Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).
,,Priručnik o slikanju i pisanju” (1977) spada među Saramagove ranije radove, tačnije, to je prvi roman koji je pisac ikada objavio. U njemu nećete naići na Saramagov tipičan stil po kojem je postao prepoznatljiv, ali čitalac koji poznaje njegov opus može prepoznati klice piščeve filozofije i teme koje će u kasnijim romanima razraditi.
,,Priručnik” piše portretista H. koji od izvesnog gospodina S. dobija angažman za slikanje portreta. Angažman je više nego dobrodošao jer je S. čovek na visokom položaju, a H, ispostaviće se, sasvim prosečan slikar, iako mu angažmana ne manjka. Nevolja kreće kada H. odluči da pored portreta koji će završiti kod S. napravi još jedan, u tajnosti, koji će pokazivati suštinski lik naručioca, a onda i da ga opiše rečima jer slikarstvom, kako smatra, nije u stanju da iskaže suštinu.
,,Izlišno je prikupljati dalje pojedinosti S.-ove fizionomije. Tu su dva portreta koji dovoljno govore o onome što je najmanje važno. Ili na drugi, stroži način: dva portreta koji govore ono što mi nije dovoljno, ali zadovoljavaju onog koga samo fizionomije interesuju. Ja ću se sada baviti nečim drugim: da otkrijem sve o S.-ovom životu i da sve to zapišem, da razdvojim pravu ličnost od negovane kože, suštinu od privida, negovani nokat od odsečenog vrha istog tog nokta, bledoplavu zenicu od sasušenog sekreta koji jutarnje ogledanje otkriva u kraju oka. Da razdvojim, podelim, suočim, shvatim. Razumem. Upravo ono do čega nisam mogao da dosegnem slikajući.”
Portret gospodina S. brzo postaje neka vrsta dnevnika, svedočeći o činjenici da je svako umetničko delo ogledalo stvaraoca.
,,Šta je s onim koji piše? Da li sebe opisuje? Šta je Tolstoj u ‘Ratu i miru’? Šta je Stendal u ‘Kartuzijanskom manastiru’? Da li je čitav ‘Rat i mir’ Tolstoj? A čitav ‘Kartuzijanski manastir’ Stendal? Kada su i jedan i drugi završili s pisanjem ovih knjiga, da li su se videli u njima? Ili su verovali da su napisali samo i strogo dela fikcije? A kako se to uopšte može nazvati fikcijom ako su delovi priče istorijski događaji? Šta je bio Stendal pre nego što je napisao ‘Kartuzijanski manastir’? Šta je postao nakon što ga je napisao? I koliko dugo?”
H. nema nikakvog spisateljskog iskustva i njegove sumnje u mogućnost da napiše nešto kvalitetno (baš kao i sumnje u slikarsko umeće) ubrzo postaju glavna tema ,,Priručnika”. Primarnu ideju o portretisanju naručioca zamenjuju dnevnički zapisi o H.-ovom životu, odnosima sa ženama i prijateljima, ali i filozofska promišljanja o umetnosti i uopšte svetu u kojem živi i stvara i, naravno, tipično za Saramaga, o političkim prilikama Portugalije. Spontani prelaz preseca jasna odluka pisca da to više neće biti knjiga o nekom drugom, pa jedno poglavlje počinje nedvosmisleno autobiografskim početkom (Rođen sam...) a naredna dobijaju naslove ,,Vežbe autobiografije” i ,,Priručnik” sa slikarstva klizi u onaj o slikanju rečima koje na onoga koji piše, ima terapeutsko dejstvo.
,,Nije prošlo ni mesec dana otkako sam počeo da pišem ovaj rukopis i već mi se čini da nisam onaj koji sam bio tada. Zato što sam nanizao još trideset dana života? Ne. Zato što sam pisao. A te razlike, šta su one? Nezavisno od toga od čega se sastoje, da li su se pomirile sa samim sobom? S obzirom na to da ne volim da vidim sebe naslikanog u portretima drugih koje slikam, da li ću voleti da vidim sebe u ovoj drugoj vrsti portreta koji tvorim pisanjem, i u kojem sam više oslikao sebe nego druge? Da li to znači da se više približavam sebi ovim putem nego putem slikanja? I još jedno pitanje koje prirodno sledi iz ovoga: da li ću nastaviti da pišem ovaj rukopis, iako sam ga već smatrao završenim?”
Na poslednje pitanje danas imamo nedvosmislen odgovor: Saramago je nastavljao da produbljuje svoje ideje još pola veka nakon što je ovaj rukopis završen. Nastavio je da ispoljava svoju ljubav prema pisanju i da se bori protiv sistema u koji je u ,,Priručniku” samo zagrebao. Naučio je da ovlada haosom misli koje neiskusni H. prosipa na papir i usmeri ga poput toka reke i tom toku da prepoznatljivi pečat. Kada bi vam, nakon što ste pročitali nekoliko Saramagovih kasnijih romana, neko pružio pasus iz ,,Priručnika”, verovatno ga (bez prethodnog znanja, razume se) ne biste povezali sa ovim piscem. Samim tim je ,,Priručnik” još fascinantniji. I baš kao što opisuje duhovno putovanje i sazrevanje naratora, tako pruža uvid u sazrevanje i kristalisanje piščevih ideja koje će mu kasnije prilično zakomplikovati život, ali doneti jednu od najvrednijih književnih nagrada i upisati ga u kanon najvažnijih pisaca dvadesetog veka.
Izdavač: Laguna
Ocena: 3.5/5
Posts
0 comments:
Post a Comment