Stsh's Book Corner

Home Archive for January 2019

Zorica Alempijević je svoj radni vek provela kao novinarka i urednica na Prvom programu Radio Beograda u zabavno-humorističkoj redakciji, pa joj je pisanje čitavog života bilo u opisu zanimanja. Nakon što se penzionisala, na nagovor prijatelja i kolega, rešila je da objavi knjigu ,,Mala terasa – nesređene priče” koja predstavlja svojevrsni presek njenog životnog stvaralaštva.

Kako podnaslov knjige i sam nagoveštava, u pitanju je zbirka kratkih priča koje je autorka godinama pisala. Većina ovih priča pisana je ciljano za emisiju ,,Zabavnik” čiji je urednik autorka bila tokom više od 500 objavljenih epizoda. Uprkos tome što je zbirka podeljena na tri celine (,,Osvrti”, ,,Igre” i ,,Salon O.”), čitanjem priča se stiče utisak da su raspoređene nasumično, na šta i može ukazivati podnaslov ,,nesređene priče”. Pa ipak, iako opisuju različite ljude, događaje i pojave, u celinu ih spaja sažetost i direknost izraza, jednostavan stil i budno oko pisca koji primećuje i ono što običnim ljudima olako promakne.

Neke priče u ovoj zbirci imaju imenovane junake, dok je većina priča bezlična. Iako autorka u njima govori o nekoj određenoj osobi, karakteri koje pri tome opisuje toliko su univerzalni da gotovo svaki čitalac može da stekne utisak da i sam poznaje baš takvu osobu ili da je nekoga sličnog već negde sreo. U tom smislu su pojedine priče ,,Male terase” priče o karakteru, naravi, mentalitetu, o ljudima generalno. Jedna od takvih je ,,Kad je malo mnogo”:

Daš mu jabuku – kao da si mu poklonio voćnjak.

Odneseš mu knjigu – biblioteku je dobio.

Pokloniš kravatu, a on – obučen od glave do pete.

Častiš ga jednim pićem – pijan od sreće.

Povedeš ga u bioskop – na filmskom festivalu bio.

Uplatiš mu vikend u banji, njemu put oko sveta.

Tako se on raduje.

Čak i kada je junak u priči imenovan, situacija je slična. Kao da je ime dato reda radi, možda da se neko blizak ne prepozna. Jedna od takvih priča u zbirci, ,,Stole” čak i nosi naziv svog junaka, čoveka poznatog po devizi ,,Što, šta mi fali?”. Autorka na samom početku potvrđuje prethodnu tvrdnju o univerzalnosti njenih karaktera i priču započinje rečima: ,,Možda ne poznajete Stoleta, ali sigurno znate nekoga ko veoma liči na njega”, baš kao što možda ne poznajete ljude ili niste posmatrali iste prizore koji su je inspirisali da napišu ove priče, ali ne možete reći da su vam oni potpuno strani.

Pojedine priče, čak i kada su koncentrisane oko jedne osobe, jednako govore o okolini junaka koliko i o samom junaku, kao u priči ,,Jeste htela”:

Nije htela da joj to bude običaj, ali niko je ništa nije pitao.

Uostalom, dešava se da ne možeš da budeš ono što jesi nego ono što drugi misle da jesi.

Htela je ponekad da ćuti u društvu, ali su joj rekli da je uobražena.

Htela je, takođe ponekad, da ne bude u društvu, a svi rekoše da je namćorasta.

Htela je da se ne složi sa ostalima, ali kazaše da je tvrdoglava i netolerantna.

Htela je ,,rukom o sto”, ali izmakoše sto.

I vratima je htela da tresne, ali vrata bila staklena, razbi se staklo i eto troška.

Ni glavom kroz zid nije mogla, mada je htela.

I tako, iako nije htela, morala je da bude ono što su drugi mislili o njoj.

A onda je naišao on.

Pustio ju je da ćuti u društvu, da se ne slaže sa ostalima, podmetao sto kada je htela da udari rukom, plaćao polomljena stakla na vratima, zidao kartonske zidove da bi mogla glavom kroz zid, itd… Sve do matičara. Neki to zovu ljubav.

Autorkina moć zapažanja i sposobnost da u vrlo malo reči oživi određeni trenutak i približi nepoznatu osobu ili osećanje koje je primetila kod drugog, prenosi se i na neživo. Bilo da piše o ogradama, stolicama, vozovima ili nekim drugim stvarima, to nikada nisu samo bezlični predmeti, već ogledala dubokih ljudskih osećanja koje toliko govore o ljudima koje okružuju (Neke, i same od sebe nepomične, stvari baš znaju da iznerviraju čoveka).

Mnoge od priča prožete su humorom, neke su dovoljno kratke da bi se mogle svrstati u aforizme i sigurno će vam neka od njih izmamiti osmeh, ali opšti utisak koji sam ja nakon čitanja zbirke imala jeste blaga seta i sećanje na neka prošla, jednostavnija vremena. Možda je takav utisak opravdan, izazvan prostom činjenicom da su priče pisane decenijama unazad, ali tonalitet čitave zbirke blago je melanholičan, bilo da su opisane situacije tužne ili komične (ili kolizija oba). Jedna od priča koja je na mene ostavila najjači utisak je ,,Merenje sećanja” o deda Ljubi koji je svakodnevno sedeo na ulici između apoteke i knjižare pored svoje vage za merenje uz pomoć koje je zarađivao poneki dinar. Tada nije imala svaka kuća vagu za merenje, a deda Ljuba je bio šeretske naravi, znao je kada treba da doda a kada da oduzme koji kilogram i uživao je u razgovoru sa svojim mušterijama. Mnogo važnije od toga – bio je srećan na svom poslu.

,,I šta je još zapamćeno iz tog vremena, a u vezi sa vagom za merenje? Zapamćeno je da vagu, kad je Ljuba iznese polovinom aprila, pa dok je ne unese, krajem oktobra, niko nikada nije dirao bez njega (jer dešavalo se da nije uvek na svom radnom mestu). O zloupotrebi ili krađi nije bilo ni pomisli, a kamoli dela. Ostalo je, izgleda, zaboravljeno inače bi ova priča bila mnogo duža.”

Bilo da govori o ljudima, situacijama, predmetima ili prizorima, Zorica Alempijević to čini neposredno, objektivno, perom sveznajućeg pripovedača koji beleži ono što vidi odozgo, sa svoje male terase, ne hajući za ishod i prepuštajući čitaocu da sam zaključi o onome što mu je najpre kroz radio talase, a sada i kroz stranice knjige, prenela. Neke priče će vam možda biti nesajne, neke neverovatne, neke toliko nezanimljive da ćete i zaboraviti da ste ih ikada pročitali – baš kao i ljudi, situacije, predmeti ili prizori koje u svakodnevnom životu srećete. Sa nekima ćete ipak kliknuti i urezaće vam se u misli i sećanje toliko snažno da ih dugo nećete zaboraviti, baš kao i posebni ljudi, situacije, predmeti ili prizori koji se u životu ponekad sretnu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Čigoja

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Štancovanje para” je 36. roman u serijalu o Disksvetu i drugi roman u serijalu o Vlaži fon Lipvigu (prethodi mu roman ,,Poštašavili” čiju recenziju možete pročitati klikom OVDE).

Nakon što se (i to vrlo uspešno) oprobao u ulozi upravnika Pošte, pred Vlažom je nov, naizgled nemoguć zadatak koji je za njega osmislio lord Vetinari, upravnik Ank-Morporka. Kako je, na opšte čuđenje, digao gradsku Poštu iz mrtvih i od nje napravio unosan posao za gradski budžet, sada je vreme da isto učini i sa gradskom bankom i Kraljevskom kovnicom novca, ustanovama koje, baš kao i Pošta donedavno, posluju sa nezamislivim gubitkom. Upravnik banke deluje kao titula koja se ne odbija, ali ako vam to mesto predloži Vetinari, jasno je da tu nešto nije u redu. Što i nije preterano bitno jer Vetinarijevu ponudu ne možete da odbijete čak ni ako biste hteli. Naročito ako imate prošlost kakvu ima Vlaža fon Lipvig, bivši kriminalac koji je za dlaku izbegao vešala. Vlaži će se ova neverovatna prilika ukazati kada (pod vrlo sumnjivim okolnostima) premine gospođa Gali Izdaš, vlasnica banke, i Vlaži u amanet ostavi Gospodina Sekiraciju, malog, ružnog psa koji je, ispostavlja se, novi predsednik upravnog odbora. Uz vest o smrti gospođe Izdaš Vlaža će primiti i njeno pismo u kom ga usrdno moli da se stara o njenom četvoronožnom prijatelju. Ova molba je, naravno, propraćena ogromnom svotom novca (kao znak zahvalnosti) i prilično direktnom pretnjom smrću (čisto radi sigurnosti da će zadatak biti obavljen). Mesto upravnika mu ne gine, hteo on to ili ne. Kao i gnev nekolicine moćnika koji su odavno bacili oko na tu poziciju i sve ono što ta pozicija sa sobom nosi, pre svih izvesni Kosmo Izdaš i njegova sestra bliznakinja Puči.

,,Po povratku u Poštu, Vlaža je malo čitao o porodici Izdaš u ,,Personama od značaja”. Zaista se dičila onim što se obično naziva ,,staro bogatstvo”, što će reći zarađeno tako davno da su mrska nedela koja su napunila riznicu sada, istorijski gledano, nevažna. Čudno je to: ako ti je otac razbojnik, to prećutkuješ, ali ako ti je čukun-čukundeda bio gusar i trgovac robljem, onda se time hvališeš uz porto. Vreme zle gadove pretvara u mangupe, a mangup je reč koja šeretski namiguje i nipošto nije razlog da se stidite.

Bili su bogati vekovima. Ključni igrači u trenutnom prinosu Izdaša, pored Gali, bili su prvo njen dever Marko Izdaš i njegova žena Kapricija Izdaš, čuvena naslednica. Živeli su u Genui, što je dalje moguće od drugih Izdaša, a pastorci, blizanci Kosmo i Puči, rođeni, kako priča kaže, daveći jedno drugo ručicama kao pravi Izdaši.”

,,Štancovanje para” je roman o ekonomiji, ali naravno, ne samo o ekonomiji. Kao što su poštovaoci Pračetovog dela do sada navikli, Pračet je u stanju da i najozbiljnije teme provuče kroz svoj svet satkan od humora i satire. Isti slučaj je i sa ovim romanom. Nemojte mislite da je slučajnost to što na sam vrh gradske banke staje baš bivši prevarant i lopov, a što je njegov zvaničan predstavnik mali, bespomoćni pas.

Nije neophodno da vas ekonomija privlači kako biste čitali ovu knjigu, niti je potrebno da se u nju razumete. Kako bi vam to stavio do znanja, Pračet namerno karikira pojedine delove koji se odnose na ovu oblast. Možete ih čitati i sto puta, autor se postarao da ih obesmisli toliko da nećete razumeti ni reč (baš kao što je slučaj i sa samom ekonomijom). Na primer:

,,Sada, razume se, imamo kontrolisanu rekurziju ciljnog sklapanja koje efektivno smanjuje kolateralno kutijanje na 0,13 posto, što je dvanaestostruko poboljšanje samo u odnosu na prošlu godinu.”

Ono čime se Pračet u ovom romanu bavi mnogo je apstraktnije. On postavlja pitanja i obrađuje teme koje se (kao i uvek) tiču svakog čoveka. Zbog čega nas privlače moć i bogatstvo? Kako je običan papir zamenio zlato (za to je, naravno, odgovoran Vlaža)? Kako je moguće da imamo toliko poverenja u ustanove poput banaka kada se, otkako je sveta i veka, o njihovim vlasnicima govori kao o prevarantima i lopovima? Kada smo se i kako dogovorili da će baš zlato biti ono što pokreće svet i nije li to pomalo suludo?

,,Svet je pun svega i svačega vrednijeg od zlata. Ali mi iskopavamo tu prokletinju, a onda je zakopavamo u drugu rupu. Gde je tu logika? Šta smo, svrake? Zar je najvažnije da se sjaji? Bogova mu božjih, i krompir vredi više od zlata!”

,,Ma nemoguće!”

,,Da se nasučete na pusto ostrvo, šta biste radije imali: džak krompira ili džak zlata?”

,,Da, ali pusto ostrvo nije isto što i Ank-Morpork!”

,,I to dokazuje da je zlato dragoceno samo zato što smo se svi složili da jeste, zar ne? To je samo san. Ali krompir uvek i svuda vredi kao krompir. Grumen butera i prstohvat soli i eto vam obroka, ma gde da ste. Zakopajte zlato u zemlju i zauvek ćete brinuti zbog lopova. Ako zakopate krompir, u dogledno vreme ćete dobiti dividende u vrednosti od hiljadu posto.”

Obrada ozbiljnih tema u ruhu komičnih romana odavno su Pračetov zaštitni znak. I mada ,,Štancovanje para” sigurno nije njegov najbolji roman (možda je ekonomija prevelik zalogaj čak i za genija kakav je bio Pračet), njegovi pojedini delovi toliko su duhoviti i inteligentni da ne samo da ćete (ponovo) zahvaljujući ovom piscu naučiti nešto novo, već ćete o tome (još jednom) početi da razmišljate na sasvim drugačiji način.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Gotovo da nema ljubitelja umetnosti koji nije čuo za Salvadora Dalija (1904-1989), jednog od najznačajnijih i najpoznatijih umetnika 20. veka. Iako je poznat pretežno po slikarstvu, kao glavni predstavnik nadrealizma, Dali je kao umetnik bio itekako svestran. Bavio se skulpturom, scenografijom, filmom, glumom, osmišljavanjem brendova (da li ste znali da je upravo on tvorac vizuelnog identiteta lizalica Čupa Čups?), ali i pisanjem. Napisao je nekoliko dela među kojima se ističu ,,Tajni život Salvadora Dalija” (1942) i ,,Dnevnik genija” (1952-63). Manje je poznat, naročito na našim prostorima, podatak da se Dali oprobao i u pisanju fikcije. Godine 1944. objavio je svoj prvi i jedini roman ,,Skrivena lica” za čije pisanje mu je, kako sam kaže, bilo potrebno svega četiri meseca.

Roman ,,Skrivena lica” prikazuje dekadenciju viših staleža prve polovine 20. veka u svom punom sjaju. Priča prati nekoliko likova, među kojima se kao glavni ističu bračni par grof od Gransaja i Solanž de Kleda, udovica Rodžers i njena ekscentrična ćerka Veronika i unakaženi pilot bez lica Baba. Svi ovi likovi upleteni su u Dalijev svet tajni i intriga, ljubavi, mržnje i preljuba, političkih zavera i previranja u dramatičnom periodu uspona nacizma. Kako je roman napisan pre završetka rata, a pisan pod njegovim jasnim uticajem, Dali je roman iskoristio kako bi predvideo njegov kraj, sa čitaocima podelio svoju filozofiju i naravno, prikazao najomraženijeg čoveka 20. veka u intimnim trenucima koje je delio sa svojim ludilom.

Čitaoci koji se susretnu sa ovim romanom bez prethodnog znanja o njegovoj sadržini, mogli bi ostati iznenađeni već posle nekoliko stranica. ,,Skrivena lica” nisu roman kakav bi se očekivao od autora čuvenih ,,Upornosti sećanja”. Naprotiv očekivanjima, Dali se ne okreće avangardi već odlučuje da napiše klasičan roman, po ugledu na velike romane 19. veka. Umesto apstrakne umetnosti ispunjene simbolima, futurizmom i nadrealizmom, pred čitaocem je naizgled realistični roman inspirisan delima Stendala, De Sada i Tekerija, mada ne bez Dalijevog pečata i osobene filozofije koju je negovao (što se naročito vidi na samom kraju romana).

U uvodu koji je napisao uz roman (a koji je meni daleko zanimljiviji od samog romana), Dali objašnjava ovaj svoj postupak. Ne propuštajući priliku da sebe još jednom nazove genijem, on jasno saopštava čitaocima da je ovaj roman napisao jer je hteo i mogao. Njegov uspeh se, kako kaže, odlikuje prvenstveno u tome što je on jedan od najmarljivijih umetnika svog doba. Ono što poželi, on jednostavno uradi, pa je tako bilo i u ovom slučaju. Svojim uobičajenim (samozaljubljenim) tonom Dali objašnjava da se, nakon četiri meseca samovanja tokom kojih je pisao i po 14 sati dnevno, vratio ,,među svet” samo da bi ga zatekao istovetnim kakvim ga je napustio. Zbog toga se on toliko razlikuje od drugih – on nadahnuće ne čeka, on ga juri!

,,Zašto sam napisao ovaj roman?

Kao prvo, zato što imam vremena da radim sve što želim, a želeo sam da ga napišem.

Kao drugo, zato što savremena istorija nudi jedistveni okvir za roman koji se bavi razvojem i sukobima velikih ljudskih strasti i zato što je priča o ratu, tačnije, o bolnom posleratnom periodu, neizbežno morala da bude napisana.

Kao treće, da ga ja nisam napisao neko bi drugi to učinio umesto mene, i to loše.”

Iako je u svetu već tada bio poznat kao predstavnik novog doba, pa možda i daleko ispred njega, Dali je cenio tradicionalne vrednosti. Početak dvadesetog veka vrtoglavo je ubrzao način života i doneo novi tempo koji isprva nije bilo lako pratiti. Baš je ta brzina Daliju smetala, pa su ,,Skrivena lica” poslužila kao umetnikov odgovor. Želeo je da ovim romanom uspori ritam sveta, da ga isprovocira ,,dosadom”. Teme kojih se dotakao nastavak su tradicije De Sada, i dalje provokativne u očima sveta, ma koliko se svet trudio da ostane ravnodušan: dekadencija, preljuba, mazohizam i širenje svesti opijatima osnovni su pokretači ove naizgled dosadne priče.

Dali je bio svestan rizika koji je vraćanje tradiciji nosilo sa sobom u vremenu kada je svet želeo samo novo. A u pojedinim delovima predgovora deluje kao da je svestan i da njegov roman neće biti slavljen kao vrhunac njegove umetničke karijere:

,,Ne mogu da garantujem da će ovaj delić sna naići na dobar prijem. Međutim, jedno je sigurno: svojom sveukupnom fenomenalnom i polimorfnom aktivnošću ostaviću nepogrešiv trag na gruboj koži povijenih i lenjih ,,umetničkih leđa” svoje epohe, anagram zapečaćen u ognju moje ličnosti i u Galinoj krvi, svem plodonosnom izobilju mojih ,,pesničkih izuma”. Koliko je već onih koje moj rad duhovno napaja i hrani! Stoga, neka onaj ko je uradio bar onoliko koliko sam ja uradio baci prvi kamen.”

Verovatno je baš taj rizik i opšte iznenađenje što će se njegovo ime naći ispod naslova ovakvog romana bio osnovni pokretač njegove vizije. Ma koliko bio uveren u svoju originalnost i genijalnost, roman ,,Skrivena lica” se teško može okarakterisati kao originalan i revolucionaran, što Daliju, naravno, nije smetalo da baš u tome vidi potvrdu svog genijalnog uma i statusa drugačijeg. Pa iako ,,Skrivena lica” nikada neće biti njegovo najpoznatije delo, niti će biti deo svetog kanona koji čine imena najvećih književnika svih vremena, jedno je sigurno: najveći šok majstor 20. veka ponovo je uspeo da iznenadi i šokira i to nečim što je samo po sebi teško okarakterisati kao iznenađujuće i šokantno. I to samo zbog toga što je mogao i hteo.

Ocena: 3/5

Izdavač: Arete

Evo ga opet taj period u godini kada se očekuje da kujemo planove, zacrtavamo ciljeve, donosimo odluke, obećavamo sebi koješta što znamo da nećemo ispuniti… Koliko vidim, većina korisnika na mreži Goodreads je već uveliko sebi zacrtala svoje čitalačke izazove, ali ja znam da među vama ima entuzijasta kojima nasumično određena brojka nije dovoljna, tako da i ovu blogogodinu počinjem postom o verovatno najpoznatijem čitalačkom izazovu koji možete pronaći na netu. U pitanju je, naravno, izazov portala Popsugar, koji se svake godine trudi da smisli sve konkretnije (a možda i teže) zadatke za svoje čitaoce i tako ih natera da malo izađu iz svoje zone komfora kada je čitanje u pitanju i pomuče se oko planiranja svoje knjiške godine.

Nije ovaj izazov za svakoga, naravno. Neki u njemu ne vide ništa osim besmisla i lišavanja slobode, neki prosto ne žele ograničenja i stres koji pridržavanje ove liste sa sobom nosi; dok nekima ovaj izazov pomaže da se iščupaju iz čitalačkog škripca i da čitaju više i raznovrsnije. Svakom svoje. Ja sam u izazovu učestvovala nekoliko puta, kao i prošle godine i zahvaljujući njemu sam, kao što sam već nekoliko puta pominjala, pronašla nekoliko sjajnih autora i naslova koje u drugom slučaju verovatno ne bih (na primer, da jedne godine nisam bila primorana da guglam romane koji u naslovu imaju Beograd, ko zna da li bih i kada bih se susrela sa delima Mirjane Đurđević, itd).

Ove godine, ipak, preskačem izazov i to bi se moglo posmatrati kao posledica ličnog izazova koji sam sebi zacrtala: čitaj knjige koje imaš (na ovome radim već neko vreme, i moram priznati da mi to dosta pomaže sa impulsivnim kupovinama knjiga… makar van Sajma). Problem na koji nailazim svaki put kada učestvujem je taj što se neke knjige prosto ne uklapaju u zadatke i onda tonu sve dublje i dublje u mračne kutke police do trenutka kada prosto zaboravim na njih. Samo nasumično preletanje pogledom preko ovogodišnje liste je bilo dovoljno da vidim da ovoga puta ta dva izazova neće moći zajedno. E sad, to što sam ja odlučila da ne učestvujem, ne znači da nisam tu da pomognem svakome ko želi da se oproba da što lakše nađe naslove i prilagodi ih listi.

Kliknite na sliku kako biste je uvećali

I ovoga puta lista sadrži 40 zadataka, plus bonus za ambiciozne (ja ih, doduše, nikada nisam razdvajala). Možete probati samo sa osnovnom, a možete ih i mešati. Možete, zapravo, raditi šta god želite jer je (ne mogu to dovoljno puta da naglasim) svrha ovakvih izazova pre svega da se zabavite i eventualno ohrabrite sebe da čitate više. Ako smatrate da će ovakav tip organizacije izazvati samo stres (mada sklapanje liste jeste malčice stresno, ali ima nas koji uživamo u takvim neurozama), odmah batalite. Na kraju krajeva, internet je pun lakših verzija čitalačkih izazova koji bi vam mogli biti interesantniji.

S obzirom na to da neću sastavljati svoju listu, odlučila sam da vam brzinski preporučim nekoliko dobrih knjiga koje se uklapaju u neke od zadataka:

Ponovo ispričani klasik: Đavolji nakot (Margaret Atvud), mada možete uzeti bilo koju knjigu iz edicija Hogart Šekspir ili Projekat Ostin.
Naslov koji se sastoji iz pitanja: Gde ste vi, Puškine? (Danil Harms), zbirka Harmsovih pripovedaka o velikanima ruske književnosti (ujedno i meni omiljene Harmsove priče)
Roman čija je radnja smeštena na univerzitetskom kampusu: Stoner (Džon Vilijams)
Knjiga koju potpisuju dve autorke: Priče za laku noć za male buntovnice (Elena Favili i Frančeska Kavalo)
Knjiga čija se radnja odvija u Skandinaviji: Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Arto Pasilina), toliko je dobrih skandinavskih romana, ali eto, odlučila sam se za ovaj. Ako ste čitali Pasilinu a treba vam preporuka za ovaj zadatak, slobodno kažite.
Roman čija se radnja odvija u jednom danu: Gospođa Dalovej (Virdžinija Vulf) ili, za entuzijaste: Uliks (Džejms Džojs). Ako niste čitali ove knjige, ovo je odlična prilika.