Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti - Emili Ostin

    Emili Ostin je kanadska književnica. Prvi roman Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti objavila je 2021. godine. Roman je naišao na odličan prijem kritike i publike, nominovan je za nagrade The Stephen Leacock Memorial Medal for Humour i Amazon First Novel Award. Diplomirala je na Katedri za engleski jezik i književnost i stekla master diplomu iz bibliotekarstva. Na književnu scenu stupila je novelom Oh, Honey, za koju je dobila podršku Kanadskog saveta za umetnost za kvir feminističku književnost. Trenutno piše drugi roman za koji je takođe dobila podršku Kanadskog saveta.

     Ukoliko bismo pokušali da zaplet romana Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti svedemo na jednu rečenicu, ona bi verovatno glasila ovako: Gilda, anksiozna lezbejka ateistkinja u dvadesetim godinama, slučajno dobija posao u katoličkoj crkvi. Gildu upoznajemo u trenutku kada doživljava lakšu saobraćajnu nesreću u kojoj je povredila ruku, zbog čega mora u bolnicu. Većina bolničkog osoblja na prijemnom pultu je poznaje, što je čini veoma nervoznom jer, ispostaviće se, Gilda često posećuje odeljenje za hitan prijem pa je zbog toga više ne shvataju sasvim ozbiljno. No, Gilda nije klasičan slučaj hipohondra, o čemu svedoče brojni neiskorišćeni uputi za psihijatriju, već neko koga kroz život prati parališuća anksioznost. Nakon gubitka posla, saobraćajne nesreće i saznanja da njen brat ima ozbiljan problem sa alkoholom, Gilda upada u veoma mračnu epizodu tokom koje u stanu pronalazi letak koji reklamira besplatno mentalno savetovalište u obližnjoj katoličkoj crkvi i odlučuje da ga poseti. Na vratima crkve sreće sveštenika koji, međutim, pomisli da je došla na razgovor za posao. Budući da joj socijalne veštine nisu jača strana i da ju je sramota da kaže da je došla zbog savetovališta, Gilda odlučuje da mu ne protivreči i dobija posao sekretarice u crkvi. Naizgled odlična vest za nekoga ko ne može da plati kiriju, potrebno je samo da se pravi da je sušta suprotnost onoga što zaista jeste. U trenutku kada pređe prag svog novog radnog mesta i uveri se da „Bog ne pokazuje naznake želje da je zbriše sa lica zemlje“ počinje Gildino žongliranje lažima. Istovremeno, od svojih novih kolega mora da sakrije da je lezbejka koja uopšte ne veruje u Boga, a od svoje nove devojke da je zaposlena u crkvi. Na početku se čini da joj ne ide loše: otac Džef je oduševljen činjenicom da ume da uključi računar i zna da pošalje mejl, a Elenor je i dalje tu, uprkos tome što Gilda ponekad nije, makar ne duhom. Situacija će, međutim, vrlo brzo početi da se komplikuje. Gilda će među nepročitanom poštom crkve, za koju je bila zadužena njena prethodnica Grejs, pronaći nekoliko poruka Grejsine prijateljice koja očigledno nije svesna da piše pokojnici. Gildu će sama pomisao na staricu koja je nedavno izgubila muža a sada treba da se suoči i sa smrću bliske prijateljice u potpunosti slomiti. Bez razmišljanja će se upustiti u dopisivanje sa njom, glumeći Grejs o kojoj zapravo ništa ne zna.

      Gildina sposobnost da se preoptereti osećanjima drugih, posebno ljudi koje uopšte ne poznaje, mnogo govori o njenoj ličnosti i mehanizmima odbrane od sopstvenih problema. Naročito kad se u obzir uzme činjenica da je izuzetno zatvorena i da gotovo mehanički izgovara rečenice poput „Dobro sam“ kada to očigledno nije slučaj. Dok pokušava da uteši staricu koja je ostala bez supruga, Gilda istovremeno opsesivno traži komšijsku mačku koja je nestala nakon požara u kući, dopisuje se sa momkom koga joj je „nabacio“ neko iz parohije a koji joj užasno ide na živce (to radi jer želi da ostane u ulozi, plašeći se da će, ako ga odbije, svi odmah shvatiti da je gej), pokušava da pomogne bratu alkoholičaru i dodvori se roditeljima, i zajedno sa kolegom iz crkve Barnijem istražuje sumnjive okolnosti Grejsine smrti – dok istovremeno tone sve dublje u mračne misli i kontemplira o samoubistvu.

     Roman je ispripovedan u prvom licu pa o svemu ovome čitamo iz Gildine perspektive, prateći njen zbrkani tok svesti u fragmentima. Zanimljivo je da Emili Ostin odlučuje da ovako mračnu temu začini vrlo čestim uplivima humora i čini to maestralno, ne poništavajući ozbiljnost teme kojom se bavi. Gilda je zapravo veoma duhovita i njen mračni smisao za humor može se posmatrati kao jedan od mehanizama odbrane koji nije toliko neobičan kod ljudi koji se bore sa depresijom. Velika je verovatnoća da ćete se naglas smejati tokom čitanja ovog romana, ali bez ikakve griže savesti. Iako u nedvosmisleno teškoj situaciji, Gilda je osoba od krvi i mesa i njeno mentalno zdravlje nije jedina stvar koja je definiše. Ona je ujedno izuzetno brižna, ali i vrlo smotana, pa smešne situacije u koje zapada čine da bude dopadljiva, da se čitalac zaista veže za nju, da je ne posmatra samo kao personifikaciju određene dijagnoze.

     Talenat Emili Ostin ogleda se, između ostalog, i u pristupu temi koju obrađuje. Roman počinje poput prave komedije intrige, zasnovane na nesporazumima i iznenadnim obrtima. Gilda je upravo junakinja specifična za takve komedije, nespretna i nesposobna da se snađe čak i u najobičnijim situacijama. Kada čitalac shvati zbog čega je to tako već je osvojen njenim šarmom i autorka bez bojazni može da pređe na suštinu. Smeštanje pripadnika LGBT zajednice u kontekst katoličke crkve izuzetno je odvažan potez autorke, ali ona to čini bez namere da ikoga uvredi. Ona prosto preispituje hrišćansku dogmu iz ugla ateiste i skreće pažnju na brojne besmislice i površnosti. Na primer, kada Gilda čita odlomke iz Biblije (prvi put u životu, čini se): 

Ko opsuje oca svojega ili mater svoju, da se pogubi.

To mi se čini malo ekstremnim. Da li misle na korišćenje ružnih reči ili unajmljivanje veštice da izgovori nekoliko reči kako bi prizvala natprirodne sile i nanela im zlo?

Ne mogu da ne primetim upotrebu muških zamenica. Pitam se da li se ta direktiva odnosi na mene. Da li je to rupa u zakonu koju mogu koristiti isključivo žene? Ko god da je napisao ovu knjigu, toliko je davao prednost muškarcima da je potpuno zaboravio na drugu polovinu ljudskog roda. Izgleda da ja smem da psujem roditelje bez ikakvih posledica.

Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.

Au. Hvala bogu pa izgleda kao da se ni ovo ne odnosi na žene. Razočarana sam što je Bog toliko homofobičan da je zaboravio na lezbejke, ali mislim da bih radije bila zaboravljena nego pogubljena.

Čekaj. Da li bih?

Za mrtvacem ne režite tijela svojega, ni udarajte na se kakvih biljega. Ja sam Gospod.

Spuštam rukav preko ručnog zgloba gde sam istetovirala mali upitnik. Konačno greh koji se odnosi na mene.

Ne oblači na se haljine od dvojakih stvari.

Šta? Zašto?

     Važno je napomenuti da u romanu Emili Ostin crkva nije neprijatelj, niti su ljudi okrenuti crkvi negativci, naprotiv, Gildi boravak u crkvi na neki način pomaže. Satira i kritika su usmerene na one koji dogmu shvataju zdravo za gotovo, bez ikakvog konteksta i kritičkog mišljenja, koji osuđuju sve što je drugačije bez pokušaja da razumeju, zaboravljajući pritom na osnovne postulate hrišćanstva kao religije koja propoveda ljubav i požrtvovanost. Iako koristi crkvu kao veoma upečatljiv primer, Emili Ostin ne postavlja pitanje šta danas znači biti hrišćanin već šta znači biti čovek.

     Još odvažniji je, možda, prikaz Gildinog mentalnog stanja. Mentalno zdravlje je u poslednje vreme česta tema književnosti, ali Emili Ostin bira malo drugačiji pristup. Depresija i anksioznost u ovoj knjizi nisu romantizovane, naprotiv, autorka nakon duhovitog uvoda u fabulu sasvim neočekivano i bez pardona uvlači čitaoca direktno u mrak sa kojim Gilda mora da se nosi. A taj mrak je prikazan u svojoj najmračnijoj formi, realan, kakav jeste, iznenadni bezdan. Poruka autorke je da se iz njega ipak može izvući, čak iako to deluje potpuno nemoguće. Mi ne znamo šta će se dalje dogoditi sa Gildom, njeni problemi ne mogu nestati tek tako, ali autorka je ipak optimistična. Svi na ovom svetu će jednog dana umreti, ali ako danas nije taj dan, zašto onda ne bismo živeli?

      Ocena: 5/5

     Izdavač: Odiseja

     *Tekst je prethodno objavljen kao pogovor srpskom izdanju.

Mesečni favorit – mart i april

 
     Konačno je stiglo proleće i već se lakše diše (ako imate alergije ovo ne važi za vas, moje su se misteriozno povukle pre nekoliko godina). Uz to su iza nas i praznici, poznati kao dani koji unesu pometnju u svakodnevno funkcionisanje i izazivaju potrebu da se nekoliko puta dnevno zapitate „koji je danas dan?“ Ti dani su, međutim, u mom slučaju i sinonim za dosta čitanja, posebno oni kada ništa ne sme da se buši, farba i budži. Da se čita, srećom, sme. I sami ste primetili da u poslednje vreme zapostavljam blog. Nemam neko legitimno opravdanje za to – tako je kako je. Ali to ne znači da makar jednom u sto godina ne mogu da se osvrnem na naslove pročitane u prethodnom periodu i makar na taj način vam skrenem pažnju na neke koje nikako ne bi trebalo da propustite. Pa, da krenemo redom:

     1. Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta, Sju Taunzend – Mart je otpočeo željom za laganim, duhovitim štivom i podsvesnom željom za hibernacijom, pa je ovaj roman delovao kao nešto što se savršeno uklapa u zadate kriterijume. Eva ima muža i dvoje dece za kojima večito rasprema i koje doslovno dvori. Kao i većina drugih žena, uostalom. Za razliku od drugih žena, međutim, Eva odlučuje da je dosta. Na dan kada blizanci odlaze na koledž, Eva obučena leže u krevet. I odlučuje da sa njega ne siđe narednih godinu dana. Ubrzo svi (doduše nerado) prihvataju njenu odluku, iako je niko ne razume. Zašto to radi? Mora da razmisli. O čemu ona to pobogu ima da razmišlja? O svemu. Da li se slonovi znoje. Da li su Mesec izmislili pesnici? Da li su ona i njen muž srećni u braku? Ako sanjate o savršenoj, srećnoj porodici, ova knjiga će vam već u prvoj polovini srušiti snove. Eva je možda iščašen lik, ali čekajte tek da upoznate njenu porodicu. Ovaj roman je katalog samoživih junaka operisanih od empatije, prema tome - naravno zabavan, ali Daily Mail (na koricama) preteruje kad kaže da ćete se smejati do suza. Tu i tamo neki smešak, i to je to. Priča se u nekom trenutku rasplinjava i tračevi o Evinom stanju će od komšiluka preći na tviter a onda i u medije pa će se ispred Evine kuće skupiti horda obožavalaca koji je smatraju sveticom i žele njen savet. Bilo kako bilo - knjiga se pročita za dan. Nije “wow”, ali bar nije dosadna. Ako nemate problem da svarite doslovno nepodnošljive likove, ovo je sasvim ok vikend-roman za opuštanje. Svako ko je makar jednom pokupio prljave čarape sa poda neće moći da ne pronađe makar trunku razumevanja za Evu. S druge strane, ako ga preskočite, nećete mnogo propustiti. P.S. Autorka se proslavila knjigama o Adrijanu Molu, ali ja ih nikad nisam čitala pa ne mogu da uporedim. P.P.S. Ocene na Goodreadsu su kriminalne.

     2. Donesite mi glavu Ajvi Poket, Kejleb Krisp – Pisala sam o prvom delu Ajvi Poket (OVDE), i moram da priznam da sam bila strašno ljubomorna što nije meni zapalo da je prevedem. Okolnosti su se, međutim, promenile i složile tako da mi se želja ostvari pa će vas na prvoj strani druge i treće knjige Ajvinih avantura dočekati moje ime (treća izlazi za koji dan). Naravoučenije – budite zavidni, ponekad se isplati. Malo je reći da sam uživala u prevođenju ovih knjiga, a o tome koliko mi je žao što ih nema više ne vredi ni govoriti. Ajvi Poket je apsolutno jedna od mojih omiljenih književnih junakinja za decu, odmah posle Pipi Duge Čarape. I da, ovo jesu knjige za decu, i klinci ih obožavaju, ali ja iskreno mislim da je pisana tako da odrasli u njoj mnogo više uživaju. Verujte mi na reč, čitajte Ajvi Poket.

     3. Mi protiv vas, Fredrik Bakman – Već neko vreme mi je jasno da Bakman samo štancuje knjige i da će mi se, kad prođe nekoliko godina od čitanja, sve njegove priče i likovi (osim Uvea) zbrkati u glavi. Ali pošto je mart, kao što rekoh, bio period kad sam želela samo lagano štivo, uzela sam „Mi protiv vas“, iako mi ni „Medvedgrad“ zaista nije bio ništa posebno (veću ocenu je dobio samo zbog izuzetno važne teme kojom se bavi, opširnije utiske pročitajte OVDE). Nastavak mi se dopao još manje od Medvedgrada, a razlozi su više-manje isti. Nisam se u međuvremenu zainteresovala za hokej, i dalje ima previše likova za koje se nisam vezala ni u prvom delu, a ni sada. Više bih, na primer, volela da saznam šta se dogodilo sa uznemirenim ljudima nego sa stanovnicima Medvedgrada. Bakmanov stil ozbiljno počinje da me umara, ta repetitivnost i razbacivanje floskulama ostavljaju utisak kao da ni sam ne zna šta bi pisao i da je nastavak iznuđen (što ga nije sprečilo da ispiše skoro 500 strana). Čini mi se čak i da ne morate da čitate Medvedgrad jer deo ovog romana otpada na prepričavanje prethodnog. Kao i na milion puta ponovljena zapažanja poput onog da je strašno teško biti roditelj, da će neko umreti i da ovo nije takva i takva priča niti su likovi ovakvi i onakvi (kakva je to tačno priča nije najjasnije). Nastavci romana koji su isprva zamišljeni kao samostalni nikad nisu sjajni, a čini mi se da je to slučaj ovde jer je priča u Medvedgradu prilično zaokružena, čak dobijamo i informacije o tome šta će se sa pojedinim junacima desiti u budućnosti. Isti je slučaj i sa "Mi protiv vas" tako da stvarno ne razumem čemu treći roman koji je već najavljen.

     4. Džoni Panika i Biblija Snova, Silvija Plat – Nakon što mi je Bakman isisao dušu, posegnula sam za kraćom formom i dugoočekivanom zbirkom Silvije Plat. Ali tu me je već uhvatio reading slump pa sam je čitala mnogo duže i kilavije nego što sam želela (ili možda što zaslužuje). Kao i svaku drugu zbirku, i ovu krasi ta osobina da nisu sve priče jednako upečatljive ili dobre. U njoj su i neke priče koje Silvija nije želela da objavi iz života, kao i isečci iz dnevnika. Ne znam šta da mislim o takvim postupcima. S jedne strane, pomislite kako je autor imao razlog da nešto ne pusti u etar, s druge, setite se Kafke. Nisu mi se sve priče dopale, ali emotivno sam vezana za Silviju i bilo mi je drago što je ponovo čitam, kao kada posle sto godina sednete na kafu sa nekim sa kim ste izgubili kontakt, a ko vam je drag, i posle nekog vremena shvatite da veza zapravo nikad nije ni prekinuta.

     5. Nevidljivi život Euridisi Guzmao, Marta Batalja – Mnogo sam se radovala ovoj knjizi, ali nisam dobila ono što sam očekivala. Avaj. Euridisi je svaka žena u istoriji kojoj je rečeno da "to nije za žene". Svaka koju su ograničili na rad u kući i bavljenje decom jer je ono "napolju" rezervisano za muškarce. Svaka koja se nije odvažila da učini nešto što "nije damski". Svaka koju je na bilo koji način stopirao patrijarhat. Zamisao perfektna, stil blago duhovit, prva polovina knjige odlična. A onda se dogodi ta druga polovina u kojoj autorka uvodi Euridisinu sestru, a onda još gomilu likova, ali stvarno uvodi, onako kako se uvode novi likovi koji će biti od velike važnosti za fabulu. A onda pređe na novu turu likova. I svi ti (zapravo sporedni) likovi, iako njihove priče same po sebi nisu dosadne, prave ogromnu gužvu na prilično ograničenom prostoru (190 str) zbog čega Euridisi Guzmao postaje nevidljiva čak i u sopstvenom romanu. A možda je to genijalna zamisao autorke? Možda, ali ja sam se pomučila da je završim i baš mi je žao jer je, kao što rekoh, zamisao baš obećavala i baš sam htela da volim ovu knjigu. Ipak vam savetujem da je pročitate jer možda lakše varite detaljno uvođenje sporednih likova i možda baš zavolite ovu knjigu onako kako sam ja htela. Euridisi sigurno hoćete.

      6. Alma i sedam čudovišta,  Iria G. Parente i Selene M. Paskual – Naravno, prvo što primetite kada otvorite ovu knjigu jesu unutrašnje ilustracije koje su neobične i možda malo preozbiljne za dečju knjigu. Onda shvatite da se knjiga bavi temom čija ozbiljnost ne može ni da se opiše. Mentalno zdravlje dece je kod nas nekako i dalje tabu tema, mada šta je sve kod nas tabu, ovo uopšte ne treba da se čudi. Iz iskustva znam da roditelji ponekad, i pored najbolje namere, jednostavno ne znaju da prepoznaju neke znake (ili prosto ne žele da vide, što je sasvim razumljivo) a još manje znaju kako da o tim znacima govore sa decom. „Alma i sedam čudovišta“ je simbolična priča o devojčici koju noću posećuju različita čudovišta koja su se nastanila ispod njenog kreveta. Svako čudovište odgovara nekom od psihičkih problema sa kojima se deca i mladi susreću danas. Napisana je vrlo jednostavno, štaviše, stilski je to možda moglo mnogo bolje. A možda i nije jer na ovaj način prenosi poruku baš kako treba. Kada sam je pročitala (svesna toga da je stilski, eto, moglo bolje), naježila sam se od glave do pete i istovremeno ispunila nekom toplinom jer tako divno ohrabruje razgovor o najcrnjim mislima. Ovo je baš važna knjiga. I za decu i za roditelje. Dođe mi da je poklonim svima koje znam.

     7. Sobarica, Nita Prouz – Zalepila sam se za ovaj naslov jer su roman šakom i kapom poredili sa Elenor Olifant. Ali jedna je Elenor Olifant. Htela sam da kupim original, ali iz nekog razloga je bio preskup a onda sam videla da je Vulkan objavio prevod. I protivno zdravom razumu sam otišla u knjižaru i kupila je. Prevod je strašno loš, lektura standardno nepostojeća. A ni priča mi se ne dopada (možda bi mi se više dopala u originalu, šta znam). I pitam se dokle će pisci da jašu na talasu spektruma. Sobarica po kojoj knjiga nosi naslov ima Aspergerov sindrom, i meni je uvek beskrajno simpatično da čitam o takvim likovima. Jednog dana na poslu zatiče telo mrtvog gosta i optužena je za njegovo ubistvo. Žanr bi se, prema tome, mogao odrediti kao neki duhoviti triler i kraj je prilično iznenađujući, ali ne zato što je priča dobro napisana već zato što je prosto ubačen tu, bez ikakve naznake i motivacije. Roman je apsolutni bestseler i svi su oduševljeni. Ja bih vam preporučila da je zaobiđete u širokom luku. Radnja neinventivna, likovi stereotipni do te mere da mi se čini kao da je autorka guglala „ljudi sa autizmom“ ili „problemi ilegalnih migranata“. Maltene uvredljivo.

     8. Kalendar Maja, Zoran Ferić – Pisala sam o knjizi na blogu (OVDE), pa neću dužiti. Reći ću vam samo da mi se još od „Kazališta“ Ferić vrtoglavom brznim popeo na listi domaćih (tj regionalnih) pisaca. „Kazalište“ mi se dopalo više od „Kalendara“ (o „Putujućem kazalištu“ čitajte OVDE), ali i ovaj roman je odličan i ne čudi me što je pokupio sve moguće i nemoguće hrvatske nagrade. Čitajte Ferića, priuštite sebi malo čistog uživanja.

     9. U očima zveri, Nastasja Marten – Jedna od onih priča koja se mogla naći u Zabavnikovoj rubrici „Život piše drame“. Nastasja Marten je francuska antropološkinja koju je, dok je boravila u Sibiru, napao medved i odgrizao joj pola lica. „U očima zveri“ je kratka ali upečatljiva priča o njenoj borbi sa tim iskustvom. Počev od hladnih, neonskih svetala ruskih bolica i bolnih operacija, preko „možemo mi to bolje od Rusa“ stavova francuskih doktora, do njene šokantne želje da se vrati na „mesto zločina“ i konačno se pomiri sa onim što joj se dogodilo. Zanimljiva svakako, ali čini mi se da opštem utisku mnogo više doprinosi činjenica da je u pitanju istinita priča, a mom ličnom to što mi je malo vratila sećanje na vreme kad sam i sama ležala u bolnici dok su mi ušivali lice. Doduše posle susreta sa komšijskim psom, ne sa medvedom, ali bila sam mala pa je i mali pas delovao veći.

     10. Zima, Ali Smit – Htela sam da pišem poseban tekst o ovoj knjizi. I počela sam, ali nije mi se dalo, pa sam onda umesto toga napisala ovaj pregled. I evo, bukvalno ni sad ne znam šta da kažem, kako da vam dočaram koliko sam uživala u ovom romanu. „Zima“ je deo tetralogije „Godišnja doba“ i prethodi joj roman „Jesen“ (ne znam zašto je Štrik odličio da ovaj roman objavi prvi, ali može samostalno da se čita, tako da nije problem). Internet kaže da je Ali Smit inspiraciju za knjigu našla u Dikensu i Šekspiru i zaista, glavna junakinja romana, Sofija, pravi je moderni Skrudž. Pozvala je sina na božićnu večeru, ali posle zapetljancije sa bankom nije uspela da podigne novac i na trpezu može da iznese samo užegli kikiriki (ili tako nešto). Srećom (mada ne baš ako pitate Sofiju), tu je njena sestra koja će se pobrinuti za sve. A sin. Sin je tek posebna priča. Artur piše blog „Art u prirodi“ čiji je tviter nalog otela njegova bivša, Šarlot, pa sad na njemu lupeta kojekakve besmislice. Budući da nije spreman da majci saopšti o raskidu, Art unajmljuje devojku koju slučajno sreće da se tokom božićne posete majci pretvara da je Šarlot. Šta vam više treba da vas ubedite da odmah uzmete svoj primerak „Zime“? Mnogo je dobra, kad vam kažem.

     11. Ovo niko ne pominje, Patriša Lokvud – Još jedan zanimljiv, eksperimentalni roman, ali ovaj me, za razliku od „Zime“, nije baš oduševio. Romani sa tezom, pa još u nekonvencionalnoj formi, mogu biti mač sa dve oštrice i evo, ja ne znam na koju da se bocnem. Roman je podeljen u dva dela koja na prvi pogled mogu delovati kao dva zasebna romana - u prvom je u središtu "portal". Neimenovana junakinja romana proslavila se na netu pitanjem "Da li psi mogu biti blizanci". I taj deo je prepun britkih, ciničnih i poraznih (ali i duhovitih) zapažanja o modernom društvu. Iako je pisan u crticama (nalik na tvitove, recimo) pa je lako izgubiti tok, mislila sam da će mi ova knjiga možda ući u top 10. Ali onda stiže taj drugi deo kada junakinja saznaje o problemima sestrine trudnoće koji prerastaju u nezamislivi scenario i on vrlo jasno služi kao podsetnik šta je u životu zaista važno i kako svet koji poznajemo može da se preokrene u sekundi. Problem je u tome što, iako bi trebalo da bude emotivan i otrežnjujući, na mene nije ostavio očekivani utisak. Fell flat, što bi se reklo. Ali razumem poentu i istovremeno shvatam i zašto neki ljudi misle da je roman genijalan, dok drugi misle da je potpuna glupost. Nije potpuna glupost, naprotiv. P.S. Moram da pohvalim prevod, koji sigurno nije bio nimalo lak. Roman je oslanja na sleng i savremena dešavanja i moram da priznam da sam bila oduševljena kada sam naišla na izraze poput „osopa“. Ako ne znate šta to znači, onda ovo definitivno nije knjiga za vas.

     12. Dnevnik 2020, grupa autora – Na samom početku ove knjige Lana Bastašić objašnjava kako je došla na ideju da kolegama piscima iz regiona predloži da zajedno napišu dnevnik. Svako po dva odvojena meseca. To je bilo krajem 2019. godine. Naravno, niko nije mogao ni da sanja šta će doneti 2020. Dnevnik, dakle, vodi šest pisaca iz regiona: Lana Bastašić, Luiza Bouharaoua, Dijana Matković, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić i Nikola Nikolić. Neke nisam čitala ranije. Za neke, iskreno, nisam ni čula. Nije mi svačiji stil legao i nisu svi unosi bili zanimljivi (što je i normalno kad vas neko tera da na silu pišete svakog dana). Ali dopala mi se knjiga i sve više mi se dopada što više razmišljam i pričam o njoj. Kao prvo, čita se kao roman. Nekako odmah imate svest da autori vrlo dobro znaju da pišu za publiku, pa u tom smislu ovo nije onaj pravi dnevnik koji čuvamo pod ključem. Neki to i koriste pa čitamo neke stavove i mišljenja kojima u dnevniku možda nije mesto. Ali nema veze. Druga zanimljiva stvar je kako su prelazi iz meseca u meseca suptilni i ne gube utisak celine. Dve stvari su mi pale na pamet. Prva, kako smo svi mi isti narod koji sticajem okolnosti nosi različita imena i živi na razgraničenim podnebljima. I druga, kako nas je ova korona ogolila i uniformisala nam misli. Zanimljivo, tokom čitanja sam pomislila da knjiga nije ono što sam očekivala. A iskreno, ni ne znam šta sam očekivala. Znam samo da je apsolutno vredna čitanja, iako u njoj nema neke velike poente, neki unosi vrište da autori nisu imali inspiraciju (ali, šta će, moraju) i nema šanse da će vam baš svi pisci leći. Ja sam je slistila za dan i po i baš me je vukla. Saosećala sam sa martovskom paranojom, setila se kako je to bilo kad sam u junu shvatila da ću se sunčati samo na terasi, ponovo bila ljuta zbog demonstracija u julu… a ponekad se vala i naglas smejala. 

Dođosmo i do kraja ovog spiska. Kao što vidite, bilo je prilično šareno – red fenomenalnih knjiga, red onih bez kojih sam mogla. Iskoristiću privilegiju ličnog bloga da budem bezobrazno subjektivna i titulu favorita dodelim završnici trilogije o Ajvi Poket. Za kraj ću citirati Kejleba Krispa s kojim se apsolutno slažem: „Pa, dragi čitaoci, naša avantura je gotova. Hajde da ne budemo sentimentalni. Nismo u tom fazonu, zar ne? Kraj je bio veličanstven i žao vam je što je gotovo – oko toga se svi možemo složiti – ali postoje i druge knjige, drugi junaci. Ne, neće biti isto, ali šta jeste isto? Budući da moram da zaradim za lebac, nastaviću da pišem knjige o zanimljivoj deci – ali čisto sumnjam da će iko biti toliko nepodnošljiv, nepopravljiv ili uvredljiv kao Ajvi Poket. Niti će biti toliko veličanstveno zabavno pisati o njima.“ 

Do sledećeg posta
Vaša (uopšte nisam u fazonu da budem sentimentalna) Stš <3

Kalendar Maja – Zoran Ferić

      Zoran Ferić (1961) je hrvatski pisac. Književnu karijeru započeo je pisanjem priča: Mišolovka Walta Disneya, objavljena 1996. godine deset godina kasnije dobija nagradu „Dekada“. Za zbirku Anđeo u ofsajdu (2000) dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a zatim sledi niz nagrađivanih romana među kojima su najpoznatiji Kalendar Maja, Na osami blizu mora i Putujuće kazalište (prikaz pročitajte OVDE). Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u.

     „Kalendar Maja“ je Ferićev najpoznatiji roman za koji je dobio nekoliko književnih nagrada. Narator romana, Tihomir, zajedno sa još nekolicinom prijatelja iz gimnazije i devedesetogodišnjom razrednom, odlazi na ponovljeno matursko putovanje brodom. „Maturanti“ imaju skoro sedamdeset godina, ali Tihomir tek pred putovanje, tokom ispijanja pića u kafiću, shvata da je ostario. Tom scenom, u kojoj narator nije siguran da li je platio račun pa ga zapravo plaća dva puta, Ferić otvara roman i ukazuje njegovu glavnu nit. Ponovljena maturska ekskurzija može se tumačiti kao pokušaj da se vrati vreme i poništi neumitna starost, da se restartuje kalendar Maja, taj zlokoban krug koji preti svojim krajem. Čitalac će ubrzo shvatiti da Tihomir ima još jedan (možda ne tako) skriveni motiv da oplovi hrvatskom obalom sa starim prijateljima. To će biti šansa da još jednom vidi Senku, ljubav iz gimnazijskih dana koja se zapravo nije ugasila i (ime junakinje sigurno nije slučajno izabrano) bacila senku na čitav njegov život. Scena sa dva puta plaćenim računom na Tihomira deluje kao epifanija: „Tko bi rekao da starost dolazi u jednome danu, da je donosi bezobrazni konobar kao bljutavu kavu i da se to može dogoditi na prijelazu iz proljeća u ljeto“, i izaziva brojne reminiscencije na prošlost.

     Roman se sastoji iz dva narativa. Okvirni narativ je smešten u sadašnjost i prati „maturante“ na krstarenju. Isprekidan je pričom o životu naratora pa se u tom smislu može posmatrati kao bildungsroman. U središtu priče je zapravo isprekidana, ali nikad prekinuta veza između Tihomira i Senke, kao i pozadinski, ali jasno prisutan prikaz odrastanja i života na brdovitom Balkanu, uz sve istorijske uspone i padove dobro poznate svim čitaocima sa prostora bivše Juge. Krcat motivima uobičajenim za Ferićeve romane, Tihomirov život je obeležen komplikovanim porodičnim odnosima, još komplikovanijem seksualnom sazrevanju (iako se čini da junak nikad nije sazreo, možda baš zbog toga što je mu je komadić za koji je mislio da će ga konačno ispuniti zauvek izmicao), i najkomplikovanijem od svega – odnosom sa Senkom, ženom koja se iznova vraćala i taman kada je pomislio da je konačno tu – nestajala. „Kalendar Maja“ nije ljubavni roman, kao i sve u njemu isuviše je komplikovan da bi se mogao svesti na jedan tako prost žanr, ali ljubav, ma koliko u ovom slučaju bila tragična i devijantna, do te mere da bi se čitalac mogao zapitati da li je to zaista ljubav – vodilja je koja tera na okretanje brojnih stranica, drži čitaoce u neizvesnosti i želji da što pre stignu do razrešenja priče. Kada do tog razrešenja konačno dođe, ostaće gorak ukus u ustima i spoznaja da su ljudi samo ljudi, patetični u svojim nadanjima i skloni da romantizuju nešto što zaista ne bi trebalo (osvrnite se samo na najpoznatije ljubavne priče u književnosti i zapitajte se kakvi su to odnosi zaista). 

     U srži mračan, naslovljen mističnim predmetom koji sluti usud (roman je objavljen godinu dana pre čuvenog kraja još čuvenijeg Majanskog kalendara), „Kalendar Maja“ je realistična priča o običnom čoveku, ma šta to značilo, proistekla iz pera jednog od verovatno najboljih savremenih regionalnih pisaca koji svakoj napisanoj rečenici daje fantastičan prizvuk.

     Ocena: 4/5
     Izdavač: Booka

Mesečni favorit - januar i februar

     Ponovo sam upala u čitalačku krizu. Tako mi i treba kad sam potrčala da pohvalim čitalačku godinu još u januaru. Ne znam u čemu je problem, da li mi se smučila ova zima koja nema nameru da ode ili biram pogrešne knjige, ali problem postoji. No, počastila sam se nekim knjigama kojima se baš radujem, pa se nadam da će one pomoći. Bolje bi im bilo! Pa, budući da mi mart nije baš naklonjen (ni u čitalačkom ni u nekom drugom smislu), pomislila sam da nije loše da se osvrnem na knjige pročitane tokom januara i februara. Možda to malo pomogne, bilo ih je baš dobrih. Idemo redom:

     1. Molitva za Ovena Minija, Džon Irving – Znala sam da ću uživati u ovom romanu jer mi se Garp mnogo dopao. Doduše, to ne mora uvek da bude slučaj, ali sa Irvingom, čini se, nema greške. Čitala sam ga tokom praznika i mnogo mi je prijao. Ne dajte da vas uplaši broj strana Irvingovih romana, čitaju se u dahu. O „Molitvi“ sam pisala OVDE, a evo i podsetnika na post o „Svetu po Garpu“ (klik OVDE). Oba romana preporučujem od srca.

     2. Moja godina odmora i opuštanja, Otesa Mošfeg – Hajp oko ove knjige se podigao i pre nego što je objavljena i meni je još pre srpskog izdanja čučala na listi. Nisam mogla da odolim priči o ženi koja se odlučuje na hibernaciju u trajanju od godinu dana, a nisam se ni pokajala. Utisci su podeljeni – neki je mrze, neki je obožavaju. Meni se dopala, možda zato što nisam očekivala neku produhovljenu priču o egzistencijalnim krizama, bilo mi je jasno od početka da ova knjiga prosto nije o tome. Pisala sam i o ovom romanu, utiske možete pročitati OVDE.

     3. Petrovi u gripu i oko njega, Aleksej Saljnikov – Još jedan roman za koji sam znala da će mi se dopasti čim sam ga ugledala. Ispade da moj instinkt nikad ne greši, ali ne dajte da vas ovaj dobri niz zavara. Sećate se knjige koju sam polila kafom? To je ta. Nisam pisala o njoj van Instagrama jer ne znam ni šta bih rekla (napisala sam već na Instagramu - sudeći po tekstu na koricama, ni izavač nije znao). Ovo je jedna od najluđih knjiga koje sam pročitala u poslednje vreme i moraćete da mi verujete na reč da je prava poslastica za ljubitelje apsurda. Ne znam gde Lom pronalazi tako dobre pisce, ali samo neka nastavi. Šteta što ostaju u senci nekih daleko lošijih a popularnijih knjiga, kao što na primer „Kineskog cara“ nijednom nisam videla na profilima bukstagramera, a odličan je. Dakle, preporuka kao vrata.

     4. Karmila, Džozef Šeridan Lefanju – Da sam umrla u februaru, ne bih imala pojma da je ova knjiga prevedena kod nas. Videla sam čak dva izdanja pored ovog. Ali ipak bih vam preporučila izdanje Urban Readsa jer, ako ćemo iskreno, priča savremenom čitaocu neće biti ni originalna niti posebno upečatljiva (posle niza i niza mnogo popularnijih priča o vampirima), ali ima vrlo važno mesto u istoriji književnosti a ilustracije Izabele Macanti joj (osim što su prelepe) daju neki poseban šmek. Pisala sam o „Karmili“ pa ako vas interesuje možete saznati zašto je toliko važna a i zaviriti u unutrašnje ilustracije (klik OVDE).

     5. A Breath of Snow and Ashes, Diana Gabaldon – Roman koji mi je oduzeo većinu meseca (oba) je šesti deo serijala Outlander. Ako već neko vreme pratite blog, znate da obožavam ovaj serijal i da knjige čitam neposredno pre emitovanja serije. Prošle nedelje je konačno počela da se emituje šesta sezona i bilo je krajnje vreme da se upustim u 1400 strana Dajanine skribomanije. Za razliku od prethodne knjige u serijalu koja je zagorčala život svim fanovima Outlandera, ova je odlična i mnogo mi je drago (o osećaju olakšanja da ne pričamo) što je prethodna knjiga bila samo privremeni nedostatak inspiracije autorke. Pisala sam o romanu OVDE (u postu imate linkove ka svim prethodnim knjigama iz serijala), ali odmah da vas upozorim, strašno je teško napisati smislen post o šestoj knjizi serijala bez spojlera, tako da ne očekujte previše. P.S. Gledate li Outlander?

     6. Nestvarno a stvarno 2, Živojin Petrović – Bilo je očekivano da ću posle Dajane prionuti na nešto kraću formu pa mi je zbirka o zanimljivostima iz srpske istorije Živojina Petrovića došla kao poručena. Prvi put sam se sa Petrovićevim delom susrela kroz roman „Do viđenja“ o ekscentričnom beogradskoj bogatašici (tekst o knjizi je OVDE) i budući da je u pitanju priča zasnovana na istinitom događaju, stvarno sam se oduševila. Onda sam pročitala i prvu zbirku „Nestvarno a stvarno) o kojoj sam pisala OVDE, pa je bilo logično da pročitam i drugu. O drugoj nisam pisala zaseban post, ali tekst o prvoj bi trebalo da bude dovoljan da shvatite šta možete očekivati od ovih knjiga. Prva mi se više dopala. Imam utisak da Petrović nije imao u planu drugu zbirku i da je ona nastala zbog popularnosti prve. Zašto to mislim? Pa, zbog toga što je u prvu evidentno ubacio stvarno najzanimljivije priče na koje je naišao. Ipak, i u drugoj ima mnogo čega zanimljivog i događaja i junaka koji zaista ne zaslužuju da budu zaboravljeni, tako da vam obe preporučujem od srca.

     7. Markovaldo, Italo Kalvino – Volim Kalvina i pročitaću sve što je ikad napisao, odmah da se zna. Markovaldo je zbirka priča o istoimenom junaku. Mala knjiga puna velikih reči. Kalvino je zaista poseban pisac i teško je prepričati njegova dela. Ovo je zbirka o malom čoveku u velikom svetu koji na sve načine pokušava da preživi. Mogla bi se klasifikovati kao komedija, ali ništa tu nije zaista smešno, naprotiv. Znate, kao ona scena u „Čekajući Godoa“ kada Estragonu spadnu pantalone (ako ne znate o čemu pričam, obavezno čitajte Beketa). Čitajte Kalvina.

     8. Zapisano u beskraju, Irene Valjeho – Jao, jao, jao. Bila sam uverena da ću uživati u ovoj knjizi i otvorila sam je s ogromnim očekivanjima. Totalno pogrešnim. Sa Irenom Valjeho je sve krenulo nizbrdo. Ovo bi trebalo da bude knjiga o nastanku knjige u antičkom svetu. Ali nije. Ovo je knjiga o antici, onako uopšteno i knjigama, isto tako uopšteno. Red priče o Aleksandrijskog biblioteci, Aleksandru Velikom, red prepričavanja Homerovih epoha, Orvelove 1984, Bredberijevog Farenhajta i još gomile knjiga sa kojima bi, da se razumemo, svako ko se uhvati za ovakvo štivo trebalo da bude upoznat. Kakve veze Orvel i Bredberi imaju sa antikom, pitate se? Pitam se i ja. Ostatak knjige su uglavnom autorkine reminiscencije sa sopstvenu prošlost kojima apsolutno nije mesto ovde, na primer na situacije u kojima je mama tera da uči da čita a ona neće pa neće. Nisam je završila. Ali pročitala sam više od pola i ne želim da taj trud prođe nenagrađeno. Zato je na listi. 

     Stigli smo do kraja liste. Stvarno sam prezadovoljna. I brojem knjiga (bolje reći brojem pročitanih strana, jer – Outlander) i odabirom. Mislila sam da će mi biti teško da izaberem favorita, ali ipak nije. Titula pripada Dajani Gabaldon. Uz sve mane, zaista treba znati napisati roman od 1400 strana (podsećaću vas dok sam živa) koji sve vreme drži pažnju. I još čim se izborite sa ciglicom i dođete do kraja poželite da se odmah bacite na sledeću. Priznaćete, to nije lako.
Šta ste vi čitali ove zime? Kako se borite s čitalačkim krizama? Pišite mi u komentarima!

     Do sledećeg posta,
     Vaša (možda hibernacija do proleća i nije tako loša ideja) Stš <3

A Breath of Snow and Ashes – Diana Gabaldon (Outlander #6)

 
     Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu Tuđinka (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

     Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), trećeg (Voyager – klik OVDE), četvrtog (Drums of Autumn – klik OVDE) ili petog dela (The Fiery Cross – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

     A Breath of Snow and Ashes je šesti deo serijala koji nakon izuzetno spore prethodne knjige konačno donosi malo (zapravo malo više) dinamike. Godina je 1772. i napetost zbog očekivane revolucije može se seći nožem. Posebno kada je u pitanju porodica Frejzer koja, zahvaljujući Kler, tačno zna šta će se dogoditi. Upoznatost sa događajima u budućnosti može biti mač sa dve oštrice i može vas, kao što smo to već videli u prethodnim knjigama iz serijala, dovesti u silne neprilike. Neprilika ni u ovom delu ne manjka.

     Početak romana je prilično spor i opisuje svakodnevni život na imanju Frejzerovih. Kler je ponovo zauzeta pokušajima da unapredi medicinu (nakon uspeha sa penicilinom prelazi na eksperimentisanje sa anestezijom što apsolutno ne pomaže njenoj reputaciji veštice), a Brijana pokušava da upotrebi svoje inženjersko znanje i obezbedi imanju kanalizaciju i vodovod. I šibice, koje takođe prete da je gurnu u društvo mogućih veštica. No, situacija se zahuhtava i još jedan traumatičan događaj je na pomolu (ko je odgledao petu sezonu serije vrlo dobro zna o čemu je reč) zbog kog će porodica Frejzer na svoj spisak neprijatelja upisati još nekoliko imena. Neke već poznajemo, a neki su sasvim novi. Porodica Kristi, koja na imanje stiže na kraju pete knjige, u ovoj dobija vrlo važnu ulogu. Njen najmlađi član, Malva Kristi, napraviće zbrku neviđenih razmera. 

     A Breath of Snow and Ashes dinamikom podseća na neke od (za sada) najboljih knjiga iz serijala. Toliko se toga događa da je nemoguće izdvojiti najvažnije epizode. Otmice, napadi, silovanja, ubistva, lažne optužbe… samo su deo ove uzbudljive priče. Upoznajemo još jednog putnika kroz vreme. Uprkos želji i nadi Kler da će sa sapatnikom podeliti iskustva, njegove namere su nečasne i želja da se što pre vrati u svoje vreme još jednom će porodicu Frejzer dovesti u smrtnu opasnost. Za razliku od prethodne knjige, šesta obuhvata dosta duži period pa tako konačno stižemo do godine u kojoj je objavljen famozni članak iz novina koji je zapravo naterao Brijanu da prođe kroz kamenje. Neću otkrivati šta se dogodilo i kako je ta vest dospela do novina. Budući da serijal još nije završen, jasno vam je da su i Kler i Džejmi živi. Reći ću samo da savet da ne verujete svemu što pročitate u novinama datira mnogo pre našeg vremena.

     Porodica Frejzer će pri kraju knjige postati bogatija za još jednog člana. To će, međutim, ubrzo postati gorko-slatka vest. SPOJLER! Devojčica će se roditi sa urođenom smetnjom koja u 20. veku zahteva rutinsku operaciju, ali u 18. znači sigurnu smrt. Pred Brijanom i Rodžerom je teška odluka. Ostati i osuditi ćerku na smrt ili rizikovati povratak u sopstveno vreme, koji, kao što znamo, takođe može biti smrtonosan.

     A Breath of Snow and Ashes, baš kao i The Fiery Cross broji oko 1400 stranica. Kao i u prethodnim knjigama, Dajana Gabaldon piše opširno i uživa u deskripcijama. Za razliku od pete knjige, međutim, ova je izuzetno bogata dešavanjima i opravdava obim. Uprkos sitnim zamerkama i manama, knjiga od 1400 stranica (da li sam spomenula koliko stranica ima??) koja sve vreme, bez izuzetka, drži pažnju, zaslužuje sve pohvale. Divno je znati da je The Fiery Cross  bio samo loš period u evidentno nepresušnom izvoru autorkine inspiracije jer ćete (a to je inače njena uža specijalnost) nakon duge borbe sa (ponavljam) 1400 stranica ove knjige poželeti da istog trenutka pređete na sledeću.

     Nova sezona serije Outlander počinje 6. marta. Prethodna je već zagazila u ovu knjigu (što nije ni čudno s obzirom na nedostatak materijala u petoj) i neke stvari u malo izmenjene (mali hint: Stiven Bonet). Najavljeno je osam epizoda što mi se čini nedovoljnim za sve događaje iz knjige (sedma će navodno imati više, tako da možda sezona neće obuhvatiti celu knjigu), ali svakako jedva čekam da vidim šta su nam spremili.

     Izdavač: Penguin UK (Arrow)
     Ocena: 5/5

Karmila – Džozef Šeridan Lefanju

     Džozef Šeridan Lefanju (1814-1873) bio je irski pisac, poznat po gotskim trilerima i pričama sa elementima horora. Njegova prva priča o duhovima pojavila se u magazinu Dublin University 1838. godine. Njegov opus broji desetak romana i pripovetke sakupljene u četiri zbirke, a najpoznatiji je po romanu Uncle Silas (1864) i zbirci In a Glass Darkly (1872) u kojoj je objavljena i novela Karmila koja danas važi za piščevo najvažnije delo i jedno od prvih dela vampirske fikcije.

     Karmila je jedna od priča „o poremećenim umovima“ koje su objavljene kao zaostavština doktora Heselijusa, verovatno prvog okultnog detektiva u književnosti. Lefanju priču o Karmili koncipira u formi pronađenog rukopisa, jednoj od omiljenih metoda tadašnjih pisaca horora (kojoj je često pribegavao i Po) koja je doprinosila verodostojnosti ali i ograđivanju od napisanog. Priču pripoveda mlada Lora, devojka iz visokog staleža, kao svedok neobjašnjivih događaja koji su se odigrali u zamku u Štajerskoj u kojem živi sa ocem. Lora je klasična protagonistkinja gotskih novela. Odvojena od sveta, naivna i dobroćudna i kao takva savršena žrtva zlih sila koje opsedaju njen duh i telo. Lora je usamljena i obuzeta melanholijom koja odlikuje mesto u kojem živi pa neočekivani dolazak lepe Karmile dočekuje kao dar od boga. Ne samo što žarko želi društvo, Lora oseća kao da Karmilu poznaje od ranije, iz sna koji je deceniju pre toga doživela kao dete. Na početku sve deluje idilično i devojke postaju bliske prijateljice, ali Karmilino ponašanje se ubrzo menja a meštani u okolini zamka padaju kao muve od misteriozne bolesti.

     Sama fabula „Karmile“ je, posmatrano iz savremenog ugla, prilično jednostavna i predvidiva. Njena važnost za istoriju književnosti, međutim, mora se posmatrati u kontekstu vremena u kom je nastala. Ne samo da je objavljena 26 godina pre „Drakule“, najpoznatijeg dela vampirske fikcije tog doba, „Karmila“ je imala ogroman uticaj na razvoj tog žanra, toliki da tu činjenicu čak ni sam Stoker nije skrivao (naprotiv, Karmilin grob se kao omaž delu pojavljuje u prvom poglavlju prve verzije „Drakule“). Odgovor na pitanje zbog čega je ova novela ostala u senci svojih naslednika može se potražiti u prostoj činjenici da je Karmila vampirica koja napada isključivo žene. 
Uzevši u obzir vreme u kojem je nastala, pravo je čudo da je „Karmila“ uopšte objavljena u izvornom obliku. Erotski momenti danas nisu ništa neobično za vampirsku fikciju, niti su bili u to vreme, ali viktorijansko doba je bilo vrlo strogo po pitanju prikazivanja seksualnosti žene, o istopolnim sklonostima da i ne govorimo. Na ovo pitanje je Lefanju, navodno, imao spreman odgovor: budući da je Karmila vampirica, odnosno natprirodno biće, ona je zapravo bespolna. Tome je u prilog svakako išla i činjenica da i drugi vampiri iz književnih dela, takođe nepošteđeni erotizacije (na primer Drakula), nisu birali žrtve po polu. Sa druge strane, veza Karmile i Lore toliko je suptilno opisana da se može čitati (posebno u vreme kada je objavljena) kao snažna prijateljska veza dve žene, kakvih je u ono vreme bilo napretek. To, međutim, ne menja činjenicu da se ova novela može posmatrati kao pionir ne samo vampirske, već i lezbejske književnosti, sa snažnim akcentom na žensku seksualnost, temu koja je, najblaže rečeno, u viktorijanskoj književnosti bila tabu. Kao i svaki eksperiment u povoju, „Karmila“ nije savršena, ali svakako zaslužuje mesto u kanonu.

     Na 200. godišnjicu rođenja Džozefa Šeridana Lefanjua objavljeno je specijalno izdanje novele koje je ilustrovala Izabela Macanti, italijanska ilustratorka. Za ove ilustracije se odlučio i srpski izdavač i one zaista ovoj naivnoj priči daju novu, moderniju notu kakvu i zaslužuje. Ovo izdanje na početku svakog poglavlja sadrži i citate iz poznatih književnih dela kojih u originalu nema. Činjenica da se među tim citatima nalaze i oni iz knjiga koje su objavljene nakon „Karmile“ (među njima je i „Drakula“), može delovati malo zbunjujuće i nisam baš sigurna da je bilo neophodno ubacivati ih, ali to je minorna zamerka na celokupno izdanje.

     Nakon popularizacije vampirske fikcije nemoguće je doživeti ovu priču na pravi način. Ali pre čitanja „Karmile“ neophodno je imati na umu da je njen lik uticao na neke od najpoznatijih likova ovog žanra, da je stvorena vekovima pre Edvarda Kalena, Lestata, i decenijama pre Drakule, što je čini obaveznim štivom ne samo ljubitelja vampirske fikcije već i viktorijanskih gotskih novela koje su u vreme „Karmilinog“ objavljivanja doživljavale procvat. Čak i da niste u mogućnosti da uskočite u kožu Lefanjuovih savremenika koji su „Karmilu“ čitali bez predznanja i iskustva današnjih čitalaca, navedene odlike ove novele (kao i druge, nepomenute koje se mahom tiču slojevitog odnosa Lore i Karmile) čine je još fascinantnijom nego u vreme kada je objavljena i smeštaju je rame uz rame sa „Frankenštajnom“ i drugim pionirima horor žanra.

     Ocena: 4.5/5
     Izdavač: Urban Reads

Moja godina odmora i opuštanja – Otesa Mošfeg

     Otesa Mošfeg (1981) američka je spisateljica hrvatsko-iranskog porekla. Objavljivala je priče u časopisima The Paris Review, The New Yorker i Granta, a dobitnica je i nagrada „Puškart“, „O. Henri“ i „Plimpton diskaveri“, kao i stipendije Nacionalne zadužbine za umetnost. Za svoju prvu knjigu, novelu McGlue (2014), dobila je nagradu „Fens“ za savremenu prozu i književno priznanje „Biliver“. Autorka je i zbirke kratkih priča Homesick for Another World (2017). Njen prvi roman, Eileen (2015), ušao je u uži izbor za nagradu Nacionalnog udruženja kritičara i nagradu „Men Buker“, a osvojio je i priznanje „PEN/Hemingvej“ za debitantski roman. Njen drugi roman, Moja godina odmora i opuštanja (2018), našao se na listi bestselera lista The New York Times. Treći roman Death in Her Hands objavila je 2020.

     Glavna junakinja romana „Moja godina odmora i opuštanja“ je lepa, situirana devojka sa poslom u umetničkoj galeriji i stanu u Menhetnu. Na prvi pogled, reklo bi se da bi joj mnogi pozavideli. Ona, međutim, nije srećna, naprotiv. Mrzi svoj posao, ne može da preboli bivšeg i ne podnosi svoju najbolju (i jedinu) drugaricu. Njen život nema smisla i sasvim zdravorazumski odlučuje da nešto promeni. Način za koji se opredeljuje je, međutim, sve samo ne u skladu sa zdravim razumom. Rešava da uđe u hibernaciju u trajanju od godinu dana i da nakon toga krene iz početka, sasvim preporođena.

     Ne mogu da navedem određeni događaj koji je izazvao moju odluku da uđem u hibernaciju. U početku sam samo htela nešto za smirenje, nešto što će mi prigušiti misli i stavove, pošto je u neprestanoj rafalnoj paljbi bilo teško ne omrznuti sve i svakog. Mislila sam da će život biti podnošljiviji ako moj mozak bude malo manje osuđivao svet što me okružuje. 

     Budući da joj je jasno da hibernacija nije nešto što se postiže prostom snagom volje, naratorka pribegava opijatima koji će joj pomoći da se umiri.

     Kad mi zatreba još tableta, odlazila sam u drogeriju „Rajt ejd“ tri ulice niže. To je uvek bio bolan poduhvat. Sve mi je smetalo dok sam hodala Prvom avenijom. Bila sam kao novorođenče – smetao mi je vazduh, smetala mi je svetlost, svaka pojedinost spoljašnjeg sveta izgledala mi je napadno i neprijateljski. Alkoholu sam pribegavala samo tim danima kad moram da se zaputim do apoteke […] Nisam htela da se ubijem. Štaviše, to je bila suprotnost samoubistvu. Moja hibernacija je bila pokušaj samoodržanja. Mislila sam da će mi to spasti život.

      Na putu samoodržanja naratorka odlučuje da se obrati psihijatru. Ne zato što će time pomoći samoj sebi već prosto da bi lakše došla do neophodnih lekova. Nabasaće na doktorku Tatl, najgoreg psihijatra u istoriji psihijatrije, ženu koja ne samo da deli (proverene i neproverene) lekove šakom i kapom već uopšte ne sluša svoje pacijente (do te mere da naratorka nekoliko puta mora da ponovi da su joj roditelji mrtvi, a onda i izmišlja razne apsurdne pojedinosti u svom životu, čisto zabave radi), zapravo jedino što je zaista interesuje je da li naratorka radi za policiju ili slične službe – i sve to za 300 dolara po seansi. Plan uspeva i junakinja uskoro ima zalihe raznoraznih tableta na kojoj joj bi joj pozavideo svaki tabletom, što ona u suštini i jeste.

     Sve je u ovom romanu preterano – od inicijalne ideje za roman, preko ponašanja junaka do izmišljenih lekova. Težeći ka miru i opuštenom stanju svesti, naratorka nailazi na sve suprotno, počev od situacija u kojima „mesečari“ pod dejstvom sumanutih koktela lekova do bizarne sahrane majke njene najbolje drugarice zbog koje mora da prekine hibernaciju. Ali kada pređemo preko očiglednog preterivanja kojim autorka želi da šokira, jasno je da joj je namera kritička. Čitajući redove u kojima se pojavljuje doktorka Tatl, svakome je jasno da je u pitanju hiperbola, ali njen lik uopšte ne deluje neverovatno i savršeno se uklapa u stav da psihijatri mahom delaju kao produžena ruka farmaceutske industrije. Ovo jeste roman o depresiji (mada ne samo o depresiji), ali ne onakav na koje smo navikli. Priča Otese Mošfeg je ogoljena, groteskna slika najmračnijih stanja svesti, onih o kojima niko ne govori, koja nisu romantizovana. A uz to je i veoma zabavna. Glavna junakinja ne izaziva sažaljenje niti naklonost, ali ipak ćete navijati za nju. Njena situacija nije ni najmanje smešna, ali ipak ćete se smejati dok budete čitali ovaj roman. Kraj je pomalo predvidiv (posebno jedna stvar u vezi sa njenom drugaricom), ali funkcioniše jer od ovakvog romana zapravo nećete očekivati kraj kakav je očekivan. Da li ćete nešto naučiti iz ove priče? Verovatno ne. Pa zašto onda da ga čitate? Možda zbog činjenice da je ko zna koliko miliona čitalaca širom sveta potrčalo da zgrabi ovaj roman što jasno pokazuje da nam je, izgleda, svima malo muka od optimizma i bezuslovne ljubavi prema životu koja nam se sa svih strana nameće i da mnogo nas ne bi imalo ništa protiv da se malo odmori i opusti. A možda i zbog onoga što ovaj roman nudi između redova – promišljanju o savremenom društvu i eskapizmu kojem svakodnevno pribegavamo, bili svesni toga ili ne.

    Ocena: 4/5
    Izdavač: Booka

Molitva za Ovena Minija – Džon Irving

     Džon Irving (1942) je američki pisac. Prvi roman je napisao sa 26 godina, ali uprkos dobrim kritikama, nije stekao naklonost publike. Slična sudbina je zadesila i dva naredna romana, da bi se konačno probio četvrtim i verovatno najpoznatijim romanom „Svet po Garpu” (1978) koji je ubrzo postao svetski bestseler i kulturološki fenomen (recenziju možete pročitati OVDE). Irving je od tada napisao još deset romana, među kojima su najpoznatiji „Molitva za Ovena Minija“ (1989) i „Tuđa pravila“ (1985). Živi i radi u Torontu.

     „Molitva za Ovena Minija“ je obimna priča o odrastanju neobičnog dečaka niskog rasta i visokog glasa na čije prisustvo niko ne ostaje ravnodušan. Narator romana je Džon Vilrajt, Ovenov najbolji prijatelj, a priča počinje grotesknom nesrećom u kojoj će Oven Mini na lokalnoj bejzbol utakmici nespretnim udarcem loptice usmrtiti Džonovu majku. Priča od tog trenutka postaje još grotesknija: ne samo da se Džonov i Ovenov put neće razići nakon ovog događaja, on će ih dodatno učvrstiti i Oven će postati (i ostati) najvažnija figura u Džonovom životu.

     Moj usud je uspomena na dečaka sa slomljenim glasom – i to ne zbog tog glasa, niti zbog toga što je bio najmanja osoba koju sam ikada upoznao, pa čak ni zbog toga što je bio instrument smrti moje majke, već zato što zbog njega verujem u Boga.

     Čitaoci upoznati sa delom Džona Irvinga neće se iznenaditi ovakvim zapletom. Kao i u „Svetu po Garpu“, i u ovom romanu postoji sveopšte prisustvo snažnog ženskog karaktera koje oblikuje junake. Majka Džona Vilrajta rodila je vanbračno i nikada nije odala identitet Džonovog oca. Njena iznenadna smrt snažno će uticati na Džona, ali još snažnije na Ovena Minija koji je oduvek gajio izvesnu opčinjenost njome (možda zbog bledunjave uloge sopstvene majke), ali je nakon smrti doživljava kao neku vrstu totema. I ne samo to. Oven postaje ubeđen da je produžena božja ruka i da sve što radi predstavlja božanski plan. To uverenje dodatno će učvrstiti san koji nikome neće ispričati (ali čitalac u nekom trenutku ipak saznaje o čemu se radi) i vizija tačnog datuma sopstvene smrti. Ceo Ovenov život biće usmeren ka izvršenju božje zamisli i ispravljanju nepravde koju je, kao oruđe, naneo svom najboljem prijatelju i ženi koju je odmalena obožavao.

     „Molitva za Ovena Minija“ jedan je od onih „velikih američkih romana“, ali ne samo po obimu. Vodeći se načinom naracije engleskih romanopisaca devetnaestog veka (često se poredi sa Dikensom, možda zato što „Božićna priča“ ima značajnog udela u romanu, mada ne treba zanemariti ni očigledan uticaj i važnost Tomasa Hardija), Irving ispreda bildungsroman jednog od najinteresantnijih junaka američke književnosti druge polovine dvadesetog veka. Kao i drugim njegovim romanima, društvena kritika ne izostaje. Kroz roman se provlače brojne političke, socijalne i filozofske teme. Vijetnamski rat i njegova apsurdnost samo su jedna o njih. Ovenova slepa vera u determinizam predstavljena je neutralno koliko je to moguće – iako beskrajno simpatičan, Oven Mini je junak koji se svakako može tumačiti dvostruko. Njegova dobrota i fanatizam prepliću se do te mere da ih je ponekad teško razlučiti. Ne morate biti ateista da biste shvatili da sa njim nešto nije u redu, kao što ne morate biti hrišćanin da bi vas njegov tragičan kraj pogodio. I kao što i sam Oven kaže u jednom pismu upućenom Džonu: Nikad ne mešaj veru ili verovanje bilo kog tipa s nečim izdaleka intelektualnim.

     Džon Irving se upisao u istoriju američke književnosti kao jedan od majstora pripovedanja. Njegova sposobnost da tragične priče ispripoveda duhovitim tonom zaista je maestralna. Iako je „Molitva za Ovena Minija“ prilično tragična priča, ona nije patetična (iako se povremeno osete tragovi patetike, ali opravdano jer pripovedač nikako nije objektivan), naprotiv, topla je i prijatna, a na momente i rableovski groteskna (s tim što je Mini očigledna suprotnost čuvenom divu) i potpuno apsurdna, te kao takva poziva na razmišljanje i preispitivanje junaka iz romana. Da li je priča o Ovenu Miniju zaista iziskivala toliko stranica prosudiće svaki čitalac za sebe. Često se u utiscima o ovom romanu kaže da je „svaka reč na mestu“, mada ja mislim da je bez nekih ipak moglo. Kao što je i sam Irving odgovorio na pitanje koje mu je nedavno postavljeno u jednom intervjuu: Šta bi čitalac Džon Irving rekao piscu Džonu Irvingu? – „Je l’ može to malo kraće?“ Ipak, ne dajte da vas obim priče odvrati od upoznavanja Ovena Minija. Iskustvo je u najmanju ruku nesvakidašnje.

     Izdavač: Laguna
     Ocena: 4/5