Džefri
Judžinidis (1960) je američki pisac grčko-irskog porekla. Studirao je
književnost na Univerzitetu Braun. Objavio je jednu zbirku priča (Fresh
Complaint, 2017) i tri romana: ,,Samoubistvo nevinosti” (1993), ,,Midlseks”
(2002) i ,,Bračni zaplet” (2011). Neko vreme je živeo u Kalkuti gde je radio
kao volonter u misiji ,,Majka Tereza”, a danas živi u Nju Džerziju gde predaje
kurs kreativnog pisanja na Prinstonu.
,,Midlseks”
je pripovest Kala Stefanidisa, uglednog diplomate koji je rođen i odgajan kao
devojčica Kaliopa. Naime, iako je spolja gledano Kaliopa na rođenju izgledala
kao ,,zdrava i prava” devojčica, doktoru je promaklo da je, genetski
posmatrano, beba koju je držao u rukama zapravo dečak, odnosno da je pred njim
redak slučaj genetske mutacije koja rezultira pseudohermafroditizmom. I tako su
Kaliopu roditelji odgajali kao devojčicu, ni ne sluteći da sa njom nešto nije u
redu, sve dok ona sama u pubertetu nije počela da shvata da se razlikuje od
svojih vršnjakinja. Nakon nesreće koju je doživela kao tinejdžerka, lekarski
pregled je utvrdio ono što je Kaliopino telo već pokušavalo da joj kaže – došlo
je do zabune kada joj je lekar na rođenju odredio pol.
,,Rođen
sam dva puta: prvo kao devojčica, jednog izuzetno vedrog dana u Detroidu 1960;
a zatim ponovo, kao dečak, tinejdžer, u jednoj bolnici kraj Petoksija u
Mičigenu, avgusta 1974. Bolje upućeni čitaoci možda su me videli u studiji
doktora Pitera Lusa ,,Polni identitet kod pseudohermafrodita sa sindromom 5-alfa
reduktaze”, objavljenoj u ,,Žurnalu pedijatrijske endokrinologije” 1975. Možda
ste čak videli i moju fotografiju u šesnaestom poglavlju sada već prilično
zastarele knjige ,,Genetika i nasleđe”. To sam ja, na strani 578, stojim nag
pored visinometra sa crnim pravougaonikom preko očiju.
U
mojoj krštenici piše da se zovem Kaliopa Helena Stefanidis. U mojoj najnovijoj
vozačkoj dozvoli (izdatoj u Saveznoj Republici Nemačkoj), moje ime glasi,
jednostavno, Kal.”
Iako
je ispričana u prvom licu, ,,Midlseks”, ipak, nije knjiga o životnom iskustvu
jednog pseudohermafrodita. To je kompleksan, višeslojni roman o identitetu koji
obuhvata istoriju jedne porodice ili, još preciznije, istoriju i putovanje
jednog mutiranog gena koji se prenosio s generacije na generaciju i čekao pravi
trenutak da se konačno ovaploti.
Priča
počinje 1922. godine u evropskom selu Bursa, iz kog su zbog turske okupacije,
iseljeni brojni stanovnici grčkog porekla. Ista sudbina je zadesila i Leftija i
Dezdemonu Stefanidis koji su bolji život potražili u Americi. Da ,,Midlseks”
nije obična porodična priča jasno je već u nekoliko prvih poglavlja. Naime,
Kalovi baba i deda su iskoristili priliku što ih u Americi niko ne poznaje, na
brodu kojim su putovali su izveli malu ,,predstavu” upoznavanja i
zaljubljivanja i svoju vezu su ozvaničili brakom. To, naravno, ne bi bio
nikakav problem da Dezdemona i Lefti nisu brat i sestra.
Najveći
deo romana posvećen je porodičnoj sagi Stefanidis, prvenstveno životu Leftija i
Dezdemone u ,,vrlom novom svetu” i njihovim pokušajima na svoj pravoslavni duh
uklope u američki san. Veo njihove zabranjene veze pratiće njihov život kao
prokletstvo, makar u Dezdemoninim očima, koja će, kao svaka prava
bogobojažljiva hrišćanka, celog života u sebi nositi strah od božje kazne.
Dezdemona je ujedno i najbolje portretisan lik, pa možda i glavni akter
Judžinisovog romana, spona koja povezuje njegov početak i kraj. Od trenutka
kada sazna da incest može rezultirati monstruoznim deformitetima kod dece,
Dezdemona će sve od sebe dati da izbegne trudnoću, najpre izbegavanjem
,,bračnih obaveza”, zatim i podvezivanjem jajnika. Dezdemona se, međutim, na
taj drastičan korak odlučila tek nakon što je rodila dvoje zdrave dece od kojih
će jedno, sin Milton, oženiti rođaku, uprkos majčinim pokušajima da taj brak
spreči. Iz te ljubavi će se roditi Kaliopa (iako je Dezdemonina proročka
kašičica pokazala da Tesi čeka dečaka). Dezdemonin strah od božjeg gneva duboko
je usađen u njenu ličnost. Svaku nesreću koja zadesi njihovu porodicu smatraće
svojom krivicom, a činjenicu da se te nesreće uvek nekako podudaraju sa
rođenjem dece, jasnim omenom. Nekoliko puta će padati u katatoničnu depresiju i
poželeti da je nema, ali želja joj se nikada neće ostvariti, čak ni nakon što sahrani
voljenog muža. Preživeće i taj gubitak a njena molba da se pridruži pokojnom
mužu će, kako kaže autor, dugo prolaziti ,,kroz komplikovanu proceduru nebeske
birokratije”. Njenim životom će zavladati mir, ironično, upravo kada sazna
Kaliopinu ,,dijagnozu” koju će dočekati iskrenim izvinjenjem, kao da je baš to
ono što je čitavog života čekala i da su njeni gresi konačno okajani.
Izuzev
ovih detalja, ,,Midlseks” je uobičajena priča jedne iseljeničke porodice čije
tri generacije teže uklapanju u svet oko sebe. Najpre Dezdemona i Lefti u
sasvim novom, njima nepoznatom okruženju, zatim Milton i Tesi koji prolaze kroz
nekoliko teških finansijskih epizoda (koje najbolje opisuje deo porodičnog
života u kom Milton instira da u kući postoji samo jedna jedina sijalica koju
bi odvrtao i zavrtao po različitim prostorijama po potrebi, kako bi mogao da
vodi računa o potrošnji struje), pa čak i kroz gerilski ustanak koji se u
Detroidu odigrao 1967. godine. Ipak, sve ove tri generacije suštinski su
obojene potragom za identitetom, svaka na svoj način, a ta potraga se završava
upravo Kalovim ponovnim rođenjem, odnosno istinskim otkrićem sebe.
Uporedo
sa porodičnom sagom mi čitamo i Kalova ispovedna poglavlja u kojima govori o
svom životu u Berlinu, mada prilično škrto, kao da čitaocima želi da ostavi
otvoreno pitanje kako je zaista živeti u telu koje se rodilo neodlučno. Govori
o problemima sa vezama, o stidu, o ,,dvostrukoj ličnosti” koja ponekad izranja
,,kao govorna mana iz detinjstva”, o samom procesu shvatanja onoga što se
događa, o učenju ponašanja i navikavanja na svoj novi identitet.
,,Za
sve to vreme, nisam donosila nikakve definitivne zaključke o sebi. Znam da je u
to teško poverovati, ali tako je. Um poseduje samocenzuru. On ulepšava stvari.
Nije isto biti unutar tela i izvan njega. Spolja možete da gledate, ispitujete,
poredite. Iznutra nema poređenja.”
Nedostatak
iskustava iz kasnijeg života nadoknađen je istorijskim činjenicama i
informacijama kojima Judžinis obaveštava čitaoca o genetskoj mutaciji svog junaka,
ali i o naučnim shvatanjima pojmova pola i roda. Tema koju obrađuje u romanu i
dalje je tabu i ljudima je prilično nepoznata, a kao svaka nepoznata i neobična
pojava, može izazivati neprijatnost. Zbog toga, iako Kalova priča zaista deluje
nedovršeno i stidljivo, akcenat nije na sadašnjem trenutku života junaka (mada
možemo naslutiti optimističan ishod) već na putu koji je do njega junak morao
da pređe. Istorija je važna jer pokazuje neminovnost situacije, apsolutan
nedostatak krivice za život koji je protkan osećanjem krivice i stida zbog
nečega na šta se nikako nije moglo uticati.
,,Da
kažem nešto i o svom stidu. Ne mogu da ga obuzdam. Trudim se najbolje što mogu
da ga potisnem. Cilj pokreta za međupolnost jeste da se ukine rekonstrukciona
genitalna hirurgija kod dece. Prvi korak u toj borbi jeste da ubede svet – a
naročito pedijatre endokrinologije – da hermafroditske genitalije nisu bolest.
Na svake dve hiljade beba, rađa se po jedna sa neodređenim genitalijama. U
Sjedinjenim Državama, koje imaju dve stotine i sedamdeset pet miliona
stanovnika, to znači da danas postoji negde oko sto trideset i sedam hiljada
živih pripadnika srednjeg pola.”
Uprkos
impozantnoj cifri, ona ostaje manjina, nepoznanica i statistička greška. Većina
nas nikada nije ni upoznala nekoga kome su genitalije ,,najznačajnija stvar”
koja im se ikada dogodila u životu, nešto o čemu većina ljudi zapravo nikada ni
ne razmišlja; a čak i da jesmo, nije baš neobično što to nismo saznali odmah
pri upoznavanju.
U
tom smislu je ,,Midlseks”, osim što je maestralno napisan, poučan i
informativan na nekoliko nivoa. Kroz istorijsku priču o jednoj porodici
saznajemo više nego što smo svesni tokom čitanja: ne samo o genetskoj mutaciji,
već i o životu iseljenika, o grčkoj kulturi (aluzije na grčku mitologiju mogu
stati u zaseban tekst), o životu jedne sasvim obične američke porodice u kojoj
se skriva jedna izuzetno neobična jedinka, o odnosu evropske i američke
kulture, itd. A pre svega, o pojmu ,,normalnog” i njegovom relativnom, neuhvatljivom
značenju koje se iz dana u dan opire kalupu.
„Normalnost
nije normalna. I ne može biti. Kada bi normalnost bila normalna, svi bi je
ostavljali na miru. Mogli bi samo da ćute i da je puste da se sama ispolji. Ali
ljudi – naročito lekari – sumnjaju u ono što je normalno. Oni nisu sigurni da
je normalnost sama po sebi dovoljno dobra. I zato hoće da je malo poguraju u
pravom smeru.“
Ocena:
5/5
Izdavač:
Dereta
Posts
Odlicna recenzija, samo sam u jednom zbunjena. Ja znam za "heRmafroditizam", barem tako smo ucili na fakultetu, sad sam i proveravala, pa me zanima da li su tako naveli u knjizi ili je to mozda greska prevodioca ili nesto trece?
ReplyDeleteIli mozda novo pravilo gramatike? Ne znam...
DeletePa da, mi smo iz Starog veka radili mitologiju pa znam za Hermafrodita. Zato sam i ostala zbunjena. :)
DeleteNemam pojma šta da vam kažem, izmenila sam svugde gde je bilo, hvala što ste primetile. Naravno da nije pravilo, a što je najgore i ja ZNAM kako se piše (baš zbog mitologije). Pomislila sam da je možda u pitanju autocorrect u Wordu, ali to nema nikakvog smisla, tako da će biti da mi je mozak prosto preskočio. Izvinjavam se :)
DeleteI samo da dodam, naravno da nije greška u knjizi, greška je isključivo moja.
DeleteMa sve je u redu. :) Malo se osecam neprijatno sto sam to primetila, ali svakako nije bila zamerka, pa se nadam da se ne ljutis! O:) :)
DeleteNaravno da se ne ljutim, malo sam se izblamirala, šta sad, preživeću nekako :D
DeleteTako je. Ako ikad opet budem imala ovako neki ,,vazduplohov" momenat, očekujem da me opomenete, svakako :D
DeleteVeć sam negde pisala, možda u favoritima, da mi je ,,Midlseks" mnogo bolji od ,,Samoubistva", ali taj mi je roman jedva ostao u sećanju tako da mislim da ću ga ponovo čitati. Obavezno potraži knjigu. Rekoh već nekoliko puta, ovo nije priča samo o Kalu i njegovom problemu već o različitosti uopšte i načinu na koje te različitosti doživljavamo. Ima tu još toliko toga, i religijskih razlika i rasizma... ma svega, a opet tako lepo upakovano bez utiska da je pisac hteo sve da smesti u jedan roman. Oduševljena sam, zaista. I molim vas, ne dajte da vam moja iskrena preporuka izbledi zbog toga što sam se tog dana probudila nepismena :D
ReplyDeleteMoram da priznam da sam se dvoumila između 4 i 5, ali sam nakon pisanja recenzije prelomila. Prvo sam mislila da mi nedostaju informacije o njegovom kasnijem životu, ali sam posle shvatila da u tome uopšte nije poenta. Mnogo škrtarim s ocenjivanjem, rešila sam da malo olabavim. :)
ReplyDeleteWow ovo zvuči sjajno jedva čekam da ga pročitam volim priče o porodicama koje prate kroz istoriju više generacija, a ova je baš neobična. Nisam znala da reč hermafrodit potiče iz grčke mitologije to je baš zanimljivo.
ReplyDeleteI neobična i informativna i odlično napisana. Iskrena preporuka s moje strane. :)
DeleteLepa recencija zahvaljujuci kojoj procitah knjigu. Dopala mi se, na par mesta mislim da je razvucena vise nego sto je potrebno, recimo kod dr Filobozijana, cekala sam neki epilog u vezi sa njim, ovako je samo posluzio da prikaze stradanje Jermena u Maloj Aziji (po mom misljenju), nista nismo saznali o njegovoh boli koja ga je sugurno pratila i u novom zivotu. Zahvaljujuci ovoj knjizi sam saznala vise o Grcima u Maloj Aziji iako sam i sama boravila u mestima koja su nekoc bile grcka, a sada su turska. Narator definitivno vuce citaoca da knjigu procita u jednom dahu.
ReplyDeleteHvala na komentaru, baš mi je drago! :)
DeleteMeni je opšti utisak toliko pozitivan da sam neke stvari koje su mi možda malo i smetale tokom čitanja prosto rešila da zaboravim. I baš se radujem sledećoj Judžinisovoj knjizi koju ću čitati :)