Stsh's Book Corner

Home Archive for June 2020

Bet Mori je engleska književnica. Pre nego što se u potpunosti posvetila pisanju, radila je kao kreativni reditelj kompanije RDF Television. Oduvek je želela da napiše roman, ali privatne obaveze joj to nikako nisu dozvoljavale, sve do nedavno. Dok je pohađala univerzitet, njeni radovi su objavljivani u godišnjim antologijama The Mays koje udruženo objavljuju Oksford i Kembridž, a prvo poglavlje njenog prvenca i za sada jedinog romana ,,Spasavanje Misi Karmajkl”, našlo se u užem izboru za nagradu „Gracija Orindž“. Bet Mori živi u Londonu sa svojim suprugom, dva sina i kerušom Poli.

,,Spasavanje Misi Karmajkl” je priča o Milisent, usamljenoj ženi na pragu osamdesete. Misi živi potpuno sama u ogromnoj kući ispunjenoj emocijama, kajanjem i sećanjem na vreme kada su u njoj, osim nje, živeli i njen muž Leo, ćerka Melani sa kojom je imala strašnu svađu i sin Alister koji se preselio na drugi kraj sveta – u Australiju. Misin život u poznim godinama postao je životarenje koje se svelo na nestrpljivo proveravanje inboksa u nadi da će dobiti mejl od sina i opsesivno proveravanje kredenaca pre odlaska na spavanje. Iznenadna vest o smrti Dejvida Bouvija uznemiriće je toliko da će rešiti da je krajnje vreme da se nešto promeni, iako je, shodno svojim godinama, naučila da nekrologe ne prima k srcu:

,,U mojim godinama je čitanje nekrologa generacijska kocka sa srećom, ispisnici odlaze jedan po jedan, svaka objava je prazno ležište u mom vlastitom revolveru. Neko vreme sam pokušavala da žmurim na to, kao da ću ignorisanjem nekako obmanuti smrt. Ali ljudi su uporno umirali, drugi ljudi su uporno pisali o tome, i neki perverzni đavolak obavezao me je da budem u toku. Bouvijeva smrt me je uznemirila više od većine smrti, iako nisam u pravom smislu te reči slušala njegovu muziku.”

Misi je u glavi čula Leov glas kako je bodri: ,,Mrdni, gospođo Karmajkl!”, navukla je najdeblje hulahopke koje je imala, i izašla u park da po cičoj zimi gleda kako ošamućuju ribe. Taj dan je u Misinom životu zaista bio prekretnica jer je neobičan ritual u parku privukao i druge posmatrače, između ostalih i Silvi i Andželu koje su se našle u njenoj blizini baš kada joj je iznenada pozlilo. Kada se povratila iz nesvesti, Misi kao da se probudila u novom poglavlju života koje će, iako se tome na početku junački opirala, obojiti darovita dizajnerka Silvi i samohrana majka Andžela i njen ljupki sin Otis. Ah, da, i jedna šarmantna kuca po imenu Bob(i).

,,Spasavanje Misi Karmajkl” jedna je od onih duhovitih priča o pomalo ekscentričnim junacima koji zahvaljujući strancima (koji im potpuno nenadano postaju prijatelji) ponovo dobijaju želju za životom. Kao i brojni romani ovog tipa, i priča o Misi sugeriše da je čovek pre svega socijalno biće i da kroz život ne može sam. No, iako se reklamira kao knjiga koja ,,unosi radost u život” i ,,izmamljuje osmeh na svakoj sranici”, roman Bet Mori koristi laku, razdraganu literaturu da postavi nekoliko važnih pitanja, prvenstveno onih o položaju žene u društvu i očekivanjima koje to društvo ima kada je žena u pitanju.

Naime, Misi Karmajkl je odrastala u vremenu kada su rodne uloge bile jasno razgraničene. Iako je školovana i, sudeći po komentarima nekih poznanika koje u starosti sreće, pokazivala veliki talenat i ambiciju, svoje snove je žrtvovala zarad odgajanja porodice i podrške mužu koji je iza sebe, za razliku od Misi, na policama kućne biblioteke ostavio zavidnu kolekciju književne građe. Budući da Misi upoznajemo i putem reminiscencija na određene događaje iz mladosti, jasno je da takav način života nije zaista bio njen izbor, iako se nikad nije žalila, kao i da brak sa Leom, iako ga nesumnjivo voli, nije bio bajkovit. Kroz osvrte na prošlost Bet Mori pretresa još nekoliko važnih tema u životu svake žene: teškoća u ulozi majke, vaspitanje i ljubav prema deci, abortus, odsustvo komunikacije u braku, (nametnut) osećaj krivice, i tako dalje.

U tom smislu možemo reći da je godište junakinje važno (mada ne presudno), ali tokom čitanja romana čitalac lako može da ga previdi, baš kao što ga, čini se, i autorka s vremena na vreme smetne s uma. Misi upoznajemo kao bakicu koja u prvim scenama hvata dah kako bi se zakopčala i s nelagodom posmatra svoje proširene vene, a od nje se opraštamo dok se (tada već dve godine starija) s žarom deteta spušta na sve četiri kako bi se sa Otisom igrala auto-trka na podu. U ponašanju naše mladolike junakinje gotovo da nema naznaka da je na pragu osamdesete a čini se, osim činjenice da ja autorka rešila da uskoči u voz superpopularnih knjiga o starijim, usamljenim junacima koje po pravilu spasavaju stranci, za njene godine nema ni razloga. Ništa se ne bi promenilo (osim uverljivosti) da je Misi imala, recimo, šezdeset.

No, iako je roman pisan po bakmanovskom šablonu (doslovno, od stila, preko dva narativa, obavezne a bespotrebne tear-jerker scene kakvu smo, zapravo, i imali priliku da vidimo u jednom Bakmanovom romanu, do poruke koju šalje), ,,Spasavanje Misi Karmajkl” je lepa, optimistična priča koja podseća da nikad nije kasno da život udahnemo punim plućima i zaista ga živimo (mada možda ipak ne bi bilo loše ako bismo se na takav poduhvat odlučili pre osamdesete), kao i koliko je važno okružiti se ljudima koji nas vole i poštuju onakve kakvi smo, bez obzira na sitna ograničenja i mane. A uz to i kritički sagledava položaj žene u društvu, što joj je, razume se, dodatni plus.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Džefri Judžinidis (1960) je američki pisac grčko-irskog porekla. Studirao je književnost na Univerzitetu Braun. Objavio je jednu zbirku priča (Fresh Complaint, 2017) i tri romana: ,,Samoubistvo nevinosti”, ,,Midlseks” (recenziju možete pročitati OVDE) i ,,Bračni zaplet”. Neko vreme je živeo u Kalkuti gde je radio kao volonter u misiji ,,Majka Tereza”, a danas živi u Nju Džerziju gde predaje kurs kreativnog pisanja na Prinstonu.

,,Bračni zaplet” je ,,studentski” roman, smešten u osamdesete godine prošlog veka, vreme novih sloboda i književne dekonstrukcije. Radnja prati tri junaka, od kojih je glavna Medlin, studentkinja koja piše diplomski rad o bračnom zapletu u književnosti 19. veka. No, naslov romana se može čitati dvostruko: osim što se u romanu raspravlja o književnim teorijama i strujama, Medlin doživljava i sopstveni bračni zaplet a njena ljubavna priča utoliko je komplikovanija jer se svodi na ljubavni trougao sa dvojicom kolega sa koledža od kojih svaki, poput Medlin, dobija značajno mesto u priči. Prvi je Lenard, briljantni mladić koji pati od manične depresije (zbog koga Medlin zaboravlja na sva prethodno postavljena pravila o momcima sa kojim će razmatrati veze) a drugi Mičel, momak koji nakon Medlinog odbijanja kreće na sopstveno duhovno putovanje po svetu.

,,Bračni zaplet” počinje izuzetno ambiciozno, kadriranjem jednako ambiciozne biblioteke glavne junakinje koju čine dela autora poput Idit Norton, Henrija Džejmsa, Dikensa, Džejn Ostin, Džordž Eliot i sestara Bronte. Medlin se bori sa strašnim mamurlukom prouzrokovanim diplomskim slavljem. Ona je svršena studentkinja književnosti kojoj studije umnogome oblikuju život. Upisala je književnost iz prostog razloga – volela je da čita – ne sluteći da će teorije dekonstrukcije o kojima je slušala na predavanjima dekonstruisati njen ljubavni život. Na tim predavanjima je upoznala Lenarda i to je bio početak njenog ličnog bračnog zapleta.

Na trećoj godini studija primetila je da je u 20. veku bračni zaplet iščezao iz književnosti i rešila je da istraži kako je do toga došlo. Tezu je inspirisala jedna Trolopova misao: Nema sreće u ljubavi, sem na kraju engleskog romana.

,,Roman je dospeo do svog vrhunca pripovedajući o braku, i kada je ovaj iščezao, nije se više oporavio. U vreme kada je uspeh u životu zavisio od bračne veze, a brak od papira, pisci romana imali su o čemu da pišu. Veliki epovi pripovedali su o ratu, romani o braku. Polna jednakost, dobra za žene, nije pogodovala romanu. A razvod ga je dokrajčio. Šta je uopšte bilo važno za koga će se Ema udati, ako je potom mogla da traži razvod? Kakav li je učinak mogao da ima predbračni ugovor na udaju Izabele Arčer za Gilberta Ozmonda? Brak više nije bio bogzna kako važan, a ni roman. I gde bi se danas mogao naći roman o bračnom zapletu? Nigde. Da bi ga našli, valjalo bi čitati istorijsku prozu. Trebalo bi čitati romane nezapadnog sveta koji govore o tradicionalnom društvu. Afganske romane, indijske romane. Doslovno rečeno, valja ići vremenski unazad.”

Iako bogat referencama iz istorije i teorije književnosti, ,,Bračni zaplet” nije knjiga o knjigama. Kao svi Judžinidisovi romani, i ,,Bračni zaplet” je coming of age priča u čijem je fokusu sazrevanje glavnih junaka. Smeštena na gotovo 500 stranica, duhovna putovanja protagonista propraćena su brojnim aktuelnim temama: preprekama u postizanju samostalnosti, ekonomskim problemima, potragom za identitetom, ali i položajem žene u društvu i tabuizacijom duševnih poremećaja.

Judžinidis stvara tri jaka karaktera, možda i prejaka da bi se smestila u jedanroman. Tri osnovne premise u njihovoj karakterizaciji: snažna, emancipovana devojka sa jasnim životnim ciljevima, genijalan um skrhan teretom depresije i nemogućnost biranja životnog puta usled krize identiteta, slabe tokom romana i postepeno gube nit. Medlina početna ambicija se gubi usled borbe sa Lenardovom depresijom koja ga do kraja romana potpuno obuzima, a Mičelova potraga za višim ciljem sputana je prilično prizemnim osećanjima koja oseća prema Medlin.

Ciničan rasplet se, doduše, može čitati kao poruka o nerazumnim idealima mladih, neravnopravnom položaju žena u društvu uprkos ogromnim promenama (u odnosu, na primer, na vreme koje Medlin izučava na koledžu) i neozbiljnom shvatanju depresije i posledica koje ona ostavlja kako na one na koje se obrušava, tako i na njihovu okolinu. Čitav roman obojen je blago romantičnom notom. Medlin bira ,,neprilagođenog” momka, genija sputanog dejstvom lekova, lošim porodičnim odnosima i osudama okoline umesto ,,momka iz susedstva” koji zbog slomljenog srca odlazi na drugi kraj sveta kako bi u njemu pronašao svoju svrhu, suočavajući se pritom sa raznim kulturnim šokovima (Judžinidis nije odoleo da u lik Mičela utka i pomalo od sebe - daje mu grčko poreklo i šalje ga na volonterski rad u Indiji gde će shvatiti da ga briga o starima i nemoćnima ne ispunjava već mu, naprotiv, izaziva mučninu).

Uprkos brojnim izgubljenim iluzijama, roman ipak ima naznake srećnog kraja, makar za dvoje od tri glavna junaka (jer iz ljubavnog trougla neko mora izaći kao gubitnik) i zaokružuje priču započetu pregledom Medlenine biblioteke naglašavajući mogućnost još jednog ,,živeli su srećno do kraja života” bračnog zapleta. I to u romanu napisanom u 21. veku.

Ocena: 3/5

Izdavač: Plato

Maja Anđelou (1928-2014) američka je pesnikinja, prozaistkinja, glumica i scenaristkinja. Napisala je preko trideset književnih dela u kojima se mahom bavi problemima ekonomske, rasne i seksualne potlačenosti. Nije imala formalno visoko obrazovanje, ali zvali su je Dr Anđelou, a 1981. postala je i profesorka Američkih studija na univerzitetu u Severnoj Karolini. Dobitnica je Nacionalne medalje za umetnost, Linkolnove medalje, kao i najvišeg državnog odlikovanja Predsedničke medalje slobode. U književnim krugovima je najpoznatija po pesmama, ali i nizu autobiografskih romana od kojih je prvi ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” (1969). Roman je nominovan za Nacionalnu nagradu za književnost, dve godine je bio na listi bestselera Njujork tajmsa a po njemu je 1979. godine snimljen i film.

,,Znam zašto ptica u kavezu peva” opisuje Majino detinjstvo i ranu mladost koje je, zajedno sa starijim bratom Bejlijem, provela živeći sa bakom u gradiću Stemps u Arkanzasu. Iako je detinjstvo mahom bezbrižno provodila u bakinoj Radnji zahvaljujući kojoj su imali stalni prihod, Maja je odmalena osećala siromaštvo, patnju i nepravdu koju su svakodnevno trpeli njeni sunarodnici – zbog boje kože.

,,Stemps u Arkanzasu bio je kao Čitlin Svič u Džordžiji; ‘Vešaj ih visoko’ u Alabami; ‘Nemoj da bi te mrak ovde zatekao, čamugo’ u Misisipiju; ili druga mesta jednako živopisnih imena. Ljudi u Stempsu govorili su da su belci u našem gradu takvi rasisti da crncima neće da prodaju ni sladoled od vanile, osim za proslavu Četvrtog jula. Drugim danima mogli smo da dobijemo samo čokoladu.”

Razvod roditelja i odluka da se deca pošalju kod bake, vozom bez pratnje, samo sa kartončićima koji ,,one koje se to tiče” obaveštavaju o njihovim imenima, kod Maje od samog početka života izazivaju osećaj nevoljenosti i nepripadanja. Blizak odnos sa bratom, stricem i bakom od koje u mašti pravi heroinu koja čak ni zubaru rasisti čija je politika da će ,,radije gurnuti ruku u pseća usta nego u usta crnca” ne ostaje dužna, nakratko pružaju osećaj bezbednosti i utočišta. Poverenje stečeno u starije i osećaj da su oni tu da štite decu, biće, međutim, zauvek narušeno kada se vrati kod majke koju opisuje kao ,,uragan na vrhuncu moći” i ,,uspinjanje i poniranje boja duge” i kada, sa samo osam godina, doživi jedno od najstrašnijih iskustava koje ljudsko telo može da pretrpi.

,,Onda je počeo bol. Cepanje i kidanje od kog pucaju čula. Čin silovanja osmogodišnjeg deteta jeste susret biblijske kamile i iglenih ušiju. Pošto kamila neće popustiti, moraju popustiti iglene uši. Dete popušta jer telo to može, a um nasilnika to ne želi.”

Nisu, međutim, Majina lična teška iskustva ovaj roman podigla na status kultnog klasika američke književnosti. Događaji opisani u knjizi predstavljaju samo kap u moru kočnica na koje su u tom periodu (uzgred, to je bilo vreme aktivnog delovanja drugog Kju-kluks-klana) svakodnevno nailazili Afroamerikanci širom Amerike. Pesma crne ptice u kavezu nepravde i nasilja izazvanih rasizmom postala je simbol potlačene zajednice a Maja njegovo lice – celog života se borila za jednakost i ljudska prava.

,,Bilo je strašno biti crn i nemati nikakvog uticaja na sopstveni život. Bilo je brutalno biti mlad, a već dresiran da mirno sediš i slušaš optužbe na račun svog naroda bez prilike za odbranu. Najbolje bi bilo da smo svi mrtvi. Pomislila sam da bih nas rado sve videla mrtve, tela nabacana jedno preko drugog. Piramidu od ljudskih tela s belcima na dnu, kao osnovom, pa onda sloj Indijanaca s njihovim smešnim tomahavcima, tipijima, vigvamima i ugovorima s vladom, pa crnci s krpama, receptima, vrećama za pamuk i duhovnim pesmama koje im vire iz usta. Neka se sva holandska deca sapletu na svoje klompe i polome vratove. Neka se sva francuska deca zadave Ugovorom o kupovini Luizijane (1803), a svilene bube nek pojedu sve Kineze s njihovim glupim kikicama. Mi smo jedna gnusoba od vrste. Svi zajedno.”

Više od pola veka pošto je napisan, roman ,,Znam zašto ptica u kavezu peva”, nažalost, i dalje je aktuelan. Danas, dok desetine hiljada ljudi širom sveta protestuje zbog brutalnosti policije i ubijanja nevinih civila zbog boje kože, uzvikujući Black Lives Matter bez obzira na nacionalnu i rasnu pripadnost i jezik kojim inače govore u svojim domovima, možda je aktuelniji nego ikad. Upravo ta činjenica ostavlja najjači utisak nakon čitanja knjige. Činjenica da proživljene i ispričane strahote u ovoj knjizi nisu stvar neke daleke prošlosti obeležene špicastim, belim kapuljačama. Možda kapuljača više nema i sedišta u autobusima ne razlikuju boje, ali manir je, manje-više, ostao isti.

Rasizam nije nešto što se događa ,,negde tamo”. Kao i uvek, treba samo početi od svog vrta i obratiti pažnju na rešetke koje, možda i nesvesno, i sami pravimo za milione kaveza koji na ovaj ili onaj način sputavaju pesmu ptica. Tek onda ćemo smeti da se nadamo da ćemo jednog dana Majine knjige čitati samo zbog lepote lirskog stila kojim su napisane, kao dokument davno prošlih vremena i opomenu da nikada ne smeju da se vrate.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik