Putujuće kazalište – Zoran Ferić
Zoran Ferić (1961) je hrvatski pisac. Književnu karijeru započeo je pisanjem priča: Mišolovka Walta Disneya, objavljena 1996. godine deset godina kasnije dobija nagradu „Dekada“. Za zbirku Anđeo u ofsajdu (2000) dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a zatim sledi niz nagrađivanih romana među kojima su najpoznatiji Kalendar Maja i Na osami blizu mora. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u.
,,Putujuće kazalište“ je najnoviji Ferićev roman, objavljen 2020. godine. To je kompleksna porodična saga i hronika čitavog veka na prostorima koji su tokom poslednjih 100 godina menjali imena i pripadnost. Početak Ferićeve autobiografske priče poklapa se otprilike s početkom najturbulentnijeg veka na evropskom kontinentu i opisuje skandal koji je njegova prabaka izazvala kada je pobegla s vlasnikom putujućeg pozorišta – skandalozan izbor kakav će, u većoj ili manjoj meri, biti obeležje njegove porodice u narednim decenijama. Roman je podeljen u šest poglavlja posvećenih određenim granama porodičnog stabla. Pored korena po kojem roman nosi ime, čitamo niz zanimljivih priča o piščevim precima i u svakoj, kao po pravilu, postoji sukob koji oslikava vreme u kom se priča odvija, da bismo, prirodno, stigli do života samog pisca, njegovog odrastanja i sazrevanja.
Jedna od svakako najupečatljivih priča o romanu je ona o Ferićevoj babi Ivki i dedi Benjaminu, medicinskoj sestri i ćerki žandara i doktora Jevrejina, fascinantna i potresna priča o pravim izborima u pogrešno vreme. Benjamin je, kao Rus jevrejskog porekla koji je pobegao iz domovine bio ugledan doktor zbog svog neuptinog znanja, ali jedno je gledati ga u ordinaciji, a nešto sasvim drugo u sopstvenom domu. Ivkina porodica je pokušala da se otarasi doktora ,,Arapina“ na razne načine, ali svi su, kao onaj kada su mu poslužili prasetinu koju je bez prigovora pojeo, čak i pohvalio domaćicu – redom propali. Tako se doktor s četiri prezimena i tri imena uvukao u njihov dom, dom razoren tuberkulozom koju se trudio da shvati i pobedi. Skandalima tu nije bio kraj, Ivka je ostala u drugom stanju pre braka, razbolela se i uprkos Benjaminovim pokušajima da je nagovori da sačuva život i odrekne se deteta, istrajala je u svojoj nameni. Benjamin je dolazio i odlazio, pa je pored brojnih imena u Ivkinom domu najčešće bio oslovljavan kao hohštapler. Bolest je ipak savladala Ivku, ali dete – piščeva majka – je preživelo. Tada je Benjamin zaista otišao, skrhan smrću svoje ljubavi i verovatno gonjen nepodnošljivom pomišlju da bi devojčicu mogla zadesiti ista sudbina. Uslediće najmračniji period moderne civilizacije tokom kog će uobičajena netrpeljivost prema ljudima ,,njegove sorte“ prerasti u nešto mnogo strašnije. Benjamin, po piščevim rečima, spada među retke ljude koje je smrt zadesila više puta. ,,Čovjek s četiri prezimena imao je, logično, i više smrti“.
Drugi junak koji se karakterom ističe iz porodične sage autora, a možda je i najupečatljivi, jeste piščev otac – Tvrtko Ferić. I priča piščevih roditelja funkcioniše kao metafora vremena – majka je kao dete jevrejskog porekla bila skrivana i primoravana da se šetka s katoličkom Biblijom pod miškom, a otac je zauvek ostao obeležen strahotama rata. Čini se da nikada nisu zaista bili srećnni u braku. Otac je svoje traume ozidao čvrstom fasadom i sve je u vezi sa njim bila fasada: ubijao je ljude na ulici rečima, ako mu se i samo ispreče na putu, skupljao je lovačko oružje, ali nikada nije išao na lov. Majka je nasledila porodičnu naviku na trpi i guta i ta navika je na kraju dovela do smrtonosne bolesti. Bolesti za koju je krivila Tvrtka koji je jedno vreme u piščevom životu bio etiketiran isključivo kao Uzrok Raka. No posle majčine smrti sin i otac će se silom zbližiti kada će Tvrtkova opsednutost smrću prerasti u opsednutost sopstvenom sahranom. Imajući na umu Ferićevu opasku koja se provlači kroz roman, da prilikom pisanje ovakvih porodičnih priča nikad nije sasvim jasno gde se susreću historija i fikcija, Tvrtko Ferić ostaje gotovo antologijski književni junak sa svim svojim manama i manijama i podvlači piščevu sposobnost (specifičnu za naše podneblje) da koliziju tragedije i komedije pretvori u homogenu celinu. Crni humor je ponekad neophodan da se proguta gorka istina, pa iako uz njegovu pomoć ona lakše sklizne, on nikako ne umanjuje njenu gorčinu.
Poslednji deo romana u kojem se Ferić osvrće na sopstveni život pokazuje, osim piščevog umeća, i nesvakidašnju hrabrost. Kao što ne ulepšava (mada povremeno možda romantizuje) karaktere i sudbine svojih predaka, ne štedi ni sebe, pa u tom delu čitamo o njegovom psihičkom i seksualnom sazrevanju, neobičnim sklonostima i (možda naslednim) lošim izborima.
,,Putujuće kazalište“ je preobimno i prepuno zanimljivih epizoda i likova da bih se ovde mogla osvrnuti na sve, ali verujte mi kada vam kažem da se 500 stranica autorove porodične sage čita u dahu. Ferićevo pripovedanje ima šmek onih starih romanesknih tradicija, a istovremeno se okreće na izuzetno moderne teme i aktuelna pitanja, što čitavoj priči daje dodatnu tragičnu notu jer, čini se, na neki način i dalje cupkamo u senci zlokobnog 20. veka. Ova knjiga zaista ima sve: potresne i dirljive scene, opise rata i bolnih ljubavi, pregršt zanimljivih junaka koji zaslužuju da se ne zaboravi, ali i pregršt apsurdnih i komičnih scena zbog kojih ćete sa naglas smejati. Baš kao i njegovo porodično stablo, ovaj roman pušta izdanke van granica hrvatskog podneblja i čini to s razlogom. Jednom je Tolstoj rekao da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način, ali to je zbog toga što nije kročio na tlo bivše Juge. Nakon čitanja Ferićevog romana shvatićete, ako dosad niste, da nas veže mnogo više od nekadašnje zajedničke države.
Nemoguće je zapamtiti vrijeme. Pamtimo samo trenutke. I ako u prirodi, vremenu ili ljudskoj svijesti postoji bilo kakva ravnoteža, taj tren je sretniji, važniji, možda i duži od mnogih godina koje su nas zadesile kasnije.
Ocena: 5/5
Izdavač: Booka
Posts
