način na koji je
autorka pristupila problemu. Žena zarobljena u nesrećnom braku je bila normalna
pojava, ali ipak i tabu tema, nešto što je svima bilo poznato, prihvatljivo i
kao takvo nije bilo podložno diskusiji. Žena pred zakonom svakako nije imala
nikakva prava: nije imala prava na imovinu, nije imala prava da traži razvod
(osim u vrlo retkim, ekstremnim slučajevima koji su se vrlo teško dokazivali),
a o starateljstvu nad detetom nije mogla ni sanja. Prema tome, način na koji
Bronte portretiše svoju junakinju mora izazvati skandal. Najveći problem je njena
neposlušnost. Kako je izjavila Mej Sinkler, jedna od biografa sestara Bronte,
„zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantingdon pred muževljevim nosom
odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba“. Ona odbija da se povinuje
autoritetu muža i odlučuje da pobegne od pakla u kom živi i sama sebi i sinu
stvori uslove za život. Mnogi su u liku Helen prepoznali samu En Bronte,
pogotovo zbog činjenice da se i Helen izdržava od umetnosti koju stvara, kao i
zbog toga što to čini u tajnosti, u senci muškarca (u slučaju junakinje to je
njen brat, u slučaju autorke njen pseudonim).
Glavna
junakinja romana nije jedina „provokacija“ koja je dovela do burnih reakcija
javnosti. En Bronte je bez okolišanja pisala o alkoholizmu i kocki, porocima
dobro poznatim među muškarcima tadašnje više klase. Ovo je bila još jedna tabu
tema koje se autorka tako olako dohvatila, a u nedostatku boljih argumenata,
javnost je autora spornog romana optuživala da ohrabruje takvo ponašanje (ovo
je bila praksa u osuđivanju književnih dela u prošlosti, slične optužbe stizale
su i na račun Gistava Flobera nakon što je objavio „Gospođu Bovari“). En Bronte
se i ovim optužbama pozabavila u svom predgovoru:
„Nisam
ispisivao stranice koje slede da bih zabavio čitaoce, niti da bih zadovoljio
svoj lični ukus, niti pak da bih se dodvorio štampi i javnosti. Želeo sam da
kažem istinu, jer ona otkriva svoju poruku onima koji znaju da je prihvate. Ali
kako se neprocenjivo blago neretko krije na dnu bunara, potrebno je hrabrosti
da se uroni i dođe do njega, naročito jer će onaj ko se na to reši navući na sebe
prezir i oštru osudu zbog blata i vode u koju se odvažio da uskoči umesto da mu
se ukaže zahvalnost zbog pronađenog dragulja.“
A
onima koji misle da je roman pisan sa „morbidnom ljubavlju prema prostakluku
ili možda čak zverstvu“ u daljem tekstu poručuje:
„Pogrešno
ste me razumeli ako mislite da verujem da su postupci ove nesrećne propalice i
njegovih raskalašnih drugova koje sam predstavio primeri ustavljenog ponašanja
društva – primer je ekstreman, kao što sam verovao da će svako zaključiti; ali
znam da takve osobe postoje i ako sam ubedio makar jednog brzopletog mladića da
ne pođe njihovim stopama ili sprečio nepromišljenu devojku da počini prirodnu
grešku moje junakinje, knjiga nije uzalud napisana.“
Kada
kažemo sestre Bronte, En sigurno nije ta koja prva pada na pamet, iako su njeni
romani u vreme objavljivanja bili mnogo popularniji kod publike od romana
Šarlot i Emili. Zlonamerne kritike i pokušaji mnogih da ospore vrednost njenog
drugog romana (među kojima je, kao što je već rečeno, bila i njena sestra)
doprineli su da njene reči padnu u zaborav, ali ne zadugo. En je, takoreći,
ponovo otkrivena krajem dvadesetog veka, a poruka njenog romana konačno
priznata kao veoma važna i neosporno ispred svog vremena. „Stanarka napuštenog
zamka“ nije roman bez mana, ali njegova vrednost se ponajviše očitava u
kontekstu u kom je stvaran (iako ni van konteksta ni po čemu značajnom ne
odudara od klasičnih viktorijanskih romana, kako po zapletu, tako po stilu) i
snažnoj i prkosnoj poruci koju kazuje. Možda En nije bila najtalentovanija
književnica od sestara Bronte, ali je svakako bila najglasniji borac za
ravnopravnost žena. To je najverovatnije i osnovni razlog zbog kog je vremenom
gurnuta u zapećak i zbog kog je (neopravdano) i dan danas u senci sestara i
krajnje je vreme da joj se prida značaj kakav i zaslužuje.
Ocena:
5/5
Izdavač:
Vulkan
Hvala! Odoh da čitam tvoje utiske :)
ReplyDeleteSkoro sam i ja procitala ovaj roman i odusevio me je. Nisam znala sta da ocekujem od njega, jer nisam znala ni o cemu je, ali se u potpunosti slazem sa tobom. :)
ReplyDeleteSećam se da si nedavno pominjala da si je pročitala. I meni je baš prijala, a kontekst i cela priča u vezi sa autorkom su me naročito oduševili :)
Delete