Sati – Majkl Kaningem

Majkl Kaningem je američki pisac, najpoznatiji po svom romanu „Sati“, za koji je dobio brojne nagrade, među kojima se ističu Pulicerova i Foknerova nagrada. Po ovom romanu snimljen je istoimeni film 2002. godine, u kojem glavne uloge tumače Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijan Mur. Osim što piše, Kaningem je i predavač kreativnog pisanja na prestižnom univerzitetu u Jejlu.

Roman „Sati“ predstavlja nedvosmislen omaž Virdžiniji Vulf, tačnije, njenom romanu „Gospođa Dalovej“. Preporučujem svima da pre čitanja Kaningenovog romana pročitaju roman Vulfove, kako bi doživljaj bio potpun. Čitalac može uživati u „Satima“ i bez poznavanja života i dela Virdžinije Vulf, ali roman dobija potpuno novo lice ukoliko se čita uz prepoznavanje intertekstualnosti na kojoj autor tako očigledno insistira.

Baš kao i „Gospođa Dalovej“ i radnja romana „Sati“ smeštena je u jedan dan, s tim što su „Sati“ podeljeni na tri celine: roman je obeležen polifonijskim narativom, prati tri junakinje u tri prostorno-vremenska nivoa i bavi se egzistencijalnom krizom svake od njih. Virdžiniju Vulf, u Britaniji 1923. godine, Lauru Braun u Kaliforniji pedesetih godina i Klarisu Von (u romanu označena kao gospođa Dalovej) u Njujorku krajem 20. veka.

Iako sam tekst najviše prostora posvećuje Klarisi Von, ona nije centralni junak romana, već je to Virdžinija Vulf. Osim što roman počinje samoubistvom britanske spisateljice, koje Kaningem smešta u prolog, uvodeći tako motiv samoubistva kao jednu od spona samog romana, uticaj koji Vulfova ima na druge dve junakinje je upravo ono što „Sate“ čini celinom.

Počinjanje romana biografskim prologom jeste tipično postmodernističko mešanje stvarnosti i fikcije. Drugi način na koji autor suptilno čitaocima daje do znanja da se delo oslanja na život i rad Vulfove, jeste sam naslov. „Sati“ su probni naslov čuvene „Gospođe Dalovej“, odnosno delo koje Vulfova piše u Kaningemovom romanu ne nosi danas svima poznat naslov, već naslov koji je Kaningem preuzeo.

Slojevitost Kaningemovog romana vidljiva je već nakon nekoliko poglavlja, u odnosu glavnih junakinja, koji ujedno čine prikaz samog procesa stvaranja i recepcije književnog dela. Prvi sloj čini Virdžinija Vulf, odnosno prikaz autora dok piše roman, zatim gospođa Braun koja isti taj roman čita i na kraju Klarisa koja taj roman živi.

„Još uvek bi trebalo da se kupi cveće. Klarisa se pretvara da je ogorčena (mada ona voli da obavlja poslove poput ovog), ostavlja Seli koja čisti kupatilo, i istrčava, obećavajući da će se vratiti za pola sata.“ (Početak prvog poglavlja romana „Sati“)

„Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće. Jer Lusi je imala posla preko glave. Sve ima da se okrene tumbe; Rampelmejerovi ljudi dolaze. A zatim, mislila je Klarisa Dalovej, kakvo jutro – sveže, kao stvoreno za decu na morskoj obali. Kakva divota! Kakav polet!“ ( Početak romana „Gospođa Dalovej“)

Klarisa Von je dvostruka gospođa Dalovej: s jedne strane po nadimku koji joj daje Ričard, a sa druge strane po mislima, osećanjima i životu koji živi. Klarisa nije jedini lik iz romana Vulfove koga Kaningem preuzima. Gotovo svi likovi su tu, mada ne potpuno preslikani. Oni kao da čine delove slagalice koju čitalac treba da složi u celinu. Tako imamo Ričarda Brauna, pesnika i prijatelja Klarise Von, koji osim što nametljivo nosi isto ime kao muž gospođe Dalovej, u sebi ima vidljive odlike kako Septimusa, tako i Seli Seton i Pitera Volša. Naime, uloge Ričarda i Sali iz Kaningemovog romana su obrnute u odnosu na uloge Seli Septon i Ričarda Daloveja iz romana Virdžinije Vulf. Ono što je Ričard Klarisi Von, to je Seli Klarisi Dalovej, i obrnuto.

Osim već spomenutog motiva samoubistva, postoji još motiva iz originalnog romana koji se provlače kroz sva tri dela Kaningemovog romana, kao što su poljubac između gospođe Dalovej i Seli Seton (dočaran kroz poljupce Virdžinije i Vanese u jednom delu i Laure i Kiti u drugom), kao i invertovani motiv prijema i savršene domaćice, vezan originalno za Klarisu Dalovej. U Kaningemovoj verziji nijedna junakinja ne uspeva da odigra ulogu koju društvo nameće ženi: Laura ne uspeva da napravi tortu iz prvog pokušaja, Virdžinija ne uspeva u ulozi domaćice kada je posećuje sestra, dok Klarisina proslava, povodom nagrade koju dobija Ričard, potpuno propada.

Pojedini delovi u kojima se uočavaju aluzije na roman Vulfove, ili čak u potpunosti preuzeti delovi iz romana, predstavljaju pravu poslasticu za čitaoce koji su ujedno i ljubitelji dela Virdžinije Vulf. Jedan od takvih primera je scena u kojoj gospođa Dalovej na ulici uočava povorku i pita se ko bi mogao biti u kolima: premijer, princ ili možda kraljica? Kaningem ovu scenu premešta u Njujork, pa Klarisa na ulici uočava poznatu glumcu na filmskom setu, ali ne može sa sigurnošću da kaže o kome se radi: Vanesa Redgrej, ili možda Meril Strip? Ono što je zanimljivo jeste da čak i ekranizacija Kaningemovog romana nastavlja ovu slojevitost time što ulogu Klarise Von tumači upravo Meril Strip, mada je sam autor u jednom intervjuu rekao da je u pitanju slučajnost.

Sličnost Klarise Von sa gospođom Dalovej je nedvosmislena, ali ona nije jedina junakinja iz Kaningemovog romana koja oslikava delo Virdžinije Vulf. Tu je i Laura Braun, čije osobine pronalazimo u drugim delima Vulfove. Samo prezime junakinje preuzeto je iz kritičkog eseja pod nazivom „Gospodin Benet i gospođa Braun“. Gospođa Braun je u tom eseju predstavljena kao metafora ljudske prirode:

„...jer gospođa Braun je večna, gospođa Braun je ljudska priroda, gospođa Braun se menja samo spolja, romanopisci su ti koji se penju i silaze – ona sedi tu, a nijedan od edvardijanskih pisaca nije se udostojio da je pogleda. Njihov pogled bačen kroz prozor je snažan, ispitivački i saosećajan, uperen na fabrike, na utopije, čak i na ukrase i na prevlake u kupeu, ali nikada na nju, nikad na život, nikad na ljudsku prirodu.“

Kaningemova gospođa Braun je upravo to. Američka domaćica koja sa osmehom igra ulogu koju joj je društvo namenilo, ona je deo enterijera. Ono što čitalac Kaningemovog romana zna, a što je potpuno nepoznato Laurinom okruženju, jeste njena priroda, unutrašnji život koji se potpuno zasebno odvija od socijalnog, ono što Laura jeste u biti.

„Mislili smo da su njene tuge uobičajene tuge; nismo imali pojma.“

Neprekidne misli o samoubistvu dvostruko su inspirisane Virdžinijom Vulf. Naime, čitajući „Gospođu Dalovej“, Laura se poredi sa autorkom romana, ali ukoliko čitalac uporedi misli Kaningemove Virdžinije i misli Laure Braun, teško da neće uočiti sličnosti.

„Šta ako je taj trenutak za večerom – ta ravnoteža, to malo savršenstvo - bio dovoljan? Šta ako se odlučiš da više ništa ne želiš?“

Čak je i beg Laure Braun u hotelsku sobu moguća aluzija na „Sopstvenu sobu“, još jedno teorijsko delo Vulfove. Laura odlazi u hotel kako bi se osetila svojom. Sve što ona želi u tom trenutku jeste da čita na miru. Umesto kraja koji čitalac predoseća, nekoliko sati provedenih u „sopstvenoj sobi“ Lauri daju snagu da nastavi da živi.

Majkl Kaningem koristi svaku šansu da ukaže na vezu svog romana sa životom i delom Virdžinije Vulf: najpre naslovom, potom uvodeći autorku u roman, oživljavajući protagonistkinju „Gospođe Dalovej“ u Klarisi Von, stavljajući sam roman Lauri u ruke (roman se u nekoliko navrata eksplicitno citira) i igrajući se skrivenim aluzijama koje mogu prepoznati samo poznavaoci književnog dela Vulfove. Čak je i stil pisanja identičan stilu autorke, „Sati“ su, kao i „Gospođa Dalovej“, roman toka svesti koji prati jedan dan u životu likova.

Možda ćete se pitati zbog čega bi trebalo čitati „Sate“ ukoliko ste čitali Virdžiniju Vulf. Nije li gubljenje vremena čitati roman satkan od aluzija (pa čak i citatnosti) na drugi roman? „Sati“ nisu puko imitiranje Vulfove, već jedan potpuno nov vid interpretacije njenog celokupnog dela i dokaz da je njena poetika vanvremenska, a da njene ideje i likove možete sresti svugde i uvek: kako u predgrađu Kalifornije nakon strašnog rata, ili na brzim ulicama Njujorka, tako i u sopstvenom komšiluku, ili ko zna, možda baš u sebi?

Ocena: 5/5

Reading Challenge: roman čija se radnja odigrava u inostranstvu

10 kultnih filmova snimljenih po knjigama

1. Rekvijem za snove (Requiem for a Dream, 2000)

„Rekvijem za snove“ je film snimljen 2000. godine u režiji Darena Aronofskog, a nominovan je i za Oskara. Oslikava tragičan sunovrat četiri zavisnika, prikazujući ih, simbolično, kroz tri godišnja doba: leto, jesen i zimu. Svaka od ovih osoba ima svoj san koji pokušava da ostvari posredstvom različitih opijata. Film je za inspiraciju imao istoimeni roman Hjuberta S. Džuniora, napisan 1978. godine.

2. Forest Gamp (Forrest Gump, 1994)

Verovatno ne postoji mnogo ljudi koji nisu barem čuli za ovo kultno ostvarenje, koje je osvojilo čak 6 Oskara, ali koliko ljudi zna da je film zapravo inspirisan romanom? Originalnu priču napisao je Vinston Grum, 1986. godine.

3. Kum (The Godfather, 1972)

Još jedno kultno filmsko ostvarenje koje svoje postojanje duguje književnosti. Mario Puzo je svojim romanom „Kum“ (1969) inspirisao seriju filmova i time značajno doprineo ovoj umetnosti. Osim ovog romana, Puzo je napisao još nekoliko romana o mafiji, kao što su „Sicilijanac“ i „Zakon ćutanja“.

4. Kad jaganjci utihnu (Silence of the Lambs, 1991)

Doktor Hanibal Lektor, za čije tumačenje je Entoni Hopkins dobio Oskara, iznikao je iz pera američkog pisca Tomasa Harisa. „Kad jaganjci utihnu“ (1988), roman koji je inspiriao istoimeni film je zapravo drugi roman o Lektoru. Ovaj briljantni psihijatar i surovi serijski ubica se prvi put pojavljuje 1981. godine u romanu „Crveni zmaj“ (takođe ekranizovan 1986. i 2002. godine).

5. Isijavanje (The Shining, 1980)

Ljubiteljima Stivena Kinga, čuvenog američkog pisca, ova informacija je sigurno poznata. „Isijavanje“ (1977) je samo jedan od romana ovog autora koji doživeo svoju filmsku adaptaciju. King je jedan od pisaca koji su najviše privlačili Holivud, pa su njegova dela doživela više od 50 ekranizacija (ne računajući serije i TV filmove).

6. Ajkula (Jaws, 1975)

Kada je Piter Benčli potpisao ugovor za ekranizaciju svog romana (1971), nije ni sanjao kakav uspeh će adaptacija doživeti. Film je, zbog velike popularnosti, dožieo čak tri nastavka, a interesantno je da se Benčli nije složio sa idejom o prvom nastavku, jer, kako je rekao, ko bi želeo da gleda toliko filmova o napadima ajkula? Ispostavilo se – mnogi, s obzirom na to da je prvi film ostvario jednu od najvećih zarada u Holivudu u to vreme.

7. Doručak kod Tifanija (Breakfast at Tiffany’s, 1961)

Lik Holi Golajtli, u dugoj crnoj haljini sa muštiklom, prva je asocijacija na čuvenu holivudsku glumicu Odri Hepbern. Pre nego što je ovekovečena na velikom platnu, Holi je postojala kao literarni junak u najpoznatijem romanu Trumana Kapota, napisanom 1958. godine i uvek je bila, po rečima samog pisca, njegova omiljena kreacija.

8. Šindlerova lista (Schindler’s List, 1993)

Lik Oskara Šindlera u filmu koji je Liamu Nisonu doneo nominaciju za Oskara, a režiseru Stivenu Speilbergu osvojenih čak 7, inspirisan je romanom Tomasa Kenelija (Schindler’s Ark, 1982). Ovaj biografski roman napisan je kako bi ovekovečio život i delo Šindlera, člana nacističke partije, koji je tokom Drugog svetskog rata uspeo da spasi preko hiljadu Jevreja zaposlenih u njegovoj fabrici. Zanimljivo je da, iako je bio zainteresovan za priču, Spilberg najpre nije bio siguran da je spreman da režira film o Holokaustu, pa je pokušao da ponudi projekat drugim režiserima, da bi na kraju ipak odlučio da preuzme rizik. „Šindlerova lista“ danas važi za jedan od najboljih filmova snimljenih na ovu temu.

9. Neprilagođena (Girl, Interrupted, 1999)

„Neprilagođena“, film u režiji Džejmsa Mangolda, u kojem glavne uloge tumače Vinona Rajder i Anđelina Žoli, jeste filmska adaptacija istoimenog memoara Suzane Kejsen (1993). U ovoj knjizi, autorka opisuje svoj boravak u psihijatrijskoj bolnici, nakon što joj je dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti. Nakon premijere filma, koji je Žolijevoj doneo Oskara, autorka je optužila reditelja da je priču učinio melodramatičnom, dodavši delove zapleta koji ne postoje u originalu.

10. Pijanista (Pianist, 2002)

Film Romana Polanskog, bazira se na istinitoj priči opisanoj u memoarima poljskog kompozitora jevrejskog porekla, Vladislava Špilmana, prvi put objavljenih pod imenom „Smrt grada“, 1946. godine. Priča opisuje kako je Špilman preživeo deportaciju Jevreja u koncentracione logore. Zbog stava da nisu svi Nemci loši, knjiga je dugo bila pod cenzurom. Najzad, 1998. godine, ponovo je objavljena, najpre u Nemačkoj pod naslovom „Čudesno preživljavanje“, a zatim i u Engleskoj kao „Pijanista“. Knjiga je doživela svetsku slavu nakon ekranizacije u režiji Polanskog, koja je nagrađena sa 3 Oskara.

Čarls Bukovski i ja

Kao malu me knjige nisu preterano zanimale, tačnije, nisu me zanimale uopšte. Osim nekoliko obaveznih lektira (i to ne svih!), gotovo da nisam ni čitala. Otud tolika rupa u mom poznavanju dečjih klasika, kao dete sam prosto uvek imala preča posla. Ta preča posla su uglavnom bila zabavnog karaktera, a čitanje mi u to vreme nije delovalo posebno zanimljivo.

Otkako sam prerasla slikovnice, knjigu gotovo da nisam uzimala u ruke (osim famozne „Pipi Duge Čarape“, koju sam pročitala nebrojeno puta) i moja majka je u to vreme već počela da paniči, pošto je bila uverena da ću izrasti u osobu koja će knjige koristiti eventualno kao dekoraciju u stanu, ako i to. Mislim da u to vreme verovatno nije ni mogla da sanja o tome koji ću životni put izabrati. No, o tom potom.

Prva ozbiljna knjiga koju sam pročitala, bila je upravo knjiga Čarlsa Bukovskog.  Knjigu sam pronašla sasvim slučajno, kao što to obično biva, u kući svoje prve komšinice, tada nerazdvojne drugarice. Tačnije, u sobi njenog starijeg brata (ovakvi upadi u sobe starije braće i sestara bili su strogo zabranjeni, pa samim tim i veoma zanimljivi). U jednom od tih zabranjenih pohoda, ugledala sam na podu knjigu, čiji me je naslov privukao. Knjiga se zvala „Đavo je bio vruć“.

Otvorila sam sadržaj, odabrala priču „Ćebe“ i počela da čitam.

Ne mogu tačno da opišem zbog čega je na mene ta priča ostavila toliko jak utisak, ali čim sam je pročitala, zatvorila sam knjigu, pročitala ime pisca i otišla kući. Kod kuće sam na samim vratima pitala majku da li imamo neku knjigu od Čarlsa Bukovskog. Valjda ne moram da napominjem da majka samo što nije pala u nesvest. Jedno je da dvanaestogodišnje dete koje ne čita naprasno traži knjigu, ali je potpuno druga stvar kada traži knjigu od Bukovskog.

Nakon kratkih konsultacija sa rođakom koja je inače i pedagog, odlučila je da mi da knjigu. Ionako sam previše mala da shvatim te neke lascivne stvari (druga su vremena bila), a i da se ne lažemo: bolje išta nego ništa. Imali smo u to vreme u kući samo „Bludnog sina“ u nekom BIGZovom kompletu (kod mene je i danas) i tako sam se ja dala na čitanje (i više nikada nisam stala).

Čim sam završila sa „Bludnim sinom“, otišla sam u biblioteku, sa svojom karticom sa odeljenja za decu, i umesto „Pipi Duge Čarape“ preneraženoj bibliotekarki tražila roman „Žene“. Gospođa je, čim je izašla iz stanja šoka, odbila da mi da traženu knjigu i rekla da će kontaktirati moje roditelje ukoliko nastavim da se izmotavam. Nakon što sam, potpuno zbunjena, ispričala majci šta me je snašlo, ona je otišla do iste te biblioteke i uzela knjigu umesto mene.

I tako je sve počelo. Čitala sam jednu po jednu knjigu, iz romana Bukovskog saznavala o njegovim omiljenim piscima, pa počela da čitam i njih: Hemingveja, Šekspira, Fantea. Ubrzo sam počela da čitam sve što mi padne pod ruku, ali uvek sam se vraćala Bukovskom. Te iste godine sam, na času srpskog jezika na kom smo govorili o svojim omiljenim piscima, govorila o Bukovskom (na potpuno zaprepašćenje nastavnice, govorimo o šestom razredu osnovne škole). A nekoliko godina kasnije sam, upravo zbog njega, upisala (i završila) Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

I evo, i dan danas govorim o njemu, ne kao o jednom od svojih omiljenih pisaca, već kao o čoveku koji mi je odredio životni put. Ma koliko da se moj književni ukus menjao (a menjao se konstantno), Bukovski je uvek imao i uvek će imati svoje posebno mesto. A „Ćebe“ mi je i dalje omiljena pripovetka koju sam ikada pročitala.

Srećan rođendan, gospodine Kinaski!

Zapisi o prodavcu krvi – Ju Hua

Ju Hua, kineski pisac, važi za jednog od najznačajnijih pisaca postmaoističke avangarde. Rođen 1960. godine, detinjstvo je proveo u jeku Kulturne revolucije u Kini i to je značajno uticalo na tematske odrednice njegovih književnih dela.

Roman „Zapisi o prodavcu krvi“ smešten je u vreme teškog ekonomskog perioda za Kinu, kada je Mao Cedung pokušao da industrijalizuje zemlju kampanjom „Veliki skok unapred“. Maova kulturna revolucija primer je nekih potpuno nehumanih istorijskih okolnosti sa kojima se kineski čovek suočavao u drugoj polovini 20. veka.

Jedan takav čovek je i protagonista romana „Zapisi o prodavcu krvi“, Sju Sanguan. On, kao i njegovi sunarodnici, ne uspeva da se izbori sa nemaštinom. Kao radnik u fabrici svile, jedina šansa da zaradi veću sumu novca jeste prodaja krvi, koja, iako donosi novac, nosi sa sobom i određeni žig, sramotu. Kroz roman upoznajemo brojne običaje Kine, koji su zapadnom čoveku strani.

Interesantan je pogled na sam čin prodaje krvi: na selu, to je znak da je čovek zdrav, jer slabi i bolesni ljudi ne mogu prodavati krv, dok je u gradu to odraz krajnje nemaštine i samim tim predstavlja sramotu. Kao i svaka druga tradicija, tako i ova sa sobom nosi određeno sujeverje. Prodajom krvi prodajete snagu, ukoliko prodate više, prodajete i sopstvenu toplotu, a ukoliko preterate, uz krv ćete prodati i život.

Kao što Sju Sanguan uči od svojih prijatelja koji ga uvode u ovaj ritual, dobro je pre prodaje popiti osam činija vode, jer će se krv tako „razrediti“, pa ćete je imati više. Ne sme se preterivati sa vodom (iako osam činija već deluje preterano), jer od previše vode može pući bešika. Kada se završi sa davanjem krvi, treba pojesti porciju pržene džigerice (koja obnavlja krv) i dve merice žutog vina (kako bi se krv zagrejala). Krv ne bi trebalo davati češće od jednom u tri meseca, osim u slučaju krajnje nužde (ili dobre volje onoga ko krv uzima).

Ju Hua nas upoznaje sa Kinom u kojoj je dovoljno da komšiluk počne da šapuće kako najstariji sin ne liči na svog oca i da porodica doživi razdor; sa Kinom u kojoj je dovoljno da na zidu osvane plakat sa optužbom (često apsolutno bez pokrića) i da optuženi bude javno prozvan i ponižen; ali i sa Kinom u kojoj čak ni prodavanje vlastite krvi nije dovoljno da se plate bolnički troškovi ili nahrani porodica.

Sve su ovo epizode kroz koje prolazi Sju Sanguan sa svojom porodicom.

Nakon poražavajućeg saznanja da njegov sin prvenac Jile zapravo nije njegov, Sju Sanguan ga se odriče. Kada se Jile potuče sa kovačevim sinom, on odbija da plati troškove bolnice i šalje kovača kod pravog oca deteta. Nakon srceparajućih scena u kojima devetogodišnji Jile moli da ga priznaju za sina i u tome ne uspeva, kovač dolazi da Sju Sanguanu i njegovoj ženi oduzme imovinu. Sju Sanguan ipak odlučuje da posle deset godina ponovo proda krv i na taj način plati šetetu kovaču. U tom smislu krv nije samo ekonomska, već i emocionalna valuta, jer Sju Sanguan više puta poseže za ovim sramnim načinom dolaženja do novca i to uvek da bi spasio svoju porodicu.

Ironično, Sju Sanguan prodajom krvi dva puta spasava dete koje nije njegovo. Na taj način Ju Hua dočarava važnost porodičnih vrednosti i jasno podvlači da odnos sina i oca (ali i porodice uopšte) ne čini krvna veza, već ljubav i predanost.

Roman je pisan jednostavnim stilom, ali iza svojih prostih rečenica krije slojevitu priču. „Zapisi o prodavcu krvi“ je roman na momente komičan, ali često i brutalan, sirov i srceparajući.

Ovaj kratak roman nudi dubok uvid u sociologiju Maove Kine: od porodočnih i muško-ženskih odnosa, preko značaja tradicije, do klasnih i uopšte razlika između sela i grada. Ju Hua dočarava strahote koje je kineski narod pretrpeo zarad boljeg sutra, ali i žig koji je na pojedine ostavila industrijalizacija i nakon što se završila. Praksa prodaje krvi, iako smeštena u naslov, samo je delić onoga sa čime ćete se susreti u ovom delu.

Ocena: 4/5

Reading challenge: Pisac kog do sada nisam čitala

Nikom ni reči – Harlan Koben

Harlan Koben je američki pisac trilera, najpoznatiji po svojoj seriji romana o sportskom agentu Majronu Bolitaru. Koben je pored ove serije pisao još trilera, među kojima je i „Nikom ni reči“, koji je ujedno i jedan od njegovih najuspešnijih romana.

„Nikom  ni reči“ je roman pisan delom u prvom licu, iz perspektive protagoniste, doktora Dejvida Beka, a delom u trećem licu, kada nam autor predočava događaje kojima Bek ne prisustvuje. Na taj način je čitalac u blagoj prednosti u odnosu na protagonistu, mada mu ta prednost baš i nije od pomoći u rasvetljavanju slučaja. Zaista, do samog kraja nećete znati ko je tačno odgovoran za zločin.

A zločin se dogodio osam godina pre početka radnje romana, kada je supruga doktora Beka ubijena na jezeru. Tom događaju prisustvovao je i on, i nikome nije jasno kako je uspeo da preživi i pozove policiju, s obzirom na to da je sam Bek na licu mesta pronađen van svesti. Čak ni posle svih tih godina Bek nije u potpunosti nastavio sa svojim životom, ma koliko okolina pokušavala da mu pomogne.

Gotovo deceniju nakon ubistva, Beku stiže misteriozni mejl sa porukama koje bi razumeli samo on i njegova pokojna žena. Od tog trenutka Bek počinje da se nada nemogućem – da je Elizabet još uvek živa.

U istom tom trenutku pronađena su još dva tela na jezeru i policija ponovo otvara slučaj Bekove supruge, s tim što je ovog puta osumnjičen upravo on. Uprkos tome, Bek vodi sopstvenu istragu, prateći poruke koje dobija od Elizabet (ili od nekog drugog?), ne pominjući nikome te čudne smernice, jer pravila u prvoj poruci su bila više nego jasna: nikome ni reči.

Ja nisam neko ko često čita trilere, pa nisam stručnjak da procenim da li je triler dobar ili ne, ali meni je ovaj roman bio zanimljiv i vrlo brzo sam ga pročitala. Mislim da ima sve ono što jedan dobar triler treba da ima: priča je brza, nepredvidiva (bar nekome ko nije redovan konzument žanra) i puna preokreta. U par navrata nailazimo na situacije tipične za trilere, koje se nalaze u gotovo svakoj knjizi ovog žanra koju sam pročitala (a i filmu), kao što je protagonista optužen za zločin koji uporedo sa policijom vrši istragu i na kraju dolazi do rešenja slučaja. Knjiga u određenim momentima ima i likova i situacija bez kojih bi svakako mogla, kao što je naprasno prijateljstvo pedijatra (protagoniste) i pripadnika geta koji mu, osim što mu pomaže kada je sateran u ćošak, u jednom trenutku daje i svoj testament u kojem ga proglašava za staratelja sopstvenog sina ukoliko se njemu nešto dogodi.

U svakom slučaju, ukoliko tražite preporuku za klasičan triler, a niste čitali „Nikom ni reči“, eto preporuke niotkuda!

Ocena: 3/5

Reading Challenge: triler

Istorija iz drugog ugla

Interesantno je to kako istoriju u školama učimo kroz bitke, ratove, atentate, politiku i gomile datuma i imena koje mnogi od nas zaborave istog trenutka kada izađu iz školske klupe. Istorija, naravno, uključuje i mnoge druge činioce, osim krunisanja kraljeva i ratova, ali njima se udžbenici retko bave. U kakvim kućama su ljudi živeli, čime su se hranili, šta su oblačili, kako su provodili slobodno vreme? Meni su takvi podaci oduvek bili zanimljiviji od bitaka, pa bih želela sa vama da podelim neke od knjiga koje istoriji pristupaju iz malo drugačijeg ugla od onog na koji smo navikli. Neke od ovih knjiga sam čitala i toplo ih preporučujem, a neke još uvek nisu stigle na red, iako su na listi za čitanje već duže vreme („Ipak se okreće“ i „Istorija prijateljstva“). 

1. Istorija sveta u šest pića – Tom Stendidž 

Kao što se može zaključiti iz naslova, „Istorija sveta u šest pića“ nudi interesantan i poalo neobičan pogled na istoriju: kroz omiljena pića velikih civilizacija. Pre otprilike 10.000 godina voda je konačno dobila svoju konkurenciju. Čovek je otkrio da može sam proizvesti piće, a ta pića su često bila zdravija alternativa često prljavim i zagađenim zalihama vode u ljudskim naseobinama.

„Kako se istorija menjala, tako je svako vreme, mesto i svaka kultura imala svoje omiljeno piće; od prvih naseobina iz kamenog doba, do velikih dvorana za gozbe u staroj Grčkoj, ili čuvenih kafeterija iz vremena prosvetiteljstva. Svako od tih pića postajalo je popularno kada se javila potreba za njim, ili se uklopilo u istorijske tendencije; u nekim slučajevima su ta pića imala i neočekivan uticaj na tok istorije.“

Autor knjigu deli na šest poglavlja: svako se bavi jednim napitkom koje je na ovaj ili na onaj način obeležilo jednu istorijsku epohu. Ta pića su (hronološki): pivo, vino, žestoka alkoholna pića, kafa, čaj i koka-kola.

O ovoj knjizi sam već pisala na blogu, pa ukoliko vas zanimaju detalji, kliknite OVDE.

2. Kod kuće – Bil Brajson 

Brajsonova knjiga „Kod kuće“ jeste istorija privatnog života, kako i sam autor kaže u podnaslovu. Studija je podeljena na poglavlja i to tako da svako poglavlje predstavlja jednu prostoriju tipične parohijske kuće u Engleskoj. Svaka od prostorija predstavlja posebnu temu kojom se autor bavi, odnosno poseban segment života naših predaka: šta i kako su jeli, gde su spavali, šta su oblačili, koliko često i čime su se kupali i tako dalje.

„Istorija života u domaćinstvu nije tek istorija kreveta, sofa i šporeta, kao što sam nekako pretpostavljao, već istorija skorbuta, ptičjeg izmeta, Ajfelove kule, stenica, krađe leševa i manje-više svega ostalog što se ikada dogodilo. Kuće nisu utočišta od istorije. One su mesta na kojima istorija završi.“

3. Ipak se okreće – Helge Hese

Carpe diem, „Zavadi pa vladaj“, „Vreme je novac“, „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače“, „Krv, znoj i suze“, samo su neke od rečenica za koje je svako čuo, ali nije svako siguran ko ih je i u kakvom kontekstu izgovorio.

„Ipak se okreće“ nudi kratku istoriju sveta u 80 ovakvih citata i obuhvata period od 2600 godina.  Neke od ovih rečenica izgovorene su u ključnim istorijskim trenucima, pa zbog toga i dan danas funkcionišu kao simboli za određene životne situacije.

“Kao kod svakog putovanja, čovek mora da odluči gde će se zaustaviti, šta će razgledati, a šta ostaviti pored puta. Pošto ova knjiga govori o svetskoj istoriji, književne citate uzimao sam samo onda kada obeležavaju neki istorijski trenutak ili značajan događaj u politici i društvu. Na nekim mestima možda biste se rado duže zadržali, mada se naša vožnja nastavlja. Ovaj put nema ambiciju da iscrpno pretresa ili procenjuje. Ne može to sebi da dopusti pored ostalog i zato što nije svaki važan događaj u svetskoj istoriji proizveo neki tečan citat. Ova knjiga pre svega treba da pruži zadovoljstvo u upoznavanju istorije, a ako vas podstakne da čitanjem saznate nešto više, pomoći će vam spisak literature koji navodi izvore za svaki citat.”

4. Ko je spremio tajnu večeru? – Rozalind Majls 

„Možda bi se jedino pogled na istoriju koji bi u središte postavio ženu mogao suočiti s centralnim paradoksom našega doba, da su žene u ranijim vremenima bile slobodnije nego danas. Preistorijske žene su lovile i trčale kako su htele, lutale kud su htele i slobodno legale s partnerom po izboru. Pravile su grnčariju i oruđe, stvarale pećinske crteže, sejale su i plele, igrale i pevale. Njihovo sakupljanje hrane bilo je ključno za život plemena i nijedan muškarac nije kontrolisao ni ograničavao šta one rade. U ’naprednim’ društvima, muška dominacija je utkana u svaki aspekt života i stalno se iznova osmišljava pomoću mnoštva religijskih, bioloških, ’naučnih’, psiholoških i ekonomskih razloga, kojima se opravdava inferiornost žena u odnosu na muškarce.“

U ovoj studiji autorka objašnjava koja je bila uloga žena u prvim vremenima i kako se dogodilo da je u jednom trenutku postala toliko podređena da se morala iznova boriti za svoja elementarna prava. Obojena feminizmom, studija zastupa tezu da žene u istoriji igraju mnogo veću ulogu nego što bi im patrijarhalno društvo to ikada priznalo. U istoriji koju pišu muškarci, nema mnogo prostora za heroine.

5.  Istorija prijateljstva – Barbara Kejn 

Značaj koji se pridaje prijateljstvu u savremenom društvu ne može se preceniti, a ovaj odnos u javnosti neprestano se analizira u štampi, na filmu, televizijskim emisijama... Interesovanje šire publike za prijateljstvo praćeno je i njegovim proučavanjem u velikom broju naučnih studija koje su u skorije vreme pokrenute. Sociolozi, psiholozi, antrolopozi, istoričari i filozofi u velikom broju su se okrenuli temi prijateljstva. Njihova istraživanja uglavnom nastoje da utvrde različite načine na koje se prijateljstvo definiše, tumači i praktikuje u svakodnevnom životu različitih kultura. Cilj ove knjige jeste da se nadoveže na ova istraživanja, ali i da ih proširi time što će se pozabaviti pitanjem prijateljstva u zapadnom društvu tokom proteklih 2.500 godina – počev od klasične Atine pa sve do današnjeg dana. Ovako dug period pruža mogućnost da se prikaže koliko je dugotrajan i sam značaj koji se pridavao prijateljstvu kao odnosu koji istovremeno predstavlja osnov društvenog i privatnog života. Takođe je istražen kontinuitet promene načina na koji su ljudi tumačili ulogu ovog odnosa u njihovom društvenom, seksualnom i porodičnom životu. 

Ova knjiga rezultat je istraživačkog projekta koji je okupio filozofe i istoričare sa posebnim interesovanjima na polju klasične grčke filozofije, istorije srednjeg veka, renesanse, moderne Evrope i Sjedinjenih država.

Da li ste vi čitali nešto slično? Šta preporučujete?