Teskoba večeri – Marike Lukas Rejnefeld

     Marike Lukas Rejnefeld (1991) potiče iz religiozne holandske porodice. Za sebe koristi rodnoneutralnu zamenicu i identifikuje se i kao muškarac i kao žena. Upisuje studije holandskog, ali ih napušta zbog pisanja. Autor/ka je dve zbirke poezije i jednog romana ,,Teskoba večeri” koji je ovenčan Međunarodnom Bukerovom nagradom za 2020. godinu, čime Rejnefeld postaje najmlađi laureat te nagrade.

     ,,Teskoba večeri” smeštena je na imanje pobožne porodice u ruralnoj Holandiji i počinje strahom desetogodišnje naratorke, Jas Midler, da će njen omiljeni zec završiti na tanjiru. Zbog toga jedne večeri pri molitvi, nakon što se naljuti na brata koji ne želi da je povede na klizanje, pomišlja nezamislivo: moli Boga da ,,ako ikako može”, ne uzme njenog zeca, već njenog brata Matijasa. I Bog joj uslišuje molitvu. Nakon toga počinje period guste teskobe i večnog predvečerja. Pobožna porodica pokušava da se izbori sa nepojmljivim gubitkom tako što se još viče povlači u sebe. Otac je hladan a majka sve tužnija i mršavija. Preostala deca se pribojajavu da Matisova smrt neće biti poslednja i čine sve što je u njihovoj moći da umilostive Boga i spreče smrt roditelja. A da bi se božanstva umilostivila, neophodne su žrtve i deca ih prinose bez ustručavanja, pokazujući pritom jezivu rešenost, surovost i hladnokrvnost.

     ,,Sada kad je majka sve mršavija, a njene haljine sve šire, bojim se da će uskoro umreti i da će otac otići za njom. Pratim ih po čitav dan, kako ne bi mogli tek tako da umru i nestanu. Stalno ih držim u uglovima očiju, baš kao i suze za Matisom.”

     Mračni svet u koji su deca uvučena boji i njihove misli. Fiks ideja da su roditelji u opasnosti ne ostaje na nivou apstraktnog već se o njoj raspravlja, razlaže se na delove i postepeno počinje da liči na nekakav sumanuti plan.

     ,,Da budu ubijeni ili kancer?”

     ,,Kancer”, kažem.

     ,,Skok sa silosa ili utapanje?”

     ,,Što bi skakali sa silosa, to je debilno”, kaže Hana.

     ,,Rade to ljudi kad su mnogo tužni, samo se bace.”

     ,,To mi je glupa ideja.”

     Nikad ranije mi nije palo na pamet da smrt ne mora samo da ih zadesi, već da otac i majka mogu da je isplaniraju. Mogu da isplaniraju sudnji dan baš kao što planiraju rođendanske proslave. To mi je sigurno palo na pamet zbog onog što sam čula majku kako govori one jedne večeri i zbog kanapa na gredi. Zbog marama koje vezuje pre nego što pođe u crkvu, ima ih u raznim bojama, one će je sad samo sve više vući ka potkrovlju. Vezuje ih tako tesno da joj se posle crkve vide tragovi u koži. Može biti da ih nosi samo kako bi postigla odgovarajuću visinu nekog psalma, koji su toliko visoki da moraš da stisneš zadnjicu dok pevaš. Ali kažem sestri: ,,Da baš glupa ideja, tipujem na srčani udar ili saobraćajnu nesreću, majka vozi veoma nesmotreno.”

     Smirenost i pragmatičnost pristupanja problemu strašnija je od misli koje se vrzmaju po dečjim glavama. Jasina sestra Hana mašta da pobegne sa farme, njihov brat Obe ne preza od sadizma i izaziva nelagodu u sestrama, ali Jas nema izbora, mora učestvovati u jezivim scenama mučenja živih bića oko sebe jer, na kraju krajeva, ona je molila Boga da uzme Matisa. Čak i pre smrti brata, njihov otac je više mario za krave na farmi nego za decu. Veterinar je stalno prisutan, dok se stomačne tegobe male Jas rešavaju za 21. vek neverovatnim, primitivnim, zaista nepojmljivim metodama. A onda je došao red i na krave, na drugu kugu koja ih je dokrajčila. Deca nastavljaju sa svojim gnusnim ritualima – znaju da moraju sve to da ponavljaju dok ne razumeju Matisovu smrt, iako ,,ne znaju kako”. Tradicionalno, površno vaspitanje koje se bazira na religiji, a koje zbunjena deca shvataju doslovno, čini svoje: ,,Dobro je što to radimo. Nekada se moraju prineti žrtve koje nisu tako prijatne, kao što je Bog tražio Avramu da žrtvuje Isaka, a ovaj je na kraju žrtvovao životinju, tako i mi moramo da probamo više stvari pre nego što se Bog zadovolji našim pokušajima da upoznamo smrt i ostavi nas na miru”. Svaki ritual, svaka stranica postaje sve mučnija, šokantnija i jezivija. Ne toliko zbog nasilja, surovosti, sadizma, incesta, koliko zbog lakoće kojom deca prihvataju stvarnost oko sebe, zbog nevinosti koja filtrira svaki čin, čineći ih tako još nepodnošljivijim.

     Na momente je jasno da o ovim događajima pripoveda dete, na momente njen glas nadjačava osoba koja drži pero pa se uverljivost povremeno gubi. Ili je to način da sebi olakšamo čitanje ove teskobne priče. Nemoguće je da deca ovako razmišljaju. Ali Marike Lukas Rejnefeld je odrastala/o na farmi, u religioznoj porodici koja je ostala bez malog deteta. ,,Teskoba večeri” je delom autobiografska priča. Koliko – nije sasvim poznato, mada je zanimljiva činjenica da Marikeini roditelji ne žele da pročitaju roman. Kao što i ostali čitaoci nakon pročitanih prikaza mogu osetiti strah jer misle da znaju šta ih čeka. A ne znaju. Teskoba ovog romana nije oličena u mučnim scenama koje prenosi već u načinu na koji su prenesene. Malo je reći da osetljivi čitaoci treba da je zaobiđu, kao i oni koji za knjigama posežu zbog uživanja. Nećete uživati u ,,Teskobi večeri”. Kad je pročitate, nećete znati kako da prenesete impresije jer je teško prosto reći da vam se knjiga ,,dopala”. Da li će vas roman nečemu naučiti? Ne znam. Ali znam da je se nećete sećati sa smeškom.

     Ocena: 3/5

     Izdavač: Booka

Tavanice – Zuzana Brapcova

     Zuzana Brapcova (1959-2015) je češka književnica. Nakon završetka srednje škole, nije mogla da nastavi sa školovanjem jer ju je tadašnji režim ocenio kao nepodobnu. Njen prvi roman objavljen je kao samizdat u inostranstvu, i nagrađen priznanjem Jirži Orten. Napisala je prvi češki roman o lezbijskoj ljubavi. Za roman ,,Tavanice” dobila je najprestižniju češku nagradu Magnezija literata. Objavila je šest romana.

     ,,Tavanice” (2012) vode čitaoca u žensko odeljenje praške psihijatrijske bolnice u koje dospeva glavna junakinja romana zarad prisilnog lečenja od zavisnosti. Srećemo je u bolničkim kolima, polusvesnu, bez znanja kuda ide, žednu. Kada shvati gde je stigla već je kasno – nema izlaza. Lekove protiv bolova uz pomoć kojih se godinama uljuljkivala zamenjuju drugi lekovi koji bi trebalo da joj pomognu, ljudi koje je poznavala zamenjuju žene koje ne poznaju ni sebe same, plavo nebo zamenjuju tavanice.

     Onog trenutka kada kroči u ,,Vrt uživanja” Ema tone u neki drugi, paralelni svet koji prkosi prostornim i vremenskim dimenzijama. Roman nema tradicionalnu fabulu i naracija skače iz jedne dimenzije u drugu, iz prvog u drugo, pa u treće lice. Sve je razbijeno, pomešano, smućkano i teško za praćenje do te mere da je čitalac uvučen u vrtlog pripovedanja i samo upija prelepe metafore, rečenice koje poprimaju oblik buncanja. Ako koncentracija popusti, roman deluje kao da nema nikakvog smisla što je savršeno prigodno jer u jednom trenutku shvatate da se nalazite u centru zbivanja – u Eminoj glavi.

     ,,’Koliko je prošlo otkako su iznad mene po februarskom nebu plovile dve bele sandale? Koliko sam dugo ovde?’, a časovnik, koji ima široka usta, jednjak i glasne žice, kao i svaki drugi, odgovoriće vam: ‘Sekund. Hiljadu godina. Nikada nisi bila nigde drugde, a možda će se sve ovo tek desiti’; proleće je; pažljivo posmatrate asfalt, tako je bol manja; i on je, naravno, neizmerno neobičan; sve unaokolo – omot od keksa, motor koji se pali, graktanje vrana, komad šljake, zarđali esker – vibrira jezivom energijom koja rastapa svaku pojedinačnu stvar u jednu istovetnu masu, u smesu boja, zvukova i pokreta, oslobođenih od vašeg opažaja.”

     Čitav roman Zuzane Brapcove vibrira tom jezivom energijom koja rastapa. Zauzdana u bolničkom krevetu, s pogledom uprtim u tavanice gde umesto meseca sijaju neonska svetla, Ema je prinuđena da beži, ali sloboda je moguća samo na mentalnom nivou. Zbog toga iz turobne svakodnevice skače u sećanja, ali kako ni ona ne pružaju spas, s vremena na vreme sklizne u izmaštano i nadrealno. U tim trenucima autorkina naracija dobija tonalitet romantičnog i lirskog koji kontrastira danonoćnim vriscima, hladnim tuševima i agresiji s kojom se junakinja svakodnevno suočava. Vrhunac apsurda, čini se, očitava se u činjenici da je junakinja zatvorena zarad ozdravljenja koje nije ni na pomolu. Naprotiv, kako bi preživela, ona stvalja masku koja zadovoljava površne kriterijume službenika i garantuje joj još jedan, koliko-toliko miran dan u paklu.

     ,,Vi ste bili odlučni da reagujete na izazov. Da sarađujete. Da ne pravite probleme. Da prihvatite režim lečenja. Demaskirate razvoj zavisnosti... Da prihvatite... Vođena autorefleksija... Svakodnevno pre početka uglancati civilizacijski oklop.”

     U tekstovima koji se osvrću na život i delo Zuzane Brapcove ovlaš se pominje činjenica da njeni romani sadrže notu autobiografskog. S obzirom na određene motive koji se ponavljaju u svim njenim delima (lečenje od zavisnosti, homoseksualnost), može se pretpostaviti da autorka piše iz iskustva. Možda se u tome i može potražiti objašnjenje za uverljivost ,,Tavanica”, za čvrst stisak proze koja, iako na trenutke nejasna – a nejasna je s razlogom jer nepomućen um ne može ni da pojmi tok misli neprilagođenih, kada se život zamrzne u jednom mesecu kao ,,u vekni hleba” ili kada se bolnica ,,sakrije u čaši mleka” – ostaje uz čitaoca i nagoni ga da dugo nakon odlaganja knjige na policu noćima praznim pogledom strelja sopstvene tavanice. 

     Ocena: 4.5/5

     Izdavač: Štrik

Osmica – Rumena Bužarovska

     Rumena Bužarovska (1981) je makedonska književnica. Objavila zbirke priča Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju , a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

     ,,Osmica” je zbirka koju čini devet kratkih priča u kojima zavirujemo u život sasvim prosečnih žena, bilo da su u pitanju adolescentkinje, devojčice ili one u zrelim godinama, bilo da same pripovedaju svoje priče, da to čini sveznajući pripovedač ili nam o njima govori neko drugi. Zajedničko im je, dakle, to da su u pitanju isečci iz života žena, naizgled nasumično odabrani, ali svaki od njih čitaocu pruža uvid u intimne, neizgovorene probleme i strahove sa kojima se junakinje priča suočavaju.

     Zbirku otvara priča ,,Tinin problem” koja opisuje prvu posetu ginekologu dvadesettrogodišnje devojke. Nakon što je izgubila nevinost, Tina odlazi na pregled jer oseća neugodnost koju ne ume da definiše. Čekajući da je doktor prozove, ćaska sa ženom koju upoznaje u čekaonici i koja (a svako je makar jednom sreo jednu takvu) ne preza od postavljanja neugodnih pitanja i još neugodnijih dijagnoza. Tina je, za svoje godine, neobično neiskusna i odlazak kod ginekologa na neki način označava još jedno gubljenje nevinosti. Osramoćena samom činjenicom što je tu, Tina doživljava izuzetno neprijatno i traumatično iskustvo. Događaj koji bi trebalo da bude intiman u sekundi se pretvara u farsu i Tinina intima je izložena pogledu i neumesnim komentarima ne samo brojnog medicinskog osoblja već i pacijenata koji su se zadesili u ordinaciji. Njeno lično iskustvo seli se kroz ovu priču u domen opšteg i na samo nekoliko stranica objašnjava mnogo toga trulog u našem društvu. Da, autorka je iz Makedonije, ali čitateljke iz Srbije sigurno će se poistovetiti sa ovom pričom, setiće se svojih ne baš prijatnih iskustava iz državnih medicinskih institucija i frknuće na ljutita lica sa televizora koja komentarišu kako žene ne brinu o svom zdravlju i apeluju da češće posećuju ginekologa, ne pomislivši ni na trenutak (ili makar se ne usuđujući da to javno priznaju) da problem možda leži u činjenici da je prva asocijacija na ginekološki sto nešto nalik spravi za mučenje koje viđamo u muzejima. Kraj priče jasno sugeriše da Tina neće potrčati da se na tu spravu vrati ma koliko je lica sa televizora opominjala.

    U zbirci se dalje nižu slična, neprijatna iskustva, ispripovedana jednostavnim stilom, bez komentara, tumačenja i suda autorke. Svaka priča se završava naglo, baš kao što i počinje, i ostavlja čitaocima da zamisle njihov nastavak. Veže ih konstantna napetost, baš poput one koju oseća Tina dok čeka da je prozovu, ili naratorka priče ,,Ne plači tata” koja užasnuta čeka da se njen muž vrati nakon što je saznao da mu je komšijsko dete udarilo sina, ili narator priče ,,Uoči velikog takmičenja” koji se, u gostima svoje tetke čistunice koja riba toalet čim neko iz njega izađe, ne usuđuje da obavi veliku nuždu – i eksplozija koja neminovno dolazi nakon nakupljenog pritiska. 

     Svaka od priča na čitaoca prenosi taj dosadni, tupi, pulsirajući bol kakav zbog zubobolje oseća junakinja priče ,,Osmica” po kojoj, prikladno, zbirka i nosi ime, i drži čitaoca na ivici stolice, mahnito okrećući stranice i očekujući najgore koje nikada ne dolazi. Makar ne na papiru. Na ovaj način Bužarovska iz čitaoca čupa ono što kvalitetna književnost i treba da iščupa: čitajući ove priče, mi vrlo dobro znamo šta će se dogoditi kada se završe, nema potrebe da nam iko kaže, i to je ono što ih čini toliko provokativnim i nesvakidašnjim. Neće vas svaka priča ,,upecati” na ovaj način, ali neka sigurno hoće i to je dovoljno. Ako je cilj savremene književnosti da provocira na razmišljanje o problemima savremenog društva, Rumena Bužarovska se već jednim od prvih objavljenih dela opasno približila tom cilju.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Booka

Mesečni favorit – januar

     Februar je! Što znači da je proleće sve bliže, ma šta govorila prognoza za sledeću nedelju. Ovaj januar mi je proleteo, valjda zato što sam se odavno navikla da se ništa ne dešava pa nije mogao biti tmurniji i dosadniji od cele prethodne godine. Čak sam i neke knjige pročitala, mada po pravilu u januaru čitam malo i mučim muku sa koncentracijom. Ipak, skupilo se nekih pet knjiga a u nastavku, kao što ste navikli, sledi kratak pregled pročitanog:

     1. Kineski car, Tilman Ramštet – ako se prvoj knjizi godina poznaje, u 2021. ne bi trebalo da imam problem sa sastavljanjem liste najboljih deset knjiga. Ovu knjigu sam merkala više od godinu dana. Sasvim slučajno sam nabasala na nju na netu, pročitala sinopsis i stavila je na listu. Htela sam da je kupim u nekoliko prilika, ali nisam je našla i konačno sam je uzela godinu dana kasnije, jesenas, na onom ,,zamenskom” sajmiću. Malo je odležala na polici i baš mi je drago što sam uz nju započela ovu godinu. Pisala sam o romanu na blogu pa se neću ponavljati, ako ste propustili post, evo ga OVDE.

     2. Dvadeset jedna istina o ljubavi, Metju Diks – Ovu knjigu sam dobila na poklon, i pomislila kako je idealna za januar jer moj mozak teško može da sažvaće nešto kompleksnije (zbog toga sam ceo jedan vikend provela uz Bridgerton i ne pamtim da mi je nešto ovako trivijalno prijalo još od Kasandre). Ipak, to nije bio slučaj. Roman ima zanimljivu premisu – napisan je u listama. Glavni junak (nazovimo ga narator) je opsednut listama pa na taj način vodi svoj dnevnik u koji upisuje svakodnevne događaje i probleme. Zanimljiva premisa, kao što rekoh, i zanimljivo je da zaista možete da pratite priču iako je napisana na taj način, ali vrlo, vrlo, vrlo brzo dosadi. I što je najgore, zapravo ni ne saznate te istine o ljubavi iz naslova.

     3. Gogoljev disko, Pavo Matsin – Još jedna knjižica koju sam dugo merkala i imala baš visoka očekivanja, ali me, za razliku od ,,Kineskog cara”, ipak nije oduševila. Radnja romana je smeštena u blisku budućnost, Estonija je pala pod rusku vlast a Estonci postali manjina koja pokušava da sačuva svoj nacionalni identitet. Grupici zanimljivih likova koje upoznajemo kroz roman pridružuje se Gogolj – ili makar neko za koga junaci romana smatraju da je Gogolj – i to vaskrsao. Iako naslov sugeriše da će vaskrsenje Gogolja biti centralna tema romana, ona to nije već samo služi kao pojačivač apsurdnosti čitavog dela. Osnovni problem sa ovim romanom je činjenica da nije preveden sa originalnog jezika, već sa mađarskog, što možda ne bi bio problem da je u pitanju neki (stilski i tematski) manje kompleksan roman koji nije toliko bogat aluzijama na estonsku kulturu. Zbog toga sam tokom čitanja sve vreme imala utisak da mi mnogo toga promiče, i, nažalost, taj utisak je na kraju prevladao. Kažem nažalost, jer mislim da je ovo jedan od onih romana koji dugo ostaju u sećanju ako ih ukapiraš, u suprotnom odaju utisak potpune zbrke.

     4. Priručnik o slikanju i pisanju, Žoze Saramago - ,,Priručnik” je prvi Saramagov roman, pisan pre nego što je Saramago ,,postao” Saramago. Ukratko, ne odlikuje ga ništa od onog zbog čega se Saramago obožava (ili prezire). Samim tim, naravno, ne ostavlja jednako jak utisak kao kasnija, poznatija dela, ali je svakako zanimljiv uvid u rane piščeve ideje i kao takvog ga preporučujem svim ljubiteljima. Ako pak do sada niste čitali Saramaga, iskreno vam savetujem da ne počinjete s ovim delom. Ostavite ga za kasnije kad već budete opčinjeni. O čemu je tačno reč možete pročitati u zasebnom postu, samo kliknite OVDE.

     5. Osmica, Rumena Bužarovska – Naravno da sam čula za ovu autorku, ali eto, ,,Osmica” je prva njena knjiga koju čitam. U pitanju su rani radovi i na više mesta sam pročitala komentare da su kasnije knjige bolje, ali kao neko koi h nije čitao, mogu vam reći da ,,Osmica” uopšte nije loša. Moje iskustvo sa većinom zbirki priča je slično – retko se dogodi da me baš svaka priča obori s nogu – pa tako i ovde, ali krajnji utisak je pozitivan. Pisaću vam detaljnije o ,,Osmici” u narednom postu, a za sada ću vam reći samo da se vrlo brzo čita, iako nije light read, naprotiv. Mene je držala na ivici fotelje, čak i tokom priča koje mi nisu među omiljenim u zbirci.

     Titulu mesečnog favorita odnosi ,,Kineski car”. Iskreno vam preporučujem da je pročitate. Čini mi se da je baš prošla nezapaženo i ne mogu da se ne zapitam koliko tako dobrih knjiga propustim zbog masovne produkcije i još masovnijih preporuka po netu, zbog trendova i hajpova. Mislite o tome sledeći put kada vas hiljadu i jedan post na instagramu natera da kupite hiljadu i prvu knjigu posle koje se pitate samo zbog čega je, pobogu, toliko popularna.

     Kako je prošao vaš čitalački januar? Preporučite mi neki naslov za koji iskreno smatrate da nije dobio pažnju koju zaslužuje. S nestrpljenjem očekujem vaše preporuke!

     Do sledećeg posta,

     (S olovkom u ruci) Vaša Stš <3