Istorija sveta u šest pića – Tom Stendidž

Tom Stendidž je britanski novinar, rođen 1969. godine. Radio je za neke od najprestižnijih listova, kao što su The Guardian, The New York Times, The Daily Telegraph, The Economist, za koje je pisao uglavnom tekstove o nauci i tehnologiji. Autor je šest knjiga, od kojih su kod nas prevedene „Jestiva istorija čovečanstva“ i „Istorija sveta u šest pića“.

„Istorija sveta u šest pića“, kao što se može zaključiti iz naslova, nudi interesantan i poalo neobičan pogled na istoriju: kroz omiljena pića velikih civilizacija. Pre otprilike 10.000 godina voda je konačno dobila svoju konkurenciju. Čovek je otkrio da može sam proizvesti piće, a ta pića su često bila zdravija alternativa često prljavim i zagađenim zalihama vode u ljudskim naseobinama.

„Kako se istorija menjala, tako je svako vreme, mesto i svaka kultura imala svoje omiljeno piće; od prvih naseobina iz kamenog doba, do velikih dvorana za gozbe u staroj Grčkoj, ili čuvenih kafeterija iz vremena prosvetiteljstva. Svako od tih pića postajalo je popularno kada se javila potreba za njim, ili se uklopilo u istorijske tendencije; u nekim slučajevima su ta pića imala i neočekivan uticaj na tok istorije.“

Autor knjigu deli na šest poglavlja: svako se bavi jednim napitkom koje je na ovaj ili na onaj način obeležilo jednu istorijsku epohu. Ta pića su (hronološki): pivo, vino, žestoka alkoholna pića, kafa, čaj i koka-kola.

Pivo

Ne zna se kada je tačno napravljeno prvo pivo, postoje samo grube procene: gotovo je sigurno da nije postojalo pre 10.000 p.n.e, ali je do 4.000 p.n.e. uveliko bilo rasprostranjeno širom Bliskog istoka. Pretpostavlja se da je do otkrića piva (kao i mnogih drugih stvari) došlo slučajno. Tome svedoče i određeni spisi. Egipćani su, na primer, verovali da je pivo otkrio Oziris: „Jednog dana je pripremao mešavinu vode i proklijalih žitarica, ostavio je mešavinu na suncu i zaboravio na nju. Kada se posle dužeg vremena vratio, video je da je kaša fermentisana. Ipak je odlučio da popije mešavinu i bio je toliko zadovoljan da je odlučio da svoje otkriće prosledi čovečanstvu.“ I druge civilizacije u kojima se pilo pivo imaju slične priče, pa se pretpostavlja da je na ovaj način pivo verovatno i otkriveno.

I u Mesopotamiji i u Egiptu pivo je bilo osnovna namirnica (ali i sredstvo plaćanja) i pili su ga svi. U pivu su jednako uživali i vladari i robovi, i mladi i stari, i žene i muškarci. Bilo je to, zaista, piće koje je obeležilo prve velike civilizacije.

Vino

Iako je vino bilo popularno u Mesopotamiji, ono je predstavljalo piće elite i njime se merilo bogatstvo. U Grčkoj, s druge strane, vino su pili svi i to isključivo zbog povoljnih klimatskih uslova za gajenje loze.

Ono što je bilo specifično za Grke kao ljubitelje vina, jeste to da su vino, čak i ono najfinije, pili razblaženo s vodom. Kako su opijanje (ali i apsolutnu trezvenost) smatrali varvarskim, konzumiranje čistog vina je takođe bio varvarski čin. Stari Grci su verovali da samo Dionis može podneti ispijanje nerazblaženog vina, dok običan smrtnik od toga može čak i poludeti. Herodot tvrdi da se upravo to dogodilo Kleomenu, spartanskom kralju, koji je od Skita usvojio varvarski običaj ispijanja čistog vina.

Za razliku od Grka, Rimjani su od vina napravili statusni simbol. Svaka klasa je imala „svoju“ vrstu vina. Najfinije vino bilo je „falernsko“ (belo vino), koje se, pre konzumiranja, ostavljalo da odleži barem deset godina. Zbog toga je bilo veoma skupo i u njemu su mogli da uživaju retki. Siromašniji Rimljani su pili lošija vina, u skladu sa statusom na društvenoj lestvici. Najlošije vino bilo je posca, piće koje se dobijalo mešanjem vode i vina koje se ukiselilo. Ali na samom dnu lestvice nalazila se lora, piće za robove. Ono se dobijalo natapanjem i presovanjem komine koja je preostala prilikom proizvodnje pravog vina.

Žestoka alkoholna pića

Pred kraj prvog milenijuma nove ere, arapski gradovi preuzeli su status najvećih naučnih centara. Pored brojnih otkrića iz astronomije, medicine, matematike i filozofije, arapski naučnici su uspeli da usavrše i popularišu destilaciju koja je dovela do uspona nove vrste pića. Na početku su tajnu destilacije znali samo odabrani, ali popularnost novog piča dovela je do neizbežnog širenja proizvodnje.

Pred kraj 13. veka, destilovano vino proglašeno je čudotvornim lekom i nazvano vodom života (aqua vitae). Tokom 15. veka, „voda života“ je menjala ulogu i, zahvaljujući svojoj sposobnosti da brzo opija, postala je jedno od omiljenih društvenih pića. Od destilovanog piva nastao je viski, od destilovanog vina brendi, dok se rum dobijao uz pomoć šećera.

Zbog same koncentracije alkohola, ovo piće je bilo praktičnije za duga putovanja brodovima, pa je tako odigralo veliku ulogu u trgovini robovima i širenju određenih kolonijalnih sila. U 18. veku je, zbog konzumiranja groga (razblaženi rum sa šećerom i limunom) među mornarima u Engleskoj, drastično smanjen broj obolelih od skrobuta. Ovo je bio jedan od bitnih faktora uspeha tadašnje britanske mornarice. U Americi je rum, ipak, zamenjen viskijem, iz prostog razloga što je veliki broj doseljenika već imao iskustva u destilovanju žitarica. Viski je tako postao i ostao omiljeno alkoholno piće Novog sveta.

Kafa

Širenje novog racionalizma 17. veka kroz Evropu događalo se uporedo sa širenjem novog pića – kafe, koja je mislioca održavala budnim i podsticala jasnoću misli. Kafa je ubrzo postala omiljeno piće naučnika, intelektualaca, trgovaca i službenika. Uvođenje kafe u Evropu dovelo je do veoma vidljive promene u svakodnevnom životu. Sada se uz doručak pila kafa, a ne pivo ili vino, kako je ranije bilo uobičajeno. To je rezultiralo energičnim i budnim počecima dana, nasuprot (kao pre kafe) blago pripitim. Kafa je bila idealno piće za vek racionalizma.

Postoji više legendi o otkrivanju kafe. Prema jednoj „jedan kozar iz Etiopije je primetio kako je njegovo stado postalo veoma živahno pošto se najelo braonkastih zrna sa jednog drveta. Kada je probao ova zrna, prosledio je otkriće lokalnom imamu. Imam je zatim smislio kako bi zrna mogla da se pripremaju, pa ih je prvo sušio, a potom stavljao u kipuću vodu da bi napravio vruć napitak pomoću kojeg je lakše ostajao budan tokom noćnih verskih obreda“.

Popularnost kafe u Evropi održala se uprkos brojnim pokušajima zabrane i anatemisanja. Kafedžinice su cvetale u Parizu, u Nemačkoj je Bah komponovao „Kantatu o kafi“ – šaljivi komad o onima koji kritikuju kafu; kafa je bila obožavana i u Holandiji, gde je jedan pisac primetio da je „ona postala toliko uobičajena u Evropi, da ako sobarice i švalje ne dobiju svoju jutarnju kafu, konac neće biti udenut u iglu“. I tako je arapski napitak zauvek osvojio Evropu.

Čaj

Prema kineskom predanju, prvu šoljicu čaja pripremio je car Šen Nung (vladao od 2737. do 2697. g.p.n.e). Legenda daže da je „Šen Nung prokuvavao vodu za piće, koristeći grane grma divljeg čaja da podstakne vatru, kada je nalet vetra ubacio nekoliko listova biljke u njegov lonac. Tada je otkrio da je rezultat te mešavine jedno prefinjeno osvežavajuće piće“. Najranije pominjanje čaja u Kini, datira, međutim, iz prvog veka p.n.e, 26 vekova posle navodnog otkrića.

Čaj se u evropskim izveštajima pominje tek pedesetih godina 16. veka. Prva (mala) trgovinska pošiljka čaja stigla je u Evropu 1610. holandskim brodom. Iz Holandije je čaj stigao u Francusku tridesetih godina 17. veka, a u Englesku tek dvadesetak godina kasnije. Iako je u Evropi čaj bio dostupan pre kafe, nije doživeo toliku popularnost jer je bio skup. Prvi čaj koji se pio u Evropi bio je zeleni čaj, uvezen iz Kine. Dodavanje šećera i mleka u ovaj napitak jeste evropska novotarija. Uspon čaja u Britaniji započeo je njegovim ulaskom u modu na engleskom dvoru (oko 1622. godine), da bi 1718. godine, čaj, umesto svile, postao glavni uvozni artikal iz Kine.

Poznavanje čaja i njegovog ceremonijalnog serviranja postalo je izraz prefinjenosti, a popularnost čaja stimulisala je i trgovinu, povećavajući potražnju za porcelanskim posuđem (tako izazvavši procvat nove industrije). Ali čaj su mogli piti i siromašni. Da bi se povećala količina čaja, pribegavalo se raznim trikovima poput dodavanja više vode, ili ponovne upotrebe listova, što je dovelo do toga da je ovaj napitak sebi svako mogao priuštiti. Iako je stizao sa drugog kraja sveta, čaj je postao jeftiniji od bilo kog drugog napitka, izuzimajući vodu. Tako je čaj postao omiljeno englesko piće.

Koka-kola

Otac gaziranih pića bio je engleski sveštenik i naučnik Džozef Pristli. Pretpostavlja se da je prvi gazirani napitak napravio oko 1767. godine. Pristli je uspeo da rastvori gas u vodi i tako proizvede „izuzetno prijatnu penušavu vodu“. Danas taj gas znamo kao ugljen-dioksid, a vodu kao kiselu (tj. soda) vodu. Pristli nije imao nameru da komercijalno eksploatiše svoj napitak, uprkos verovanju da on ima lekovita svojstva. Pretpostavlja se da je Tomas Henri, apotekar i hemičar iz Mančestera, bio prvi koji se bavio prodajom lekovite soda-vode (oko 1781. godine). Krajem 18. veka je počela masovna proizvodnja veštačkih mineralnih voda širom Evrope. Ovaj napitak je, ipak, bio najpopularniji u Americi. Od sode-vode počela je najpre da se pravi limunada, a potom je počela da se meša i sa vinom. Od tridesetih godina 19. veka, posebno u Americi, soda-vodi se najčešće menjao ukus dodavanjem raznih sirupa.

Ali kako je nastala koka-kola? Navodno je ovo piće (u svom prvom obliku) izmislio Džon Pemberton, poznati šarlatan i nadrilekar, 1886. godine. 1855. godine je iz listova koke prvi put izdvojen kokain i od tada je on bio čest sastojak nadrilekova. Pembertonov doprinos ovoj oblasti bilo je „francusko vino od koke“. Koka-kola je, naime, nastala kao pokušaj da se imitira tadašnji lek zvani Vin Marijani, koji se pravio od francuskog vina u kom su se listovi koke natapali punih šest meseci. Pemberton je prekopirao ovaj recept i dodao mu ekstrakt kole (afričke biljke orašastog ploda). Tek pošto je prodaja Pembertonovog leka doživela uspeh, uvedena je probna zabrana prodaje alkohola u Americi. Pemberton je morao pronaći bezalkoholnu alternativu svog proizvoda. Tako je, 1886. godine nastala formula za sirup koji je, uz dodavanje soda-vode, davao jedno od najpoznatijih pića današnjice. Desetak godina kasnije, ovaj napitak je prestao da se prodaje kao lek i dobio je status omiljenog osvežavajućeg pića u Americi. 1899. koka-kola je počela da se prodaje u flašicama (umesto kao sirup koji bi se razblažio), a 1916. je flašica dobila konačan dizajn, po kojem je poznata i danas. No, to je bio samo početak putovanja do konačnog simbola globalizacije koji koka-kola danas predstavlja. Pretpostavlja se da je „koka-kola“ druga na listi reči koja se razume najšire u svetu (prva na listi je „OK“).

***

U epilogu knjige, Stendidž se vraća vodi: napitku koji je prvobitno odredio put čovečanstva. Dok u bogatim zemljama cveta prodaja flaširane vode (čije cene neretko nadmašuju cene drugih pića o kojima je u knjizi bilo reči), u nerazvijenim zemljama pristup svežoj vodi ostaje pitanje života i smrti. Čak jedna petina svetske populacije nema stalan pristup zdravoj vodi za piće. Uprkos svoj tehnologiji i ljudskom napretku, voda, napitak od kojeg je sve krenulo, jeste piće budućnosti i konačnog opstanka čovečanstva.

Sve ovo, ali i još mnogo zanimljivijih i manje poznatih detalja možete naći u „Istoriji sveta u šest pića“. Ova knjiga će prijati svakome ko se laički zanima za istoriju jer nudi pregršt zanimljivih informacija o razvoju civilizacije, posmatrano iz malo drugačijeg ugla od onog na koji smo navikli. Ja sam vam ovde dala uvid u neke osnovne podatke o svakom piću kojim se knjiga bavi (uglavnom o otkrivanju), a ostale, zanimljivije detalje, očekujem da ćete otkriti sami.

Ocena: 4/5

Reading challenge: Knjiga koja u svom naslovu ima broj