Stanarka napuštenog zamka – En Bronte

En Bronte (1820-1849) najmlađa je od sestara Bronte, čuvenih britanskih književnica iz 19. veka. Rođena je u Jorkširu, kao najmlađa od šestoro dece. Zajedno sa sestrama Šarlotom i Emili, takođe poznatim književnicama,1846. godine izdaje zbirku poezije (sve tri su pri objavljivanju koristile muške pseudonime). Napisala je dva romana: „Agnes Grej“ (1847) i „Stanarka napuštenog zamka“ (1848). Oba romana su objavljena pod imenom Akton Bel, pseudonimom koji je En koristila i za objavljivanje zajedničke zbirke poezije. En Bronte je umrla od tuberkuloze u 29. godini života.

Kada je „Stanarka napuštenog zamka“ objavljena, javnost je bila podeljena. S jedne strane, kritičari su se zgražavali nad temama i postupcima određenih likova u romanu (naročito zbog opisa porodičnog nasilja, uticaja alkohola i pokušaju žene da napusti muža i sa sinom započne samostalan život), dok je s druge strane, roman doživeo ogroman uspeh kod čitalaca i odlično se prodavao. Čak je i rođena sestra autorke, Šarlot Bronte, smatrala da je knjiga nedolična i, nakon što je En preminula, pokušala da spreči nova izdanja romana.

Prašina koja se digla oko romana navela je autorku da se u drugom izdanju putem predgovora obrati javnosti (i dalje pod pseudonimom) i da odgovori na neka od gorućih pitanja, među kojima je bilo i pitanje pola autora, u čiju istinitost su mnogi sumnjali. Koji god da su bili motivi autorke da se sakrije iza muškog pseudonima (neki smatraju da je u pitanju nedostatak hrabrosti, no verovatnije je da je En, opravdano, smatrala da će knjiga koju potpisuje muškarac prosto biti ozbiljnije shvaćena), predgovor „Stanarke napuštenog zamka“ danas se smatra jednom od najpoznatijih i najubedljivijih odbrana romana, a nekoliko poslednjih rečenica u njemu izuzetno naprednim shvatanjem problema autorstva i polne ravnopravnosti:

„Što se tiče piščevog identiteta, želim da istaknem da Akton Bel nije ni Kurer ni Elis Bel, stoga ne pripisujte njegove mane njima. Što se tiče pitanja da li ime zaista njemu pripada ili je izmišljeno, to nije od značaja onima koji ga poznaju po njegovim delima. Podjednako je nebitno, smatram, da li je pisac pod tim imenom muškarac ili žena, kako jedan ili dva kritičara tvrde da su otkrili. Dobrim delom optužbe shvatam kao pohvalu prikaza ženskih likova; i premda sam slobodan da pripišem neprijateljstvo svojih kritičara ovoj sumnji, neću se truditi da je razbijem, jer po mom mišljenju, zadovoljan sam što je, ako je knjiga dobra, ona takva bez obzira na pol pisca. Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.“

„Stanarka napuštenog zamka“ je priča o Helen Hantingdon (alijas Grejam) koja se krišom, pod okriljem noći, uselila u napušteni zamak Vajldfel i time zagolicala maštu dokonog komšiluka. Zbog tamne odeće koju je nosila i sina od kog se nije odvajala, brižne komšije zaključile su da je u pitanju udovica, a njeno odbijanje da se socijalizuje sprečilo ih je da saznaju išta više i tako zadovolje svoju nezasitu znatiželju i ljubav prema tračevima, tako tipičnim za dokonu viktorijansku elitu.

„Zove se gospođa Grejam i u žalosti je – ne u udovičkoj crnini, nego u polucrnini; i sasvim je mlada, kažu – nema više od dvadeset pet -dvadeset šest godina – ali je tako uzdržana! Pokušale su sve moguće da otkriju ko je ona, i odakle je, i sve o njoj, ali ni gospođa Vilson, svjim upornim i drskim, tačno sračunatim pogocima, niti gospođica Vilson, svojim veštim manevrisanjem, nisu uspele da izmame jedan jedini zadovoljavajući odgovor ili bar uzgrednu opasku, ili nehotičan izraz lica kadar da utoli njihovu radoznalost ili baci najslabiji zračak svetlosti na njenu prošlost, prilike ili poznanike. Štaviše, bila je jedva učtiva prema njima i očigledno raspoloženija da im kaže ‘zbogom’ nego ‘dobar dan’.“

Jedan od prisutnih ovom govorkanju, Gilbert Markam, farmer kroz čija pisma prijatelju i saznajemo o ovoj priči, zbližiće se sa novom stanarkom zamka Vajldfel (i neminovno se zaljubiti u nju) i uskoro će, zajedno sa čitaocem, saznati da razlog uzdržanosti nove stanarke zamka Vajldfel nije oholost, već neprijatna prošlost koju i od koje se s dobrim razlogom skriva. Ukoliko njen muž sazna gde se nalazi, izgubiće sina – zakon u viktorijanskoj Engleskoj uvek je bio na strani muškaraca, a u očima takvog zakona žene jedva da su imale ikakva prava. Stoga Helen odlučuje da pobegne, uz pomoć svoga brata, ali i da se sama izdržava prodajući slike koje je sama naslikala. Samostalnost glavne junakinje se tadašnjoj javnosti s razlogom činila nedoličnom – ženska samostalnost posmatrana je kao devijacija i nije bila ohrabrivana. Uprkos svojoj smeloj odluci, Helen nije sasvim odolela vaspitanju svog vremena – kada se njen nasilni muž teško razboli, ona će bez mnogo premišljanja otići da ga neguje, a kada joj Gilbert izjavi ljubav, bez premišljanja će ga odbiti, smatrajući da je nedostojna nove ljubavi.

„Stanarka napuštenog zamka“ danas se smatra jednim od prvih feminističkih romana, pa je, sa tog stanovišta, sasvim razumljivo što je u vreme objavljivanja nailazio na oštre kritike i bojazan da narušava moral društva. En Bronte je otvoreno pisala o bračnim problemima kroz koje je u to vreme prolazilo mnogo žena (a kroz koje mnoge prolaze i danas). Problem nije bila tematika, već način na koji je autorka pristupila problemu. Žena zarobljena u nesrećnom braku je bila normalna pojava, ali ipak i tabu tema, nešto što je svima bilo poznato, prihvatljivo i kao takvo nije bilo podložno diskusiji. Žena pred zakonom svakako nije imala nikakva prava: nije imala prava na imovinu, nije imala prava da traži razvod (osim u vrlo retkim, ekstremnim slučajevima koji su se vrlo teško dokazivali), a o starateljstvu nad detetom nije mogla ni sanja. Prema tome, način na koji Bronte portretiše svoju junakinju mora izazvati skandal. Najveći problem je njena neposlušnost. Kako je izjavila Mej Sinkler, jedna od biografa sestara Bronte, „zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantingdon pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba“. Ona odbija da se povinuje autoritetu muža i odlučuje da pobegne od pakla u kom živi i sama sebi i sinu stvori uslove za život. Mnogi su u liku Helen prepoznali samu En Bronte, pogotovo zbog činjenice da se i Helen izdržava od umetnosti koju stvara, kao i zbog toga što to čini u tajnosti, u senci muškarca (u slučaju junakinje to je njen brat, u slučaju autorke njen pseudonim).

Glavna junakinja romana nije jedina „provokacija“ koja je dovela do burnih reakcija javnosti. En Bronte je bez okolišanja pisala o alkoholizmu i kocki, porocima dobro poznatim među muškarcima tadašnje više klase. Ovo je bila još jedna tabu tema koje se autorka tako olako dohvatila, a u nedostatku boljih argumenata, javnost je autora spornog romana optuživala da ohrabruje takvo ponašanje (ovo je bila praksa u osuđivanju književnih dela u prošlosti, slične optužbe stizale su i na račun Gistava Flobera nakon što je objavio „Gospođu Bovari“). En Bronte se i ovim optužbama pozabavila u svom predgovoru:

„Nisam ispisivao stranice koje slede da bih zabavio čitaoce, niti da bih zadovoljio svoj lični ukus, niti pak da bih se dodvorio štampi i javnosti. Želeo sam da kažem istinu, jer ona otkriva svoju poruku onima koji znaju da je prihvate. Ali kako se neprocenjivo blago neretko krije na dnu bunara, potrebno je hrabrosti da se uroni i dođe do njega, naročito jer će onaj ko se na to reši navući na sebe prezir i oštru osudu zbog blata i vode u koju se odvažio da uskoči umesto da mu se ukaže zahvalnost zbog pronađenog dragulja.“

A onima koji misle da je roman pisan sa „morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu“ u daljem tekstu poručuje:

„Pogrešno ste me razumeli ako mislite da verujem da su postupci ove nesrećne propalice i njegovih raskalašnih drugova koje sam predstavio primeri ustavljenog ponašanja društva – primer je ekstreman, kao što sam verovao da će svako zaključiti; ali znam da takve osobe postoje i ako sam ubedio makar jednog brzopletog mladića da ne pođe njihovim stopama ili sprečio nepromišljenu devojku da počini prirodnu grešku moje junakinje, knjiga nije uzalud napisana.“

Kada kažemo sestre Bronte, En sigurno nije ta koja prva pada na pamet, iako su njeni romani u vreme objavljivanja bili mnogo popularniji kod publike od romana Šarlot i Emili. Zlonamerne kritike i pokušaji mnogih da ospore vrednost njenog drugog romana (među kojima je, kao što je već rečeno, bila i njena sestra) doprineli su da njene reči padnu u zaborav, ali ne zadugo. En je, takoreći, ponovo otkrivena krajem dvadesetog veka, a poruka njenog romana konačno priznata kao veoma važna i neosporno ispred svog vremena. „Stanarka napuštenog zamka“ nije roman bez mana, ali njegova vrednost se ponajviše očitava u kontekstu u kom je stvaran (iako ni van konteksta ni po čemu značajnom ne odudara od klasičnih viktorijanskih romana, kako po zapletu, tako po stilu) i snažnoj i prkosnoj poruci koju kazuje. Možda En nije bila najtalentovanija književnica od sestara Bronte, ali je svakako bila najglasniji borac za ravnopravnost žena. To je najverovatnije i osnovni razlog zbog kog je vremenom gurnuta u zapećak i zbog kog je (neopravdano) i dan danas u senci sestara i krajnje je vreme da joj se prida značaj kakav i zaslužuje.

Ocena: 5/5

Izdavač: Vulkan