Prethodni
post o favoritima pisala sam pre puna dva meseca i tad sam vas pitala da li se
ponekad zapitate kada će nam se život vratiti u normalu – zaista vratiti u
normalu. Mada je to tada delovalo neverovatno, mislim da je dosta nas ipak bilo
optimistično i stvari su se, mic po mic, polako vraćale na staro, ali evo nas
sada ponovo na istom mestu, sa istim brojkama, sa novim merama koje se menjaju
iz dana u dan i ponovo vas pitam isto. I ponovo se čini da će ovog leta sunčanje biti rezervisano samo za terasu (sećate se kako sam onomad kad sam se preselila mislila kako ću ove godine konačno moći na more? Ha-ha!). Ova godina je zaista rešila da se upiše
u istoriju kao jedna od gorih, a tek smo na polovini.
Opet
sam odlučila da preskočim jedan post o favoritima pošto se čini da sam uhvatila
neki čudan tempo – jedan mesec čitalačke katastrofice, a onda sledeći malo
popravi prosek – otprilike kao kriva koju ovih dana svi opsesivno pratimo. No,
prethodnih meseci sam bila supervredna (a u mom slučaju to i te kako uključuje
knjige, iako ne uvek one o kojima ovde ćaskamo), tako da, kao što sam već
napomenula, zvanične podatke koje ovde iznosim uvek treba da uzmete s rezervom.
I ovo poznato zvuči, zar ne? Verujem da ste ovde došli zbog doze eskapizma, a ne
cinizma, zato odmah prelazim na spisak pročitanih knjiga, hronološki, kao i
uvek:
1.
Siri, Who Am I?, Sam Tschida – Za ovaj roman sam čula mnogo pre nego što je objavljen
i imala sam priliku da čitam Advanced
Readers Copy. Ideja o devojci koja se budi u bolnici sa amnezijom i
pokušava da shvati ko je pomoću telefona, učinila mi se vrlo zanimljivom. Bila
sam ubeđena da će to biti jedna od onih laganih knjiga koja između redova
kritički sagledava odnos modernog čoveka i tehnologije, zavisnost od pametnih
uređaja i socijalnih mreža i neverovatnu količinu podataka koje svakodnevno
puštamo u etar. Ipak, ovaj roman nije ništa od toga. U pitanju je sasvim
prosečak čiklit, jedan od onih kakvi se objavljuju na dnevnom nivou i istom
brzinom ispare iz sećanja. Šuška se da su otkupljena prava za film, što me
uopšte ne čudi jer sam tokom čitanja bila ubeđena da je u tu svrhu i pisan.
Dakle, ogroman potencijal pretočen u knjigu za plažu koju nakon čitanja bez
trunke griže savesti možete donirati hotelskoj biblioteci.
2.
Znam zašto ptica u kavezu peva, Maja Anđelou – Podatak da tek odnedavno možemo
čitati Maju Anđelou na srpskom zvuči skoro neverovatno. ,,Znam zašto ptica u
kavezu peva” prva je knjiga u nizu Majine autobiografske proze i danas, u jeku
protesta koji se, uprkos savetima o izbegavanju velikih okupljanja, održavaju
širom sveta, ponovo je više nego aktuelna. Pokret Black Lives Matter između ostalog skreće pažnju i na black literature pa ako želite da
proširite vidike (a trebalo bi, naravno), slobodno počnite od ovog romana.
Recenziju možete pročitati OVDE.
3.
London, Edvard Raderfurd – Konačno sam odvojila vreme da pročitam sva tri toma
Raderfurdovog vremenskog putovanja kroz London. Za ovu knjigu vam zaista treba
vremena i strpljenja, naime, Raderfurd nas vodi putem prvih utabanih staza na
mestu na kojem se danas nalazi glavni grad Engleske, počev od perioda kada grad
još nije imao ime i kada je na njegovo tlo prvi put kročio Julije Cezar. Roman
je pisan kao skup novela koja prati nekoliko porodičnih stabala i u njihove
lične priče upliće velike istorijske događaje. Zanimljiv koncept koji otkriva
kako je istorija uticala na malog, običnog čoveka, mada moram da priznam da su
mi faktografski delovi knjige ipak bili mnogo zanimljiviji od fiktivnih.
Raderfurd je, inače, poznat po ovakvim knjigama. Ako volite ovakvo štivo, a
London vam ne deluje preterano zanimljivo, znajte da je pisao i o Njujorku i
Parizu, Rusiji i Engleskoj (i mnogim drugim oblastima koje tek čekaju da budu
predstavljene srpskoj publici).
4.
Bračni zaplet, Džefri Judžinidis – Nakon čitanja ,,Midlseksa” (recenzija OVDE)
odluka je pala da se dokopam svih Judžinidisovih knjiga koje su prevedene, čak
i da pružim još jednu šansu romanu The Virgin Suicides koji sam čitala davno i
nisam baš bila preterano oduševljena. ,,Bračni zaplet” je poslednji od tri
romana koje je Judžinidis do sada napisao i baš kao i ,,Midlseks” pruža
slojevitu priču u kojoj se, osim sazrevanju glavnog junaka, okreće i ka
političkom i kulturnom kontekstu jedne epohe. Možda nije jednako upečatljiv
kao roman koji mu prethodi, ali ,,Bračni zaplet” još jednom pokazuje
Judžinidisovu originalnost – kako po pitanju temu tako i po pitanju njihove obrade.
Recenziju možete pročitati OVDE.
5.
Deca zla, Miodrag Majić – Retko pozajmljujem knjige, ali i to se ponekad
dogodi. ,,Decu zla” sam uzela na čitanje iako mi trileri nisu među omiljenim
žanrovima baš zato što sam od ljudi koji generalno ne čitaju trilere čula da je
vrlo dinamičan i zanimljiv. Miodraga Majića sam nebrojeno puta slušala po
raznim emisijama i dopada mi se, pa sam rešila da mu pružim šansu. Stvarno
nemam neko ogromno iskustvo sa trilerima, ali čitala sam ih toliko da sam
odavno shvatila da se mahom pišu po šablonu i ovaj, nažalost (ili na sreću, stvarno ne
znam), nije ništa drugačiji. Najzanimljiviji momenat u romanu bila je
terminologija koju Majić koristi – odmah je jasno da mu je pravo struka i da
sudnicu nije video samo na TV ekranu. Sve ostalo, ipak, kao da dolazi baš
odatle. Počev od tipično holivudskog protagoniste – ćudljivog šmekera koji
previše pije i lako se upušta u odnose sa ženama (a koji, osim što sa sobom
uvek nosi velike količine deviza i deli ih kako stigne, s vremena na vreme može
da se pohvali i šestim čulom... ima tu još nekih scena na koje se oči same
prevrću) i rizikuje sve kako bi rešio naizgled politički motivisano ubistvo. Dovoljno
je, međutim da pročitate prolog i pogledate korice i da odmah znate da
krvoproliće u romanu nema ama baš nikakve veze sa politikom, bar ne na način na
koji se isprva sumnja. Gospodina Majića i dalje izuzetno cenim i čestitam na
hrabrosti da se upusti u književne vode. Nije lako napisati roman, a ovaj je,
za prvenac, sasvim ok. Možda ljubitelji trilera s nestrpljenjem očekuju njegovu
novu knjigu, ja ću se ipak ograničiti na slušanje emisija u kojima gostuje.
6.
Spasavanje Misi Karmajkl, Bet Mori – Stš vidi da protagonista spada u grupu
60+ godina, Stš uzme knjigu. Šta da vam kažem. Otkako je Uve osvojio svet,
takvih knjiga, na sreću ili nesreću, bar ima u izobilju. Misi Karmajkl je jedna
od njih – usamljena bakica (za koju autorka ponekad zaboravi da je na pragu
osamdesete) koja zahvaljujući strancima doživljava preporod. Simpatična knjiga
pisana po bakmanovskom receptu koja očigledno cilja na njegove fanove. No, iako
priča uopšte nije originalna, knjiga ima svetle momente, tu prvenstveno mislim
na kritičko sagledavanje položaja žena u društvu. Ako vam treba lagano štivo za
predstojeće vrele dane (ma gde ih provodili), ,,Spasavanje Misi Karmajkl” je
kao stvorena za to. Više o knjizi pročitajte OVDE.
7.
Kunići na sve strane, Alisa Pantermiler – Ovo je prva knjiga u superpopularnom
nemačkom serijalu za klince ,,Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke”. Autorka je,
kako kaže, primetila da većina ovakvih serijala prati život dečaka i želela je
da napiše jedan specijalno za devojčice. Očigledno je bila u pravu da ih nema
dovoljno jer, nekoliko godina kasnije, serijal broji čak 15 knjiga i ne silazi
sa top lista. ,,Kunići na sve strane” je blesava pričica o devojčici Loti koja
zapravo samo želi da ima pravog kućnog ljubimca (u šta se ne računa porodična
kornjača za koju ponekad nije sigurna ni da li je živa). Roditelji joj to,
naravno, ne dozvoljavaju, pa se Lota snalazi kako zna i ume kako bi zaradila novac i
sebi kupila kučence ili malenu ovčicu. Kako se stvari ne odvijaju baš onako
kako je planirala, možda je spremna da pristane i na kompromis i da uzme jednog
od 200 kunića svoje najbolje drugarice (odakle 200 kunića? Vrlo je prosto –
iako je Čejena mislila da su kupili dva mužjaka, ispostavilo se da je jedan
ipak ženka a zečevi se, kao što znamo, razmnožavaju... pa, kao zečevi). Format
knjige je više nalik stripu, pa je tekst neodvojiv od jednako duhovitih ilustracija.
Stvarno, jedna skroz blesava priča o ne baš običnoj svakodnevici sasvim obične
devojčice.
8.
Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, Beril Bejnbridž – Prvo me je
privukao naslov, zatim činjenica da je priča pomalo apsurdna (jej, apsurd!) a
onda i potpuno pogrešno ubeđenje da je Beril pisala knjigu po kojoj je snimljen
film The Dressmaker sa Kejt Vinslet u glavnoj ulozi (jeste pisala istoimenu
knjigu po kojoj jeste snimljen istoimeni film, ali je skroz druga priča u
pitanju). No, bez obzira na možda malo pogrešna očekivanja, nisam se
razočarala. ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” je roman o dve
prijateljice koje rade u fabrici u kojoj su, osim njih dve, mahom zaposleni muški Italijani. Izlet u prirodi koji bi
trebalo da bude nešto poput tim bildinga vrlo brzo kreće po zlu – vreme nije
idealno, kombi se ne pojavljuje i raspoloženje je sve samo ne praznično.
Rasplet je, međutim, jednako sulud kao i zaplet, ali za sada vam ga neću
otkrivati. Uskoro pišem recenziju, a do tada najiskrenije preporučujem ovaj
roman. Verujte mi na reč.
9.
Amok: luksemburška ljubavna priča, Tulio
Forđarini – Kada čovek (ili bar ja) pomisli na Luksemburg nekako je prva
asocijacija društveno uređenje i bogatstvo – jednostavno rečeno: med i mleko. Tulio
Forđarini se ne bi složio, bar na osnovu onoga što svakodnevno viđa kao
profesor u školi koji se često susreće sa neprilagođenom decom. ,,Amok" je priča o
tinejdžerima koji žive na društvenoj marigini. Neimenovani protagonista ima
svojevrsni alter ego, poput onog kojeg srećemo u ,,Borilačkom klubu”, stalno
strepi da će biti prebačen u ozloglašeni popravni dom i sve što radi radi kako
bi šarmirao trinaestogodišnju Širli. Roman je pisan kao unutrašnji dijalog
između glavnog junaka i njegovog alter ega i pokazuje da prva asocijacija na
Luksemburg nije baš najtačnija. Ovo je priča o globalnoj, mračnoj svakodnevici
koja je i dalje tabu tema: o deci prepuštenoj sistemu, o opasnosti socijalne
izolacije, maloletničke delikvencije koja, ukoliko se ne spreči vrlo lako može
prerasti u amok (za naslov je uzet stručni termin kojim se opisuje poremećaj
nalik bipolarnom). Ali najstrašnije je to što su glavni likovi,
iako vrlo rano izloženi nasilju i porocima, u suštini samo deca, što je
činjenica na koju nakon čitanja ovog romana ne možete da ostanete ravnodušni.
To
je to od mene za sada. Nadam se da će vam neka od knjiga privući pažnju i
prekratiti vreme u ovom periodu kada je čitanje jedna od najbezbednijih
aktivnosti koju sebi možemo da priuštimo. Za favorit ovog puta biram roman Maje
Anđelou. Da je situacija drugačija, možda ne bi bio na tom mestu, ali kako sam
ga čitala uporedo prateći vesti o protestima i neredima širom sveta, na mene je
ostavio neopisiv utisak a samim tim, rekla bih, i ispunio svrhu.
Šta
vi čitate ovih dana? Imate li neku preporuku za mene? Pišite mi u komentarima.
Do
sledećeg posta,
Vaša
(sunčam samo prednju stranu tela na terasi) Stš <3
Posts
I meni je sad neprijatnije nego prvih meseci, jer onda smo bar znali na čemu smo - niko ne sme nigde da ide, svi smo zaključani - i čini mi se da su ljudi više vodili računa. Takođe, tada nisam znala nikoga ko je zaražen, a sad malo-malo pa čujem za nekoga (na sreću, za sada niko blizak).
ReplyDeletePolako, doći će dan kad ćeš konačno završiti sa tim. Nadam se da će biti bezbedno da pošteno proslaviš!
P.S. Da, volim Flobera, ali ,,Sentimentalno vaspitanje" nikako :D