Klaudija
Tažes (1963) je brazilska književnica. Pre nego što se posvetila pisanju kojim
je, kako kaže, zamenila posete psihijatru, bavila se marketingom, a sada osim
knjiga kojih je napisala više od 15, piše i novinske članke i televizijske
scenarije.
Roman
,,Seksualni život ružne žene” (2005) prvenstveno je zamišljen kao pripovetka,
ali je autorka na predlog svojih koleginica književnica odlučila da ova priča
preraste u kratak roman. Roman je ispripovedan u prvom licu iz perspektive
Žusijanare, koja sama za sebe kaže da je ,,ona koju ljudi zovu ružnom ženom”, a
pisan je u formi nalik na naučni rad čiji je predmet istraživanja upravo ona
sama.
Ja
sam ona što kad prođe kancelarijom da bi otišla po kafu ili do aparata za
fotokopiranje, čuje kako dvojica kolega kao bajagi tiho komentarišu: ,,Brate,
je l’ bi ti pre umro nego bio s ovom?”
Ja
sam ona koju ljudi zovu ružnom ženom. Mislim, ne baš previše ružnom, više sam
vrsta za koju neki tvrde da ipak ima svojih čari. Umorna sam više od čitanja o
tome kako je Kleopatra bila izrazito ružna, ali je ipak zavela i Julija Cezara
i Marka Antonija, kao i još stotine muškaraca koji su joj se dopali. Naravno,
to što je bila kraljica svakako joj nije odmoglo u tome, naprotiv.
Ne
znamo mnogo o fizičkom izgledu naratorke osim činjenice da je priroda nije
obdarila lepotom po zapadnim standardima. Znamo da je gojazna, da ima prevelik
nos i ne baš savršen ten. Njena pojava je, ako izuzemo tih nekoliko grubih
usmerenja, u potpunosti prepuštena mašti čitaoca – svakome je dato na volju da
sam definiše svoj pojam ružne žene i tako zamisli glavnu junakinju. Ovaj
postupak je vrlo domišljat: ne samo da
će tako njen lik biti uverljiviji, već nema ni bojazni od toga da će se neko pronaći
u detaljima i zbog toga osetiti uvređenim ili povređenim. Uostalom, kako
naratorka kaže u uvodu: ,,Biti ružna žena nije samo estetska deformacija. Biti
ružna žena jeste stanje duha”.
Stereotipi
na koje smo navikli mogli bi da utiču na to da od glavne heroine romana sa
ovakvim naslovom očekujemo nesvakidašnju inteligenciju i šarm. Žusijanara,
međutim, nije previše bistra, a ni preterano harizmatična ili šarmantna. Sve
veze u koje junakinja ulazi, a od kojih svaka čini zasebno poglavlje, kratkog
su veka i ne mogu se zaista opisati kao emotivne. Zanimljiv je njen stav prema
vezama u kojima je. Ona je čini se, prilično zaljubljive prirode, a za
odbijanje na koje nailazi ili krah veze u koju je ušla uglavnom automatski
krivi svoj izgled. Sa druge strane, ona u veze ulazi automatski, neretko i bez
snažne fizičke ili emotivne privlačnosti, po principu ,,daj šta daš”, za šta
joj je takođe izgovor to što je ružna, pa prema tome za jednu neprivlačnu ženu
ima prilično aktivan seksulani život. Ipak, većina situacija u kojima se
Žusijanara nalazi prozivod su njenog karaktera a neke od njih su toliko
uobičajene da će se čitateljke verovatno pronaći bar u nekoj, bez obzira na to
kako izgledaju.
U
ženskoj je psihi da idealizuje i najmanju mogućnost za ljubavnu vezu koja joj
se ukaže. Čak i onu koja ima nultu verovatnoću da se ostvari, kao kada se ružna
devojka zaljubi u najlepšeg mladića iz razreda. Kad bi postojala statistika o
tome koliko se puta ružna žena u životu zaljubi u običnu fatamorganu,
istraživači ženske psihologije iznenadili bi se rezultatima.
Zaljubljivanje
u fatamorganu nije rezervisano za ružne žene, a rekla bih da nije rezervisano
ni samo za žene. Jurcanje za momkom koji na vas ne obraća nimalo pažnje takođe
nije rezervisano za ružne žene, naprotiv, to se svakome događa makar jednom u
životu, bez obzira na fizički izgled. Ovde se treba vratiti na komentar s
početka romana, da je biti ružna žena stanje duha. Osnovna karakteristika
glavne junakinje nije to što je ružna, ma koliko se na tome insistiralo, već to
što očajnički traži pažnju. Takav duh postoji u raznim pakovanjima. Ma šta
autorka imala na umu, ovo nije roman o ružnoj ženi već o nizu neuspelih veza, a
na njih, kao što iskustvo pokazuje, niko nije imun.
Sudbina
glavne junakinje nije prikazana tragično, štaviše, roman se širom sveta
reklamira kao izuzetno komičan. Od knjige sa ovakvim naslovom se opravdano
očekuje komedija ili makar vrlo provokativno štivo, ali po mom skromnom
mišljenju roman ne ispunjava očekivanja. Žusijanarin lik je namerno iskarikiran
do te mere da se često oslanja na stereotipe (posao na radiju, konstantno žvakanje bombona) i povremeno
prelazi granice realnog. Takav je slučaj, na primer, sa Žusijanarinim imenom
(setite se svih onih ženskih filmskih likova čudnog izgleda sa još čudnijim
imenima):
Roditelji
tek rođene devojčice ne mogu ni da zamisle da će jednog dana ona izrasti u
ružnu ženu. Ali možda imaju predosećaj, pa takvoj devojčici odmah daju ružno
ime.
Nijedna
ružna žena se ne zove Nikol, a retko koja će vam se odazvati na Žulija,
Letisija, Barbara ili Jasmin. Umesto toga, među ružnima ima bezbroj Krizlejna,
Rozinejdi, Grejselama, Klaudiomira i svih tih nakaradnih tvorevina koje spajaju
dva, ili čak tri postojeća imena u neku novu, dosad neviđenu vlastitu imenicu.
Roman
se završava naglo, pismima slušateljki Žusijanarine radio emisije. Svako od
njih bi trebalo da predstavjla autentično iskustvo ružne žene. U izjavama
zahvalnosti, međutim, autorka otkriva da su ta pisma navodno pisale njene
drugarice i podvlači da su u pitanju prelepe žene, sve do jedne. Autorkina
poruka je jasna: seksualni život ružne žene isti je kao bilo koji drugi. I ma
koliko ovaj zaključak bio ohrabrujući za sve čitateljke koje sebe smatraju
ružnim ženama, to ga ne čini nimalo interesantnim. Ono što je meni bilo
zanimljivo, međutim (negde na sredini knjige sam prosto morala da pogledam),
jeste da se ni sama autorka zaista ne može okarakterisati kao ružna žena. Možda
je to jedan od osnovnih problema sa ovom knjigom.
Ocena:
2/5
Izdavač:
Štrik
Posts
Nisam čitala knjigu (niti ću), ali ovo izgleda kao klasična zamena teza. Možda meni definicija seksualnog života podrazumeva i nešto drugo (napr. i bilo kakvu drugu vezu dva bića) sem sporadičnog tucanja iz sažaljenja ili bilo čega drugog jednako degradirajućeg.
ReplyDeleteUglavnom, ja nisam upoznala niti jednu ženu koju bih nazvala privlačnom a da nema "personaliti" u bilo kom obliku. Ružne su sve koje nemaju ništa od toga, bez obzira na dužinu nogu, boju kose, obim ovog ili onog...
Ispala sam iz štosa oko toga kako ćeš oceniti roman. Očekivala sam pozitivnu nulu.
Pozdravljam te :)
Nisi ti kriva, ponekad stvarno ne znam kako da ocenim knjige. :)
DeleteNije ova knjiga katastrofalna, čitala sam mnogo gore, samo mi je nekako sva bezveze. Ja sam stvarno očekivala nešto što će me zasmejati ili makar nešto izuzetno provokativno, a dobila sam nekakav mlak, politički korektan i dosadan zaključak. Počela je obećavajuće i poštujem nameru (zato sam prelomila da joj dam dvojku), ali ništa ne bih propustila ni da sam je preskočila.
"Čitala sam i mnogo gore"? - nadam se da te profesija primorala na to, inače ne znam čime opravdati to gubljenje vremena.
ReplyDeleteRečenica tipa " Umorna sam više od čitanja o tome kako je Kleopatra bila izrazito ružna," je stvarno imbecilna. Ne znam kako drugi na to gledaju, ali ako ja imam odbojnost da s takvom osobom u sopstvenom životu uspostavim bilo kakav kontakt, ne mogu da shvatim zašto bih čitala takvu knjigu. Ovde isključivo mislim na to da je odbojnost rođena iz dosade. Meni je takva žena beskrajno dosadna.
Pravdamo to malo profesijom, malo profesionalnim deformacijama :D
DeleteMislim da je autorkin pristup celoj temi zamišljen kao ironičan, ali da, ona nije interesantna osoba (niti je preterano pametna), što sam i naglasila u tekstu, tako da se smisao malo gubi. Prosto mislim da njen problem nije toliko fizički izgled (mada joj on sigurno ne pomaže) već sklop ličnosti, a u tom smislu nam opet beži poenta.
Jao, ime junakinje... znaš koliko sam puta proveravala da li sam dobro napisala :D Ima dobrih momenata, ali dobru knjigu ne čine momenti. Stvarno sam razočarana, očekivala sam da će biti dobra.
ReplyDeleteSlažem se sa tobom da postoje neke ustaljeni standardi lepote i ma koliko se oni vremenom menjali, uvek se nekako zna šta je lepo a šta ružno, uprkos različitim ukusima (pa čak i uprkos modnim trendovima). Shvatam da bi za nekoga sam naslov bio uvredljiv zbog etiketiranja junakinje kao ružne, ali ja nemam taj problem jer nisam pobornik ovih novih shvatanja da je svako lep na svoj način (izvinjavam se, ali prosto ne mislim tako).
O Kleopatrinom izgledu sam dosta čitala, naročito nakon modernih 3D rekonstrukcija njenog lica. Često se poredi sa Nefertiti (kad smo već kod pojma lepote) i kad ih staviš lice uz lice, Kleopatra stvarno ne deluje kao izuzetna lepotica :D
Jao baš šteta što je tako loša knjiga meni je baš nekako intrigantan naslov i baš bih je uzela da je čitam.Šteta što je kod nekih knjiga naslov najbolji deo. Ovo što si ti opisala meni liči na mene u pmsu kad sam sebi jako gadna i debela pa pojedem picu da se utešim uz obrazloženje da ću da vežbam sutra. Možda je junakinja večno u pmsu? Hahahha Inače ja baš volim da istražujem o pojmu lepote i o fibornačijevom nizu. Jako mi je zanimljivo to što se lepota može izačunati i što mi nesvesno kad nekog pogledamo i odmah sračunamo taj zlatni presek. Mada ne mislim da to kolko je neko lep ima neke veze sa ljubavnim životom i da nema tu nekih pravila.
ReplyDeleteSlažem se da nema pravila. Možda je fizički privlačnim osobama lakše da se istaknu (hajde to tako da kažemo), ali to ništa ne garantuje. Svaka knjiga nađe svog čitaoca pa je tako i sa ovom, ali nažalost, otkako sam napisala tekst, čujem samo slična mišljenja. A stvarno šteta, ideja je baš dobra.
DeleteDa pa verovatno bi bila bolja knjiga da nije pokušavala da nikog ne uvredi.
ReplyDeleteVerovatno :)
Delete