Sloboda narodu – Teri Pračet

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Sloboda narodu” je 30. roman u serijalu o Disksvetu i prvi roman u serijalu o Tifani Bolan.

Gospođica Prodornija Čarla je naišla na neobičan podatak tokom jedne od svojih seansi istraživanja univerzuma. Izgleda da je došlo do nekakvog preklapanja svetova. To je vrlo zabrinjavajuće, gotovo nemoguće. Kao i činjenica da tamo izgleda postoji i neka veštica. To je posebno nemoguće. Jer tamo vlada kreda a kreda je jedva čvršća od gline, a to nikako nije pogodno tlo za uzgajanje veštica. Ali njeni laktovi nikad ne greše i zato mora da vidi o čemu se tu radi.

Tamo je Kreda – dolina opasana planinama, ispunjena meketom ovaca. U njoj živi Tifani Bolan, sasvim obična devojčica običnog lica: ,,Nekakvom posmatraču – koji je možda gleda u tacni crne vode, na primer – glava bi možda izgledala malčice prevelika u odnosu na ostatak nje, ali možda će Tifani odrasti, pa će se to uskladiti. Gospođica Čarla prosto ne može da veruje svom unutrašnjem oku. Veštica u tim godinama? To nije moguće jer nije imala nikoga ko bi je obučio. Uostalom, na kredi prosto ne rastu veštice. A ipak, upravo je prisustvovala njenom susretu sa Nak Makfiglom – strahom i treperom vilinskih rasa! Mora pripaziti na to dete.

Običnim smrtnicima koji nisu upoznati sa slojevitim življem Disksveta, ime Nak Makfigl ne znači mnogo. A i kada ih vidite onako sićušne, plave kože i riđe kose, verovatno ne biste pomislili da ih se treba plašiti. Ali Nak Makfiglovi nisu slatki, mali kućni patuljci, naprotiv. Oni su pikstiji, a sami sebe nazivaju Slobodnim narodom. To su pobunjenici. Protiv svih i protiv svega. A iz nekog razloga su se priklonili maloj devojčici sa krede.

Putovanje Tifani Bolan se može vrlo kratko sumirati: odrasla je u delu zemlje koje nije blagonaklono gledalo na veštice (takav stav je možda odgovorniji za nedostatak veštica u tom delu sveta od mekanog tla). Jednog dana je prisustvovala sceni u kojoj su starici, za koju su mislili da je veštica, spalili kuću. To joj se nije dopalo. Ili, rečima gospođice Čarle: ,,Čuje da je starica umrla jer su ovi kreteni mislili da je veštica, pa ona sama odluči da postane veštica da oni to ne bi opet pokušali. Čudovište nahrupi iz njene reke, a ona ga tresne tiganjem! Jesi li čula nekad onu izreku ‘zemlja nađe sebi vešticu’? To se ovde desilo, kladila bih se u to.”

Pojavljivanje čudovišta iz reke je samo uvod u dugu Tifaninu priču. Kada joj nestane brat i odluči da ga vrati (iako ga ne voli preterano, ali ipak joj je brat a i ovakve, avanturističke priče moraju imati nekakav motiv) i kada se pojavi mali, nervozni stvorovi koje će, onako neiskusna, pobrkati s kućnim patuljcima i dati im mleka, Tifani će krenuti na opasno putovanje kako bi pokušala da izbalansira haos koji je nastao u svetu. Nak Makfiglovima je potreban neko (po mogućstvu ,,veštičara”) za borbu protiv nekoga koga zovu Kraljiče, a njoj je potreban neko da joj pomogne da pronađe brata. Kosmos se ponekad prosto sam pobrine da se pojedine snage udruže u rešavanju njegovih zagonetki.

Naravno, Tifani pojma nema šta je na tom putu čeka, što nije ni čudno jer je brbljanje malih plavih ponekad zaista teško razumeti. Zato je tu gospođica Čarla da joj makar malo pomogne da razume sos u kom se našla. Za skromnu cenu od nekoliko kokošjih jaja, Tifani će naučiti lekciju koju dugo neće zaboraviti i dobiti krastaču koja govori da je prati na opasnom putovanju.

,,Znaš li šta će sad da se pojavi? Svi oni stvorovi zaključani u starim pričama. Svi razlozi zašto se ne skreće s puta, zašto se ne otvaraju zabranjena vrata ili ne izgovara neka određena reč i ne prosipa so. Sve one priče od kojih deca dobijaju noćne more. Sva čudovišta koja se kriju ispod najvećeg kreveta na svetu. Tamo negde, sve priče su stvarne is vi snovi se ostvaruju. I ostvariće se ovde ako ih neko ne spreči.”

A ko je bolji kandidat za to od devetogodišnje devojčice s tiganjem u pratnji Slobodnog naroda?

,,Sloboda narodu” je roman za mlade čitaoce, ali to ne znači da je neozbiljan. Pračet je verovao da je najbolji način za podučavanje dece da ,,nešto stavite tik van njihovog domašaja i pustite ih da se pomuče kako bi ga dohvatili”. Tifani Bolan je inteligentna i sposobna junakinja, ali Pračet ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je ona ipak samo dete. Standardno komične scene na koje smo navikli u romanima o Disksvetu osenčene su mračnim, realnim slikama. Putovanje Tifani Bolan je put emancipacije i učenja, ali i put mirenja s gubitkom dragih osoba. Naravno, izuzetno je važno što je autor ovakav zadatak poverio baš devojčici i nije slučajno što su sve ,,vodeće pozicije” u ovoj knjizi date ženama: tu su mudre veštice koje brinu o očuvanju balansa, za razliku od čarobnjaka koji u obično zauzeti planiranjem gozbe (ne mogu da odolim a da malo ne spojlujem, u knjizi se pojavljuju i Baka Vedervaks i Nana Og, na kratko doduše, ali ipak!), tu je zla kraljica koja vlada drugom stranom, pa čak i plavi, drski slobodnjaci žive u uređenju koje odlikuje matrijarhat i kojim vlada kelda kojoj služe. I naravno, herojska figura kojoj je dodeljen zadatak da stvari postavi na svoje mesto – u telu neustrašive devojčice i njena misteriozna baka koja je, ispostaviće se, mnogo više od žene koja je odlično razumela ovce.

,,Sloboda narodu” je, prema tome, važna knjiga za devojčice koje rastu u svetu koji ih i dalje, na ovaj ili onaj način, ubeđuje da nešto ne mogu. Tifani Bolan je dokaz da mogu sve, uprkos tome što su male, što niko ne veruje da su sposobne, čak i uprkos tome što dolaze sa krede. Potrebno je samo da budu hrabre, uporne i dobronamerne a kosmos će već postarati za detalje.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna 

Ljubavi, pronađi me (The Rosie Project) - Grejem Simsion

Grejem Simsion je australijski pisac i scenarista. Prvi roman, The Rosie Project, napisao je 2012. godine. Roman je postao svetski bestseler, preveden na više od 30 jezika, prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i nagrađen brojnim priznanjima. Dve godine kasnije, Simsion piše nastavak priče The Rosie Effect, a nakon dva samostalna romana i završnicu trilogije The Rosie Result. Pored romana, Simsion piše i kratke priče, scenarije i stručne knjige. Živi i radi u Melburnu.

The Rosie Project (Ljubavi, pronađi me) priča je o Donu Tilmanu, profesoru genetike koji, uprkos uspešnoj karijeri, nema mnogo sreće u ljubavi. Naime, ni socijalizacija mu baš ne ide od ruke. U životu je imao svega nekoliko prijatelja a taj, ionako uzak krug, sveo se na kolegu Džina i njegovu suprugu Klodiju. Ipak, Don zalazi u godine kada je krajnje vreme da upozna nekoga s kim će provesti život i zato rešava da ozbiljno pristupi tom zadatku. Na scenu stupa Projekat Supruga.

Već na prvim stranicama shvatamo da Don nije sasvim običan lik iz romana. Njegov život je personifikacija eksel tabele: izuzetno je organizovan, svaki dan mu je isplaniran do tančina,  i svako remećenje unapred zacrtanog plana blago ga izbacuje iz koloseka. Zbog toga ne treba da čudi što će predavanje o Aspergerovom sindromu, koje će održati umesto Džina, napraviti neverovatnu pometnju u rasporedu. Naime, to vreme je zakazano za čišćenje kupatila a u Donovoj glavi ovakva situacija predstavlja gotovo nepremostiv problem.

Grejem Simsion ne bira predmet predavanja slučajno. Već nakon uvodnog obraćanja tokom predavanja jasno je da se Don Tilman savršeno uklapa u profil osobe koja ima Aspergerov sindrom, ali kao i većina odraslih osoba sa ovim sindromom, toga uopšte nije svestan. Aspergerov sindrom jedan je od retkih poremećaja iz autističkog spektra koji se odlikuje poteškoćama u društvenoj interakciji i komunikaciji i ograničenim interesovanjima i aktivnostima. Pored sklonosti ka rutini i preokupacije tačno određenom temom, odlikuje ga i nedostatak empatije. Don Tilman ima sve navedene osobine, ali u tome ne vidi neki veći problem. Naprotiv, on najčešće smatra da problem leži u drugom. Čak i kada se bude spremao za predavanje o Aspergeru, zauzeće izuzetno odbrambeni stav prema sindromu: ,,Naravno, knjige i naučni radovi opisali su simptome Aspergerovog sindroma i ja sam došao do provizornog zaključka da su većina simptoma jednostavno varijacije ljudskih moždanih funkcija koje su neprimereno zavedene kao medicinski poremećaji jer nisu odgovarale društvenim normama – prihvatljivim društvenim normama – koje prikazuju najčešće ljudske konfiguracije, a ne čitav moguć spektar”. Ako pitate profesora Tilmana, ovaj sindrom bi se mogao okarakterisati i kao moguća genetska prednost – odlikuju ga veština organizacije, koncentracije, visok stepen racionalnosti i nedostatak emocija (koje, po njegovom mišljenju, iako samo prouzrokuju probleme).

Sve navedene osobine, koje poseduje i sam Don, poslužiće mu u pronalasku savršene supruge. Ovog puta neće se uzdati u pomoć prijatelja čiji se pristup temelji na tradicionalnom odlasku na sastanke (Don ga je odbacio jer smatra da ,,verovatnoća uspeha ne opravdava uloženi trud i negativna iskustva"). Na pamet mu pada mnogo bolje, efikasnije rešenje u pronalasku savršenog kandidata za partnerku: upitnik.

,,Upitnik! Vrlo očigledno rešenje. Napravljen za tačno određenu svrhu, naučno validan instrument, koji je trenutno najbolji način da se odstrane sve one žene na koje ne vredi traćiti vreme, žene koje su neorganizovane, sklone diskriminaciji sladoleda, koje se žale na vizuelno uznemiravanje, gledaju u kristalnu kuglu, čitaju horoskop, opterećuju se modom, žene koje su religiozni fanatici, veganke, fanatične ljubiteljke sporta, kreacionistkinje, pušačice, naučno nepismene, homeopate, i da na kraju ostane potencijalno savršena partnerka, ili, što je realnije, kraća lista poželjnih kandidatkinja.”

Život, naravno, ma koliko Don odbijao to da prihvati, ne može da se smesti u tabelu i potpuno isplanira. I tako će u život profesora Tilmana (nakon brojnih nepodesnih kandidatkinja) ušetati Rouzi, žena koja, u teoriji, pada na svakom zadatom kriterijumu. Donovu pažnju neće isprva privući kao kandidatkinja za Projekat supruga (Rouzi je zavisna od nikotina, ne jede meso i potpuno je nepredvidiva) već kao razlog za novi, takođe uzbudljiv projekat. Naime, Rouzi traži svog biološkog oca, a ko je bolji pomoćnik u takvoj potrazi od genetičara koji ima pristup opremi za analizu DNK? Projekat Supruga, dakle, ide na kraću pauzu. Na scenu stupa Projekat Otac.

Simsionov roman prvenac je šarmantna priča o spremnosti na promene i širenju vidika. Njegov glavni junak hoda po tankoj ivici iritantnosti, ali nemoguće je ne zavoleti ga i ne navijati za par koji, u teoriji (makar ako pitamo Donov upitnik) nema nikakve šanse za sreću. Don Tilman nije u potpunosti nesvestan sebe, naprotiv, on zna da mu intimnost predstavlja problem i svestan je činjenice da je ona izuzetno važna većini ljudi. Možda ih zbog toga smatra inferiornim u odnosu na sebe, ali zna da on sam predstavlja manjinu. Don neprekidno radi na svom usavršavanju i život shvata mnogo ozbiljnije nego što je to ponekad potrebno. Zbog toga će, na primer, kako bi se infiltrirao u grupu mogućih kandidata za Projekat Otac, provesti nerazumno mnogo vremena u izučavanju pravljenja koktela i još jednom pokazati kako može da bude sve što poželi. Za učenje spontanog ponašanja i prevazilaženja unapred zacrtanih stavova i rutina ipak će mu biti potrebna mala pomoć a ispostaviće se da za takvu, životnu školu, nema boljeg pomoćnika od Rouzi.

The Rosie Project je jedna od onih knjiga koja čitaoce informiše o nedovoljno poznatim temama tako da nisu ni svesni da tokom čitanja romana nešto uče. To je topla, duhovita priča o ljudima koji, iako su malo drugačiji, zaslužuju svoje mesto na ovom svetu. Potrebno je samo da im neko pruži ruku i pomogne da naprave nekoliko prvih, nesigurnih koraka, a ako isprva izgleda da ne žele da je prihvate, ponekad je neophodno samo stisnuti malo jače.

Ocena: 4/5

Izdavač: Vulkan

Mesečni favorit – mart i april

Zapitate li se nekad kad će nam se život vratiti u normalu? Mislim stvarno u normalu, ne na ovo ,,novo normalno” stanje. Mislim na život bez iscrtanog gradskog prevoza, bez pleksiglasa na kasama, bez maskica, rukavica, gelova za ruke i asepsola. Mislim na noćni izlazak sa društvom ili na kafu bez bojazni da će neko da vam kine u lice, na letovanje bez testiranja i karantina. I ja se zapitam s vremena na vreme i uopšte ne mogu da zamislim tako nešto. Izgleda da sam se malo uljuljkala u ovo vanredno stanje i samoizolaciju i suprotno svim očekivanjima, sad kad je dozvoljeno švrćkanje uopšte nemam želju da se švrćkam.

Nemam baš želju ni da fotkam, otkud bajata fotka od Uskrsa

Kada je vanredno stanje stupilo na snagu, svugde se pričalo kako je to idealna šansa da se opustimo i usporimo. Ne lezi vraže, već nakon nekoliko dana pojavila se nova, opšteprihvaćena mantra kako se samo lenjivci opuštaju u vreme kada možete naučiti tri nova jezika, smršati dvadeset kilograma i časkom se upoznati s osnovnim postulatima nuklearne fizike. Odjednom su nam postale dostupne besplatne knjige i onlajn pozorišne predstave. Ako ovo vreme niste iskoristili da se kulturno uzdignete onda vam, po svemu sudeći, nema spasa. Na mene je sve to, naravno, delovalo totalno kontraproduktivno. Možda zato što nisam imala dodatnog slobodnog vremena (jer i inače radim od kuće), naprotiv, dani su mi se pretvorili u čekanje u redovima za prodavnicu i momente blagog paničenja da ću nešto zaboraviti da stavim na spisak (ili da ću zaboraviti spisak) i dok se okreneš eto policijskog časa a čim odzvoni taj čas – meni se odjednom ništa ne radi.

Tih prvih dana u martu gotovo da ništa nisam ni čitala (osim vesti, vesti, vesti, brojki brojki, brojki) pa zato nisam ni pisala post o favoritima. Ipak sam sebi naredila da blog ne sme da trpi i da kontinuitet postova mora da se održi, ma koliko me mrzelo da pišem. U aprilu sam se već malo vratila na stari tempo (što bi rekli Kami i Ceca – živ čovek se navikne na sve) pa sad dobijate izveštaj za prethodna dva meseca. Idemo hronološki, kao i uvek:

1. Svedočanstva, Margaret Atvud – Mnogo ljudi se baš, baš radovalo ovoj knjizi pa tako i ja. Otrčala sam u knjižaru čim je osvanula u prodaji i iste večeri počela da je čitam. Prvu polovinu sam preletela a onda sam odjednom izgubila interesovanje. Knjiga, naravno, nije ispunila moja očekivanja, samo je potvrdila da treba biti oprezan pri radovanju nastavcima voljenih romana. Ipak, nisam se razočarala (za razliku od mnogo ljudi koje pratim) iako mislim da je mogla biti mnogo, mnogo bolje napisana. Pisala sam o knjizi u zasebnom postu pa neću dužiti, ako vas zanimaju kompletni utisci, tekst možete pročitati OVDE.

2. Medved i slavuj, Ketrin Arden – Ah, toliko se pričalo o ovoj trilogiji kao o najdivnijim knjigama na svetu i naravno da sam poklekla i kupila je. Prvo mi je trebalo malo vremena da se naviknem na font, ali to je proteklo mnogo lakše nego što sam mislila. Nisam, međutim, mogla da se naviknem na prevod. Toliko mi je smetao stil da gotovo nisam ni mogla da se koncentrišem na radnju. Toliko da sam je ostavila nedovršenu i sumnjam da ću je ikad završiti. Obično završim knjigu, ma koliko me gnjavila, ali ovu nisam. Možda zbog cele situacije a možda i zbog toga što sam se konačno opametila i prihvatila činjenicu da na policama imam gomilu dobrih knjiga koje came čekajući i da je nefer prema njima da trošim vreme na ono što mi ne prija.

3. Uznemireni ljudi, Fredrik Bakman – Bakmanove knjige uzimam po inerciji iako mi se nijedna posle ,,Uvea” zapravo nije dopala. Ali eto, upornost se ponekad isplati. ,,Uznemireni ljudi” su se popeli na drugo mesto top liste Bakmanovih knjiga. Ako vas zanima zbog čega, pisala sam o romanu OVDE.

4. Kako napisati roman, Rendi Ingermanson – Uopšte nemam nameru da pišem roman, knjigu sam uzela da čitam iz totalno drugih razloga. Iako generalno ne verujem self-help literaturi, mislim da ponekad nije loše potražiti savet uspešnijih ljudi od sebe. Ova knjiga nije jedna od onih ,,dobro jutro lepotice” knjiga i zapravo može da bude od pomoći ljudima koji su zapeli pri pisanju romana. Već sam rekla, ali nije zgoreg da ponovim: ako želite da napišete genijalno remek-delo koje će ući u kanone, verovatno nema tog priručnika koji vam može pomoći. Ako, s druge strane, želite na dospete na vrh police najprodavanijih naslova, onda možda i može – bog zna da svetski bestseler nije sinonim za originalnost. OVDE možete pročitati na čemu se zasniva Ingermansonova metoda pahuljice i kako vam ona može pomoći da sistematizujete zbrkane misli u koherentno književno delo.

5. Kirka, Madlin Miler – Nema ni nedelju dana kako je knjiga stigla u domaće knjižare a već je krenuo raskol među knjigoljupcima. S jedne strane ljudi koji kampuju pred knjižarama da ugrabe primerak, s druge oni koji ne mogu da veruju kako su takozvani ljubitelji knjige podložni marketingu (i sad za inat neće da je pročitaju). Ja sam ovaj roman jurila još na sajmu i nisam uspela da ga nađem pa sam ga nedugo zatim poručila i eto, tek sada je stigao na red. Kao i svaka druga hajpovana knjiga na instagramu, neće mi ostati u sećanju kao najbolja knjiga na planeti ili ona koja mi promenila život, ali stvarno ne razumem tu potrebu da se mrzi baš sve što je iole popularno. Nemojte mrzeti Kirku samo zato što je mnogo ljudi voli, uopšte nije loša, naprotiv. Plus, mnogo ljudi tvrdi da je prvi roman autorke još bolji što je još jedna lepa vest. Detaljnije utiske možete pročitati OVDE.

6. Prvi, drugi, treći čovek, Mirjana Đurđević – U potrazi za štivom nad kojim ću moći da se koncetrišem, setim se Mirjane Đurđević čije mi knjige uvek prijaju. ,,Prvi, drugi, treći čovek” je jedan u nizu romana u serijalu o doktorki Harijeti, a kako sam rešila da knjige čitam redom, nisam imala izbora. Ispostavilo se, međutim, da je knjiga ipak malo komplikovanija nego što sam se nadala i moram da priznam da jedva da sam uspela da pohvatam konce. Eto, toliko mi je sve bilo teško proteklih mesec i po dana. Uživala sam u humoru i sumanutim situacijama u romanu (kao i već poznatoj činjenici da je Mirjana Đurđević blago vidovita), ali ne onoliko koliko me inače razgale njene knjige. Za to ovog puta zaista krivim vanredno stanje.

7. Kometa dolazi, Tuve Janson – Sledeća slamka u vraćanju na stari tempo čitanja bilo je, naravno, hvatanje za dečje knjige. ,,Kometa dolazi” je roman o čuvenim Muminima koji su proslavili Tuve Janson. Pročitala sam je u dahu i to je verovatno jedina priča o mogućem smaku sveta koja je u ovakvoj situaciji mogla da me zasmeje i raspilavi. Čitajte dečje knjige!

8. Ljubavi, pronađi me, Grejem Simson – ,,Ljubavi, pronađi me” (ili The Rosie Project, u originalu) jedna je od onih knjiga za kojima uporno tragam – pametan čiklit i još jedna od onih knjiga koje Vulkan nagrdi slobodnim prevodom naslova i glupavim koricama (hajde još jednom da se podsetimo situacije zvane Elenor Olifant i flamingosi). Na knjigu sam nabasala sasvim slučajno: prvo sam je primetila na instagramu kao preporuku ljudima kojima se dopadaju knjige kao što su Elenor ili Bernadeta a onda sam je pronašla na razmeni knjiga. Uopšte me ne čudi što se tamo našla (kao što me ne čudi ni što se Elenor godinama vuče po sajamskim akcijama). Sa ovakvim naslovom i koricama jednostavno privlači pogrešnu publiku i odbija onu kojoj je originalno namenjena. Uskoro vam pišem detaljne utiske o romanu, a ako slučajno nabasate na njega na nekoj od akcija, nemojte ga zaobići.

9. Sloboda narodu!, Teri Pračet – Poslednja faza projekta ,,čitaj samo ono što ti prija” logično je vodila ka Pračetu. ,,Sloboda narodu” je prvi roman o Tifani Bolan, mladoj veštici iz udaljenih delova Disksveta koje se generalno smatra neplodnim tlom za veštice. To je ujedno još jedan Pračetov iskorak u YA literaturu (kao npr. onaj sa ,,Neverovatnim  Morisom”) i još jedna šansa da se susretnete sa starim dobrim vešticama Disksveta, makar na kratko. Iako nije jedan od najboljih romana koje je Pračet ikada napisao, samo zbog Bake Vedervaks i Nane Og ga svakako vredi pročitati. Uskoro vam pišem detaljnije utiske.

To je to! U martu jedva dve i po knjige, ali april već deluje poznato. A sad totalni šok: dvomesečni favorit je knjiga čije sam predstavljanje na instagramu morala da počnem disclaimer-om kako ne biste pomislili da sam totalno skrenula (sudeći po komentarima to je bio pametan potez jer ste strašno puni predrasuda i čim vidite ,,Ljubav” u naslovu odmah dignete nosić – kao i ja, uostalom). Da, mislim na The Rosie Project, knjigu koja je idealna za opuštanje a da pri tome ne osećate potpunu grižu savesti jer čitate gluposti. Retka zverka u književnom vrtu – čiklit koji makar malo odstupa od šablona. Iako je generalno poznata kao knjiga koja liči na Elenor Olifant, ne liči zaista i Elenor je mnogo bolja, ali ako želite malo da danete dušom i pritom se upoznate sa Aspergerovim sindromom, od srca vam preporučujem ovaj roman (lepa vest je da postoje i nastavci, a manje lepa da Goodreads kaže da ništa ne valjaju).

Šta ste vi čitali tokom vanrednog stanja? Pišite mi preporuke u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (zauvek samoizolovana) Stš <3

Circe – Madeline Miller

Madlin Miler (1978) je američka književnica. Diplomirala je i magistrirala klasične nauke na univerzitetu Braun a nakon toga je radila kao predavač. Prvi roman, ,,Pesma o Ahilu” objavila je 2012. godine i za njega dobila nagradu Orindž. Nakon toga je objavila roman ,,Kirka” koji je odmah po objavljivanju postao bestseler a HBO je nedavno otkupio prava za adaptaciju knjige u mini seriju. Oba romana inspirisana su autorkinom ljubavlju prema grčkoj mitoligiji i Homerovim epovima.

,,Kirka” je roman inspirisan istoimenom junakinjom iz grčke mitologije. Kirka je široj javnosti poznata iz Homerove ,,Odiseje”, kao čarobnica koja je Odisejevu posadu pretvorila u prasiće. Iako o Kirki postoji nekoliko zapisa te se ona smatra najpoznatijom čarobniciom grčke mitologije, ona je gotovo u svakoj priči sporedan lik. Madlin Miler je tu činjenicu iskoristila kako bi od Kirke načinila protagonistkinju koja najzad dobija svoj glas.

Mnogo toga iz Kirkinog života ostaje nejasno, pa čak i njeno poreklo. Izvori se slažu da je Kirkin otac Helije, bog Sunca, ali kada je majka u pitanju dolazi do neslaganja. Najpopularnije mišljenje je, a njega koristi i Madlin Miler, da je Kirkina majka okeanida Perseida (ili Persa), ali postoje navodi da ju je rodila i Hekata (mada postoje izvesna preklapanja između ove dve junakinje). Izvori se slažu da je Kirka jedna od najmoćnijih čarobnica koje je grčka mitologija poznavala a njeno poznavanje magičnih biljaka i napitaka je poslovično. Zbog kršenja pravila i zameranja bogovima s Olimpa, Kirka je prognana na pusto ostrvo Eja (ili Ajaja) gde će provesti večnost sama, što je božanskim bićima željnim obožavanja i divljenja prestavljalo jednu od najstrašnijih kazni.

Po ugledu na mitologiju, Madlin Miler roman počinje teogonijom i tako upućuje čitaoca ne samo u rođenje glavne junakinje već i onih oko nje.

When I was born, the name for what I was did not exist.

Zvali su je nimfom, kao i sve ostale pripadnice nižih božanstava sličnim njoj, ali uskoro su shvatili da im ni po čemu nije slična. Nije bila lepa kao njene sestre i rođake, nije imala moći, niko nije uživao u njenom društvu a i glas joj je ličio na glas smrtnika i bogovima je bio neprijatan. Kirka se nikada nije osećala kao da pripada društvu u kojem je odrastala. Roditelji su bili razočarani njenom pojavom, a sestre su je ismevale. Zbog toga je navikla da bude samostalna i uglavnom sama. Kako smrtnici susrete sa njom nisu smatrali toliko neobičnim (delom i zbog boje glasa koji nije ličio na božanski), Kirka je razvila naklonost prema njima. Nije bila prvo božanstvo koje je iskazalo simpatije prema smrtnicima i dobro je znala kako je njen ujak Prometej prošao, ali to na nju nije imalo uticaja. Naprotiv, Kirka će se zaljubiti u siromašnog ribara Glauka zahvaljujući čemu će shvatiti da ima neobične moći. Znajući da se nikada neće moći udati za siromašnog smrtnika, Kirka će svoju ljubav transformisati u božanstvo i tada će krenuti sve njene nedaće. Naime, ,,novi” Glauk će biti odlično prihvaćen u visokom društvu i iskoristiće svoj položaj da sebi nađe dostojnu suprugu. Kirka to, ispostaviće se, nije već njena mnogo lepša sestra Scila. Ovakva nezahvalnost izazvaće u Kirki bes koji će, umesto na nezahvalnog Glauka, usmeriti na sestru i od nje će napraviti jedno od najpoznatijih čudovišta u grčkoj mitologiji.

Većina romana prati Kirkin samotni boravak na pustom ostrvu, njeno navikavanje na nov život, eksperimentisanje sa raznim činima i susrete sa različitim putnicima. Zanimljiv je njen razvoj iz neshvaćene nimfe u jednu od najpoznatijih čarobnica iz istorije. Kirka nije rođena sa božanskim moćima toliko snažnim da je dovoljno da pucne prstima i ostvari sve svoje želje. Naprotiv, do statusa koji je stekla stigla je dugim i napornim radom.

Let me say what sorcery is not: it is not divine power, which comes with a thought and a blink. It must be made and worked, planned and searched out, dug up, dried, chopped and ground, cooked, spoken over and sung. Even after all that, it can fail, as gods do not. If my herbs are not fresh enough, if my attention falters, if my will is weak, the draughts go stale and rancid in my hands. By rights, I should never have come to witchcraft. Gods hate all toil, it is their nature. The closest we come is weaving or smiting, but these things are skills, and there is no drudgery to them since all the parts that might be unpleasant are taken away with power. The wool is dyed not with stinking vats and stirring spoons, but with snap. There is no tedious mining, the ores leap willing from the mountain. No fingers are ever chafed, no muscles strained.

Autorka koristi gotovo sve izvore u kojima se Kirka pojavljuje u mitovima, s tim što su ovog puta ti događaji ispripovedani iz njene perspektive. Najvažnija epizoda u romanu je, međutim, ona najpoznatija o samoj Kirki – njen susret sa Odisejem. Autorka koristi priliku da poznatoj priči da sasvim drugi aspekt o kojem, u vremenu kada je mit nastao, nije bilo ni govora. Šta ako Kirka nije bezdušna, dokona čarobnica bez duše? Šta ako Odisej nije bezgrešni heroj već, baš ono što i jeste bio – čovek od krvi i mesa?

Iako je Kirka tačka koja povezuje sve mitove zahvaćene ovim romanom, ideja vodilja je malo šira i bazira se na davanju glasa vekovima nemim ženama. Tako, osim Kirkine perspektive imamo priliku da sagledamo i druge poznate situacije iz perspektive sporednih junakinja: Arijadne, Medeje, Penelope. Ova ideja nije nova i oslanja se na tradiciju ponovnog pripovedanja (,,Široko Sargaško more” u književnosti, Maleficent u kinematografiji, itd) s ciljem da se negativcima (mahom ženama) koji su u prošlosti karakterisani na osnovu stereotipa i jednodimenzionalnih arhetipa (ludila ili zla) da šansa za dublju psihološku analizu ili prosto drugu stranu priče. Ovakav vid ponovnog preispitivanja prošlosti kroz prizmu modernih stavova često kao ishod ima romantično viđenje junakinja i opravdavanje svakog mogućeg nedela, ali je važno kao vid razvejavanja maglovitog viđenja žene koje je od pamtiveka nametao patrijarhat.

Humbling women seems to me a chief pastime of poets. As if there can be no story unless we crawl and weep.

It is a common saying that women are delicate creatures, flowers, eggs, anything that may be crushed in a moment's carelessness. If I had ever believed it, I no longer did.

Madlin Miler svoj roman pripoveda u skladu sa tradicijom velikih epova. Jezik koji koristi je ritmičan, pomalo arhaičan i izuzetno melodičan. Dinamika pripovedanja, možda opet u skladu sa tradicijom, nije ravnomerno raspoređena u romanu pa tako određeni delovi nestrpljivom čitaocu mogu delovati razvučeno, a pojedini tokovi fabule, zarad cilja koji autorka želi da postigne, očekivani i predvidljivi, na momente čak i preterano prigodni. ,,Kirka” nije savršen roman, niti je remek-delo koje će baciti u zaborav tekstove kojima je inspirisan, ali je odličan način da se podsetimo da istoriju pišu pobednici i da je, po pravilu, pišu onako kako njima odgovara.

It was my first lesson. Beneath the smooth, familiar face of things is another that waits to tear the world in two.

Ocena: 4/5

Izdavač: Bloomsbury