Jan Njemec
je češki pisac, rođen 1981. godine. Diplomirao je na odseku za sociologiju na
Masarikovom Univerzitetu u Brnu. Radi kao urednik u izdavačkoj kući i časopisu.
Do sada je napisao tri dela: zbirku pesama „Prvi život“, zbirku kratkih priča
„Igra za četiri ruke“ i roman „Istorija svetla“ za koji je dobio nekoliko
književnih nagrada. Predsednik je društva pisaca Češke.
„Istorija svetla“ je roman o Františeku
Drtikolu (1883-1961), najpoznatijem češkom fotografu. Drtikol je bio čuven
po svojim portretima, ali i aktovima, koji su u to vreme i dalje bili
skandalozni. Njegova inovativnost u fotografiji, naročito u poigravanju svetlošću i formama,
donela mu je svetsku slavu. Drtikol je jedan od prvih fotografa koji je verovao
da je fotografija umetnost, u vreme kada je ona smatrana isključivo zanatom. Za
života je dobio brojna priznanja i nagrade za svoju umetnost, a krajem života
se posvetio slikanju i izučavanju i propovedanju budističke religije i
filozofije.
Za razliku od tipičnih biografskih fikcija, „Istorija
svetla“ ne počinje Drtikolovim rođenjem, niti se završava njegovom smrću. Roman
počinje katastrofom u rudniku, kada je František već u školi, prati njegovo
školovanje u inostranstvu, ratne godine, razvoj karijere i završava umetnikovim
okretanjem budističkom misticizmu. U skladu sa nazivom romana, čitalac prati
izvesnu svetlosnu gradaciju – od mračnih dubina rudnika, do simboličnog
spiritualnog prosvetljenja.
Prva stvar koja čitaocu skreće pažnju, i čini
ovaj roman nesvakidašnjim već na prvim stranicama, jeste pisanje u drugom licu. Ovo neobično stilsko
rešenje najavljeno je citatom Semjuela Beketa „Dođavola s prvim licem“ na samom početku knjige.
„Dan
pre nego što će se to dogoditi, sediš za stolom u rudarskoj baraci na
periferiji Pšibrama. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se beli kredenac s
olupanim sudovima i stari oslikani ormar. Na zidu visi sveta slika blagoslova i
drveni krst od dva drvca povezana zarđalom žicom. Komadi veša na kanapu
razvučenom iznad peći liče više na krpe za brisanje, pod žudi za popravkom:
ispod dasaka se čuje šuštanje miševa i ostalih živuljki koje nastanjuju pukotine,
skrivena mesta i ćoškove. Preko naslona stolice visi znojem natopljeno rudarsko
odelo, a preko njega je prebačena flekava kožna kecelja.
Zajedno
sa Hinekom posmatraš spavača, čije stvari su tu odožene, i koncentrisanim
mislima šaljete mu poruku da se već jednom probudi. Leži na slamarici iz koje
vire slamke i teško diše“
I ne samo što se autor čitaocu obraća direktno,
sa ti, već čitalac vrlo brzo shvata da je ti
iz romana zapravo glavni junak. Ovo je vrlo interesantna, ali ipak i rizična
odluka autora, ali je savršeno izvedena, tako da čitalac doslovno zauzima mesto
junaka, dok ga autor uvodi u priču postupkom koji neodoljivo podseća na hipnozu,
pri čemu nivo empatije prirodno raste, čak i više nego što je to slučaj sa
pripovedanjem u prvom licu.
Pisanje u drugom licu omogućilo je autoru da
akcenat stavi na unutrašnji život umetnika, a ne na onaj kakav bi ponudile
istorije fotografije, što je posebno zanimljivo jer je protivrečno naslovu
dela. Sa druge strane, roman se može čitati kao romansirana istorija
fotografije, s obzirom na to da je František Drtikol jedan od prvih svetski
poznatih fotografa, čiji je uticaj na kasniji razvoj ove umetnosti neosporan.
Uostalom, životi i ličnosti stvaralaca često su u neraskidivoj vezi sa
stvorenim i ponekad čine ključ u tumačenju umetničkog izraza.
„Istorija svetla“ je, ipak, prepuna istorijskih ličnosti i događaja koji su
obeležili razdoblje u kojem je Drtikol živeo, pa čitalac tako stalno korača po
tankoj liniji između fikcije i istoriografije. Tome doprinosi činjenica da je
Njemec u središte svog romana ubacio deo naslovljen kao „Intermeco“ u kojem je
doslovno preneo Drtikolova pisma koja je pisao sa fronta, u periodu od 1914. do
1918. godine. Iako čitalac ne bi mogao da pretpostavi da su pisma originalna,
jer su stilski savršeno uklopljena u ostatak romana (ili bolje rečeno, čitav
stil kojim je roman ispisan, savršeno je nadograđen na stil glavnog junaka),
ovo je definitivno jedan od najsnažnijih delova romana.
„4. 9. 1914.
Sunce!
Danas
je bio divan dan – miholjsko leto u vazduhu. Napumpao sam se vetrom i hteo da
poletim.
Išao sam po brdima i crtao. Ovde ima jedno lepo mesto – sa Raspećem –
na raskrsnici tri puta. Tu sam seo u upao u prijatnu tromost...
Sunčevi zraci
su se raspršivali o vrh krsta – i video sam da je Sunce Bog – i da želi da ga
poštujem.
Daruje život svemu na zemlji – hrani nas medom... I zaista – kao da
me je na trenutak prelio med – udovi su mi bili teški, ali na ustima sam osećao
svu slatkoću sveta...
Smešno
je to – usred takve klanice.“
Ovakav način spajanja romantizovane ličnosti
pisca sa istorijskim dokumentima svojevrstan je omaž autora fotografiji. Iako
se pisanje često povezuje sa slikanjem, Njemec koristi drugačiji pristup: on
kao da posmatra svet kroz objektiv i beleži trenutke preciznošću aparata, ali
ipak, kao i svaki fotograf, zabeleženom pridodaje svoj lični pečat.
Drtikolov život je bio tema raznih traktata, ali
zanimljivo je da je uvek bio jasno podeljen na dva dela: istoričari umetnosti
bavili su se njegovom karijerom koju je sasvim iznenada napustio dok je bila u
procvatu, dok su njegovi spiritualni sledbenici pisali o njegovim propovedima.
I zaista, na prvi pogled deluje kao da ta dva Františeka nemaju dodirnih tačaka
(zabeležena su mišljenja savremenika da je pred kraj života slavni fotograf
prosto poludeo). Njemec je u svom romanu obuhvatio obe strane njegove ličnosti
i po prvi put dao upotpunjenu sliku umetnika. Da li je to bila autorova namera
ili ne, ostaje pitanje, ali čitanjem romana i upoznavanjem glavnog junaka,
čitalac može povezati određene događaje i signale koji upućuju na ovakav
preokret u Drtikolovom životu.
„Istorija svetla“ je bildungsroman zasnovan na
poznatim podacima o jednom umetniku, u vremenu kada se o umetnosti koju je tako
lično doživljavao govorilo samo kao o zanatu; o tehnici za koju je smatrano da
će zauvek ostati u senci maestralnog slikarstva. Vreme u kojem je Drtikol
živeo, međutim, donelo je vrtoglave promene o kojima ljudi nisu mogli ni da
sanjaju, kako u umetnosti, tako i u životu uopšte i dalo je šansu ovom čoveku da
ispuni svoje snove i ostane upamćen kao pionir umetničke fotografije. Ono što
ovaj roman razlikuje od tipične biografije je, osim specifične perspektive,
briljantna poetičnost autora koja Drtikolovu svakako zanimljivu životnu priču
preobražava u prelepo napisan roman.
Ocena:
4/5
Izdavač:
Clio
Posts
Zanimljiva knjiga u svakom slucaju.
ReplyDeleteTek sam primetila da nisam učlanjena u tvoj blog (sada jesam) iako te već dugo pratim. Super si i obožavam ovakav tip postova. Često ne prokomentarišem, ali zaista mi se gotovo svaki dopao. Svaka čast!
Imam rubriku "Knjiški moljci" pa bi ti se možda dopala smoothieglam.blogspot.com :)
Hvala! Iz ovih stopa idem da čitam postove :)
Delete