Kako napisati roman – Rendi Ingermanson

Rendi Ingermanson (1958) je američki autor. Doktorirao je teorijsku fiziku u Berkliju, na Univerzitetu u Kaliforniji. Napisao je nekoliko nagrađivanih romana a širom sveta je poznat kao ,,Pahuljičar”, odnosno kao tvorac metode pahuljice koja piscima širom sveta pomaže u pisanju romana. Autor je portala Advanced Fiction Writing i besplatnog mesečnog časopisa Advanced Fiction Writing E-Zine. Tvorac je programa Snowflake Pro, softverske alatke koja piscima pomaže u primenjivanju metode koja ga je proslavila.

,,Kako napisati roman” je priručnik za (buduće pisce) koji imaju želju i ideju za pisanje romana, ali nisu sasvim sigurni kako da tu ideju pretoče u delo. Ingermanson za pisanje ovog priručnika polazi od svoje metode pahuljice, dajući konkretne savete i primere kako da od početne, nejasne idejne za roman dođete do gotovog rukopisa koji ćete predati izdavačima.

Metoda pahuljice je niz koraka koji piscima sistematski, korak po korak, pomaže da se roman ,,dizajnira”. Ingermanson smatra da ,,organsko” pisanje romana u jednom dahu nije za svakoga i da većina pisaca pisanju romana mora da pristupi kao strukturi, krećući se od ,,opšteg ka pojedinačnom”. Zbog toga kao primer svoje metode uzima motiv pahuljce, objašnjavajući kako je najlakše nacrtati tu složenu strukturu. Počinje od crtanja običnog trougla, a onda briše središnju trećinu svake svake prave linije i na svaki od tri manja trougla dodaje po dve ivice dok ne dobije šestokraku zvezdu i nastavlja brisanje i docrtavanje linija sve dok ne dobije složenu pahuljicu. Isto tako bi, tvrdi autor, trebalo pristupiti pisanju romana (ukoliko se odlučite za ovu metodu), s tim što bi ,,trougao” bio kratak siže koji bi se sastojao samo od glavne priče u jednoj rečenici, a onda bi se taj siže proširio na jedan pasus, zatim na celu stranu, zatim bi likovi dobili svoje ,,lične karte”, itd.

No, pre nego što se krene sa ,,širenjem” pahuljice, treba se usredsrediti na jedno važno pitanje: ko je vaša ciljna publika, odnosno: za koga pišete ovaj roman? Prva pomisao svakog entuzijastičnog pisca bila bi: čitav svet, ali to je, naravno, pogrešan pristup. Potrebno je zamisliti konkretnu ciljnu publiku pre nego što se uopšte i počne s pisanjem. Do sada nije napisan roman koji se dopao apsolutno svakom, ma koliku literarnu vrednost imao, i bilo bi apsurdno da smatrate da ćete baš vi biti prva osoba koja će uspeti tako nešto. Zbog toga Ingermanson insistira na marketinškom planu kao prvom koraku pisanja romana, a on se sastoji od tri (odnosno četiri) koraka:

1. Izaberite ciljnu publiku koju želite da oduševite;

2. Napišite najbolju priču koju možete, težeći upravo ka toj ciljnoj publici;

3. Kad objavite priču, plasirajte se SAMO vašoj ciljnoj publici

4. Vaša ciljna publika će je ispričati ostatku sveta.

Na piscu je samo da ispuni prva tri koraka a ako je priča uspešna, četvrti će se dogoditi sam od sebe. ,,Taj četvrti korak je san svih ljudi koji se bave marketingom. Zove se ‘od usta do usta’”.

Ono što Ingermansonovu knjigu razlikuje od drugih sličnih priručnika koji se bave ovom temom jeste njegova forma. Naime, ,,Kako napisati roman” je napisan u formi romana. Priča prati Zlatokosu, sredovečnu ženu koja je od malena želela da napiše knjigu. U tome ju je sprečio život. Najpre je bila isuviše mala, onda se posvetila ,,praktičnim” studijama, a onda se udala, dobila decu i posvetila se njihovom vaspitanju. Sada je krajnje vreme da ispuni svoj san, ma koliko on bio nepraktičan. Zato je rešila da poseti nekoliko kurseva kreativnog pisanja, međutim, nijedna metoda koje su ti kursevi preporučivali nije joj odgovarala. Baš kad je bila na ivici da odustane, videla je jedan program koji joj je privukao pažnju: Kako da napišete roman kad ne podnosite sastavljanje nacrta i ne podnosite organsko pisanje. I rešila je da mu da šansu. Predavač je bio ,,mali, energični medved koji se predstavio kao Medvedić”. Grupa nije bila velika, ali tu se našlo još nekoliko likova koji imaju isti san kao Zlatokosa, kao na primer Prase koji zapravo traži pisca koji bi napisao njegovu autobiografiju, ili gospođa Habard koja želi da napiše priču o praznom kredencu. Zlatokosa, ipak, dobija najviše prostora u priči (i, budimo realni, najviše pažnje predavača što bi, iz perspektive ostalih polaznika kursa moglo da deluje malo nefer) i do završetka ove knjige uspeva da napiše roman.

Priručnik je podeljen na poglavlja koja prate korake Ingermansonove metode. U svakom poglavlju predavač predstavlja određeni korak i sa Zlatokosom radi na njegovom sprovođenju u delo. Takođe, kroz priču o polaznicima kursa i sam predstavlja predložene korake u praksi. Tako u poglavlju posvećenom likovima saznajemo više o polaznicima kursa, a u poglavljima o ,,tri katastrofe” i sami svedočimo određenim katastrofama i preokretima u priči. Osim alegorije koju nam Ingermanson daje kao indirektan primer, korake pratimo i kroz Zlatokosin istorijski roman o savezništvu i ljubavi američkog pilota i francuske udovice koji je smešten u vreme Drugog svetskog rata, a koji se iz poglavlja u poglavlje razvija u sve složeniju priču.

Kao primer je, naravno, dat prilično trivijalan roman kakvih se u svetu godišnje objavi na hiljade (neki od njih, istina, odmah po objavljivanju postanu svetski bestseleri), ali problem sa pisanjem po receptu, ma kako on uspešan bio, jeste upravo to: pisanje po unapred datom receptu. Interesantno je, međutim, da autor kroz rasprave Zlatokose i Medvedića ukazuje na to da mnogi klasici svetske književnosti mogu da se svrstaju pod ovaj kalup (konkretan primer koji je lako pamtljiv je roman ,,Gordost i predrasuda” Džejn Ostin), ali je činjenica da pojedina moderna dela iz književnog kanona (o postmoderni da i ne govorimo) nikako ne bi mogla da se ,,upahulje”. Bilo bi zanimljivo čuti šta neka od najvećih imena svetske književnosti misle o ovakvom načinu pisanja.

Prema tome, ukoliko želite da vaše ime zauvek ostane upisano u kanonu, bojim se da pahuljica to ne može da garantuje. Genije, pretpostavljam, ipak stvara sam. To, naravno, ne znači da ova metoda ne može biti početni korak ka uspešnoj književnoj karijeri, a zasigurno može biti put ka imenu zauvek ubeleženom u katalozima biblioteka. Sve zavisi čemu kao pisac stremite i kakvu priču želite da ispričate. Ukoliko imate želju da pišete a niste sigurni kako, zašto da ne, probajte, malo pomoći sa strane sigurno ne može da škodi. Možda budete imali sreće, baš kao Zlatokosa. Ja bih, doduše (a ovo kažem bez trunke cinizma) mnogo više volela da pročitam priču o praznom kredencu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

7 comments:

Isidora ĐolovićApril 19, 2020 at 8:36 AM
Pre svega, odličan tekst. Zanimljiva je čitava zamisao/metoda i priznajem da bih, pošto nisam do sada čula ni za "Pahuljičara" (ovo mi baš simpatično zvuči) ni njegovu strategiju, radi pročitala priručnik. Međutim, potpuno se slažem sa tvojim zaključkom: sve zavisi od toga šta (budući) pisci žele, koji im je cilj. Napisati bestseler zasnovan na provereno uspešnom obrascu koji se isplati, verovatno i nije toliko teško, služili se "pahuljicom" ili nekom drugom metodom. Ali, ako se ima na umu zaista originalno, inovativno i kvalitetno delo, verujem da presuđuje piščev instinkt, da ono nastaje pomalo "neukrotivo" i samo namećući postupke svom autoru.
Živim obilje knjigaApril 19, 2020 at 1:01 PM
Volim kad fizičari ili matematičari pišu knjige (koje možda ni nemam želju da pročitam), ali neka... Pozdrav struci!
Prikaz ti je baš detaljan, tačno može da se oseti ton knjige. Nisam nikada imala želju da napišem roman, tako da mi ovaj priručnik i nije od koristi.
Ali, ako me ikad prelije ta bujica strasti prema pisanju, setiću ga se.
Pozdrav, srećnan Uskrs! 🐇🎆🐇🎆🐇
Anastasja KostićMay 19, 2020 at 12:59 AM
Mislim da "Letopisi Narnije" mogu da prođu kao knjige o kredencu , mada su oni ušli u orman. :)