Stsh's Book Corner

Home Archive for November 2019

Ana Volc (1981) je holandska književnica za decu i mlade. Počela je da piše veoma mlada, najpre je kao devojčica smišljala priče za svoju porodicu, a onda kao srednjoškolka i kolumne u jednom holandskom listu koje su kasnije sakupljene i objavljenje u njenoj prvoj knjizi. Od tada je Ana napisala preko 20 knjiga za decu i tinejdžere i dobila neke od najprestižnijih holandskih nagrada za književnost. Roman ,,Sto sati mraka” prva je knjiga ove autorke objavljena na srpskom jeziku.

,,Sto sati mraka” je priča o četrnaestogodišnjoj Emiliji Decembar de Vit (,,Najozbiljnije, tako se zovem. To drugo ime smislila je moja majka, pa iako sam stigla sa zakašnjenjem i rodila se tek 2. januara, ipak joj se mnogo dopala ideja da me nazove Decembar”), devojci koja je uvek radila domaće zadatke na vreme, nije opterećivala svoje roditelje sopstvenim problemima niti je upadala u nevolje u koje obično upadaju tinejdžeri. Makar dok joj oni nisu dali razloga za to. Emilijina majka je umetnica kojoj su sopstvene slike, kako kaže Emilija, uvek bile važnije od porodice, a otac joj je direktor gimnazije u koju i sama ide. Upravo će njen otac, ugledni direktor škole, napraviti skandal – razmenjivaće neprikladne poruke sa jednom učenicom i to ne bilo kojom već jednom od najpopularnijih devojaka u školi – i na taj način od Emilijinog života napraviti pakao.

Emilija će to protumačiti kao ,,raskidanje dila” koji je imala sa svojom porodicom (,,Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru.”) i odlučiće da prosto pobegne od svega. Doslovno. Spakovaće se i bez ičijeg znanja pobeći od kuće, ali ne kod prve komšinice već na drugi kontinent, u svoj grad iz snova – Njujork. Sve teče po planu – uspeva da prikupi i falsifikuje svu potrebnu dokumentaciju i prevari osoblje na aerodromu – do trenutka kada stigne u Ameriku gde shvata da nema krov nad glavom, uprkos svim pripremama (nasela je na lažni oglas i novac uplatila prevarantu) i da se Njujorku približava uragan Sendi, jedan od najrazornijih uragana u istoriji grada. Ipak, nije sve tako crno. Emilija će na ,,lažnoj adresi” upoznati decu koja tu žive – petnaestogodišnjeg Seta i njegovu beskrajno simpatičnu devetogodišnju sestru Ebi. Oni će njoj i Džimu (momku kog je srela kada je, nakon što je shvatila u kakvom je problemu, počela da tumara ulicama grada) pružiti utočište u oluji u svom stanu. I tako će ova zanimljiva družina provesti sto sati mraka u velikom američkom gradu.

,,Sto sati mraka” je roman namenjen tinejdžerima i pisan je jednostavnim, tečnim stilom uobičajenim za ovaj žanr. Ipak, zbog odlične karakterizacije likova i zanimljivog zapleta ga mogu čitati i stariji. Emilijin lik je posebno zanimljiv. Ona je uzorno dete koje nikada nije pravilo problem i kojem jednostavno puca film. Trenutak u kojem ona odlučuje da napusti sve i otpujute na drugi kontinent nije samo tinejdžerski hir već ozbiljan poduhvat na koji se ne bi odlučio bilo ko. Uz sve to, Emilija ima fobiju od bacila, što joj putovanje i boravak u nepoznatom okruženju čini mnogo težim, naročito u okruženju u kojem nije u mogućnosti da opsesivno održava higijenu onako kako je navikla. Njena fobija je, baš kao i beg od kuće, simbolična – ona predstavlja Emilijinu nesposobnost da se približi drugoj osobi (čak i doslovno) koja najverovatnije potiče od njenog, prilično nekonvencionalnog odnosa sa roditeljima: ,,Odavno se nečije telo nije našlo tako blizu mog. Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne. Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje”. Emilijin beg od kuće je proglašenje deklaracije nezavisnosti, čiji deo ujedno i otvara roman. Shodno tome i grad koji Emilija bira nosi određenu simboliku, ovaploćen u čuvenom Kipu slobode koji stoji na samom ulasku u grad.

,,Tamo u maglovitoj daljini vidi se Statue of Liberty. Kip slobode.

Džinovska žena od zelenosivog metala stoji na sopstvenom ostrvcetu. Na glavi nosi krunu a u desnoj ruci upaljenu baklju koju je pobedonosno digla uvis. Kao da je upravo dobila utakmicu.

„Stoji tu“, kaže Set, „još od vremena kad je moj čukundeda došao ovde brodom. U Rusiji su ih proganjali pa su zato emigrirali u Ameriku.“

Osećam kako mi preko leđa prolaze žmarci.

„Zamisli“, kaže. „Tada još nije bilo aviona pa se u Ameriku putovalo brodom. Tri nedelje na okeanu. Tri nedelje bez kopna na vidiku, na putu u nepoznati svet. Nisu još postojali ni filmovi pa nisi mogao da skineš vodič s interneta. Ti ljudi nisu imali pojma kuda su se uputili. A onda, nakon tri nedelje na okeanu, uplovljavali su u njujoršku luku. I onda bi videli nju.“

Pokazuje na Kip slobode. Galebovi lete tik iznad vode. Meni kosa uleće u oči od vetra.

„Lady Liberty“, kaže tiho. „Svi ti Italijani, i Poljaci, i Irci, i Rusi, koji su sanjali o tome da postanu Amerikanci videli bi njenu baklju visoko uzdignutu. Ostavili su svoja sela i porodice. Čitav svoj stari život. A onda su ovde počinjali iz početka.“"

Pa ipak, Emilijina priča nije izmaštana oko simbola. Naprotiv, simboli su pridodati istinitoj priči, odnosno iskustvu koje je i sama autorka proživela kada je, tokom kratkog boravka u Njujorku osetila posledice uragana Sendi. Možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg opisi grada deluju toliko uverljivo, kao i osećanja junaka koji su se našli u toj, blago rečeno, nezgodnoj situaciji. Pristup temi je takođe interesantan i još jednom podvlači razliku u određenim aspektima evropske i američke umetnosti. Iako je uragan Sendi zaista jedna od najrazornijih oluja koja je ikada zadesila Njujork, u romanu nema kataklizmičnih scena ni dramatičnih situacija (u američkoj verziji bi verovatno pola grada gorelo). Četvoro mladih će, nakon što oluja prođe, prosto tumarati gradom u potrazi za hranom, strujom i internetom pa ipak, romanu uopšte ne manjka dinamike. ,,Sto sati mraka” je, prema tome, pravo osveženje među tinejdžerskim romanima koje smo imali priliku da čitamo i odličan pokazatelj zbog čega je Ana Volc jedna od najčitanijih književnica u Holandiji.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

Roman ,,Nevidljivi akademici” je 37. roman u serijalu o Disksvetu i 8. roman u podserijalu o čarobnjaku Rinsvindu koji se, zajedno sa ostalom gospodom sa šiljatim šeširima, vraća na velika Pračetova vrata.

Nevidljivi univerzitet se součava sa velikim problemom – problemom s parama. To znači da bi čarobnjaci trebalo malo da smanje troškove što možda i ne bi bio toliki problem da najveći deo budžeta Univerziteta odlazi na hranu a poznato je da čarobnjaci vole dobro da jedu. Rešenje postoji i deluje prilično jednostavno. Univerzitetu je zaveštan investicioni fond čiji su prihodi dovoljni da pokriju više od 80% računa za hranu ali za pristupanje fondu postoji uslov (ispisan veoma sitnim slovima) – redovno slanje tima Univerziteta na prvenstvo u nogometanju, odnosno u ,,Ligu golobradih i golotrbih”. Ideja zvuči sumanuto iz više razloga. Prvo, fudbal odavno više nije igra za gospodu, drugo čarobnjaci nisu vični kretanju, naročito trčanju, ali ljubav čarobnjaka prema bogatoj trpezi nema granice. Ukoliko ne pristanu morali bi da se zadovolje sa tri obroka dnevno a izbor sireva bi pao na samo tri vrste. Zaista nečuveno.

Pre svega treba oformiti tim i dodeliti mu kapitena (i upoznati sa pravilima igre, ali o tom potom). Tu na scenu stupa misteriozni goblin poi menu Orahk koji se jedne noći pojavio s ceduljicom da mu sleduje zaposlenje u Univerzitetu. Misteriozni goblin je izuzetno inteligentan i ljubazan i, kako se priča, svi odreda žele njegovu glavu. Idealan za kapitena, dakle. Orahk trenutno radi u podrumu univerziteta, među svećarskim kazanima, zajedno sa gospodinom Trevom i kuvaricama Glendom i Julijom (svi do jednog veliki fanovi fudbala) i potpuno je nesvestan svoje prave prirode. Dok čarobnjaci praznih stomaka lome glavu oko utakmice tokom koje ne smeju da koriste magiju, u podrumu se odvija nešto romantičnija priča. Trev i Julija su zaljubljeni jedno u drugo, ali pripadaju navijačkim grupama različitih timova (doslovno prenesena priča o Romeu i Juliji na fudbalski teren). Julija će, zahvaljući lepoti postati model iz sna, a Trev je sin čuvenog fudbalera i zakleo se da sam nikada neće igrati ma koliko nadaren bio (a kao što možete da pretpostavite, veoma je nadaren).

,,Nevidljivi akademici” sastoje se iz tri isprepletana narativa i, kao i svaki drugi Pračetov roman, između komičniih i fantastičnih situacija (za koje su u ovom slučaju zaduženi čarobnjaci) krije kritički osvrt na probleme savremenog društva. Ovoga puta reč je o diskriminaciji usled predrasuda koje, svesno ili nesvesno, gajimo prema određenim grupama ili pojedincima koje vezujemo za određene grupe, bile one socijalne, polne, klasne, rasne ili... pa, navijačke. Pre svega tu je priča o Trevu i Juliji koji, iako se vole, ne smeju ni da zamisle zajednički život zbog pripadništva različitim najvijačkim grupama, a onda i, dosta složenija i ozbiljnija, priča o Orahku, nesrećnom stvorenju za koga se ispostavlja da je ork, strahovita mašina za ubijanje koja jede ljude i u istoriji je upamćena kao jedna od najopasnijih rasa (zbog čega je skoro i istrebljena). Ova činjenica će biti iznenađenje i za njega samog, biće koje sve od sebe daje da se kontroliše, da se ne izdvaja iz mase; koje nikada ne zaboravlja mantre koje ga podsećaju da treba da bude ljubazan i predusetljiv; koje samo želi da se oseti vrednim i zaslužnim.

Na stranu sva komedija (i sav fudbal) i uspešna satira, roman ,,Nevidljivi akademici” na trenutke deluje pretrpano. Pračet u ovom romanu obrađuje previše priča: onu o turniru, o zabranjenim ljubavima, o sjaju i bedi jednog modela, o ličnim ambicijama, o ismevanim ekscentricima koji zbog okoline nisu u stanju da ostvare sebe, itd, i stiče se utisak da bi neke od njih možda bolje funkcionisale (sigurno je da bi ih bilo lakše ispratiti) da su obrađene u zasebnim romanima. Zbog toga roman maltene traži ponovljeno čitanje kako bi se sve kockice složile na svoje mesto a sada, kada znamo da je broj romana u serijalu definitivno ograničen, to možda i nije tako loša stvar.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Prođe i oktobar, praznični mesec za domaće knjigoljupce i mesec u kojem tradicionalno dovučem kući tonu knjiga a pročitam jedva koju stranicu. Tako je i bilo i ove godine, naravno. Prvo sam išla na razmenu knjiga koju organizuje No Spoilers Book Club a onda i na Beogradski sajam. Prošlog meseca sam konačno dobila i toliko željenu biblioteku i uselila sve svoje knjige. Zamislite, ostalo je nekoliko praznih polica, što znači da je razlog poznat kao ,,nemam više mesta” koji je godinama unazad sprečavao impulsivne kupovine zvanično pao u vodu. Ali bez brige, bliži nam se Noć knjige (eto jedne rime gratis).

U oktobru sam, dakle, bila u priličnoj gužvi, što zbog posla, što zbog majstora koji samo što nisu postali deo enterijera pa nisam baš imala mnogo vremena za čitanje, tako da brojimo svega tri pročitana naslova. Biće ovo, prema tome, jedan veoma kratak post.

1. Zamak ukrštenih sudbina, Italo Kalvino – Mnogo volim Kalvina još od srednje škole kada sam se, na maminu preporuku, susrela s romanom ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” koji i dan danas slovi za jedno od najinteresantnijih književnih dela koje sam ikada pročitala. ,,Zamak ukršenih sudbina” je još jedno višeslojno Kalvinovo delo (mada mislim da on drugačije ni ne može da piše) o grupi putnika koji nakon što se nađu u zamku usred šume, neobjašnjivo gube moć govora. Kako su želeli da razmene svoja mnogobrojna iskustva, odlučili su da to učine uz pomoć špila tarot karata. I tako svako poglavlje predstavlja nemu priču jednog od putnika, iskazanu kartama, čije značenje rekonstruiše narator. Više o romanu očekujte u zasebnoj recenziji.

2. Istorija pčela, Maja Lunde – Dugo najavljivani roman Maje Lunde stigao je tik pred sajam i odmah pobrao simpatije i to ne bez razloga. Ovo je prvi roman u ,,Klimatskom kvartetu” koji je Maja zamislila kao skup zasebnih priča o gorućim ekološkim temama koje se tiču čitavog čovečanstva. Prva u nizu akcenat stavlja na važnost pčela, bića nedavno proglašena za najvažnija stvorenja na zemlji koja su ujedno i na listi ugroženih vrsta. Roman se sastoji iz tri priče o tri različita junaka koja žive u različitim epohama: Vilijam, biolog iz 19. veka, Džordž, savremeni pčelar i Tao, žena s kraja 21. veka koja, pošto su pčele odavno izumrle, radi kao oprašivačica cveća. Najinteresantnija je, naravno, priča koja prati Tao i pokazuje jedan od mogućih scenarija ukoliko dozvolimo da pčele izumru kao vrsta. Scenario koji, kao što možete da pretpostavite ukoliko znate išta o ulozi pčela u ekosistemu, nije nimalo prijatan. Pa opet, ovo nije tipična naučna fantastika (zapravo, nije naučna fantastika uopšte) – roman se ujedno bavi i porodičnim odnosima i pitanjem ljudske ambicije i na kraju vrlo pametno spaja tri naizgled nespojive priče.

3. Mene je teško ne voleti, Jasminka Petrović – Ako imate psa sigurno ćete obožavati ovu knjigu, bez obzira na to koliko imate godina. Naročito ako imate razmaženog psa, kao što je na primer moj Oki (pojedine epizode kao da su pisane o njemu). Novi roman Jasminke Petrović je priča o Nini i njenom blentavom psu Krci, ispripovedan malo iz njene, malo iz njegove perspektive. Ako imate nekog malog knjiškog moljca u okruženju odmah mu poklonite ovu knjigu. Ne samo što je zabavna i smešna već će ga naučiti i važnoj lekciji – da kućni ljubimci nisu samo igračka koju možemo da gurnemo po strani kada nam dosadi već da iziskuju mnogo pažnje i ljubavi, baš kao svaki drugi član porodice.

Možda ih je bilo malo, ali sve tri pročitane knjige su dobre. Titulu favorita za dlaku odnosi Maja Lunde o čijem romanu ću vam naširoko pisati u zasebnoj recenziji, ali već sad mogu da vam je preporučim kao stvarno važnu i informativnu a opet divno napisanu knjigu koju bi svako trebalo da pročita. I jedva čekam naredni roman!

Toliko od mene za danas. Šta ste vi čitali u oktobru? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Šta ste zanimljivo primetili na sajmu što ja nisam a moglo bi da mi popuni praznine na policama? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Laura Sintija Černjauskajte (1976) je litvanska književnica. Pre nego što se posvetila pisanju bavila se novinarstvom. Piše romane, kratke priče i drame za koje je dobila brojne nagrade i priznanja. Njen debitantski roman ,,Disanje u mermer” dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2009. godine.

,,Disanje u mermer” vodi čitaoca u zabačeno prigradsko imanje u Litvaniji na kojem žive Izabela, njen muž Ljudas i sin Galjus, koji boluje od epilepsije. Izabela odlučuje da svojoj porodici pridoda još jednog člana i uz pomoć svoje prijateljice usvoji devojčicu. U sirotištu će, međutim, osetiti neobjašnjivu momentalnu vezu sa šestogodišnjim Iljom, problematičnim dečačićem kojeg će, uprkos nagovaranjima prijateljice da to nipošto ne čini, odvesti kući. I taj nesmotreni čin će zauvek promeniti njen život i život njene porodice.

Ilja nije običan dečak, na to ju je, uostalom, upozoravala i prijateljica: poreklo mu je nejasno, verovatno ima ciganske krvi, pronađen je na železničkoj stanici sa deset meseci i bio je toliko iscrpljen od gladi i hladnoće da niko nije verovao da će preživeti, što nije moglo da ne utiče na njegovu psihu – on dobija napade neosnovane agresije, konačno, šestogodišnje dete je već preveliko. Izabela, međutim, uprkos svim upozorenjima ne menja odluku i, kao da se u njihovu kuću uselio nekakav zao duh, a ne napušteni dečak, odnosi ove porodice počinju postepeno da se zatežu, sve do konačnog pucanja nakon kog će uslediti i nezamisliva tragedija u čijem središtu će biti upravo Ilja.

Motiv divljeg deteta savršeno je uklopljen u pejzaž u koji autorka smešta kuću Izabeline porodice. ,,Disanje u mermer” je roman sav satkan od napetosti i pucketave tišine, glavne likove spaja nevidljiva, gotovo ezoterična veza koja ih istovremeno oblikuje i menja samu srž njihovih ličnosti, kao da se pomoću te veze pretapaju jedno u drugo. Ilja u Izabeli vidi neku vrstu sigurne luke, majke koju nikada nije imao, a Izabela ponovo postaje majka u najdoslovnijem smislu te reči, ona koja štiti i razume do krajnjih granica do kojih će je dovesti upravo onaj ko je u njoj probudio takva osećanja. Autorka u romanu stvara jezivo mračnu atmosferu, gotovo pisanu za ekranizaciju, kroz koju postavlja ništa manje mučna pitanja o majčinstvu, odnosu zločinca i žrtve, potrebi svakog pojedinca da bude voljen i mogućnosti urođenog zla.

Izdavač: Štrik

Ocena: 3/5

Džil Sims je britanska književnica i blogerka. Slavu je stekla svojim prvim romanom Why Mummy Drinks koji se našao na listi bestselera Sunday Times-a. Za njim su usledili nastavci Why Mummy Swears i Why Mummy Doesn't Give a ****. Džil je 2016. godine pokrenula blog Peter and Jane koji je brzo stekao veliki broj pratilaca. U njemu autorka na komičan način obrađuje svakodnevne probleme savremenih roditelja. Knjige koje piše bave se sličnom tematikom. Džim živi u Škotskoj, sa mužem, dvoje dece i psom.

Why Mummy Drinks je roman u formi dnevnika koji vodi Elen, iscrpljena majka dvoje dece na pragu četrdesetih. Njen život je prilično haotičan. Deca se ponašaju kao divljaci, pas je ništa ne sluša, skoro kao ni muž. Elen samo želi da bude kao sve one uzorne majke koje na kapiji škole dočekuju svoju anđeosku decu s osmesima na licu. I rešena je da će baš ova školska godina biti prekretnica u njenom životu. Naravno, njene želje i planovi daleko su od stvarnosti. Roman počinje njenim sanjarenjem o savršenom životu koji se odmah upoređuje sa haotičnom svakodnevicom. Umesto da je deca čekaju spremna ispred vrata svakog jutra, nasmejana i spremna za školu, Elen je primorana da ih vija po kući i preklinje da krenu, umesto da veselo čavrlja sa ostalim mamama, Elen ih izbegava u strahu od osude, umesto da njena deca revnosno rade domaće zadatke i blistaju u svakoj vannastavnoj aktivnosti, ona vise na internetu i ništa drugo ih ne interesuje. Elen ima 39 godina i veliki problem da se pomiri sa tim. Kako je vreme tako brzo proletelo? Gde su se dele dvadesete?

I am thrity-nine today. I don't want to be thrity-nine. How did that happen? When did that happen? I wasn't meant to get any older than twenty-eight at the most – and even that seemed impossibly ancient – and now I am staring down the barrel at forty and a future that will probably consist of quirky patterned skrits from catalogue companies and perhaps a 'statement scarf' if I am feeling really daring.

Ljudima koji imaju malu decu prve stranice ovog romana verovatno će delovati poznato (hteli vi to da priznate ili ne). Pa ipak, Why Mummy Drinks nije samo roman za majke. Povezivanje sa glavnom junakinjom vrlo je jednostavno – svi znamo kako je to maštati o savršenom životu dok nam se stvarnost obrušava na ramena. Ne moramo imati decu da bismo mogli da se poistovetimo sa jednom ovakvom junakinjom, naprotiv. Elen je savremena everywoman – žena koja bi mogla da postigne mnogo toga samo da je u višem cilju ne sprečava praćenje (više ili manje) poznatih ljudi po Fejsbuku, skupljanje veša razbacanog po podu i ribanje za ostalim članovima porodice. A kad smo već kod porodice, tu stvari postaju malo zamršenije. S jedne strane, tu je njena sestra, uspešna, lepa rivalka (ili kako to Elen opisuje: my smuggety-smug-smug-pants, super-clever, corporate-fat-cat, rich-as-Croesus, practically-perfect-in-every-way sister) Džesika, a s druge, sestra njenog muža koja je odlučila da kaže NE civilizovanom svetu (i svom starom imenu), okrene se spiritualizmu, ode u hipi krajnost i svoju gomilu dece vaspitava po nekakvim paleolitskim principima. I obe su, naravno, odlučile da božićne praznike provedu baš sa Elen i njenom porodicom. Na sve to, Elen ima probleme u braku, u dugovima je do guše, sreće svog bivšeg i uspeva da svoj život drugima dočara putem aplikacije za telefon po čijem nazivu i roman nosi ime (i, na sveopšte iznenađenje, da dobrano zaradi).

Why Mummy Drinks je, ukratko rečeno, urnebesno smešno opisana monotonija savremenog života sa kojom, makar u određenim situacijama, može da se poistoveti svako. U pojedinim epizodama se, naravno, zarad humora nije štedelo na preuveličavanju, naročito u onima sa decom (bar se nadam) ili hipi snajom, ali uprkos tome roman deluje potpuno realistično. Za to je, verovatno, najviše zaslužan karakter glavne junakinje. Ona, naime, nije anđeosko stvorenje koje trpi nepravdu, naprotiv. Elen je prilično sebična, nezrela, temperamentna i uopšte daleko od savršenstva (kao i svi mi, uostalom), što su osobine koje je čine dodatno dopadljivom i uverljivom. Ona psuje kao kočijaš (FML joj je skoro pa uzrečica) i poseže za vinom češće nego što bi trebalo (I do love a free bar. I am assuming the day will eventually arrive when I do not treat a free bar as a challenge to drink as much as I can in as short a time as possible), misli sve ono što svi mi ponekad pomislimo, iako nas politička i razne druge korektnosti sprečavaju da to naglas izgovorimo (Fucking fuck my fucking life. And people wonder why I drink? 'Enjoy every moment' they say. 'They grow up so fast' they say. 'Children are such a blessing' they say). Stil kojim Džil Sims piše je šlag na torti: knjiga se čita brzo i lako, uz veselo kikotanje i zaverenično klimanje glavom, kao i povremene pauze da bilo kome (naročito mužu) naglas pročitate određene delove. I kada sklopite korice i shvatite ,,Zašto mama pije", sigurno ćete poželeti da saznate i zašto psuje, a možda i (ako druga knjiga bude jednako dobra kao i prva) zašto na kraju ne daje ni pišljivog boba.

Ocena: 5/5

Izdavač: Harper Collins