Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.
Roman ,,Medvedgrad” nosi naziv po malenom, izmišljenom gradu koji ,,nije blizu ničega” i ,,čak na karti deluje neprirodno”. ,,Kao da je neki pijan džin pokušao da pišajući ispiše svoje ime u snegu.” Grad iz kojeg sve više ljudi odlazi, a sve manje dolazi. Na ulazi u grad stoji stara tabla sa sloganom ,,Dobrodošli u Medvedgrad – Mi želimo malo više”, ali je okrutnom zimskom vetru trebalo svega nekoliko godina da sa table izbriše reč ,,više”. No, Medvedgrad je ipak po nečemu poseban – to je hokejaški grad čije srce kuca u ritmu udaranja pakova na ledu. Grad koji malo-malo iznedri svetsku zvezdu i u kojem dečaci sanjaju velike snove. Žene u ovom gradu nemaju baš mnogo izbora osim da sanjaju snove dečaka, jedna od stanovnica će vam ćak reći da se u Medvedgradu ne može živeti, samo preživljavati, ali tad neće biti svesna koliko je u pravu.
,,Medvedgrad” sadrži sve Bakmanove omiljene teme i već nekoliko stranica je dovoljno da znate da čitate baš njegov roman: male zajednice, porodične tragedije, sport, (ne)pripadanje... Novina je, međutim, da je akcenat romana stavljen na tinejdžere i izuzetno važnu temu o kojoj se ne govori dovoljno: vršnjačko nasilje i silovanje.
Iako je tema silovanja najupečatljivija (ili bi bar morala biti), Bakman bira da je uvede tek na polovini romana. Početak je posvećen hokeju (poznato je da Bakman obožava sport) i mnoštvu likova koji su sa njim povezani na razne načine: mladim hokejašima, njihovim porodicama, prijateljima, sponzorima i komšijama. Svaki od njih dobija prostor u romanu i stvara, po mom mišljenju, nepotrebnu gužvu. No, tema silovanja je ta koja ,,Medvedgrad” zapravo odvaja od ostalih Bakmanovih romana pa ćemo se posvetiti upravo njoj.
,,Svi pričaju o tome kako to izgleda. Ceo život vas obaveštavaju o tačnim pojedinostima. Napadnu vas na stazi za džoging, obore vas pa vas odvuku u neku uličicu na odmoru, drogiraju vas u baru, pa vas onda nepoznati ljudi drže zaključanu u siromašnoj četvrti nekog velikog grada. Svi vas stalno iznova upozoravaju, oni upozoravaju sve devojke: To se može desiti. I to na ovaj način! Samo niko ne kaže da može biti i ovako: s nekim koga poznajete. Kome verujete. S kim ste se smejali. U njegovoj dečačkoj sobi, ispod postera hokejaša, dok je celo prizemlje puno vaših drugova iz škole.”
Ukoliko pogledate statistike o silovanju, naići ćete na poražavajuće podatke. Takozvani date rape odnosno silovanje od strane poznate osobe događa se češće nego što se misli, a žrtve su uglavnom tinejdžeri ili osobe u ranim dvadesetim godinama. Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da se 13% silovanja od strane poznate osobe i 35% pokušaja silovanja događa na sastancima, a drugo da je čak u 22% slučajeva gde je žrtva žena, silovatelj bio (trenutni ili bivši partner) a u 20% (trenutni ili bivši) muž. Kada se tome doda činjenica da pojedina društva i dalje streme ka opravdavanju silovatelja jer je žena to na neki način tražila ili zaslužila ili da se žrtvama silovanja ponekad prosto ne veruje (ova tema je, uzgred, odlično obrađena u seriji Unbeliavable), problem postaje još gori. Posebno ako je silovatelj poznata (ili na neki način značajna) ličnost, kao što je u ovom slučaju najbolji hokejaš Medvedgrada od koga zapravo zavisi budućnost grada.
,,Jedino što će je pitati o toj večeri bilo je koliko je popila. Da li je bila pijana. Da li ga je držala za ruku. Davala mu signale. Da li je svojevoljno otišla gore na sprat (...) Pitaće je za alkohol i marihuanu. Neće je pitati za beskrajni strah koji je nikad neće napustiti. I za tu sobu sa gramofonom i posterima iz koje nikada zaista neće izaći. Sa dugmetom sa bluze negde na podu i panikom koja će je pratiti zauvek.”
Devojčica iz Medvedgrada odlučuje da nikome ne kaže šta se dogodilo: ,,Nije mogla da ispriča istinu svojim roditeljima, nije imala srca da im to učini, znala je da neće preživeti. Nije rezonovala kao žrtva zločina, već kao njegov počinilac: bila je u stanju da razmišlja samo o tome kako niko nikada ne sme da sazna i kako mora sakriti sve dokaze”. Istina će na kraju ipak isplivati na videlo i to baš uoči važne utakmice. Ceo grad će stati na noge. Ali ne. Ne da odbrane petnaestogodišnju devojčicu već buduću zvezdu, ponos grada, dečka iz dobre porodice koji nikada ne bi mogao da uradi tako nešto.
Hokej jeste neodvojiv deo romana (na žalost svih nas koje ovaj, ili bilo koji drugi sport ne zanima preterano), ali ,,Medvedgrad” nije roman o sportu. To je roman o zajednici koja ne može da funkcioniše bez pojedinaca, ali i odgovornosti koju ima prema svakom članu. O nejednakosti, o strahu da se nećemo uklopiti, o razlici između zakona i morala, o hrabrosti da istupimo i učinimo pravu stvar. Možda je Bakman zagrizao preveliko parče i želeo da u jednom romanu (ili, preciznije, u dva, s obzirom na to da postoji i nastavak) obradi isuviše tema: korupciju, vršnjačko nasilje, pritisak izazvan prevelikim očekivanjima, homoseksualnost i predrasude prema ljudima koji su drugačiji, ali jedna se, verovatno ne slučajno, izdigla iz zbrke Medvedgrada. Ne samo po mestu koje zauzima u romanu već po važnosti (što, naravno, ne umanjuje značaj ostalih problema). Dobro je znati da je Bakman rešio da iskoristi popularnost da progovori o ovoj temi. Možda njegovo pisanje neće promeniti svet, ali možda će trgnuti bar nekog čitaoca i naterati ga da prvi put zaista razmisli o razlozima zbog kojih žrtve ne prijavljuju silovanje, o stigmi koja se na njih obrušava nakon što to učine i naporu da se posle tako traumatičnog iskustva nastavi sa životom.
,,Samo moraju da prikupe sve informacije, govorili su pošto su postavili isto pitanje deset puta na različite načine, kako bi videli da li će promeniti svoju verziju. Ovo je ozbiljna optužba, podsećali su, kao da je optužba tu glavni problem. Saznala je šta nije trebalo da učini: nije trebalo da čeka nedelju dana pre nego što je podnela prijavu policiji. Nije trebalo da baci odeću koju je imala na sebi. Ni da se tušira. Ni da pije alkohol. Ni da dovede sebe u tu situaciju. Ni da uđe u tu sobu na spratu i navede ga na pogrešan utisak. Da uopšte ni ni postojala, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, zar joj to nikada nije palo na pamet?”
Čitajući ,,Medvedgrad”, prokomentarisala sam kako isuviše liči na druge Bakmanove romane, ali ovog puta moram da se ispravim i ipak vam preporučim da ga pročitate, ako ni zbog čega drugog, makar da bi nam se svima samo dve rečenice iz romana zauvek urezale u mozak: ,,Za silovatelja silovanje traje nekoliko minuta. Za žrtvu ne prestaje nikada.”
Ocena: 3/5
Izdavač: Laguna
Posts
Nisam još čitala Bakmana. Ali, možda počnem od ovog romana. Jeste da ni mene ne zanima sport, ali ovo je važna provučena tema i baš me zanima kako je obradio. Slažem se da je dobro iskoristiti popularnost da se na ovaj način čitaocima skrene pažnja na goruće probleme iz stvarnog sveta - i svaka mu čast na tome. Čini mi se da sam negde, nedavno, čula da se sprema ekranizacija ovog romana (i nastavka)?
ReplyDeleteDa, seriju je radio HBO, već je dostupna. Planiram uskoro da je pogledam iako nisam čitala drugi deo, a verovatno i neću. Malo me je smorio Bakman, stvarno, ako pročitaš jedan njegov roman pročitala si sve (mada je meni Uve i dalje posebno drag, možda baš zato što sam njega prvog čitala) :)
Delete