Mesečni favorit – maj i jun

Prethodni post o favoritima pisala sam pre puna dva meseca i tad sam vas pitala da li se ponekad zapitate kada će nam se život vratiti u normalu – zaista vratiti u normalu. Mada je to tada delovalo neverovatno, mislim da je dosta nas ipak bilo optimistično i stvari su se, mic po mic, polako vraćale na staro, ali evo nas sada ponovo na istom mestu, sa istim brojkama, sa novim merama koje se menjaju iz dana u dan i ponovo vas pitam isto. I ponovo se čini da  će ovog leta sunčanje biti rezervisano samo za terasu (sećate se kako sam onomad kad sam se preselila mislila kako ću ove godine konačno moći na more? Ha-ha!). Ova godina je zaista rešila da se upiše u istoriju kao jedna od gorih, a tek smo na polovini.

Opet sam odlučila da preskočim jedan post o favoritima pošto se čini da sam uhvatila neki čudan tempo – jedan mesec čitalačke katastrofice, a onda sledeći malo popravi prosek – otprilike kao kriva koju ovih dana svi opsesivno pratimo. No, prethodnih meseci sam bila supervredna (a u mom slučaju to i te kako uključuje knjige, iako ne uvek one o kojima ovde ćaskamo), tako da, kao što sam već napomenula, zvanične podatke koje ovde iznosim uvek treba da uzmete s rezervom. I ovo poznato zvuči, zar ne? Verujem da ste ovde došli zbog doze eskapizma, a ne cinizma, zato odmah prelazim na spisak pročitanih knjiga, hronološki, kao i uvek:

1. Siri, Who Am I?, Sam Tschida – Za ovaj roman sam čula mnogo pre nego što je objavljen i imala sam priliku da čitam Advanced Readers Copy. Ideja o devojci koja se budi u bolnici sa amnezijom i pokušava da shvati ko je pomoću telefona, učinila mi se vrlo zanimljivom. Bila sam ubeđena da će to biti jedna od onih laganih knjiga koja između redova kritički sagledava odnos modernog čoveka i tehnologije, zavisnost od pametnih uređaja i socijalnih mreža i neverovatnu količinu podataka koje svakodnevno puštamo u etar. Ipak, ovaj roman nije ništa od toga. U pitanju je sasvim prosečak čiklit, jedan od onih kakvi se objavljuju na dnevnom nivou i istom brzinom ispare iz sećanja. Šuška se da su otkupljena prava za film, što me uopšte ne čudi jer sam tokom čitanja bila ubeđena da je u tu svrhu i pisan. Dakle, ogroman potencijal pretočen u knjigu za plažu koju nakon čitanja bez trunke griže savesti možete donirati hotelskoj biblioteci.

2. Znam zašto ptica u kavezu peva, Maja Anđelou – Podatak da tek odnedavno možemo čitati Maju Anđelou na srpskom zvuči skoro neverovatno. ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” prva je knjiga u nizu Majine autobiografske proze i danas, u jeku protesta koji se, uprkos savetima o izbegavanju velikih okupljanja, održavaju širom sveta, ponovo je više nego aktuelna. Pokret Black Lives Matter između ostalog skreće pažnju i na black literature pa ako želite da proširite vidike (a trebalo bi, naravno), slobodno počnite od ovog romana. Recenziju možete pročitati OVDE.

3. London, Edvard Raderfurd – Konačno sam odvojila vreme da pročitam sva tri toma Raderfurdovog vremenskog putovanja kroz London. Za ovu knjigu vam zaista treba vremena i strpljenja, naime, Raderfurd nas vodi putem prvih utabanih staza na mestu na kojem se danas nalazi glavni grad Engleske, počev od perioda kada grad još nije imao ime i kada je na njegovo tlo prvi put kročio Julije Cezar. Roman je pisan kao skup novela koja prati nekoliko porodičnih stabala i u njihove lične priče upliće velike istorijske događaje. Zanimljiv koncept koji otkriva kako je istorija uticala na malog, običnog čoveka, mada moram da priznam da su mi faktografski delovi knjige ipak bili mnogo zanimljiviji od fiktivnih. Raderfurd je, inače, poznat po ovakvim knjigama. Ako volite ovakvo štivo, a London vam ne deluje preterano zanimljivo, znajte da je pisao i o Njujorku i Parizu, Rusiji i Engleskoj (i mnogim drugim oblastima koje tek čekaju da budu predstavljene srpskoj publici).

4. Bračni zaplet, Džefri Judžinidis – Nakon čitanja ,,Midlseksa” (recenzija OVDE) odluka je pala da se dokopam svih Judžinidisovih knjiga koje su prevedene, čak i da pružim još jednu šansu romanu The Virgin Suicides koji sam čitala davno i nisam baš bila preterano oduševljena. ,,Bračni zaplet” je poslednji od tri romana koje je Judžinidis do sada napisao i baš kao i ,,Midlseks” pruža slojevitu priču u kojoj se, osim sazrevanju glavnog junaka, okreće i ka političkom i kulturnom kontekstu jedne epohe. Možda nije jednako upečatljiv kao roman koji mu prethodi, ali ,,Bračni zaplet” još jednom pokazuje Judžinidisovu originalnost – kako po pitanju temu tako i po pitanju njihove obrade. Recenziju možete pročitati OVDE.

5. Deca zla, Miodrag Majić – Retko pozajmljujem knjige, ali i to se ponekad dogodi. ,,Decu zla” sam uzela na čitanje iako mi trileri nisu među omiljenim žanrovima baš zato što sam od ljudi koji generalno ne čitaju trilere čula da je vrlo dinamičan i zanimljiv. Miodraga Majića sam nebrojeno puta slušala po raznim emisijama i dopada mi se, pa sam rešila da mu pružim šansu. Stvarno nemam neko ogromno iskustvo sa trilerima, ali čitala sam ih toliko da sam odavno shvatila da se mahom pišu po šablonu i ovaj, nažalost (ili na sreću, stvarno ne znam), nije ništa drugačiji. Najzanimljiviji momenat u romanu bila je terminologija koju Majić koristi – odmah je jasno da mu je pravo struka i da sudnicu nije video samo na TV ekranu. Sve ostalo, ipak, kao da dolazi baš odatle. Počev od tipično holivudskog protagoniste – ćudljivog šmekera koji previše pije i lako se upušta u odnose sa ženama (a koji, osim što sa sobom uvek nosi velike količine deviza i deli ih kako stigne, s vremena na vreme može da se pohvali i šestim čulom... ima tu još nekih scena na koje se oči same prevrću) i rizikuje sve kako bi rešio naizgled politički motivisano ubistvo. Dovoljno je, međutim da pročitate prolog i pogledate korice i da odmah znate da krvoproliće u romanu nema ama baš nikakve veze sa politikom, bar ne na način na koji se isprva sumnja. Gospodina Majića i dalje izuzetno cenim i čestitam na hrabrosti da se upusti u književne vode. Nije lako napisati roman, a ovaj je, za prvenac, sasvim ok. Možda ljubitelji trilera s nestrpljenjem očekuju njegovu novu knjigu, ja ću se ipak ograničiti na slušanje emisija u kojima gostuje.

6. Spasavanje Misi Karmajkl, Bet Mori – Stš vidi da protagonista spada u grupu 60+ godina, Stš uzme knjigu. Šta da vam kažem. Otkako je Uve osvojio svet, takvih knjiga, na sreću ili nesreću, bar ima u izobilju. Misi Karmajkl je jedna od njih – usamljena bakica (za koju autorka ponekad zaboravi da je na pragu osamdesete) koja zahvaljujući strancima doživljava preporod. Simpatična knjiga pisana po bakmanovskom receptu koja očigledno cilja na njegove fanove. No, iako priča uopšte nije originalna, knjiga ima svetle momente, tu prvenstveno mislim na kritičko sagledavanje položaja žena u društvu. Ako vam treba lagano štivo za predstojeće vrele dane (ma gde ih provodili), ,,Spasavanje Misi Karmajkl” je kao stvorena za to. Više o knjizi pročitajte OVDE.

7. Kunići na sve strane, Alisa Pantermiler – Ovo je prva knjiga u superpopularnom nemačkom serijalu za klince ,,Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke”. Autorka je, kako kaže, primetila da većina ovakvih serijala prati život dečaka i želela je da napiše jedan specijalno za devojčice. Očigledno je bila u pravu da ih nema dovoljno jer, nekoliko godina kasnije, serijal broji čak 15 knjiga i ne silazi sa top lista. ,,Kunići na sve strane” je blesava pričica o devojčici Loti koja zapravo samo želi da ima pravog kućnog ljubimca (u šta se ne računa porodična kornjača za koju ponekad nije sigurna ni da li je živa). Roditelji joj to, naravno, ne dozvoljavaju, pa se Lota snalazi kako zna i ume kako bi zaradila novac i sebi kupila kučence ili malenu ovčicu. Kako se stvari ne odvijaju baš onako kako je planirala, možda je spremna da pristane i na kompromis i da uzme jednog od 200 kunića svoje najbolje drugarice (odakle 200 kunića? Vrlo je prosto – iako je Čejena mislila da su kupili dva mužjaka, ispostavilo se da je jedan ipak ženka a zečevi se, kao što znamo, razmnožavaju... pa, kao zečevi). Format knjige je više nalik stripu, pa je tekst neodvojiv od jednako duhovitih ilustracija. Stvarno, jedna skroz blesava priča o ne baš običnoj svakodnevici sasvim obične devojčice.

8. Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, Beril Bejnbridž – Prvo me je privukao naslov, zatim činjenica da je priča pomalo apsurdna (jej, apsurd!) a onda i potpuno pogrešno ubeđenje da je Beril pisala knjigu po kojoj je snimljen film The Dressmaker sa Kejt Vinslet u glavnoj ulozi (jeste pisala istoimenu knjigu po kojoj jeste snimljen istoimeni film, ali je skroz druga priča u pitanju). No, bez obzira na možda malo pogrešna očekivanja, nisam se razočarala. ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” je roman o dve prijateljice koje rade u fabrici u kojoj su, osim njih dve, mahom zaposleni muški Italijani. Izlet u prirodi koji bi trebalo da bude nešto poput tim bildinga vrlo brzo kreće po zlu – vreme nije idealno, kombi se ne pojavljuje i raspoloženje je sve samo ne praznično. Rasplet je, međutim, jednako sulud kao i zaplet, ali za sada vam ga neću otkrivati. Uskoro pišem recenziju, a do tada najiskrenije preporučujem ovaj roman. Verujte mi na reč.

9.  Amok: luksemburška ljubavna priča, Tulio Forđarini – Kada čovek (ili bar ja) pomisli na Luksemburg nekako je prva asocijacija društveno uređenje i bogatstvo – jednostavno rečeno: med i mleko. Tulio Forđarini se ne bi složio, bar na osnovu onoga što svakodnevno viđa kao profesor u školi koji se često susreće sa neprilagođenom decom. ,,Amok" je priča o tinejdžerima koji žive na društvenoj marigini. Neimenovani protagonista ima svojevrsni alter ego, poput onog kojeg srećemo u ,,Borilačkom klubu”, stalno strepi da će biti prebačen u ozloglašeni popravni dom i sve što radi radi kako bi šarmirao trinaestogodišnju Širli. Roman je pisan kao unutrašnji dijalog između glavnog junaka i njegovog alter ega i pokazuje da prva asocijacija na Luksemburg nije baš najtačnija. Ovo je priča o globalnoj, mračnoj svakodnevici koja je i dalje tabu tema: o deci prepuštenoj sistemu, o opasnosti socijalne izolacije, maloletničke delikvencije koja, ukoliko se ne spreči vrlo lako može prerasti u amok (za naslov je uzet stručni termin kojim se opisuje poremećaj nalik bipolarnom). Ali najstrašnije je to što su glavni likovi, iako vrlo rano izloženi nasilju i porocima, u suštini samo deca, što je činjenica na koju nakon čitanja ovog romana ne možete da ostanete ravnodušni.

To je to od mene za sada. Nadam se da će vam neka od knjiga privući pažnju i prekratiti vreme u ovom periodu kada je čitanje jedna od najbezbednijih aktivnosti koju sebi možemo da priuštimo. Za favorit ovog puta biram roman Maje Anđelou. Da je situacija drugačija, možda ne bi bio na tom mestu, ali kako sam ga čitala uporedo prateći vesti o protestima i neredima širom sveta, na mene je ostavio neopisiv utisak a samim tim, rekla bih, i ispunio svrhu.

Šta vi čitate ovih dana? Imate li neku preporuku za mene? Pišite mi u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (sunčam samo prednju stranu tela na terasi) Stš <3