Uznemireni ljudi – Fredrik Bakman

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

,,Uznemireni ljudi” (2019) je najnoviji Bakmanov roman. To je priča o neuspeloj pljački nesuđenog pljačkaša koji, nakon što kao svoj cilj odabere baš bezgotovinsku banku, u panici trči do najbrže kuće koju u tom trenutku razgleda nekoliko potencijalnih kupaca. I svi oni postaju taoci osobe koja se baš i ne snalazi najbolje u takvim situacijama.

,,Ovo je priča o pljački banke, razgledanju stana i talačkoj krizi. Mada je možda pre svega toga priča o idiotima. Mada možda nije baš samo to, uprkos svemu.”

Na scenu stupaju dva policajca, otac i sin, koji treba da reše ovaj neobični slučaj. Naime, talačka kriza je okončana, nema povređenih, ali nema ni pljačkaša. Kao da je u zemlju propao. Ovakve stvari se ne događaju često u malom švedskom gradu u kojem je priča smeštena i sve oči su uprte u ovaj slučaj. Ne bi trebalo da bude teško rešiti ga – evidentno je da pljačkaš nije profesionalac. Nije, međutim, pljačkaš problem, već svedoci. Kao da baš i ne žele da sarađuju. Među taocima-svedocima imamo zanimljivu skupinu ljudi: stariji bračni par koji se baš nameračio na stan; još jedan bračni par koji (kako prethodni bračni par voli a kaže, liči na nešto što biste videli u Stokholmu) čine dve mlade žene koje nikako da se slože oko savršenog budućeg doma za njihovu bebu; jedna simpatična starica koja ima skrivene motive za razgledanje baš tog konkretnog stana i jedna hladna, cinična žena koja evidentno nikada ne bi živela u takvoj ,,rupi”. Tu je i neki nesrećnik zaglavljen u kostimu zeca i agentkinja koja zaista ne shvata da njene igre rečima uopšte nisu smešne i domišljate. I sve njih, naravno, povezuje mnogo dublja priča od slučajnog razgledanja stana i još slučajnije talačke situacije. Tu je jedan most, idealan da se s njega skoči u smrt, tu su terapeutske seanse, odnosi sa decom i supružnicima. I kao u svim Bakmanovim delima: odnosi sa drugim ljudima, naročito sa strancima. A tu je i istina. Ljudska težnja da je sazna po svaku cenu i njena nezgodna osobina da nam se sakrije pred nosem.

,,Istina? Istina nikada nije onako komplikovana kao što mi mislimo. Samo se nadamo da je tako jer se osećamo pametnijim ako uspemo da je predvidimo. Ovo je priča o jednom mostu i o idiotima, i talačkoj krizi i razgledanju stana. Ali ovo je i ljubavna priča. U stvari, više njih.”

Ovo je prvenstveno priča o ljudima. O ljudima i predstavama koje imamo o tim ljudima. O predstavama koje ti ljudi svesno ili nesvesno igraju pred publikom. Priča o izborima koje svakodnevno pravimo. O poslovima koje biramo. O bračnim partnerima sa kojima zasnivamo porodicu. O prijateljima koje prisvajamo kao produženu ruku te porodice. O uspesima i neuspesima. Priča o razlozima koje svako od nas ima a koji neretko mogu biti nejasni drugima, čak nejasni i nama.

Bakman za ovaj roman bira mustru detektivske misterije, s tim što misterija ne leži u tome ko je pljačkaš i gde se kog đavola denuo (mada u pitanju jeste jedna vrlo zamršena zagonetka) već u tome zbog čega se ljudi ponašaju onako kako se ponašaju i šta ih zaista navodi da pljačkaju banke, lažu strance o tome gde im je suprug ili idu na seanse kod psihologa iako zapravo ne žele pomoć. Kao što naslov kaže, ovo je priča o grupi uznemirenih ljudi, ali ti ljudi su bili uznemireni i pre nego što je pomahnitali pljačkaš uleteo u stan i počeo da maše pištoljem koji možda čak i nije pravi. To je priča o svetu koji nas je dresirao da budemo ono što nismo kako bismo opravdali ogromna očekivanja tog istog sveta. Paradoks leži u tome što što mi sami činimo taj svet i niko ne zna ko je zapravo postavio takva očekivanja. Začarani krug modernog doba iz kojeg, čini se, nema izlaza.

,,Istina je naravno u tome da ljudi, da su zaista toliko srećni kao što izgledaju na internetu, uopšte ne bi provodili to silno vreme na internet, jer nijedna osoba koja je provela zaista lep dan neće polovinu tog dana posvetiti fotografisanju sebe. Svako može odgajiti mit o sebi ako ima dovoljno đubriva, pa ako trava izgleda zelenija sa druge strane ograde, to je verovatno zbog toga što je puna sranja. Ali to nije ni važno, jer smo sada naučili da zahtevamo da svaki dan mora biti poseban. Svaki dan.”

Bakmanove knjige popularne su širom sveta zbog jednostavnih poruka koje nose. To su tople, emotivne priče o sasvim običnim ljudima koji su se našli u pomalo neobičnim situacijama. On zapravo piše o onome što svi u dubini duše negde ipak znamo. Ništa nas ne košta da budemo ljubazni, da pokušamo da zaboravimo na predrasude, da se naučimo razumevanju. On vešto barata stereotipima i floskulama koje vekovima pomažu ljudima da ne polude: posle kiše ipak dođe duga, postoji svetlost na kraju tunela, itd; i propagira optimizam i veru u ljude u trenutku kada su cinizam i pesimizam poslednji modni krik.

Bakman nije pisac koji će ući u književne kanone, njegove knjige neće biti u trci za prestižne nagrade i fakat je da će svaka naredna ličiti na prethodnu do te mere da postoji bojazan da ih par godina nakon čitanja nećete ni razlikovati. Ali postoje trenuci kada su ljudima potrebne ovakve priče, mali podsetnik na već pomenute floskule koje čuvaju ljudski razum vekovima, da je sutra novi dan i da nikada ne treba gubiti nadu. A jedan od takvih trenutaka je možda baš ovaj do juče nezamislivi scenario u kakvom se danas nalazi čitav svet.

,,Možda smo se danas žurno mimoišli u gužvi i nijedno od nas nije to primetilo, a tkanina vašeg kaputa se preplela s mojom samo na tren, a zatim smo se udaljili. Ja ne znam ko ste vi.

Ali kada večeras budete stigli kući, kada se ovaj dan bude završio i noć nas obavila, dozvolite sebi da duboko udahnete. Jer uspeli smo da savladamo i ovaj.

A sutra dolazi sledeći.”

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

7 comments:

ZvezdanaApril 15, 2020 at 4:26 PM
Tako si lepo predstavila ovu knjigu da mi je zao sto je nemam pa da uzmem odmah da je citam. :) Jos uvek nisam citala nijednog Bakmana mada imam Uvea, ali nikako da mi dodje na red. Vidim da se vecina odusevljava, neki su ravnodusni (npr. moja mama) i njegovi romani im nisu nista posebno. Koliko vidim, i kvalitet romana varira. Tako da mi jedino ostaje da probam pa da vidim kako meni lezi. Hvala puno na prikazu! :))
Isidora ĐolovićApril 17, 2020 at 2:31 PM
Delim Zvezdanino mišljenje. Tako si lepo predstavila roman, da nemam više šta da dodam, osim: kolika god bila literarna vrednost Bakmanovih knjiga, sama činjenica da posreduje zaista važne istine dovoljna je da im obezbedi pažnju čitalaca. Naročito ovde i sada. Želim da ti se zahvalim i na tome što nisi "zatajila" sa objavljivanjem tekstova. Potpuno suprotno utisku, blogosfera mi deluje nekako zamrlo i stvarno mi je drago što svakog vikenda nailazim na tvoje recenzije, daju mi neki osećaj sigurnosti i pokazuju kako je, ipak, sve u redu uprkos vanrednom stanju. Čitamo se!:)