24 sata u starom Rimu – Filip Metizak

Filip Metizak (1958) je britanski pisac i predavač na Institutu za kontinuirano obrazovanje Univerziteta u Kembridžu. Doktorirao je u oblasti rimske istorije na Oksfordu, a danas se bavi istraživanjem u oblasti antičke istorije. Autor je više od 20 knjiga od kojih su najpoznatije ,,U starom Rimu sa pet denarija dnevno” (2007) i ,,Grčki i rimski mitovi” (2010).

,,24 sata u starom Rimu” je istorijski osvrt na jedan sasvim običan dan na rimskim ulicama. Metizak je za svoju knjigu izabrao leto 137. godine, vreme Hadrijanove vladavine, kada je Rim bio na vrhuncu moći. Autor je želeo da prikaže manje poznatu stranu Rima. Kroz 24 poglavlja Metizak slika Rim kroz živote ljudi koji nikada nisu dospeli u istorijske udžbenike a zapravo su bili duša grada, oni koji su ga činili onakvim kakav je bio. Niko od njih preterano ne mari dokle dosežu granice carstva i kako napreduju osvajanja. Oni samo gledaju kako da preguraju dan, zarade za hleb, osvoje ljubav voljene osobe, itd – baš kao i bilo ko od nas.

Polazeći od šestog časa noći, po rimskom računanju vremena (odnosno od ponoći po današnjem), Metizak započinje priču o jednom danu rimske prestonice, predstavljući nam grad iz perspektive 24 različita lika. Svakim satom upoznajemo po jednog: bludnicu, roba, pekara, astrologa, pravnika i druge predstavnike najrasprostranjenijih zanimanja tog doba, ali glavni junak ove knjige je, kako i sam autor kaže, upravo grad Rim.

,,Ljudi čine grad: građevine i spomenici kojima će se diviti potonji naraštaji turista sekundarni su, važni samo kao fizički eho ljudi koji su ih sagradili i živeli među njima. Iz tog razloga u ovoj knjizi nema mnogo spomenika. Zgrade na koje nailazimo nisu niz sterilnih ruina, već jedan deo živog, višeslojnog i izazovnog okruženja.

Isto tako dvadeset četvoro ljudi koje danas upoznajemo nisu samo stanovnici Rima – oni, i stotine hiljada njima sličnih, jesu Rim. Ova knjiga nije pokušaj da se rekonstruišu sati u danu dvadeset četvoro rimskih pojedinaca – ona nastoji da rekonstruiše deo života samog grada odraženog u dvadeset četiri od hiljada i hiljada njegovih lica.”

Iako svaki od Metizakovih junaka ima ime, ponekad izmišljeno, ponekad pozajmljeno iz istorijskih zapisa, svi oni predstavljaju paradigmu jednog zanimanja i načina života. Tako Metizakova knjiga stoji na granici istorijske fikcije i nefikcije – likovi su možda izmaštani, ali prikaz njihovog života izuzetno je veran. Kako bi knjiga dobila na edukativnom karakteru, Metizak često umeće citate iz knjiga najpoznatijih rimskih pisaca i hroničara, kao što su Apulej, Katul, Seneka, Kvintilijan, Petronije i drugi, i na taj način približava čitaocima rimske običaje i svakodnevnu kulturu. U opisu prostorija po kojima se njegovi likovi kreću, oslanja se na arheološku građu i često svoje navode potkrepljuje fotografijama i nacrtima kako bi publici olakšao vizuelizaciju tadašnjeg izgleda grada.

Čitajući ovu knjigu nećete saznati mnogo o onome što ste o starom Rimu učili u školi, uostalom, Metizaku to nije bila ni namera. Zato nema mnogo govora o aktuelnim ratovima, važnim zvaničnim dokumentima, granicama carstva, itd. Umesto toga, dobijate uvid u privatnu istoriju Rima i svakodnevici njegovih građana koji se takvim stvarima nisu preterano opterećivali.

Prvi lik kog upoznajemo je noćni stražar Petronije Brevis. Noćna straža Rima (Vigelis) imala je dvojaku ulogu: noću su bili zaduženi za održavanje reda i mira na ulicama, ali glavno zanimanje bilo im je sprečavanje požara. Njihov zadatak je, naravno, gašenje požara, za šta su koristili vatrogasno vozilo koje je pomoću poluge izbacivalo vodu i tako gasilo vatru, ali i pokušaj da se potencijalni požar spreči. Straža je imala gotovo neograničena ovlašćenja. Ukoliko bi procenili da ste nemarni i da svojom nemarnošću možete izazvati požar, imali bi pravo da vam provale u kuću, naplate vam kaznu ili vas čak i fizički kazne. Kao razlog za ovako drastične mere, Metizak navodi čuveni veliki požar u Rimu tokom 64. godine. Vatrogascima je trebalo čak šest dana da ugase vatru, a do tada je više od četvrtine grada bilo potpuno uništeno. Ipak, požari se ne događaju svakog dana, pa straža mora da rešava razmirice trgovaca, prevoznika robe i ostalih svadljivih Rimljama, kakvih je, čini se, bilo mnogo. Na kraju poglavlja Brevis i njegova straža upravo kreću da reše zastoj na putu izazvan svađom prevoznika robe i time počinje naredni sat, i novo poglavlje čiji je glavni junak upravo jedan od tih prevoznika.

Čitava knjiga, zahvaljući ovako suptilnim prelazima s poglavlja na poglavlje, dobija oblik celine i samim tim se znatno razlikuje od standardnih istorijskih priručnika. Ovakvim preklapanjem Metizak postiže sliku Rima kao jednog tela koje čini sijaset manjih celina. Svaka od tih celina ima svoju zasebnu funkciju, ali ponekad se oslanjaju jedna na drugu i zajedničkim radom čine telo onim što jeste. Baš kao što stanovnici Rima čine sam Rim.

Na primer, pralja Taida koja rukovodi najvećom vešernicom u gradu, ne samo da je prikaz ovog zanimanja, već, interesantno, i osoba od koje zavisi veliki deo rimskog stanovništva. Rimljani nisu sami prali svoj veš, već su prljavu odeću odnosili u gradske vešernice. Ako šetate Rimom nema šanse da ćete promašiti ovakav objekat – neprijatan miris koji se širi iz vešernica toliko je jak da robovi koji ostavljaju veš trčećim korakom izlaze iz njih. Rimljani nisu voleli smrad, zbog toga su kožarske radionice proterali iz grada, ali pranje veša je svakodnevan posao, tako da ove male smrdljive prostorije postoje gotovo na svakom ćošku. Da li ste znali kako je tekao proces pranja veša u Rimu? Verovatno ne. Naime, Taidina vešernica (fullonica) je sasvim uobičajena i predstavlja paradigmu vešernica tog doba:

,,To je velika, prostrana zgrada, projektovana tako da uhvati svaki dašak vetra i prenese ga u unutrašnje prostorije. Kao i sve valjarke sukna, i Taida svim snagama nastoji da svojim radnicima dopremi svež vazduh iz prostog razloga što bi u suprotnom verovatno pomrli.”

Taj teški miris izaziva mešavina sumpora i mokraće. Mokraća je bila osnovno sredstvo pranja, naročito kada su u pitanju bele toge i košulje. Svemu tome treba dodati i miris raznih namirnica koje se dodaju pri pranju kako bi se zadržala boja tkanine. Rimljani su odeću bojili prirodnim putem pa bi se boja ispirala sa svakim pranjem. Jedan od zadataka pralja bio je da se to ne dogodi, pa bi se u ogromne bazene u kojima bi se odeća potapala dodavali sastojci koji bi održavali boju svežom. Tako je za svaku boju postojao drugi bazen. Za narandžastu boju, na primer, smeši za pranje dodavale su se i ljuske komorača i crnog luka. Kao što možete da zamislite, miris koji se širio iz takvog bazena nenaviknutim prolaznicima verovatno bi izazvao mučninu.

Pored ovakvih, manje poznatih, ali svakodnevnih opisa, Metizak se dotiče i pojedinih rimskih misterija i približava ih čitaocima. Takva su poglavlja koja opisuju rimsku vestalku koja odlazi po vodu, astrologa koji izrađuje natalnu kartu ili sveštenicu koja priprema žrtvu. Ma koliko ovakve radnje zammišljali kao svete i misteriozne, treba se setiti da su i njih obavljali obični smrtnici, ljudi od krvi i mesa. Tako vestalke radije biraju sveti čin odlaska po vodu sa izvora nego čuvanje večne vatre. Taj posao je dosadan, pa ako vestalka zaspi i dozvoli da se vatra ugasi, čeka je ozbiljna kazna. S druge strane, ako se voda iz ćupa prospe, problem se može rešiti jednostavnim vraćanjem do izvora. Rimljani su verovali u astrologiju i često su za svoje nedoumice tražili pomoć u zvezdama, ne samo obični stanovnici, već i carevi. Astrolozi su bili na glasu i lepo su živeli, ali šta kada neko uticajan ne želi da čuje ništa osim onoga što je sam zamislio u svojoj glavi? Pa, zavisi od toga koliko je uticajan, razume se, ali astrologu je od procenta tačnosti izrečenih sudbina mnogo važnija sopstvena glava, pa će ponekad prosto zaobići istinu i udovoljiti klijentu.

Posebno je zanimljivo poglavlje o sveštenici boginje Izide, koja u dvanaestom satu tog letnjeg dana sprema svečanu večeru. Saznaćete kako se poštuje Izida, gde su joj bili najpoznatiji hramovi i šta sve sveštenice ne smeju da jedu i zbog čega. Saznaćete, takođe, da čak ni one nisu gadljive na novac i da će poneka od njih prinošenje žrtve iskoristiti da dodatno zaradi:

,,Prvobitno bi sveštenica glavu životinje bacila u Tibar. Nakon što je više puta gledao kako ona to čini, međutim, azijski kasapin iz iste ulice dao je dobru ponudu za glave žrtvenih životinja. Nakon što se posavetovala s hramom, sveštenica je otkrila da je taj isplativiji oblik uklanjanja glave religiozno takođe ispravan, pa očekuje da se sutra ujutro malo cenka oko ostatka svoje žrtve.”

,,24 sata u starom Rimu” predstavljaju zaista uzbudljivu posetu ovom drevnom gradu i čini istoriju mnogo zanimljivom od one kakvu pamtimo iz školskih dana. Šetajući po uskim ulicama Rima zajedno sa njegovim stanovnicima naučićete odakle je Taida nabavljala urin, kako je izgledao jedan tipičan školski čas, kako su funkcionisali rimski satovi, kako se pravio rimski hleb (u knjizi vas čeka čak i recept za hleb pronađen u ruševinama Pompeje) i mnogo toga drugog. Možda vam ova knjiga neće pomoći da položite neki ispit (ili kontrolni) iz istorije, ali svakako će vam pomoći da se bliže i intimnije upoznate sa srcem jedne od najvećih civilizacija sveta.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Bez daha – Dimitris Sotakis

Dimitris Sotakis (1973) je grčki pisac. Do sada je objavio osam romana i jednu zbirku kratkih priča, a brojne njegove pripovetke su objavljivane u antologijama savremene grčke proze. Dobitnik je nekoliko nagrada od kojih je najznačajnija nagrada grada Atine za književnost (za roman ,,Bez daha”). Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem sa kineskog jezika. Recenziju Sotakisovog romana ,,Priča o supermarketu” možete pročitati OVDE.

Radnja romana ,,Bez daha” počinje kada neimenovani junak, ujedno i narator, prihvati donekle sumnjiv, ali izuzetno isplativ posao. Nakon dvočasovnog čekanja u hladnim hodnicima firme, konačno će mu se neko obratiti i ponuditi interesantan predlog. Umesto raspitivanja o završenim školama i radnom iskustvu, junak će biti upitan o veličini svog stana. Naime, to i jeste ono što poslodavac traži: nekoga ko će biti voljan da firmi ,,pozajmi” svoj stan na određeno vreme, a zauzvrat će dobiti popriličnu količinu novca.

,,‘Čekajte... Šta će vam moj stan? Šta ja treba da radim?’ ‘Pa rekao sam vam, apsolutno ništa. Pozajmićete nam ga... da, upravo tako, pozajmićete nam stan i to je sve.’ ‘A ako vam ga pozajmim, gde ću ja biti?’ – pitao sam ga u nameri da se i ja uključim u njegovu igru. ‘Pa tamo, tamo, niko vas ne tera... uostalom u tome i jeste stvar.’ Nakašljao sam se. Skinuo sam i šal. ‘Izvinite... plaćaćete me da boravim u sopstvenom stanu... i na šta mislite kada kažete da treba da vam ga pozajmim? Hoćete li i vi da stanujete sa mnom?’ ‘Naravno da ne’, reče i nasmeja se glasno, kao da se obraća nekome ko je stvarno glup i ne shvata nešto što je očigledno. ‘Vidite, u pravu ste što ne shvatate’, korigovao je malo svoje ponašanje, uviđajući da sam počeo da negodujem zbog ovog neočekivanog toka razgovora. ‘Naša firma već dugi niz godina sprovodi razna istraživanja... kako da vam to približim... neko bi mogao da je jednostavno opiše kao firmu za skladištenje, ali nije baš tako. Ako se dogovorimo i vi dobijete posao, počećemo da prenosimo neke stvari u vaš prostor... uz naknadu, naravno.’”

Ako vam zaplet romana deluje kao nešto što je osmislio sam Kafka, na dobrom ste putu. Nakon što junak prihvati ponudu i svojoj devojci i najboljem drugu ispriča šta mu se dogodilo, svi će biti u neverici, ali će podržati njegov pokušaj da zaradi novac. Iz konteksta shvatamo da narator nije u zavidnoj finansijskoj situaciji i da mu iznos koji je ugledao na ugovoru može promeniti život iz korena. Kada mu na račun legne prva uplata, nakon što radnici firme u njegov stan donesu prvi deo nameštaja, on će oberučke prihvatiti ovaj velikodušan dar sudbine i već će u mislima krenuti da slika svoju svetlu budućnost: zajednički dom u kom će živeti sa svojom devojkom, bolja zdravstvena nega neophodna bolesnoj majci, život bez strepnje i pristup luksuzu o kom ranije nije mogao ni da sanja.

,,Dakle, postojao je i za mene jedan deo života, držao sam budućnost u svojim rukama, stići ću do kraja puta tog sna, zahtevaću sve ono što mi pripada. Bilo je već dosta toga što sam očekivao od života, osećao sam se snažno, spreman da i ja postanem član ljudske zajednice, jedan normalan čovek sa željama i ambicijama, daleko od vekovnog straha od neuspeha i mučeničkog osećaja marginalizovanosti.”

Isporuke iz dana u dan postaju učestalije, a sa njima i priliv novca. Posao iz snova polako postaje noćna mora, dok se junak s mukom probija kroz svoju dnevnu sobu, zatrpanu nameštajem. Ipak, razum pobeđuje: nakon samo nekoliko meseci će biti bogat i s osmehom će se sećati ove male neprijatnosti. Zahtevi nadređenih postaju sve neobičniji, sve dok mu jednog dana ne saopšte da mu je zabranjeno da izlazi iz stana do daljnjeg pošto će isporuke postati još češće i nepredvidljivije. Radnici će unositi sve kabastiji nameštaj, u po dana i noći , i neće se obazirati na njegove savete o rasporedu, kako bi se uštedelo na prostoru. Ugovor je potpisan i novac uredno stiže, zar ne? Niko od njega ne traži da se meša u nešto što nije njegov posao.

Sa svakim novim komadom koji mu radnici donose u stan, junak gubi malo od slobode za kojom toliko stremi, gubi delić svog dostojanstva i identiteta. U tome je srž apsurdne situacije u kojoj se nalazi. On pristaje da se žrtvuje kako bi ispunio svoj cilj o lagodnom životu, izdržava sumanutu sadašnjost zarad snova o boljoj budućnosti. Čak i odnos njegove devojke prema situaciji napreduje u nezamislivom smeru. Najpre je sumnjala i bila protiv, da bi, kako situacija postaje sve gora, bila sve ravnodušnija, kao da je i sama deo tog ,,istraživanja” koje je poslodavac pomenuo na početku. U trenutku kada je junakova egzistencija ograničena na puko obitavanje, bez mogućnosti da se kreće ili čak da se sam hrani, ona je potpuno smirena, kao da se ne događa ništa neobično, kao je to sve samo ružan san iz kog će se junak pre ili kasnije probuditi.

Činjenica da je cilj delanja misteriozne firme zapravo istraživanje, veoma je važna za čitanje romana. Kada junak bude primoran da ne izlazi iz pretrpanog stana, u stanu su, osim njega, zatvoreni i brojni službenici koji se svakodnevno provlače kroz gomile nameštaja, prate svaki njegov pokret i reakciju i sve to vredno zapisuju. Predmet istražvanja u romanu nije jasno definisan, naprotiv, samo je ovlaš pomenut, jednako misteriozno kao i sve ostalo što ta firma radi. U jednom od razgovora nadređenih sa junakom, pisac daje naznake onoga što se zapravo događa:

„‘Svrha ove naše firme je skoro sveta. Godinama činimo sve što je u našoj moći da održimo ovaj poredak...’ ‘Na šta mislite? Koji poredak?’, upitah s čuđenjem. ‘Održavamo vaše snove u životu.’ ‘Vaše snove...’ – ponovio sam. ‘Na čije se to snove odnosi?’ ‘Pa na vaše snove... na snove vas ljudi’, odgovorio mi je kao da razgovara sa nekim čija je inteligencija ograničena.”

Sotakisov bezimeni junak je hiperbolizovana slika savremenog čoveka. Pristanak na sumnjive uslove je očekivan i predstavlja globalni san o lakoj i brzoj zaradi, bogaćenju bez teškog rada. Njegova opsesija novčanom stabilnošću čini ga spremnim na sve, čak i na potpuno poniženje i gubljenje slobode. Apsurd kojim je obavijen svet Sotakisovih junaka rešenih da se po svaku cenu dokopaju lagodnijeg života postaje lajtmotiv njegovog stvaralaštva (u romanu ,,Priča o supermarketu” se uočava slična premisa – junak je toliko opsednut željom za ostvarivanjem da prosto ne vidi stvarnost u kojoj obitava) i ma koliko delovao neverovatan, nije zaista. Svedoci smo vremena u kom su ljudi spremni na sve i svašta kako bi se dočepali bogatstva i slave (život u zatvorenom, ograničenom prostoru pred večito budnim okom kakvo je osmislio Orvel, samo je jedan od primera). Kada junak romana na kraju doslovno ostaje zatrpan ispod gomile nameštaja, bez mogućnosti da samostalno obavlja osnovne fiziološke funkcije, napolju izbija pobuna zatvorenika koja postepeno iz nereda prerasta u pravi građanski rat. Na kraju romana apsurd dostiže svoj vrhunac, stavljajući u jukstapoziciju ljude koji se po svaku cenu bore za sopstvenu slobodu i čoveka koji se iste svojevoljno lišava, u potpunom bunilu, ceneći, u nedostatku bilo čega drugog, ,,najveće čudo koje može da doživi čovek na ovom svetu”, činjenicu da makar nije ostao bez daha.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Clio

Staklena kupola – Žoze Saramago

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

,,Staklena kupola” spada među najranije Saramagove radove. Roman je napisan 1953. godine i iste godine predat jednoj izdavačkoj kući u kojoj je rukopis, zaturen u nekoj fioci ležao netaknut sve do 1989. godine. Kada je Saramago konačno dobio odgovor od urednika, čak 36 godina kasnije, odlučio je da se roman ne objavljuje do njegove smrti. Želja mu je uslišena i roman se konačno našao pred čitalačkom publikom 2011. godine, više od pola veka nakon što je napisan.

Radnja ,,Staklene kupole” fokusirana je na jednu stambenu zgradu u radničkoj četvrti Lisabona, četrdesetih godina prošlog veka. Već na prvim stranicama upoznajemo njene stanare, glavne junake romana. Obućar i njegova supruga koji će u dom primiti zanimljivog podstanara, nezadovoljni bračni parovi, sestre koje otkrivaju svoju seksualnost, roditelji zabrinuti za svoju decu, dama sumnjivog morala koja sebe i majku izdržava novcem svog bogatog ljubavnika. Kao i u svakoj zgradi, i ovde stanuju ljudi različitih zanimanja i shvatanja, ali sve ih vežu isti suštinski problemi i isti snovi o boljem životu.

,,Staklena kupola” je narativno gledano, najčistiji Saramagov roman. U njemu pisac još nije razvio svoj specifičan stil po kom je danas poznat širom sveta. Interpunkcija je na mestu, odnos prema pravopisu konvencionalan. Stilski posmatrano, roman je bliži naturalizmu ili realizmu nego kasnijim Saramagovim romanima. Ipak, iako još nije izveo na scenu svog ,,brbljivog” pripovedača, piščevo promišljanje i komentarisanje sveta ne izostaju, s tim što tu ulogu u ovom slučaju preuzimaju junaci, kako kroz razgovore, tako i kroz dela.

Od svih ,,prozora” u Saramagovoj ,,Staklenoj kupoli” najsjajnije je osvetljen onaj kroz koji vidimo stan obućara Silvestrea. Silvestre je oličenje ,,malog čoveka” koji će se kasnije pojavljivati u mnogim Saramagovim romanima, ali i pokazatelj piščeve naklonosti ka poštenom, skromnom čoveku koji ume da misli svojom glavom. Silvestre i njegova supruga će u dom primiti Abela, mladića sa kojim će obućar provesti mnoge večeri u razgovoru, a koji se može čitati kao metafora slobodnog duha pobunjenog protiv represije (još jedan lajtmotiv piščevog stvaralaštva). Dva prijatelja stoje kao potpune suprotnosti: Silvestre je predan radnik, sa obe noge čvrsto na zemlji; racionalan, ali ne i ciničan, čovek koji veruje u ljubav i ideale. Abel kao da nema jasno definisane ideale, ali ipak se prikazuje kao idealista; ne želi čvrste veze s ljudima a kao da vapi za iskrenim prijateljstvom i razumevanjem:

,,Živim tako zato što hoću. Živim tako zato što ne želim da živim drugačije. Život kako ga drugi shvataju za mene nema nikakvu vrednost. Ne volim da budem zarobljen, a život je hobotnica s mnogo pipaka. Dovoljan je samo jedan da zarobi čoveka. Kad osetim da sam zarobljen, presečem pipak. Ponekad je to bolno, ali nema drugog leka.”

U ovom, ali i u drugim junacima ,,Staklene kupole” uočava se rani dar pisca da pronikne u ljudsku psihologiju i prikaže sve one mračne i iracionalne strane ljudskog koje svakodnevno pokušavamo da sakrijemo. Stanovnici Saramagove zgrade čine plejadu takvih osobina: sklonost ka incestu, bolesnu ljubomoru, nasilje u porodici, sebične želje i crne misli upućene najbližima, itd. Pa ipak, iako imaju svoje mane, iako su daleko od velikih heroja, oni su samo ljudi. Saramago nikoga od njih ne osuđuje. To što nisu heroji ne znači da nisu dostojni da se njihova priča čuje.

,,Kad vam neko pomene čoveka, pomislite na ljude. Čovek s velikim Č, kao što ponekad pišu u novinama, obična je izmišljotina, laž koja služi kao maska za sve gadosti. Svi hoće da spasu Čoveka, niko neće ni da čuje za ljude.”

Da smo imali prilike da ,,Staklenu kupolu” čitamo pre Saramagovih remek-dela, možda ne bismo mogli ni da naslutimo u kakvog će pisca autor ovog romana izrasti. Ali kada ,,Staklenu kupolu” čitate nakon Saramagovih velikih ostvarenja, nemoguće je u njemu ne tražiti i ne prepoznati skice pišeče filozofije, stidljive pokušaje dobro poznatog humora i začetak kritike društva po kojima je kasnije postao poznat. U tom smislu je ovaj roman pravi dragulj za ljubitelje Saramaga i vredan podsetnik na to da i najdalja putovanja uvek počnu jednim malim korakom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Jagnje – Kristofer Mur

Kristofer Mur (1957) je američki pisac. Napisao je 16 romana i dve zbirke kratkih priča. Pre nego što je počeo da piše, bavio se svakojakim poslovima: popravljao je krovove, radio u marketima, konobarisao i bio DJ. Mur kaže da mu je šarenoliko životno iskustvo kasnije često služilo kao inspiracija za pisanje knjiga.

„Jagnje” (2002) je šesti autorov roman, verovatno i najpoznatiji. U pitanju je izmišljeno jevanđelje o „izgubljenim godinama” Hristovog života, ispripovedano od strane Isusovog druga iz detinjstva, apostola Levija, od milošte poznatom kao Šljaga: „Moje pravo ime, Levije, potiče od Mojsijevog brata, začetnika čitavog plemena svešteničkog; nadimak Šljaga potiče od naše žargonske reči za udarac po glavi, a majka je najmanje jednom dnevno govorila da je zaslužujem, od mog najranijeg doba”.

Na samom početku novog milenijuma anđeo Razijel dobija naređenje „odozgo” da probudi Levija i sa njim se vrati za Zemlju, među „nečiste”. Neobičan nalog stiže direktno od Isusa – vreme je za novo jevađelje. Za autora je izabran Šljaga, Isusov drugar iz detinjstva, što, odmah će se pobuniti anđeo, mora da je neka greška jer „postoji razlog što se Šljaga ne pominje u ostalim jevanđeljima”. Zašto baš on, zašto baš sada? Zato što je, kako će Razijelu saopštiti arhanđeo koji mu je doneo svitak sa uputstvima, „po vremenu nečistih neka vrsta godišnjice Sinovljevog rođenja, pa on smatra da je vreme da se ispriča čitava priča” a Šljaga je, ma koliko to delovalo neverovatno, idealna osoba za to jer je pratio Isusov put maltene otkako je prohodao.

Ubrzo su se spremili i smestili u hotel na Zemlji gde će Šljaga biti zatvoren sve dok ne završi pisanje knjige. Razijel je tu da nadgleda progres i vodi računa da ovaj ne napravi neku glupost, a u međuvremenu i da malo upozna blagodeti američke televizije. Čim se zadatak završi, pitaće Svevišnjeg za dozvolu da postane Spajdermen.

Šljagino jevanđelje počinje kao i svako drugo, samo mnogo, mnogo ranije, u trenutku kada Isus ima samo šest godina i nije sasvim svestan svoje moći i značaja uloge koja mu je poverena.

„Prvi put kad sam video tog čoveka koji će spasti svet, sedeo je blizu bunara u centru Nazareta, a iz usta mu je virio gušter.”

Isusovo detinjstvo je, sudeći po opisima koji slede, bilo nalik na detinjstvo bilo kog deteta u tadašnjem Nazaretu, s tom malom razlikom što je ovaj dečak bio Mesija. Kao takav, on je predodređen da čini dobro (i s vremena na vreme izvede neko čudo), neokaljane duše, nesposoban da laže i greši – što ga iz ugla savremenog čitaoca čini i pomalo komičnim likom. Stoga je Šljagi, suštoj suprotnosti navedenom, od malih nogu pripala uloga Isusovog zaštitnika. On je uvek tu da svog najboljeg druga štiti od okrutnog sveta i sopstvene naivnosti, da mu pomogne da shvati svoju ulogu, ali i da ga obavesti o svim mogućim gresima, posebno o bludu kom će se prepustiti, razume se, radi višeg cilja.

Šljagino jevanđelje, osim što pripoveda o danima Isusovog života koji čitaocima pre toga nisu bili poznati, detaljno objašnjava kontekst pripovedanih događaja. Način na koji to čini, istina, nije baš sasvim jevanđeljski i upravo se na tome zasniva komika Murovog romana. Iz sopstvenih priznanja autora jevanđelja čitalac će vrlo brzo razumeti reakciju anđela kad mu je saopšteno kome je poveren ovako važan zadatak. Šljaga je sve samo ne neko ko bi trebalo da širi Božju reč.

„S pripovedanjem dobro stojim. Štaviše, tvorac sam jedne univerzalne priče za koju znam da je preživela sve do dan danas jer sam je čuo na TVu. Počinje sa: ‘Dva Jevrejina ulaze u bar…’ A ta dva Jevrejina? Ja i Još. Ne šalim se. U svakom slučaju, molitva mi nije jača strana, ali pre nego što pomislite da sam bio malo nekulturan prema Bogu, treba još nešto da znate o mom narodu. Naša veza sa Bogom drugačija je od veze drugih ljudi s njihovim bogovima. Naravno da je bilo straha, žrtve i tako toga, ali u suštini, nismo mi došli k njemu, nego je on došao k nama. On je rekao nama da smo izabrani, on je rekao nama da će nam pomoći da se razmnožimo svud po svetu, on je rekao nama da će nam dati zemlju gde mleko i med teče. Nismo mi otišli k njemu. Nismo tražili. A pošto je on došao k nama, mišljenja smo da možemo da ga smatramo odgovornim za ono što radi i što nam se dešava. Jer zapisano je da ‘o pogodbi odlučuje onaj ko može da okrene leđa i ode’. A ako nešto naučiš čitajući Bibliju, naučiš to da je moj narod mnogo puta okrenuo leđa i otišao. Dok si trepnuo, a mi već u Vavilonu, obožavamo lažne bogove, pravimo lažne oltare ili spavamo s neprikladnim ženama. (Mada je ovo poslednje više problem muškaraca nego Jevreja.) I Bogu manje-više nije smetalo da nas baca u ropstvo ili da nas naprosto masakrira kad god to uradimo. Takav je naš odnos s Bogom. Mi smo rod rođeni.”

Ma koliko Šljagin pristup bio nekonvencionalan, on ima jednu prednost koju ostali apostoli nemaju: bio je tu dok je Isus odrastao, sve vreme uz njega i jedini zna sve ono što u ostalim jevanđeljima nije zapisano. On to i sam shvata i šokiran je nedostatkom informacija kada se prvi put susretne sa Biblijom, naročito nedostatkom informacija o sebi: „Nisam ovde da kritikujem, ali molim vas, pa on mene uopšte ne pominje! Ni jedan jedini put. Ja znam da se moji protesti kose s poniznošću koju je propovedao Jošua, ali molim vas, ja sam mu bio najbolji drug. A da ne pominjem to što ovaj Matej (ako se stvarno tako zvao) vrlo posvećeno opisuje Jošuin rodoslov sve do cara Davida, ali Jošua se rodi, tri mudraca se pojave u staji u Vitlejemu, i onda se o Jošui ne čuje ništa do njegove triesete godine. Tridesete!” (Šljaga, međutim, ne zna da je baš ovaj problem vekovima bio tema prepirki brojnih proučavalaca Biblije.)

Najveći deo romana opisuje Šljaginu i Jošuinu potragu za tri mudraca koji su se, nakon što su prisustvovali Isusovom rođenju, rastali i krenuli svako svojim putem. Dvojica prijatelja naći će svakog od njih i usput naučiti mnogo toga o raznim religijama. Ova učenja će se kasnije stopiti u religiju koju danas znamo kao hrišćanstvo. Isus i Šljaga će tako, tokom svojih putovanja, posetiti Kabul (gde će naučiti mnogo toga o otrovima i protivotrovima, ali istovremeno živeti i sa konkubinama), Kinu (gde će učiti meditaciju i filozofiju budizma, ali i sresti poslednjeg život Jetija) i Indiju (gde će se, razume se, upoznati sa hinduističkim učenjima). Ova putovanja nisu bila prosvetljenje samo za budućeg spasioca već i za Šljagu koji je, iako je konstantno zabušavao na časovima, došao do nekih spektakularnih otkrića. Na primer, da je Zemlja lopta (vrlo lepljiva, što je razlog zbog kog ne padamo s nje). Šljaga je, takođe, tvorac sarkazma i Jošina nesposobnost da prepozna ili iskoristi ovaj vid izražvanja prilično ga nervira. Jevanđelje, naravno, obuhvata i dobro poznate likove i epizode iz Isusovog života: tu su njegovi roditelji i Marija Magdalena (u romanu poznata kao Magi), ali i nekoliko Isusovih čuda poput dizanja Lazara iz mrtvih ili pretvaranja vode u vino (pretpostavljate, opisanih prilično drugačije od događaja iz kanonskih jevanđelja); i završava najpoznatijom scenom iz Isusovog života: njegovim krajem.

Roman „Jagnje” je napisan u jeku interesovanja javnosti za gnostička jevanđelja, kao što su ona po Judi ili Mariji Magdaleni i u tom smislu se može čitati kao kritika na crkvenu dogmu i cenzuru svetih tekstova. Iako je pisan kao komedija i izuzetno pitak za čitanje, roman nimalo nije naivan. Ispod svih tih komičnih i apsurdnih epizoda krije se ozbiljno preispitivanje kanona i prepirka sa hrišćanskim učenjem. Jasno je da ovakva knjiga nije za svačiji ukus i kritike javnosti (posebno vernika) bile su očekivane. Pa ipak, iako se romanu često pripisuje epitet bogohulnog, on to nije zaista. Mur je Isusa opisao kao istinskog spasioca, suštinski onakvog kakav je i prikazan u jevanđeljima, čiste duše i blage naravi, ali je pokušao da zamisli kako bi se u ovoj ulozi snašlo dete ili tinejdžer koji tek treba da otkriva svet oko sebe i svoju ulogu u njemu. Kako bi se božji sin, koji je ipak samo čovek, mogao nositi sa tim pritiskom. Kako je došao do svojih apostola, kako je širio svoja učenja i postao toliko popularan za tako kratko vreme. Praktično je iskoristio fikciju i komediju kako bi naglasio pitanja koja su vekovima postavljana.

Potreba za odbranom od ljudi koji bi mogli biti uvređeni njegovim romanom, očitava se u pogovoru autora gde je objasnio koliko je istorijske građe utkano u njegovu priču. Tu autor lukavo objašnjava kako, iako je godinama istraživao, nije odoleo da u roman ubaci i vekovima ukorenjenja mišljenja o pojedinim likovima i događajima za koje u istoriji nema osnova (najpoznatije je svakako ono da je Marija Magdalena bila bludnica, podatak kog u jevanđeljima prosto nema) i još jednom podvlači da mu namera nije da prekraja istoriju već jednostavno da pripoveda priče. Ova priča, kaže autor, nije napisana s namerom da se ruga ili prkosi nečijoj veri, a ako jedan humoristički roman i može da poljulja nečiju veru, zaključuje Mur, „onda mu je možda potrebno da se malo više moli.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Dibidus

Mesečni favorit - februar

Zdravo sunce! Zdravo jutarnja temperaturo u plusu! Takozvani ,,prolećni umor” ovoga puta nećemo pozdraviti, iako mi poslednjih dana pravi društvo, jer to je mala cena za ovo rano proleće kojim smo počašćeni. Dajte mi vedro nebo i cveće kod uličnih prodavaca i videćete, i sama se odmah pretvaram u vedri nežni cvetić (bar dok ne krenu prolećne alergije). Ali evo, i februar je iza nas (mačke mogu konačno da predahnu) i pravo, kalendarsko proleće samo što nije.

U februaru brojim pet pročitanih knjiga, što očigledno postaje mesečna kvota (obaveze, ah, obaveze), s tim što sam ovog meseca namerno birala ,,lagano” štivo za koje mi ne treba previše koncentracije i truda. Ovaj sistem je urodio plodom jer statistika kaže da su, od pet pročitanih, čak četiri knjige dobile dobre ocene, što je svakako dobro. Evo koji naslovi su u pitanju:

1. Jagnje, Kristofer Mur – Knjiga koju sam kupila još na sajmu i za koju sam zbog tematike imala visoka očekivanja. U pitanju je, kako i podnaslov kaže, jevanđelje po Isusovom drugu iz detinjstva koje, za razliku od tradicionalnih jevanđelja, obuhvata godine Isusovog detinjstva. Pisanje o ozbiljnim temama na krajnje neozbiljan način može biti hit or miss, a u ovom slučaju, skala je pala negde između. Humora ima u izobilju, mada zbog tempa i dužine romana na momente zamara. Ipak, odlučila sam da budem darežljiva u ocenjivanju jer se iza komedije zapravo krije ozbiljno preispitivanje religijskih dogmi, a to je nešto u čemu izuzetno uživam. Da je moglo bolje – moglo je, ali proleće je i rešila sam da ne cepidlačim preterano. Više o romanu u narednoj recenziji na blogu.

2. Staklena kupola, Žoze Saramago - ,,Staklena kupola” je jedan od prvih Saramagovih romana, pre nego što je Saramago ,,postao” Saramago, odnosno pre nego što je razvio svoj specifičan stil pisanja po kom ga danas svi znamo (da, da, govorim o dijalozima pisanim onako kako ih sav normalan svet piše!). Rukopis je nestao ubrzo nakon što ga je Saramago poslao na čitanje, ali se nedavno misteriozno pojavio i roman je ugledao svetlost dana nakon smrti autora. Za nekoga ko je ljubitelj Saramaga, ovo je više nego interesantno čitalačko iskustvo.

3. Bez daha, Dimitris Sotakis – Sotakis je u februaru posetio Srbiju gde je promovisao svoj roman ,,Priča o supermarketu” (pisala sam o ovom romanu, recenziju možete pročitati OVDE) pa sam iskoristila tu priliku da pročitam i njegov roman ,,Bez daha”, u slučaju da bude priče i o piščevim ranijim delima. I opet sam se oduševila. Ista kreativnost, isti stav prema konzumerizmu i flertovanje sa apsurdom, začinjeno kafkijanskom atmosferom… milina! Neću više ništa reći, detalje sebično čuvam za recenziju.

4. Ne! Neću Da Se Učlanim U Klub Ljubitelja Knjiga, Virdžinija Ajronsajd – Znate da sam slaba na junake u poznom dobu, pa onda ne čudi da sam zgrabila ovaj roman na razmeni knjiga čim sam videla godište junakinje, poređenje sa Bridžet Džouns i mačku na koricama. Ovo je roman o ženi koja puni 60 godina i čvrsto je rešena da odbaci opšte verovanje da su šezdesete nove tridesete i da se zapravo ponaša u skladu sa svojim godinama, što kako kaže, posle toliko vremena provedenog na planeti vala i zaslužuje. Autorka je pokušala da ženama širom sveta stavi do znanja da zaista nema potrebe da budu večno mlade i agilne i ja tu ideju pozdravljam, ali moram priznati da je sama izvedba bila prosto ,,meh” i da će knjiga vrlo uskoro da se vrati na istu razmenu na kojoj sam je i pokupila.

5. 24 sata u starom Rimu, Filip Metizak – ovu knjigu merkam još otkako je bila u pripremi i da nisam rešila da februar bude mesec laganih knjiga, ko zna kada bi stigla na red. Što bi bila prava šteta jer je Metizak uspeo da istoriju učini mnogo zanimljivijom od naših profesora u školama i da nam približi drevni Rim tako da imamo utisak da zaista hodamo kroz njegove ulice. Glavni junaci ove knjige nisu poznati vladari i vojskovođe, a akcenat nije na važnim datumima (naprotiv, čitava priča smeštena je u jedan dan), već naprotiv: Metizak piše o advokatima, krčmaricama, robovima i bludnicama, odnosno ljudima koji su živeli u Rimu i činili Rim onim što je bio. Metizak je pokušao da svoju knjigu oblikuje u roman, tako što je istorijske podatke začinio fiktivnim likovima, i povezao poglavlja taman toliko da čine celinu. Izvedba nije maestralna, ali u ovom slučaju to je nije toliko važno. Knjiga je zanimljiva, informativna i edukativna, a ako vas priča povuče, možete je slistiti za dan.

Stigosmo i do kraja moje februarske liste. Titulu favorita ovog puta poneo je Dimitris Sotakis! Još jednom vas upućujem na recenziju ,,Priče o supermarketu” a uskoro ću vas detaljnije upoznati i sa drugim romanom ovog pisca prevednim kod nas (nažalost, kako sam čula na promociji, to će biti jedina dva romana koja ćemo u skorije vreme imati priliku da čitamo).

Da li vam neki od ovih naslova deluje zanimljivo? Da li ste čitali neku od ovih knjiga? Kad smo već kod toga, šta ste čitali tokom februara?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3