Poslednji
post u godini po pravilu je rezervisan za sumiranje iste. Gde smo išli, šta
smo radili, kako smo se osećali, odnosno u našem slučaju – šta smo i koliko smo
čitali. A pošto je poslednji dan u godini obavezno haotičan jer jurimo na
trista strana da stignemo sve što nismo stigli prethodnih dana i nećemo moći da
obavimo narednih, trudiću se da budem kratka i koncizna, kako vam ne bih
oduzimala previše vremena!
Monday, December 31, 2018
Saturday, December 29, 2018
Priča o supermarketu – Dimitris Sotakis
Dimitris
Sotakis (1973) je grčki pisac. Do sada je objavio osam romana i jednu zbirku
kratkih priča, a brojne njegove pripovetke su objavljivane u antologijama
savremene grčke proze. Dobitnik je nekoliko nagrada od kojih je najznačajnija
nagrada grada Atine za književnost (za roman ,,Bez daha”). Pored pisanja,
Sotakis se bavi prevođenjem sa kineskog jezika.
,,Priča o supermarketu” (2015) je kratak roman o novinaru koji na službenom putu od
rodnog Novog Zelanda do Nove Gvineje doživljava brodolom, i kao jedini preživeli
završava na pustom osrtvu. Bez ikakve ideje o tome gde se nalazi, ovaj novinar,
po i menu Robinzon Čovek, posle dugog kontempliranja o životu doneće bitnu
odluku – upustiće se u preduzetničke vode, otvoriće supermarket na ostrvu i
tako ne samo da će promeniti svoj život iz korena već će doprineti i ekonomiji
ostrvu na kom se zatekao.
,,Ostrvo
je imalo brojne nedostatke. I pritom ne mislim samo na osnovne stvari –
bolnice, škole, sale za kuglanje i tome slično – nije imalo čak ni jednu jedinu
prodavnicu. Takvo divno mesto, ostrvo za primer, bez ijedne male, makar i
najmanje prodavničice. Nije mi to izgledalo ispravno. Više s moralne strane. I
pošto sam razmislio o svemu, ispitujući sve parametre u vezi s tim, zapitao sam
se koji je bio moj san… U neku ruku brodolom i moj boravak na ostrvu bili su
bogom dani poklon. Trebalo je da započnem karijeru, nov način života,
ozbiljniji, pouzdaniji. Od samog početka, još pre nego što je zadobila svoj
konačni oblik, ta me je ideja oduševila."
Ideja
o prodavnici ga je toliko oduševila da je istog trenutka u glavi počeo da
razrađuje planove za budućnost. Kao preduzetnik imaće veliku odgovornost, ne
samo prema sebi, već prema zaposlenima, prema mušterijama, toliko će ljudi
zavisiti od njegovog poslovanja. Nesumnjivo će mu posao dobro ići, što
automatski znači da će zaraditi ogromne količine novca. Kao neko ko nije
navikao na toliko luksuzan život, da li će se snaći? Da li će se razmaziti? Da
li će to uticati na njegova pokolenja? Naravno da ne, uspeh je zagarantovan.
Sve što je potrebno jeste da se baci na posao.
Intertekstualnost
ovog romana je više nego očigledna, a poigravanje sa Defoovim ,,Robinzonom
Krusoom” dovedeno do apsurda. Kako čitalac ne bi imao nikakve nedoumice, autor
je svom junaku čak i dao ime najpoznatijeg brodolomnika. Scene u kojima
Sotakisov junak upoznaje pusto ostrvo i gradi svoju prodavnicu neodoljivo
podsećaju na iste scene čuvenog engleskog klasika. Jedna razlika je, međutim, fundamentalna, a to je vreme u koje ova dva romana nastaju. Pisan u doba
prosvetiteljstva, ali i u vreme kada je naseljavanje kolonija bilo u punom
jeku, Defoov junak od ostrva pravi svoj dom a divljaka kog zatiče na ostrvu
podučava engleskom jeziku i ,,kultiviše” ga, baš kao i zemlju na kojoj živi.
Sotakisov moderni Robinzon živi u nekom drugom vremenu, u vremenu kapitalizma,
pa u skladu sa tim vremenom i dela. On se ne trudi da obezbedi sebi osnovne
ulove za život, sve vreme jede listove biljke koja mu je pri ruci, ne brine oko odeće, pa čak ni oko krova nad glavom. On razmišlja mnogo šire, o biznisu
koji će mu osigurati blistavu budućnost i toliko je zaslepljen blistavošću iste
da ne pomišlja na apsurdnost situacije u kojoj se nalazi. Barem ne odmah.
,,Sudeći
po uslovima koji su na ostrvu vladali do tog trenutka, dolazak mušterija mi
nije izgledao nimalo izvestan. I ta misao me je ispunila gorčinom, jer mi
nikada ranije nije palo na pamet da bi moj plan mogao baš tu da zapne."
Očaj
zbog bezizlazne situacije ne traje dugo i optimizam stupa nazad na snagu. To
što na ostrvu nema ljudi u ovom trenutku, ne znači da ih neće biti. (,,Pametan
preduzetnički postupak kakav je bio moj nikada ne bi bio doveden u pitanje zbog
tako minornih prepreka”). Potrebno je samo biti strpljiv i čekati, ljudi će doći,
uostalom, toliko je peripetija oko otvaranja firme kojima se treba pozabaviti.
Robinzon ne zna gde se nalazi, prema tome ne zna ni kojoj poreskoj službi
pripada, gde treba da registruje firmu, kome da plaća porez. Ali pre toga,
trebalo bi poraditi na asortimanu jer, kao što je već rečeno, ljudi će doći.
Prodavnica ih mora dočekati spremna.
,,Čovek
bez ambicija bi se već poprilično zabrinuo, pošto je već bilo prošlo mnogo
vremena bez ikakvih novosti. Ja sam, međutim, vrlo dobro znao da sam bio osuđen
na uspeh, i to ni u kom slučaju nisam dovodio u pitanje. Uslovi su bili
idealni, ideja je bila originalna, proizvodi izvanredni, lokacija jedinstvena,
moja želja za uspehom ogromna. Ako ne bih uspeo tada, ne bih uspeo nikada."
Sotakisova
kratka alegorija o čovekovim stremljenjima za uspehom povremeno izaziva
nelagodu. Njegov junak je na ivici razuma, a njegova vizija poslovnog poduhvata
u potpunom sukobu sa realnošću. Vrhunac ovog sukoba dostignut je izuzetno
bizarnim susretom Robinzona sa medvedicom za koju čitalac nije sasvim siguran
da li je plod junakove mašte (ili, po mom mišljenju, rezultat mogućeg dejstva
biljke kojom se Robinzon na ostrvu hrani). Pa opet, dok budete provodili dane
sa Robinzonom, kao svedoci doslovnog raspadanja njegovog sna, njegov suludi
optimizam će vas zaraziti i zajedno sa njim ćete se nadati da će neko ipak
kročiti u njegovu prodavnicu i nestrpljivo okretati stranice kako biste saznali
kraj ove kratke priče. A kraj je, u skladu sa čitavom pričom, neočekivan i
poražavajući. Ma koliko delovala nadrealno, Robinzonova sudbina savršeno
oslikava moderno društvo: bespovratno izgubljeno u iluzijama, okrenuto
materijalnom uspehu čija cena neretko prevazilazi dobit za kojom se toliko
stremi.
Ocena:
4/5
Izdavač:
Clio
Saturday, December 22, 2018
Seksualni život ružne žene – Klaudija Tažes
Klaudija
Tažes (1963) je brazilska književnica. Pre nego što se posvetila pisanju kojim
je, kako kaže, zamenila posete psihijatru, bavila se marketingom, a sada osim
knjiga kojih je napisala više od 15, piše i novinske članke i televizijske
scenarije.
Roman
,,Seksualni život ružne žene” (2005) prvenstveno je zamišljen kao pripovetka,
ali je autorka na predlog svojih koleginica književnica odlučila da ova priča
preraste u kratak roman. Roman je ispripovedan u prvom licu iz perspektive
Žusijanare, koja sama za sebe kaže da je ,,ona koju ljudi zovu ružnom ženom”, a
pisan je u formi nalik na naučni rad čiji je predmet istraživanja upravo ona
sama.
Ja
sam ona što kad prođe kancelarijom da bi otišla po kafu ili do aparata za
fotokopiranje, čuje kako dvojica kolega kao bajagi tiho komentarišu: ,,Brate,
je l’ bi ti pre umro nego bio s ovom?”
Ja
sam ona koju ljudi zovu ružnom ženom. Mislim, ne baš previše ružnom, više sam
vrsta za koju neki tvrde da ipak ima svojih čari. Umorna sam više od čitanja o
tome kako je Kleopatra bila izrazito ružna, ali je ipak zavela i Julija Cezara
i Marka Antonija, kao i još stotine muškaraca koji su joj se dopali. Naravno,
to što je bila kraljica svakako joj nije odmoglo u tome, naprotiv.
Ne
znamo mnogo o fizičkom izgledu naratorke osim činjenice da je priroda nije
obdarila lepotom po zapadnim standardima. Znamo da je gojazna, da ima prevelik
nos i ne baš savršen ten. Njena pojava je, ako izuzemo tih nekoliko grubih
usmerenja, u potpunosti prepuštena mašti čitaoca – svakome je dato na volju da
sam definiše svoj pojam ružne žene i tako zamisli glavnu junakinju. Ovaj
postupak je vrlo domišljat: ne samo da
će tako njen lik biti uverljiviji, već nema ni bojazni od toga da će se neko pronaći
u detaljima i zbog toga osetiti uvređenim ili povređenim. Uostalom, kako
naratorka kaže u uvodu: ,,Biti ružna žena nije samo estetska deformacija. Biti
ružna žena jeste stanje duha”.
Stereotipi
na koje smo navikli mogli bi da utiču na to da od glavne heroine romana sa
ovakvim naslovom očekujemo nesvakidašnju inteligenciju i šarm. Žusijanara,
međutim, nije previše bistra, a ni preterano harizmatična ili šarmantna. Sve
veze u koje junakinja ulazi, a od kojih svaka čini zasebno poglavlje, kratkog
su veka i ne mogu se zaista opisati kao emotivne. Zanimljiv je njen stav prema
vezama u kojima je. Ona je čini se, prilično zaljubljive prirode, a za
odbijanje na koje nailazi ili krah veze u koju je ušla uglavnom automatski
krivi svoj izgled. Sa druge strane, ona u veze ulazi automatski, neretko i bez
snažne fizičke ili emotivne privlačnosti, po principu ,,daj šta daš”, za šta
joj je takođe izgovor to što je ružna, pa prema tome za jednu neprivlačnu ženu
ima prilično aktivan seksulani život. Ipak, većina situacija u kojima se
Žusijanara nalazi prozivod su njenog karaktera a neke od njih su toliko
uobičajene da će se čitateljke verovatno pronaći bar u nekoj, bez obzira na to
kako izgledaju.
U
ženskoj je psihi da idealizuje i najmanju mogućnost za ljubavnu vezu koja joj
se ukaže. Čak i onu koja ima nultu verovatnoću da se ostvari, kao kada se ružna
devojka zaljubi u najlepšeg mladića iz razreda. Kad bi postojala statistika o
tome koliko se puta ružna žena u životu zaljubi u običnu fatamorganu,
istraživači ženske psihologije iznenadili bi se rezultatima.
Zaljubljivanje
u fatamorganu nije rezervisano za ružne žene, a rekla bih da nije rezervisano
ni samo za žene. Jurcanje za momkom koji na vas ne obraća nimalo pažnje takođe
nije rezervisano za ružne žene, naprotiv, to se svakome događa makar jednom u
životu, bez obzira na fizički izgled. Ovde se treba vratiti na komentar s
početka romana, da je biti ružna žena stanje duha. Osnovna karakteristika
glavne junakinje nije to što je ružna, ma koliko se na tome insistiralo, već to
što očajnički traži pažnju. Takav duh postoji u raznim pakovanjima. Ma šta
autorka imala na umu, ovo nije roman o ružnoj ženi već o nizu neuspelih veza, a
na njih, kao što iskustvo pokazuje, niko nije imun.
Sudbina
glavne junakinje nije prikazana tragično, štaviše, roman se širom sveta
reklamira kao izuzetno komičan. Od knjige sa ovakvim naslovom se opravdano
očekuje komedija ili makar vrlo provokativno štivo, ali po mom skromnom
mišljenju roman ne ispunjava očekivanja. Žusijanarin lik je namerno iskarikiran
do te mere da se često oslanja na stereotipe (posao na radiju, konstantno žvakanje bombona) i povremeno
prelazi granice realnog. Takav je slučaj, na primer, sa Žusijanarinim imenom
(setite se svih onih ženskih filmskih likova čudnog izgleda sa još čudnijim
imenima):
Roditelji
tek rođene devojčice ne mogu ni da zamisle da će jednog dana ona izrasti u
ružnu ženu. Ali možda imaju predosećaj, pa takvoj devojčici odmah daju ružno
ime.
Nijedna
ružna žena se ne zove Nikol, a retko koja će vam se odazvati na Žulija,
Letisija, Barbara ili Jasmin. Umesto toga, među ružnima ima bezbroj Krizlejna,
Rozinejdi, Grejselama, Klaudiomira i svih tih nakaradnih tvorevina koje spajaju
dva, ili čak tri postojeća imena u neku novu, dosad neviđenu vlastitu imenicu.
Roman
se završava naglo, pismima slušateljki Žusijanarine radio emisije. Svako od
njih bi trebalo da predstavjla autentično iskustvo ružne žene. U izjavama
zahvalnosti, međutim, autorka otkriva da su ta pisma navodno pisale njene
drugarice i podvlači da su u pitanju prelepe žene, sve do jedne. Autorkina
poruka je jasna: seksualni život ružne žene isti je kao bilo koji drugi. I ma
koliko ovaj zaključak bio ohrabrujući za sve čitateljke koje sebe smatraju
ružnim ženama, to ga ne čini nimalo interesantnim. Ono što je meni bilo
zanimljivo, međutim (negde na sredini knjige sam prosto morala da pogledam),
jeste da se ni sama autorka zaista ne može okarakterisati kao ružna žena. Možda
je to jedan od osnovnih problema sa ovom knjigom.
Ocena:
2/5
Izdavač:
Štrik
Sunday, December 16, 2018
Stoner – Džon Vilijams
Džon
Vilijams (1922-1994) bio je američki pisac i profesor na univerzitetu. Nakon
završenog koledža i rada na radiju, pristupio je američkoj vojsci u Drugom
svetskom ratu i dve godine proveo kao narednik u Indiji i Burmi. Posle rata se
vratio školovanju, a nakon doktoriranja je dobio posao profesora kreativnog
pisanja, čime se bavio punih 30 godina. Napisao je dve zbirke pesama i četiri
romana od kojih su najpoznatiji ,,Stoner” (1965) i ,,August” (1973) za koji je
dobio prestižnu nagradu National Book Award.
,,Stoner”
potpada pod žanr koji se obično naziva akademskim ili univerzitetskim romanom.
Kao što i naziv kaže, u pitanju su romani čija se radnja odigrava na
univerzitetu ili u njegovoj okolini, u univerzitetskim kampusima ili domovima.
,,Stoner” prati Vilijama Stonera, rođenog na porodičnoj farmi. Umesto da
nastavi tradiciju i posveti se porodičnoj zemlji, Stoner će upisati
Poljoprivredni fakultet kako bi dodatno doprineo farmi. Nakon samo nekoliko
dana na fakultetu Vilijam će se zaljubiti u predavanja iz engleske
književnosti, promeniće smer bez znanja roditelja i tako im srušiti
snove. Već će mu ti prvi sati provedeni na predavanjima zauvek zacrtati životni
put.
,,Zar
ne shvatate, gospodine Stonere?” – upita Sloun. ,,Zar još uvek ne poznajete
sebe? Postaćete predavač.”
Odjednom,
Sloun se udalji, a zidovi kancelarije uzmicahu. Stoner oseti da je izložen
otvorenom vazduhu, i čuo je svoj glas koji upita: ,,Da li ste sigurni?”
,,Siguran sam”, reče Sloun nežno.
,,Siguran sam”, reče Sloun nežno.
,,Kako
možete znati? Kako možete biti sigurni?”
,,To
je ljubav, gospodine Stonere”, Sloun reče veselo. ,,Vi ste zaljubljeni. Toliko
je jednostavno.”
Bilo
je tako jednostavno.
Najednom
sve deluje moguće i Stoner kreće utabanom stazom savršenog života. Nakon
profesionalnog uspeha uslediće ljubav na prvi pogled. Onog trenutka kada je
ugledao Edit Ilejn Bostvik, znao je da sa njom želi da provede čitav život. Pred
njim je bila ,,svetla, sigurna i nepromenljiva budućnost”. Nervozno ponašanje
Edit Stoner nije protumačio kao alarmantno, ili ga, zaslepljen zaljubljenošću,
nije tumačio uopšte. Nakon venčanja će shvatiti da brak u koji je uplovio nije
onakav kakvim ga je zamišljao, a nervoza njegove supruge nije samo faza već
karakterna crta koja će kulminirati nakon što par dobije ćerku.
Pomiren
sa sudbinom Stoner se okreće jedinoj konstanti u svom životu i u potpunosti se
posvećuje poslu. Rad kod kuće ubrzo će postati nemoguć zbog hirova njegove
supruge i on će postepeno sve manje vremena provoditi u svom domu. Svoju
situaciju prihvatiće pasivno, kao sudbinu, baš kao što će prihvatiti i susret
sa mladom koleginicom koja će u njemu probuditi odavno usnula osećanja.
U
svojoj najranijoj mladosti Stoner je ljubav video kao apsolutno stanje bića
kojem, ako ima sreće, čovek može da pristupi; kada je sazreo, odlučio je da je
ona raj lažne vere, koju čovek treba da posmatra s ushićenom nevericom,
neusiljenim prezirom, i postiđenom nostalgijom. Sada, u svojim srednjim
godinama, počeo je da shvata da ljubav nije ni blagosloveno stanje ni varka;
video ju je kao ljudski čin postojanja, stanje koje se zamišlja i menja iz
trena u tren i iz dana u dan, voljom i inteligencijom i srcem.
Ovu
skandaloznu vezu držaće u tajnosti koliko god je to moguće, a umesto toliko
željenog mira ona će mu doneti samo novu patnju i probleme.
Roman
je ispripovedan laganim, gotovo lakonskim stilom, ali uprkos tome nije lagan za
čitanje. Stoner je daleko od klasičnog tragičnog junaka, ali zidovi na koje u
životu nailazi bude u čitaocu snažniju empatiju od one koju bude velike
tragične priče. Džon Vilijams je jednom prilikom začuđeno komentarisao ovakav
prijem svog junaka kod čitalaca. ,,Mnogi ljudi misle da je Stonerov život
tužan”, kaže on u jednom od retkih intervjua koje je dao, ,,ali ja to ne
mislim. Mislim da je imao dobar život, sigurno bolji od života većine ljudi.
Bavio se poslom kojim je želeo da se bavi i razumeo je važnost svog posla…
Stonerov posao je ono što mu daje određeni identitet i koji ga čini onim što
jeste.”
Naravno,
život ne čini samo jedna njegova sfera, a čak i ta u kojoj je Stoner bio
najuspešniji nije bila staza bez trnja. Konflikt sa kolegom koji će prerasti u
svakodnevnu bitku ugroziće Stonerov položaj na univerzitetu, ali će mu
istovremeno dati razlog da se bori i konačno ostvari nekoliko malih pobeda na
životnom frontu, ma koliko svaka od njih delovala uzaludno.
Impresivno
je kako neka ovako svedena priča, bez dramatičnih obrta i napetih situacija
može izmoriti i iscrpiti čitaoca. Navijaćete za Stonera, radovaćete se svakoj
šansi koju mu život pruža i slomiće vam srce svaka bitka koju je izgubio. Čak i
kada skrene sa moralne putanje, bićete na njegovoj strani jer je utisak da ovaj
junak zaslužuje sreću koja mu konstantno izmiče utkan u svaku stranicu ovog
romana.
Nepristrasno,
razumno, razmišljao je o neuspehu, kakvim mu se činio njegov život. Želeo je
prijateljstvo i bliskost prijateljstva koja će ga držati u ljudskoj rasi; imao
je dva prijatelja, jedan je uzaludno poginuo pre no što je postao poznat, drugi
se toliko povukao u redove živih da… Želeo je iskrenost i mirnu, prisnu strast
braka; imao je i to, ali nije znao šta da radi s njom, i uvenula je. Želeo je
ljubav; i imao je ljubav, i odrekao je se, bio je prinuđen da je ostavi u haosu
mogućnosti… I želeo je da bude predavač, i postao je; ipak je znao, uvek je
znao, da je veći deo života bio ravnodušan predavač. Sanjao je o celovitosti,
nekoj vrsti čistote koja je bila potpuna; dobio je ustupak i agresivnu obmanu
beznačajnosti. Tražio je mudrost, a na kraju dugih godina našao je neznanje. I
šta još? – pomislio je. Šta još?
Retki
su književni likovi koji su toliko usamljeni a istovremeno toliko bliski
svakome od nas. I možda je upravo to razlog zbog kog ovaj roman ostavlja tako
jak utisak na onoga ko ga pročita i ko se saživi sa trivijalnom sudbinom
njegovog glavnog junaka. Upravo zbog toga je teško zaista voleti ovu knjigu.
Možda je nepristrasan pogled junaka na sve ono što mu se tokom života dogodilo to što nas ostavlja bez teksta. Sumiranje jednog prosečnog života, sa
neizbežnim usponima i padovima bez neke preterane filozofije, bez teodiceje,
kukanja nad sopstvenom sudbinom ili zablude da smo zaslužili bolje.
Pročitajte
,,Stonera” i videćete i sami, biće vam teško da ljudima oko sebe objasnite zbog čega
bi trebalo i oni da ga pročitaju. Dovoljno je, za početak, pokušati sa
jednostavnim ,,pročitajte Stonera i videćete i sami”.
Ocena:
4/5
Izdavač:
Plato
Thursday, December 13, 2018
Mesečni favorit – novembar
Nekada
mi je pisanje ovih mesečnih pregleda bilo najlakše i iziskivalo je najmanje
truda. Sada se sve češće mučim (vidite da je već pola decembra prošlo) sa
pisanjem istih, nije lako svakog meseca izmišljati nov način za pisanje
apsolutno istih stvari! Ovaj novembar, međutim, nije bio nalik na druge mesece
u ovoj godini. Na samom početku meseca sam konačno malo mrdnula iz Srbije. Nije
to bio dug put, ali uspela sam da se prošvrćkam kroz tri zemlje. Posetila sam
Berlin, a usput protrčala i kroz Drezden, Prag i Budimpeštu i vratila se (teška
srca!) prepuna utisaka. Na društvenim mrežama sam svakodnevno delila utiske i fotkice, tako da za vas koji me pratite ovo nije novost. Ostatak meseca prošao je u nekom čudnom stanju koje sam
od milošte prozvala ,,postnemačka depresija". Neverovatno je kako je malo vremena
provedeno u belom svetu dovoljno da vam se još više smuče okolnosti u kojima
živite. Ulogu šlaga na torti odigrala je ona kičasta šljašteća kapija na
početku Kneza koju sam ugledala prvog dana nakon dolaska u Beograd, samo par
dana nakon prolaska ispod Brandenburške kapije, koja zamislite, niti je
nabavljena preko Aliexpressa, niti svetli. Moram li uopšte da pominjem da
nijedan od pomenutih gradova u novembru nije bio pod punom novogodišnjom
rasvetom? Znam da je neverovatno, ali turista je ipak bilo na sve strane.
Trudila
sam se koliko sam mogla da iskoristim svaki minut proveden preko, tako da se
ovaj put ne može baš nazvati odmorom. Sve vreme smo bili u pokretu, obišli smo
nekoliko fenomenalnih muzeja, zavirili u alternativne knjižare i ne tako
poznate delove Berlina (ukoliko se ikada zadesite u Berlinu, tura alternativni
Berlin je obaaavezna!) i doneli sa sobom (kada kažem mi, mislim ja) nekoliko
divnih suvenira, uglavnom u vezi sa knjigama (čitajte: bukmarkeri i šolje).
Samo smo šetali, šetali, šetali i upijali prizore i informacije. Vremena za
čitanje, razume se, nije bilo.
Zbog
svega toga sam veći deo meseca provela čitajući samo jednu knjigu, ali mi se u
poslednjoj nedelji vratio ,,apetit”, tako da ipak imam na nešto da se osvrnem.
Evo koje sam to knjige pročitala u novembru:
1. Drums of Autumn, Diana Gabaldon – Plan je bio da pročitam knjigu pre nego što ću početi sa gledanjem nove sezone serije, ali ipak nisam istrajala. Čim sam se uverila da nema straha od spojlera, pogledala sam prvih par epizoda koje su izašle. Zanimljivo je da me je to dodatno motivisalo da konačno završim knjigu. Utiske sam vam već predstavila, pa se neću ponavljati. Recenziju možete pročitati OVDE.
1. Drums of Autumn, Diana Gabaldon – Plan je bio da pročitam knjigu pre nego što ću početi sa gledanjem nove sezone serije, ali ipak nisam istrajala. Čim sam se uverila da nema straha od spojlera, pogledala sam prvih par epizoda koje su izašle. Zanimljivo je da me je to dodatno motivisalo da konačno završim knjigu. Utiske sam vam već predstavila, pa se neću ponavljati. Recenziju možete pročitati OVDE.
2.
Agi i ja, R. H. Palasio – Prva pročitana knjiga sa ,,sajamske gomile” je
dugoočekivani nastavak, odnosno dodatak romanu ,,Čudo”. Mada sam generalno
skeptična prema ovakvim poduhvatima jer nekako uvek mislim da je glavni motiv
za njihovo pisanje novac, nisam odolela da vidim šta je Palasio zakuvala. A šta
je zakuvala možete pročitati u zasebnoj recenziji OVDE.
3.
Stoner, Džon Vilijams – Kada sam se pohvalila paketićem koji sam dobila od
izdavačke kuće Plato, mnogo vas je reagovalo upravo na ovu knjigu, pa sam se
zbog toga dodatno zainteresovala. Reagovali ste s razlogom, knjiga je stvarno
odlična i pridružujem se preporukama. Opširnije o romanu čitaćete već za
vikend.
4.
Seksualni život ružne žene, Klaudija Tažes – Od ove knjige sam mnogo očekivala,
a tako malo dobila. Čim sam videla naslov pomislila sam da će biti izuzetno
duhovita (da ni ne pominjem hvalospeve sa koricama koji obećavaju da ćete
umirati od smeha), ali avaj, dobila sam upravo suprotno.
5.
Priča o supermarketu, Dimitris Sotakis – Ovo je knjiga koja mi je privukla
pažnju još pre sajma i jedva sam čekala da je pročitam. U pitanju je priča o
čoveku koji se nasukao na pusto ostrvo i tamo odlučio da se ostvari kao
preduzetnik tako što će otvoriti supermarket. Neki od vas već znaju da sam fan
apsurda, tako da ne treba da čudi što me je ova priča privukla. I stvarno je
dobra (ako zažmurimo na jedan izuzetno bizaran detalj bez kog je priča komotno
mogla da prođe), toliko da zaslužuje titulu favorita za ovaj mesec. Jedva čekam
da vam je detaljnije predstavim.
To
je moja novembarska petorka. Jeste li čitali neku od ovih knjiga? Da li imate
neku na listi? Šta ste vi čitali tokom novembra? Da li i vas deprimira skoropacelogodišnja rasveta? Pišite mi u komentarima!
Do
sledećeg posta,
Vaša
(svetska putnica) Stš <3
Sunday, December 09, 2018
Agi i ja: tri priče o Čudu – R. H. Palasio
R. H. Palasio je američka autorka i dizajnerka korica za
knjige. Dvadeset
godina je radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu.
Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017.
snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja:
tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr.
Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017).
Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod
čitalaca svih uzrasta.
Ubrzo
nakon objavljivanja „Čuda” (recenziju romana možete pročitati OVDE) fanovi su poželeli nastavak
romana u kom će pratiti dalje dogovštine Agija Pulmana i njegove porodice i
prijatelja. Autorkin odgovor na molbe čitalaca dugo je bio kategoričan: „Ne,
žao mi je. Smatram da takva knjiga ne bi trebalo da ima nastavak”. Pa ipak,
upravo ovim rečima R. H. Palasio otvara uvod knjige koja je na prvi pogled
upravo to – nastavak „Čuda”. Ali samo na prvi pogled.
Knjigu „Agi i ja” čine tri nezavisne priče junaka čiji
glas nismo imali prilike da čujemo u „Čudu”, a koje su prethodno bile
objavljene kao kratke e-knjige. U pitanju su priče Julijana (školskog
siledžije), Kristofera (Agijevog prvog i najboljeg prijatelja) i Šarlote
(devojčice koja je prema Agiju uvek bila fina, ali nikada ništa više od toga).
Ispripovedani događaji odvijaju se u isto vreme kada i radnja „Čuda”, ali sa
osnovnom pričom nemaju mnogo dodirnih tačaka. To nisu priče o Agiju, on je tu
prisutan samo kao sporedan lik, ali objašnjavaju određene postupke likova,
njihov odnos sa njim i osnovnu ideju prvobitnog romana.
Prva priča, nazvana „Julijanovo poglavlje” ima najviše
dodirnih tačaka sa originalom i zaista deluje kao izgubljeno poglavlje „Čuda”.
U njoj bolje upoznajemo Julijana i pratimo priču iz „Čuda” iz njegove perspektive.
Interesantan je pristup koji autora bira za ovo poglavlje. Za nasilno ponašanje
ne postoji opravdanje, ali uvek postoji uzrok. Pozadina Julijanove priče
čitaocu otkriva uzrok za njegovo ponašanje i nakon pročitane priče moguće je
naći razumevanja za siledžuju i prema njemu osetiti empatiju. Julijanova
perspektiva jasno nam stavlja do znanja da on sebe ne vidi kao negativca,
naprotiv, negativac je Agi. Njegov dolazak u školu ima ogroman uticaj na
Julijanovu psihu. On zbog Agija ostaje bez najboljih drugara, a njegovo lice u
njemu budi iskonski strah zbog kog dečak dobija napade anksioznosni i ima noćne
more zbog kojih noćima ne može da spava. Ponos mu ne dozvoljava da ikome prizna
razlog zbog kog se to dešava i njegova prirodna reakcija na Agijevu pojavu je
čist bes.
Drugu priču („Pluton”) pripoveda Kristofer, Agijev
prvi drug. Kristofer je uz Agija bio od samog početka i njegovo lice mu, prema
tome, uopšte nije čudno. Kako je Kristofer rastao, međutim, shvatio je da se
Agi itekako razlikuje od druge dece i da njegova pojava kod ostalih izaziva
nelagodu. Nakon što se njegova porodica odselila, Agi i on su se mnogo ređe
viđali, a Kristofer je postajao sve svesniji Agijevog defekta, do te mere da je
od drugova počeo da krije njegovo postojanje i da zbog njihovog prijateljstva
oseća stid.
Treća priča („Šingaling”) ispričana je iz Šarlotine
perspektive i sa osnovnom pričom „Čuda” gotovo da nema nikakve veze, što možda
najbolje pokazuje odnos koji je Šarlota imala sa Agijem. U ovoj priči je
osnovna tema takođe drugarstvo, ali problem grupisanja dece u klike (po
popularnosti, ocenama, itd). Kada Šarlota bude izabrana kao jedna od tri
devojčice za priredbu, ona će biti primorana da se zbliži sa devojčicama sa
kojima se do tada nije družila, a prema kojima njene drugarice ne osećaju
naklonost. Svakodnevne probe i vežbe doprineće tome da se tri devojčice zbliže,
iako će se u školi pretvarati da osim obaveznih treninga nemaju ništa
zajedničko.
„Agi i ja”, dakle, nije nastavak „Čuda”, već pre
njegova dopuna, pa se u tom smislu ni ne mogu porediti po kvalitetu. Iako neke
od priča nemaju direktne veze sa Agijem, on je u njima itekako prisutan i za
ove junake predstavlja bitan faktor u životu (čak i u Šarlotinoj priči, u kojoj
se Agi jedva i spominje, samo njegovo postajanje može se tumačiti kao bitno).
Sve tri priče bave se istom temom kao i originalni roman: pre svega
prijateljstvom i svim problemima koje ono može nositi sa sobom (sva tri junaka
u nekon trenutku doživljavaju epifaniju u vezi sa pojmom prijateljstva),
empatijom, prihvatanjem drugačijih od sebe i hrabrošću koja je za to ponekad
potrebna; i podvlače osnovnu poruku „Čuda” koja se osim životne pouke može
čitati i kao kritika savremenog društva: „Kada imaš izbor da
budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“
Ocena: 3.5/5
Izdavač:
Dereta
Saturday, December 01, 2018
Drums of Autumn – Diana Gabaldon
Dajana
Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani
zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se
posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je
da je prvi roman u serijalu „Tuđinka“ (Outlander) počela da piše iz razonode,
zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku
slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela
tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je
izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca
koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo
nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je
objavljen.
Ukoliko
još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su
neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela
(Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), ili trećeg
dela (Voyager – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom,
bilo kroz knjige ili TV seriju.
Drums
of Autumn počinje tamo gde se Voyager završava – u trenutku kada Džejmi i Kler
stižu u Ameriku, zemlju u kojoj planiraju da započnu novi život. Olakšavajuća
okolnost je to što Džejmi u Americi ima rodbinu (naravno, Džejmi evidentno ima
rodbinu rasutu po celom svetu, gde god da zatreba) i to ne bilo koga, već
rođenu sestru njegove pokojne majke koja ne samo da živi na bogatom i vrednom
imanju koje poseduje, već to imanje nema kome da ostavi. Ova divna vest ipak
neće biti dočekana raširenih ruku: Džejmi od svoje tetke ne bi na ovaj način
nasledio samo bogato imanje, već i veliki broj robova, a to je nešto na šta
Kler, kao žena iz 20. veka prosto ne može da pristane. Džejmi, ni sam ljubitelj
ideje o vlasništvu nad ljudima, nakon razgovora sa Kler odbija tetkin predlog i
njih dvoje odlaze da traže sreću na drugom mestu i zaista počnu život
ispočetka.
Paralelno
sa ovom pričom pratimo priču Rodžera i Brijane (ćerke Džejmija i Kler) koja se
odvija na istom mestu, nekih dva veka kasnije. Rodžer i Brijana su sada već
par, ali karakter koji je Brijana nesumnjivo nasledila od svoje majke njihovu
vezu čini mnogo turbulentijom nego što bi trebalo da bude. Apsolutno svaki
Rodžerov potez dovodi do svađe, bio to izuzetno romantičan i džentlmenski potez
pri kom će je Rodžer zaprositi (a ona, naravno, odbiti) ili nesmotreno
prećutkivanje saznanja o datumu smrti njenih roditelja. Ako ste mislili da je
Kler žena kojoj je teško udovoljiti, čekajte da malo bolje upoznate njenu
ćerku. Razlog zbog Rodžer odlučuje da prećuti podatak o smrtovnici Džejmija i
Kler je prilično jednostavan: on se boji da će Brijana, podstaknuta ovim saznanjem,
odlučiti da pokuša da prođe kroz kamenje i pokuša da promeni sudbinu svojih
roditelja. Ona to, nakon što i sama dođe do istog saznanja, naravno čini, tako
da se deo priče koji se bavi Rodžerom i Brijanom uglavnom sastoji iz njegovih
pokušaja da je pronađe, najpre u 20. veku, a potom i (nakon što shvati da i sam
može da putuje kroz vreme) i u 18. Ovakvo Rodžerovo ponašanje je krajnje
nemotivisano (njihov odnos u prethodnim knjigama nedovoljno je produbljen i ni
na koji način ne nagoveštava takvu vezanost), ali uzmimo u obzir činjenicu da
ljudi svašta rade kada su zaljubljeni i na trenutak ostavimo taj propust po
strani. Kada se konačno sretnu i odluče da se ipak venčaju, Rodžer priznaje
Brijani šta je otkrio, nakon čega sledi još jedna svađa, još jedno razdvajanje
i niz (blago rečeno) neprijatnih situacija koje će znatno uticati na tok priče
i živote glavnih junaka. Fakat je, a to su primetili i čitaoci, da je većina
tih neprijatnih situacija, na kojima se temelji zaplet čitavog romana, moglo
biti izbegnuto prostim razgovorom kakav obično vode odrasle i zrele osobe. Ali
ne i junaci ovog serijala! Moram da priznam da sam malo razočarana činjenicom
da se čitava drama (a ako nečega ne manjka u ovom delu, to je onda količina
drame) zasniva na nekoliko običnih nesporazuma (npr. da se Rodžer nakon
prolaska kroz portal predstavljao kao Vejkfild, a ne Mekenzi, osnovnog zapleta
ne bi ni bilo!).
Drums
of Autumn je roman još obiminiji od svojih prethodnika, ali za razliku od njih,
njegov prvi deo je izuzetno spor i lišen bitnih dešavanja. Tek na polovini
Gabaldonova ubrzava tempo i pripoveda o događajima bitnim za osnovni tok
radnje. Ako ste u prethodnik delovima zaticali sebe kako iskreno želite da
Džejmi i Kler konačno imaju malo mira, u ovom ćete činiti upravo suprotno. Par
se konačno skrasio, pa prvi deo knjige prati njihovu svakodnevnicu, izgradnju
imanja, upoznavanja sa indijanskim običajima (što, naravno, ne protiče bez
problema) i nekoliko nasumičnih mini-avantura. Dajana Gabaldon zaista lepo piše
i uspela je već u prvoj knjizi da stvori junake koji su toliko prijemčivi da
čitaoci širom planete s nestrpljenjem čekaju svaki novi nastavak kako bi
saznali šta im se dalje dešavalo. Stvar je u tome da ste, ako ste već stigli do
četvrtog dela, verovatno dovoljno investirani pa ćete nastaviti sa čitanjem
serijala, međutim, da biste saznali kako će se završiti priča o Džejmi i Kler,
moraćete da prolazite kroz stotine stranica deskripcije, digresija i događaja
koji sa osnovnom radnjom nemaju nikakve veze. Za sada ne izgleda kao da autorka
nema dovoljno ideja da bi nastavila serijal, naprotiv, ali njena neobjašnjiva
potreba da svaki roman bude obimniji od prethodnog sa sobom nosi određeni
danak.
Uvođenjem
novih likova koji nose priču, Gabaldonova kao da je svoje glavne junake ovoj
knjizi zanemarila. Iako su konstantno prisutni, Džejmi i Kler nisu nosioci
fabule, a primetan je i korak unazad u slojevitosti njihove karakterizacije.
Zanimljivo je, međutim, da Džejmi u kontaktu sa Brijanom konačno pokazuje u kom
veku je rođen. Njihov odnos mnogo bolje akcentuje razlike u načinu mišljenja u
18. i 20. veku od odnosa Džejmija i Kler, naročito kada je u pitanju položaj
žene (što je bistar omaž autorke promenama koje su na tom polju počinjale da se
odvijaju drugoj polovini 20. veka). Primetno je i da se serijal sve manje
oslanja na romansu (čitaoci koji su preskakali ljubavne scene konačno mogu da
odahnu), a sve više na žanr klasičnog istorijskog romana. Uprkos svim ovim
promenama na koje se autorka odlučila, kao i brojnim nedostacima na koje
nailazimo u knjizi, Džejmi i Kler ostaju savršen par, možda ne toliko
strastven, ali svakako zreliji, a njihov odnos ono što čitaoce tera da posegnu
za svakom sledećom knjigom, ma koliko stranica imala. Nadajmo se da će tako
biti i nakon sledećeg (još obimnijeg) dela serijala.
Kako
Drums of Autumn nije preveden na srpski jezik, niti ima izgleda da će biti,
ukoliko ne želite da čitate original, predlažem da date šansu seriji (Outlander) čija se četvrta sezona (koja prati baš ovu knjigu) upravo emituje. Do sada je
izašlo nekoliko epizoda i ono što vam mogu reći jeste da je, uz nekoliko sitnih
izmena, i dalje prilično verna originalu, a zbog formata, naravno, daleko
dinamičnija. Prema tome, ako vas interesuje dalja sudbina likova Dajane
Gabaldon, a niste sigurni da ste spremni da uložite svoje dragoceno vreme na
čitanje desetak hiljada stranica koliko, za sada, čini ovaj serijal, znate šta
vam je činiti i ne brinite, ima nas koji smo uporni i koji će vam u budućnosti
prenositi svoja iskustva o svakom narednom nastavku.
Ocena:
3.5/5
Izdavač:
Bantam Doubleday Dell Publishing Group Inc