Paramparčad – Džejms Frej

Džejms Frej (1969) je američki pisac i scenarista. Poznat je po svojim memoarima „Paramparčad“ i „Moj prijatelj Leonard“ koje je pisao kao produžetak terapije u borbi protiv zavisnosti. Kada je Opra Vinfri uvrstila „Paramparčad“ u svoj čitalački klub, Frej je gotovo preko noći stekao svetsku slavu. Ubrzo se, međutim, našao u centru skandala, kada je na sajtu The Smoking Gun optužen za fabrikovanje činjenica u knjizi (članak možete pročitati klikom OVDE). Frej je na početku poricao sve optužbe, da bi najzad priznao kako knjiga nije u potpunosti bazirana na činjenicama i javno se izvinio razočaranim čitaocima širom sveta. Knjiga, ipak, nije previše izgubila na popularnosti, pa se i dan-danas smatra jednom od najuticajnijih i najčitanijih knjiga o zavisnosti na svetu. Prevedena je na više od 30 jezika, prodata u više miliona primeraka širom sveta, a po njoj se trenutno snima i film.

Kada je dospeo u centar za rehabilitaciju, Džejms je još jednom dotakao dno. Probudio se u avionu, ranjen, bez ikakve predstave o tome gde se nalazi, kuda ide i kako je tu dospeo. Ovo svakako nije prvi put da Džejms ne može da se seti događaja od prethodne noći, niti da pokušava da se skine sa droge i alkohola – gotovo čitav svoj život proveo je kao zavisnik, ali prošlo je mnogo vremena otkako je poslednji put poželeo da promeni svoj način života.

„Ja sam u najtamnijoj tami i udobno mi je ovde. Ne računajući vreme provedeno na klinici, za poslednjih šest godina bio sam trezan ukupno četiri dana. Moji pokušaji da ostanem trezan bili su najblaže rečeno bedni. Uvek je bilo cirke na dohvat ruke, uvek je bilo droge oko mene, uvek sam bio okružen ljudima koji su ih koristili. Ja sam duboko fizički, mentalno i emocionalno zavisan od određenog načina života. Ne znam više ni za šta drugo, ne sećam se više ničega drugog, ne znam da li u ovom trenutku mogu da budem nešto drugo. Plašim se da probam. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao. Mislio sam da su mi opcije ili zatvor ili smrt. Nikad nisam razmišljao o tome da postoji i opcija da prestanem da se radim jer nikad nisam poverovao da mogu. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao.“

Ali pred njim je sada nova šansa, verovatno poslednja. Njegov organizam je u toliko lošem stanju da bi dalja zloupotreba alkohola ili droge značila sigurnu smrt. Pored toga, protiv njega je podignuto i nekoliko optužnica, i činjenica da je u programu za odvikavanje je jedino što bi iole moglo da mu pomogne da ne provede ostatak života u zatvoru. Ipak, kao i svaki zavisnik, Džejms se na početku protivi pravilima centra za odvikavanje i ne želi pomoć koja mu se nudi. On ne zna za drugi način života i dani provedeni u treznom stanju su mu nepojmljivi. Osim toga, kategorički odbija da se priključi anonimnim alkoholičarima i ne prihvata savete da pokuša sa programom 12 koraka. On nije vernik i ne veruje da ga duhovnost može izlečiti, a redovne odlaske na sastanke prosto smatra zamenom jedne zavisnosti drugom. Odbija mogućnost da je zavisnost bolest i da se opravdanje za ovakvo ponašanje može naći u genetskoj predodređenosti. Sa druge strane, Džejms je itekako svestan da ima problem. Zavisan je od droge toliko dugo da je prosto nemoguće ne biti svestan toga. On se ne plaši da to prizna, štaviše, rečenice „Ja sam alkoholičar. Ja sam narkoman. Ja sam kriminalac.“ ponavljaju se u knjizi poput lajtmotiva ili čak mantre. Njegov strah ne leži u suočavanju sa sobom i priznavanjem zavisnosti, već u pokušaju da se te zavisnosti oslobodi. Za nekoga ko je polovinu svog života proveo u nesvesnom stanju, to nije ni čudno, ono od čega je Frej zapravo zavisan jeste zavisnost sama.

„Džejms Frej. Rođen u Klivlendu, Ohajo, 12. septembra 1969. Počeo krišom da gucka alkohol sa sedam godina. Bio trešten pijan prvi put sa deset godina. Povraćao od preterivanja prvi put sa deset. Pušio travu sa dvanaest. Izgubio svest prvi put u četrnaestoj. Sa petnaest hapšen tri puta. Zbog vožnje bez dozvole, zbog vandalizma i uništavanja imovine, zbog pijanstva na javnom mestu i posedovanja alkohola pre punoletstva. Proveo noć u zatvoru. Sa petnaest probao kokain, eside i kristalni met. Hapšen još tri puta u šesnaestoj. Počeo da pije i da se drogira ujutru pre škole. Počeo da prodaje drogu i alkohol svojim ortacima učenicima. Imao rupe u sećanju i povraćao redovno. Još tri puta hapšen sa sedamnaest. Dobio prvu kaznu zbog vožnje pod uticajem alkohola sa 3,6 promenila i postavio okružni rekord. Proveo nedelju dana u zatvoru. Pio i drogirao se svaki dan. U školi, kod kuće, svuda. Povraćao i gubio svest nekoliko puta nedeljno. Po prvi put pokušao da prestane. Doživeo delirijum tremens. Pio da bi mu bilo bolje. Dva hapšenja u osamnaestoj. Prvi put overio od droge, prvo trovanje alkoholom. Ponovo pokušao da prestane, potrajalo dva dana…“

Iako je ovaj deo Frejove biografije prilično preuveličan, niz opisa koji se nastavljaju do trenutka kada je dospeo na kliniku svakako izazivaju jezu jer čitalac zna da, iako to možda nije Frej, ovakvi slučajevi itekako postoje. Slično je i sa ostalim situacijama u knjizi koje su osporavane, kao što je operacija zuba bez anestezije (što jeste bila praksa kada su u pitanju zavisnici na lečenju). Bilo da čitate ovu knjigu kao memoare ili kao roman, utisak je isti. U jednom od intervjua, Frej je rekao da je pojedine situacije opisao onako kako ih je on doživeo, što u tom trenutku možda nije u potpunosti odgovaralo istini. Pozivajući se na umetničku slobodu, priznao je da je svoj lik učinio čvršćim i daleko drskijim nego što je zaista bio. Pa ipak, vrednost ove knjige nije u broju dana koje je autor proveo bez svesti, broju krivičnih prijava, polomljenih zuba i ožiljaka, već u nadi da se zavisnost ipak može prevazići, bez obzira na to koliko situacija deluje beznadežno. Džejmsov happy end, ipak, nije uobičajen i autor na tome konstantno insistira. Klinika u koju je Frej dospeo važi za najuspešniju kliniku za odvikavanje, u kojoj jedan od šest pacijenata zaista uspe da se izleči. Statistika je poražavajuća, ali u skladu sa pričom pred čitaocem. Frej je uspeo, ali većina ljudi koje je upoznao u klinici nije imala toliko sreće.

Džejmsovo odbijanje učestvovanja u programu 12 koraka momentalno je naišlo na kritiku. Do sada se ovaj program pokazao kao najefikasniji u borbi protiv zavisnosti i autorovo insistiranje da je krivica za dotadašnje postupke isključivo njegova, te da se sa njom mora izboriti sam, tumačeno je kao sebičnost i moguć negativan uticaj na zavisnike koji tek treba da počnu sa borbom. Frej kategorički tvrdi da je zavisnost uvek stvar izbora, barem u svom korenu, u smislu da pred čovekom postoji izbor da li će drogu probati ili ne, pa da je, samim tim, apsolutno jedini odgovoran za dalji razvoj situacije. Pa ipak, koliko god insistirao na individualnoj krivici, Frej kroz borbu protiv zavisnosti ne prolazi sam. Osim osoblja koje mu izlazi u susret do te mere da knjiga na kraju zaista deluje kao fikcija, tu su i neočekivano stečena prijateljstva (iznad svih ono sa Leonardom), kao i ljubav u koju se Frej upušta uprkos strogim zabranama klinike. Takođe, susret i pomirenje sa roditeljima igraju ključnu ulogu u autorovom ozdravljenju, susret koji, uzgred, Džejms na početku odbija, sve dok ga klinika ne uceni izbacivanjem iz programa.

Ništa u ovoj knjizi nije ulepšano, zavisnost ni u jednom trenutku nije romantizovana. Fabrikovanje činjenica, naprotiv, služi da stvari učini još mučnijim za čitaoca.

„Zavisnik je zavisnik. Nije važno da li je zavisnik belac, crnac, žut ili zelen, bogat ili siromašan ili negde između, najpopularnija osoba na planeti ili najnepoznatija. Nije važno da li je u pitanju zavisnost od droga, alkohola, kriminala, seksa, kupovine, hrane, kockanja, televizije ili proklete porodice Kremenko. Život zavisnika je uvek isti. Bez uzbuđenja, bez glamura, bez zabave. Nema dobrog provoda, nema radosti, nema sreće. Nema budućnosti i nema bekstva. Postoji samo opsesija koja te sa svih strana saleće i potpuno te savlada. Predstavljanje zavisnosti u lepšem svetlu, trabunjanje o njoj i prikazivanje u lažnoj slavi, ni na koji način, ni u kom obliku nemaju veze s njenom suštinom, a to je jedino važno, istina.“

Stilski gledano, „Paramparčad“ je izuzetno sirovo i jednostavno štivo. Frej se služi kratkim rečenicama, slengom, nepoštovanjem pravopisnih normi, tehnikom toka svesti. Povremeno je teško razlučiti Džejmsove misli od onoga što se zaista događa. Ovakav pristup pisanju doprinosi autentičnosti i čitaocu otvara vrata u unutrašnje stanje zavisnika, u haos pretočen u reči. Halucinacije i unutrašnji sukobi personifikovani su u osećanje koje Frej naziva Furijom, svojim najvećim neprijateljem koji se pojavljuje nenadano i nemoguće ga je kontrolisati. Škrabotine koje se pojavljuju između poglavlja možda govore o stanju zavisnika i više od svih reči napisanih u ovoj knjizi. To je stanje konstantnog haosa, anksioznosti i nemira koji Frej itekako uspeva da prenese na svoje čitaoce. Imajte na umu da čitanje ove knjige nije mačji kašalj, ona je svesno pisana tako da uznemiri i potrese, a na pojedinim mestima čak izazove osećaj mučnine i gađenja.

Ako „Paramparčad“ čitate nakon skandala i autorovog priznanja da događaji opisani u knjizi nisu u potpunosti istiniti, nemate razloga da preskočite ovu knjigu iz straha da biste mogli da se osećate izigrano. Džejms Frej jeste bivši zavisnik koji je imao tu sreću da danas može da govori o svojim iskustvima. Nakon autorovog javnog priznanja, teško je reći šta je od napisanog istina, ali čak i to izvrtanje činjenica dodaje na autentičnosti iskustva – zavisnici su poznati kao ljudi koji su skloni lažima i manipulaciji, a Frej je svojim postupcima samo potvrdio ono što se odavno zna. Osloboditi se zavisnosti ne znači samo prestanak konzumacije opijata, određene posledice i obrasci ponašanja ostaju u čoveku mnogo nakon što određene supstance ispare iz organizma.

Iako neki događaji nisu u potpunosti istiniti, ili su preuveličani, samo iskustvo ostaje stvarno, a poruka koju knjiga nosi ostaje identična. A upravo je ta poruka, kao i način na koji je prenesena razlog što ovu knjigu mnogi već danas smatraju kultnom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Priče za laku noć za male buntovnice – Elena Favili i Frančeska Kavalo

Svet je, čini se, u novom veku objavio rat stereotipima, ali borbi protiv staromodnog, ustaljenog pogleda na svet ne nazire se kraj. Problem sa stereotipima je upravo taj što su duboko usađeni u našu svest, pa čak i oni najotvorenijeg uma ponekad pokleknu. Jedna od gorućih tema, naročito u feminističkim krugovima, jeste način posmatranja uloge žena u društvu. Svet se svakodnevno menja, kalupi se rastežu, ali pitanje doživljaja rodnih uloga, uprkos ogromnom pomaku u prethodnom veku, u određenim društvima kao da je otporno na promene. Koren ovog problema, kao što je to primetila Čimamanda Ngozi Adiči u svom eseju We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati klikom OVDE) mogli bismo potražiti u načinu na koji vaspitavamo svoju decu, kako devojčice, tako i dečake.

Elena Favili i Frančeska Kavalo, novinarka i književnica iz Italije, uočile su sličan problem, a pažnju posebno usmerile na literaturu koju roditelji širom sveta čitaju svojim ćerkama pred spavanje. U većini književnih dela namenjenoj deci (naročito u knjigama starijeg datuma) stereotipi su sveprisutni. Tačno se zna kako devojčice treba da ponašaju i čemu treba da streme; kao paradigma se postavlja lik princeze koja mašta o svom „princu na belom konju“ bez koga je kraj priče u stilu „živeli su srećno do kraja života“ gotovo i nemoguće zamisliti. Zbog toga su rešile da devojčicama širom sveta pruže drugačije priče za laku noć, drugačiji pogled na svet i potpuno drugačije heroine. Nije bilo potrebno da bilo šta izmišljaju – takve žene postoje svugde na svetu i uvek su postojale. I tako je nastala zbirka „Priče za laku noć za male buntovnice“.

„Priče za laku noć za male buntovnice“ sastoje se iz 100 kratkih priča o 100 izuzetnih žena širom sveta, prilagođenih dečjem uzrastu, a svaku priču prati ilustracija buntovnice o čijem životu je u priči reč. Za likovno portretisanje heroina iz ove knjige zaslužno je čak 60 različitih umetnica. Neke od junakinja ove zbirke vrlo su dobro poznate javnosti, kao što su Amelija Erhart, Koko Šanel, Virdžinija Vulf, kraljica Elizabeta I, Astrid Lindgren, Džejn Ostin, Kleopatra i druge, ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste to što nas upoznaje sa ženama koje su se svojim stavovima itekako isticale, a neke od njih čak i promenile tok istorije, iako njihova imena nisu poznata svima. Među njima ima naučnica, vladarki, novinarki i aktivistkinja, ali i devojčica, poput Koj Matis, devojčice rođene u telu dečaka. Svaka od njih je, na ovaj ili na onaj način, verujući u sebe, otvorila put budućim devojčicama širom sveta.

Knjiga je, čim se pojavila još tek kao idejni projekat, svojom originalnošću privukla pažnju javnosti i ubrzo proglašena za knjigu sa najviše donacija u istoriji kraudfandinga. Za manje od dve godine prodata je u više miliona primeraka širom sveta i prevedena na više od 30 svetskih jezika. Činjenica da je u knjigu uključeno 100 žena različitih nacionalnosti, zanimanja i, pre svega, političkih ubeđenja, bila je jasan znak da će knjiga naići na kritike, pa čak i svojevrsnu cenzuru. Najveća buka podigla se oko Aung San Su Ći, političarke iz Mijanmara. Autorke knjige razmatrale su da njen lik uklone iz knjige, zbog političkog skandala i vojne ofanzive u koje je uključena, ali da su ipak odlučile da to ne učine. Pa ipak, pojedini izdavači takve odluke donosili su sami i određena imena koja su im se činila nepogodnim za svoju publiku, zamenila imenima drugih žena.

Tu prvenstveno mislim na naše, srpsko izdanje. Kada sam čitala knjigu bila sam oduševljena činjenicom da je žena iz Srbije dospela u ovako uzak krug buntovnica. U pitanju je Jelena J. Dimitrijević, književnica i svetska putnica (za čiji portret je zaslužna Selena Danilović). Ubrzo sam, međutim, saznala da njena priča ne postoji u originalnom izdanju, pa samim tim ni u prevodima, i da je zauzela mesto koje u originalnoj zbirci pripada Hilari Klinton. Pozdravljam ideju da se neka od žena sa naših prostora nađe na stranicama ovakve knjige (ima ih toliko koje to zaslužuju!), ali ne na ovaj način. Na stranu razlozi zašto je baš Hilari izbačena iz srpskog izdanja i da li su ti razlozi opravdani ili ne, ovakav tip cenzure ne čini mi se primerenim za knjigu čija je osnovna ideja borba protiv umanjivanja značaja i uloge žena u svetu. Svaka zemlja, sigurna sam, mogla bi naći prigovore na neku od priča, pa čak i svaki čitalac, koji bi opravdano mogao da smatra da je neka ličnost nezasluženo izostavljena. Ovakvo prepravljanje jeste cenzura, bez obzira na razloge zbog kojih se vrši.

Autorke „Priča za laku noć za male buntovnice“ itekako su svesne da na svetu ima mnogo više od samo 100 žena koje zaslužuju da se nađu u ovakvoj zbirci i upravo je to razlog zašto su „Priče za laku noć“ vrlo brzo dobile i svoj drugi tom (čiji prevod još uvek očekujemo). Ove knjige svakako zaslužuju da se nađu na noćnom stočiću svake devojčice (pa i dečaka, zašto da ne?), da ih podstaknu da sanjaju velike snove i podsete da su snovi ostvarivi.

Svim malim buntovnicama sveta:

Sanjajte ambicioznije

Ciljajte više

Borite se jače

A kada ste u nedoumici, zapamtite

U pravu ste.

Izdavač: Vulkan

Ocena: 5/5

Pogrebni običaji - Hana Kent

Hana Kent (1985) je australijska književnica. Suosnivač je australijskog književnog žurnala Kill Your Darlings. Godine 2011. osvojila je nagradu za najbolji neobjavljeni rukopis „Pogrebni običaji“, koji je nakon objavljivanja, 2013. godine, postigao ogroman uspeh i autorki doneo brojna priznanja i nagrade. Trenutno se po ovom romanu snima i film. Pored „Pogrebnih običaja“, Hana Kent je objavila još jedan roman – The Good People (2016).

Hana Kent je kao tinejdžerka putovala na Island, gde je prvi put čula priču o Agnes Magunsdoutir, ženi koja će godinama kasnije postati glavna junakinja njenog prvog romana. Agnes je bila poslednja osoba na Islandu nad kojom je izvršena smrtna kazna, na koju je osuđena zbog učešća u ubistvu 1828. godine. Sekira kojom je pogubljena danas se nalazi u jednom od islandskih muzeja, zajedno sa brojnom dokumentacijom o ovom slučaju koji je autorka koristila za građu svog romana. „Pogrebni običaji“ opisuju poslednje dane osuđenice na smrt, koje Agnes provodi na farmi porodice Jounson, gde uz redovne posete sveštenog lica čeka izvršenje smrtne kazne.

Vest da će osuđenica svoje poslednje dane provesti baš na njihovoj farmi, porodica Jounson dočekuje onako kako se to može i očekivati. Agnes je ubica, bezbožnica, poremećena osoba, možda i veštica sa kojom će porodica morati da deli svoj dom. Njena pojava na farmi izaziva strah i jezu (kao i znatiželju okoline), ali dani koji će porodica provesti sa Agnes probudiće i sasvim neočekivane emocije – empatiju i samilost – i ovi, najpre hladni i uznemireni ljudi, vezaće se za zločinku više nego što su to ikada mogli i da zamisle.

Praksa ovakvog vida „utamničenja“ uključivala je i redovne posete sveštenog lica čiji je zadatak bio da u duhovnom pogledu pripreme osuđene za kaznu koja im predstoji. Agnes je, na opšte čuđenje, zahtevala pastora Toutija, mladog i neiskusnog duhovnika, koji će u romanu služiti kao medijum kroz koji čitalac saznaje Agnesinu stranu priče.

„Rekli su da moram umreti. Rekli su da sam ukrala čoveku dah, pa sad oni moraju da ukradu moj. Zamišljam stoga da smo svi mi plamen sveće kolebljiva sjaja, treperav u tami i leleku vetra, i u pomrčini sobe čujem korake, strašne korake što se približavaju dolazeći da me ugase i oteraju moj život od mene u sivom pramenu dima. Iščeznuću u noćnom vazduhu. Sve će nas ugasiti, jedno po jedno, dok im na kraju ne ostane samo sopstvena svetlost da se u njoj vide. Gde ću ja tada biti?“

Iako spor, trom i mračan (opisi islandskih predela samo pospešuju tmurnu atmosferu), roman postiže izvesnu dinamiku smenom pripovedača. Ovo je prvenstveno Agnesina pripovest, pa njen glas autorka čitaocu upućuje direktno, kroz prvo lice, ali njenu sudbinu zajedno sa njom proživljavaju i drugi – porodica Jounson i pastor Touti – čije utiske o vremenu provedenom uz zločinku čitamo u trećem licu. Lični doživljaji pojedinaca presečeni su istorijskom dokumentacijom o slučaju kojom počinje svako poglavlje, koja služi da čitaoca podseti da je pred njim priča zasnovana na istinitom događaju.

Poglavlja u kojima priču pratimo kroz oči Margrjet Jounson i pastora Toutija, upoznaju čitaoca sa islandskim običajima, mišljenjem javnosti o slučaju zločinke i utiskom koji Agnes ostavlja na okolinu. Poglavlja u kojima Agnes dobija priliku da se oglasi direktno, haotična su i nesređena, pisana uz prizvuk lirskog, te prilično autentično prikazuju um nekoga ko zna da su mu dani odbrojani. Njene emocije se smenjuju bez ikakvog reda. Jednog dana je mirna, potpuno hladnokrvna, a već sledećeg preplašena i na ivici histerije; u pojedinim trenucima je puna prezira prema okolini, a onda najednom, krhka i ranjiva kao dete, svesna da je, iako konstantno u društvu, potpuno sama na svetu. Ovi segmenti, u kojima se Agnes gubi u sopstvenim mislima, neki su od najuspelijih delova u romanu:

„Oni koje ne odvlače silom u smrt ne razumeju kako srce narasta u nešto grubo i oštro, sve dok se ne pretvori u gnezdo od kamenja sa samo jednim šupljim jajetom u sebi. Jalova sam; iz mene više ništa neće narasti. Ja sam mrtva riba što se suši na hladnom vazduhu. Ja sam mrtva ptica na obali. Suva sam, nisam sigurna da ću krvariti kad me odvuku tamo da se sretnem sa sekirom. Ne, još sam topla, krv mi još urla u venama poput vetra, drmusa prazno gnezdo i pita kud su otišle sve ptice, kud su otišle?“

Agnes Magunsdoutir je pogubljena 1830. godine – to je informacija uz koju čitalac počinje čitanje „Pogrebnih običaja“, pa je samim tim kraj romana izvestan. Čak i vremenski tok radnje upućuje na to. Agnes je na farmu stigla u rano leto, kada počinje odbrojavanje dana do pogubljena koje je zakazano za prve dane zime. Njene poslednje dane na zemlji simbolično prati smena godišnjih doba, priroda koja vene i vazduh koji postaje sve hladniji. Ali i uprkos unapred poznatom načinu na koji će se priča završiti, čitalac je konstantno napet i nada se preokretu. Pretpostavka njene nevinosti konstatno je prisutna i upravo je to ono što kraj romana čini toliko snažnim. Poslednje stranice romana posebno su mučne – to je trenutak kada Agnes korača ka mestu izvršenja svoje kazne. Hana Kent uspeva da te poslednje trenutke dočara izuzetno sirovo i verno – uz sve traume uma koji konačno postaje svestan da je kraj pred njim, uz poslednji nagon za preživljavanjem, um koji se opire, telo koje popušta pred strahom. Sve do poslednjeg pogleda osuđenice u nebo i zvuka zamaha i pada sekire. Zvuka koji će poslednji put zaparati islandski vazduh.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Đavolji nakot – Margaret Atvud

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”,  „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom klikom OVDE.

Njen najnoviji roman „Đavolji nakot”, deo je projekta Hogart Šekspir i predstavlja savremenu verziju „Bure”, jedne od poslednjih drama koje je Šekspir napisao. U tekstu koji je Margaret Atvud napisala povodom učestvovanja u ovom projektu, naglasila je da je „Bura” bila njen prvi, automatski izbor. Ono što joj je kod ove drame delovalo posebno privlačno, kaže, jeste veliki broj otvorenih pitanja u tekstu, kao i izuzetno kompleksni likovi koji pružaju mogućnost za nove interpretacije. Kada je trebalo da počne da piše, uhvatila ju je panika. Kako osavremeniti „Buru” i od nje napraviti realnu priču? Više ne postoje neotkrivena ostrva, a tehnologija je toliko uznapredovala da je teško pomisliti da bi neka važna ličnost mogla godinama ostati nasukana na pustom ostrvu. Posle nekoliko čitanja originala, gledanja modernih ekranizacija i čitanja drame od pozadi, Atvudova je dobila ideju: radnja će biti smeštena u zatvoru.

„Đavolji nakot” je priča o Feliksu Filipsu, nekada važnom i priznatom pozorišnom reditelju koji je na vrhuncu svoje slave doživeo strašnu izdaju svojih kolega i završio sam, zaboravljen, na ivici očaja. Dvanaest godina nakon sloma karijere, Feliksu se pruža bedna prilika da bude vođa pozorišne trupe u zatvoru. Prilika koju će on iskoristiti da se osveti onima koji su ga izdali, ali i da konačno na scenu postavi Šekspirovu „Buru”, predstavu koja je trebalo da predstavlja vrhunac njegove karijere.

Za razliku od većine njenih kolega koji su učestvovali u ovom projektu, Margaret nije odlučila da doslovno prenese priču originala u savremeno doba. Ona je, umesto toga, „Buru” raslojila i čitaocima pružila priču u priči u priči. Da, dobro ste pročitali. Prvi sloj čini priča o Feliksu koji doživljava nešto slično Prosperovoj sudbini, drugi sloj je original umetnut u roman, odnosno tumačenje „Bure” od strane zatvorenika, i njihovo izvođenje predstave (koja je ujedno i Feliksova osveta) i na kraju, veoma zanimljivo, svojevrstan nastavak originalne priče, dat kroz eseje zatvorenika o sudbini likova koje su tumačili nakon radnje odigrane u originalu.

Odabir režisera za junaka koji bi trebalo da predstavlja Prospera je veoma inteligentan. Nešto slabiji pisci bi možda upali u klopku pisanja o mađioničaru, ali ne i Atvudova. Ona lukavo primećuje da je upravo Prospero taj koji je izrežirao čitavu dramu koja se odvija u „Buri”:

„Je li ostrvo čudesno?, pita se Feliks. Ostrvo je mnogoštošta, ali i između ostalog i nešto što on nije spomenuo: ostrvo je pozorište. Prospero je režiser. On na pozornicu postavlja komad, u kojem se krije drugi komad. Ako njegova čarolija uspe i komad dobro prođe, dobiće ono za čim mu srce žudi. Ali ako ne uspe…”

Feliksova situacija je identična, a vodi ga ista sila koja vodi i Prospera: osveta. Prosperova ćerka, Miranda, implementirana je u roman u dva nivoa. Feliksova ćerka, takođe nazvana Miranda, nije među živima, ali je sveprisutna (njena smrt može aludirati na dubok san iz originala, a njen duh se lako može povezati sa Arijelom), ali Mirandin lik u predstavi tumači mlada glumica koja i sama igra ulogu u onoj većoj, Feliksovoj životnoj predstavi. Zatvor je, takođe simbolički posmatrano, idealno mesto za smeštanje modernu verzije „Bure”, jer ostrvo je, kako Atvudova primećuje u romanu, jedna velika tamnica, ne samo za Prospera, već i za likove poput Kalibana i Arijela, koji žude za slobodom.

Jednom od glavnih odlika pozorišta, još od vremena Aristotela, smatrala se katarza koju gledaoci tokom gledanja predstave proživljavaju. Ta ista katarza je upravo ono čemu streme i Feliks i Prospero, dok dirigentskim palicama upravljaju događajima oko sebe. Pozorište ima i vaspitan momenat i zbog toga je preporučen zatvorenicima, ali Margaret Atvud ide korak dalje, pa Feliks svojim zatvorenicima ne samo da brani vulgarnosti i psovke, već ih ohrabruje da koriste uvrede i psovke koje je u delu koristio sam Šekspir. Ovo se pokazuje kao izuzetno zabavna zamisao, ne samo za likove u romanu, već i za čitaoca. Naslov koji Atvudova bira za svoj roman, „Đavolji nakot”, upravo je jedna od tih psovki.

Iako nema sumanje da bi Margaret Atvud mogla da obradi bilo koju od Šekspirovih drama, „Bura” se nekako čini kao idealan izbor, s obzirom na to da je kao autorka verovatno najpoznatija upravo po svojim distopijskim romanima (a „Bura” zapravo jeste distopija). Ipak, Atvudova je odlučila da fantastiku ostavi po strani, ali tako da magija ipak bude prisutna u romanu i to ona po kojoj je Šekspir slavan – magija pozorišta. Sa druge strane, njeno tumačenje drame, dato kroz rasprave zatvorenika o delu, kao i u esejima o onome što se moglo dogoditi Šekspirovim junacima nakon što se zavesa spusti, nateraće svakog ljubitelja „Bure” da ponovo pročita dramu i iznova promisli o onome što je u njoj napisano.

„Đavolji nakot” verovatno nije najbolji roman koji je Margaret Atvud ikada napisala, ali je zasigurno najbolji (barem za sada) u ediciji modernih verzija Šekspirovih dela.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Mesečni favorit – jun

Zalaufala se ova 2018. godina, kao da je neko juri. Dok se okreneš – prođe polovina. Kažu da vreme brže prolazi što si stariji i (možda sam već ovo pisala, ali) ja ne smem da zamislim kako će biti kada napunim 60. Polovina godine, baš kao i njen sam kraj, kao da zovu preispitivanje i sabiranje utisaka. Meni je ova godina bila sasvim ok (da je ne ureknem), mada jesam utanjila sa čitanjem. Mislim da je problem u tome što sam naprasno postala dnevna ptica (što bi se reklo morning person). To traje već neko vreme (ne znam kada se tačno dogodilo), ali još uvek nisam uspela da reorganizujem vreme za čitanje. Najčešće čitam pred spavanje, a sada uglavnom u krevet ležem toliko umorna da jedva da mogu da pročitam nekoliko strana. Mada opet, kada pogledam broj pročitanih knjiga u prvih šest meseci (35), nije to toliko strašno.

Rešila sam, u skladu sa polugodišnjim preispitivanjem, da malo promenim koncepciju ove rubrike i da vam uz naslove koje sam pročitala dam bar neki kratak opis. Ovoj odluci je doprinela činjenica da prilično kasnim sa recenzijama, pa osećam da vam dugujem barem kratak komentar o pročitanom.

U junu sam pročitala samo četiri knjige, a evo i o kojim naslovima je reč (zajedno sa kategorijama za izazov, naravno):

1. Đavolji nakot, Margaret Atvud (poklonjena/pozajmljena knjiga) – Možda ne najbolji roman koji je Atvudova ikada napisala, ali svakako najbolji (za sada) iz edicije Hogart Šekspir. U pitanju je autorkina interpretacija „Bure“ , u kojoj je pokazala da savremena verzija neke priče ne mora biti samo smeštanje te priče u savremeno doba. Naprotiv. Sledeća recenzija na blogu će biti upravo o ovom delu!

2. Pogrebni običaji, Hana Kent (preporuka od nekoga ko je učestvovao u izazovu) – Na društvenim mrežama sam već rekla da me ovaj roman veoma podseća na „Alijas Grejs“ Margaret Atvud, a to mu je, verujte, samo plus. „Pogrebni običaji“ su priča o poslednjim danima žene osuđene na smrt. Ne baš lagana tema, ali roman koji se dosta brzo čita, sve dok ne počnu glavobolje zbog pokušaja mozga da savlada sve one islandske toponime.

3. Priče za laku noć za male buntovnice, Elena Favili i Frančeska Kavalo (knjiga koju potpisuju dva autora) – Ovo je zaista divna knjiga i trebalo bi da se nađe na noćnom stočiću svake devojčice. Priče su vrlo kratke, jezik je prilagođen deci, a svaka govori o jednoj ženi koja je na ovaj ili onaj način okarakterisana kao buntovnica.

4. Shades of Grey, Jasper Fforde  (omiljena boja u naslovu) – Ne, nisu ONE nijanse sive, ali kada vam je omiljena boja siva i dobijete ovakav zadatak, nemate baš mnogo izbora. Shades of Grey je distopijski roman o mestu u kojem su ljudi klasifikovani po sposobnosti da razaznaju boje. Svet koji je Ford osmislio temelji se na skupu strogih i sumanutih pravila poput zabrane kašika i knjiga, kao i unapred ugovorenih brakova kako bi određene porodice održavale svoj spektar boja, a samim tim i svoje mesto na društvenoj lestvici.

Favorit je, kao što ste možda naslutili, zbirka priča o izuzetnim ženama „Priče za laku noć za male buntovnice“. Ne samo da je odlična literatura za decu (i za dečake, zašto da ne?), već i mi odrasli možemo nešto novo da naučimo iz ove knjige. Sigurna sam da ćete naići bar na jedno ime koje vam nije poznato. A pošto na svetu ima mnogo više od 100 izuzetnih žena, objavljen je i drugi deo, jednako lepo ilustrovan. Svaku priču prati vizuelni portret buntovnice o kojoj je reč, a neke ilustracije su toliko lepe da nećete moći oči da odvojite od njih. Imam malu zamerku na jedan detalj u domaćem izdanju, ali o tome ću u recenziji koju ćete uskoro čitati na blogu.

Šta ste vi čitali tokom juna? Da li se neka knjiga posebno izdvojila? Šta mislite o ideji da ovi postovi budu malo duži? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3