Seksualni život ružne žene – Klaudija Tažes

Klaudija Tažes (1963) je brazilska književnica. Pre nego što se posvetila pisanju kojim je, kako kaže, zamenila posete psihijatru, bavila se marketingom, a sada osim knjiga kojih je napisala više od 15, piše i novinske članke i televizijske scenarije.

Roman ,,Seksualni život ružne žene” (2005) prvenstveno je zamišljen kao pripovetka, ali je autorka na predlog svojih koleginica književnica odlučila da ova priča preraste u kratak roman. Roman je ispripovedan u prvom licu iz perspektive Žusijanare, koja sama za sebe kaže da je ,,ona koju ljudi zovu ružnom ženom”, a pisan je u formi nalik na naučni rad čiji je predmet istraživanja upravo ona sama.

Ja sam ona što kad prođe kancelarijom da bi otišla po kafu ili do aparata za fotokopiranje, čuje kako dvojica kolega kao bajagi tiho komentarišu: ,,Brate, je l’ bi ti pre umro nego bio s ovom?”

Ja sam ona koju ljudi zovu ružnom ženom. Mislim, ne baš previše ružnom, više sam vrsta za koju neki tvrde da ipak ima svojih čari. Umorna sam više od čitanja o tome kako je Kleopatra bila izrazito ružna, ali je ipak zavela i Julija Cezara i Marka Antonija, kao i još stotine muškaraca koji su joj se dopali. Naravno, to što je bila kraljica svakako joj nije odmoglo u tome, naprotiv.

Ne znamo mnogo o fizičkom izgledu naratorke osim činjenice da je priroda nije obdarila lepotom po zapadnim standardima. Znamo da je gojazna, da ima prevelik nos i ne baš savršen ten. Njena pojava je, ako izuzemo tih nekoliko grubih usmerenja, u potpunosti prepuštena mašti čitaoca – svakome je dato na volju da sam definiše svoj pojam ružne žene i tako zamisli glavnu junakinju. Ovaj postupak je vrlo domišljat:  ne samo da će tako njen lik biti uverljiviji, već nema ni bojazni od toga da će se neko pronaći u detaljima i zbog toga osetiti uvređenim ili povređenim. Uostalom, kako naratorka kaže u uvodu: ,,Biti ružna žena nije samo estetska deformacija. Biti ružna žena jeste stanje duha”.

Stereotipi na koje smo navikli mogli bi da utiču na to da od glavne heroine romana sa ovakvim naslovom očekujemo nesvakidašnju inteligenciju i šarm. Žusijanara, međutim, nije previše bistra, a ni preterano harizmatična ili šarmantna. Sve veze u koje junakinja ulazi, a od kojih svaka čini zasebno poglavlje, kratkog su veka i ne mogu se zaista opisati kao emotivne. Zanimljiv je njen stav prema vezama u kojima je. Ona je čini se, prilično zaljubljive prirode, a za odbijanje na koje nailazi ili krah veze u koju je ušla uglavnom automatski krivi svoj izgled. Sa druge strane, ona u veze ulazi automatski, neretko i bez snažne fizičke ili emotivne privlačnosti, po principu ,,daj šta daš”, za šta joj je takođe izgovor to što je ružna, pa prema tome za jednu neprivlačnu ženu ima prilično aktivan seksulani život. Ipak, većina situacija u kojima se Žusijanara nalazi prozivod su njenog karaktera a neke od njih su toliko uobičajene da će se čitateljke verovatno pronaći bar u nekoj, bez obzira na to kako izgledaju.

U ženskoj je psihi da idealizuje i najmanju mogućnost za ljubavnu vezu koja joj se ukaže. Čak i onu koja ima nultu verovatnoću da se ostvari, kao kada se ružna devojka zaljubi u najlepšeg mladića iz razreda. Kad bi postojala statistika o tome koliko se puta ružna žena u životu zaljubi u običnu fatamorganu, istraživači ženske psihologije iznenadili bi se rezultatima.

Zaljubljivanje u fatamorganu nije rezervisano za ružne žene, a rekla bih da nije rezervisano ni samo za žene. Jurcanje za momkom koji na vas ne obraća nimalo pažnje takođe nije rezervisano za ružne žene, naprotiv, to se svakome događa makar jednom u životu, bez obzira na fizički izgled. Ovde se treba vratiti na komentar s početka romana, da je biti ružna žena stanje duha. Osnovna karakteristika glavne junakinje nije to što je ružna, ma koliko se na tome insistiralo, već to što očajnički traži pažnju. Takav duh postoji u raznim pakovanjima. Ma šta autorka imala na umu, ovo nije roman o ružnoj ženi već o nizu neuspelih veza, a na njih, kao što iskustvo pokazuje, niko nije imun.

Sudbina glavne junakinje nije prikazana tragično, štaviše, roman se širom sveta reklamira kao izuzetno komičan. Od knjige sa ovakvim naslovom se opravdano očekuje komedija ili makar vrlo provokativno štivo, ali po mom skromnom mišljenju roman ne ispunjava očekivanja. Žusijanarin lik je namerno iskarikiran do te mere da se često oslanja na stereotipe (posao na radiju, konstantno žvakanje bombona) i povremeno prelazi granice realnog. Takav je slučaj, na primer, sa Žusijanarinim imenom (setite se svih onih ženskih filmskih likova čudnog izgleda sa još čudnijim imenima):

Roditelji tek rođene devojčice ne mogu ni da zamisle da će jednog dana ona izrasti u ružnu ženu. Ali možda imaju predosećaj, pa takvoj devojčici odmah daju ružno ime.

Nijedna ružna žena se ne zove Nikol, a retko koja će vam se odazvati na Žulija, Letisija, Barbara ili Jasmin. Umesto toga, među ružnima ima bezbroj Krizlejna, Rozinejdi, Grejselama, Klaudiomira i svih tih nakaradnih tvorevina koje spajaju dva, ili čak tri postojeća imena u neku novu, dosad neviđenu vlastitu imenicu.

Roman se završava naglo, pismima slušateljki Žusijanarine radio emisije. Svako od njih bi trebalo da predstavjla autentično iskustvo ružne žene. U izjavama zahvalnosti, međutim, autorka otkriva da su ta pisma navodno pisale njene drugarice i podvlači da su u pitanju prelepe žene, sve do jedne. Autorkina poruka je jasna: seksualni život ružne žene isti je kao bilo koji drugi. I ma koliko ovaj zaključak bio ohrabrujući za sve čitateljke koje sebe smatraju ružnim ženama, to ga ne čini nimalo interesantnim. Ono što je meni bilo zanimljivo, međutim (negde na sredini knjige sam prosto morala da pogledam), jeste da se ni sama autorka zaista ne može okarakterisati kao ružna žena. Možda je to jedan od osnovnih problema sa ovom knjigom.

Ocena: 2/5

Izdavač: Štrik