Indigo – Tamara Kučan

Tamara Kučan je srpska književnica rođena 1989. godine. Svoj prvi roman „Beograđanka“, objavila je 2007. godine, a danas iza sebe ima čak devet romana. Tamara je jedna od najmlađih članica Udruženja književnika Srbije i osnivač izdavačke kuće Urban Art. Trenutno radi na svom desetom romanu „Profajler“.

„Indigo“ je najnoviji roman Tamare Kučan, u kojem se autorka vraća likovima iz romana „Peščani sat“ (njeno najčitanije delo). Iako se bavi događajima koje je Sara, glavna junakinja romana, doživela u periodu koji obuhvata prethodni roman, „Indigo“ se može čitati kao samostalno delo. Radnja se odvija u Londonu i prati Saru od prvih trzavica koje oseća u svom braku sa Filipom. Njegova česta odsustva (Filip je po zanimanju pilot), umor i nezainteresovanost bude u Sari osećaj paranoje, a njeni strahovi, ma koliko bili iracionalni, dovešće do toga da oseti ljubomoru čak i prema izvesnom Džonu, novom Filipovom prijatelju kome je počeo da posvećuje neobično mnogo vremena i pažnje.

Nakon prvog susreta Džona i Sare (koji je njenog inače staloženog muža načinio nervoznim tinejdžerom), Filip će joj otkriti poklon koji joj je spremao: Džon je tattoo majstor i termin za prvu Sarinu tetovažu već je dogovoren. Sve što je potrebno jeste da ona pristane, osmisli motiv i da se pojavi na Džonovom radnom mestu. Ovo naizgled bezazleno iskustvo odvojiće dvoje surpužnika više nego ikad, kod Sare će probuditi zavisnost od tetoviranja, ali i neke duhove iz prošlosti za koje je mislila da su konačno ostali daleko iza nje (ukoliko ste čitali „Peščani sat“, znate o čemu je reč, ukoliko niste, možda ćete nakon „Indiga“ poželeti). Ono što je počelo kao bezazlena kriza u braku, pretvoriće se u sunovrat glavnih junaka, čiji će postupci dovesti do nezamislivih posledica.

Tamara Kučan je poznata po tome što u svoje romane često uključuje izvesne tabu teme, pa u tom smislu ni „Indigo“ nije izuzetak. Roman obrađuje problem verskih sekti, ali se ipak ne bi moglo reći da je ovo zapravo roman o sektama. U pitanju je priča o devojci koja iz jedne nefunkcionalne emotivne veze uleće u drugu, još nefunkcionalniju, koja je propraćena porocima kojima je junakinja i pre svog dolaska u London bila sklona. Moglo bi se reći da je glavni motiv ovog romana manipulacija i da je „Indigo“ portret žrtve jednog manipulativnog uma (ili sistema, kakav je u ovom smislu satanistički kult, koji je samo spoljni okvir čitave situacije koja je u romanu opisana).

Moj osnovni problem sa „Indigom“ je isključivo subjektivne prirode i tiče se stila autorke. Roman obiluje kratkim rečenicama i nizovima rečenica koje čini jedna jedina reč, poput taksativnog nabrajanja, a odlikuje ga dramatičan ton koji neretko ne izostaje i u situacijama koje same po sebi i nisu toliko dramatične („Ustaje. Trčim za njim, kao pseto. Koračamo praznim ulicama jedno pored drugog. Tišina i poneki jecaj. Studio. Kuća. Kao nepozvan gost. Krevet. Svako na svojoj strani. Drmusam ga i molim da se sredimo, da sve bude kao pre nekoliko sati. Besno ustaje. Oblači se. Ide. Hodnik. Bašta. Salon. Ne dam mu da izađe. Branim mu telom da dotakne vrata“). Tako taj ton prestaje da bude efektivan i (meni, koja naginjem ka foknerovskim rečenicama) na momente postaje monoton. Uprkos tome, zanimao me je rasplet situacije, i moram da priznam da me je kraj prilično iznenadio.

„Indigo“ je roman u romanu i čitaocima je predstavljen kao rukopis izvesnog Jovana Savića pod nazivom „Čajanka u paklu“ u kojem je opisana sudbina Sare i njenih bližnjih (tačnije, roman prepričava izvesna Alisa, i to je sloj „Indiga“ koji je, po meni, potpuno suvišan). Ali pre početka „Čajanke u paklu“, čitaocu se obraća nepoznati glas koji ga upozorava o sadržaju dela, ali i njegovom kraju: „Sara je ubijena. Ja sam je ubio. Inače ja sam... Kao i Sara, nekada voleo rečenicu: Mrtvi su živi, a živi često mrtvi“. Autorka se, baš kao i pojedini likovi u romanu, služi manipulacijom i u samom startu čitaoca navodi na pogrešan put, čineći tako kraj romana potpuno nepredvidivim.

„Indigo“ je, dakle, studija psihološkog kraha individue i prikaz začaranog kruga jednog vida manipulacije u kojem žrtva neretko sa sobom u ponor povuče i ljude koji je okružuju. Verski kult, kao kontekst manipulativnog ponašanja, za mene je ipak u drugom planu, iz više razloga. Prvo, Sara je u potpunosti nesvesna postojanja kulta, iako su ljudi koji mu pripadaju prikazani vrlo stereotipno. Misteriozni, istetovirani likovi u crnom jesu automatska asocijacija na satanistične kultove, ali, naravno, takav imidž nije imperativ (kao što postoje pripadnici sekte koji nemaju dodirnih tačaka sa gotik potkulturom, tako, naravno, postoje ljubitelji ove estetike koji nemaju nikakve veze sa sektama). Tako da, ukoliko ste očekivali nekakve detaljne prizore verskih obreda, trebalo bi da znate da je akcenat u ovom romanu na nečemu potpuno drugačijem.

Ono na šta nas „Indigo“ upozorava nije prosto opasnost sekti, već činjenica koliko je psiha krhko područje i koliko je lako izgubiti tlo pod nogama. A jednom kada se to tlo izgubi, povratak na pravi put je luksuz koji malo ko sebi može da priušti.

Ocena: 2/5

Izdavač: Urban Art

3 comments:

Olja RisticMarch 12, 2017 at 3:59 PM
Bila si vrlo detaljna. Mislim da su ti tačna baš opažanja što se tiče izgleda okultista nije neminovno da tako izgledaju kao i zakljucak sa kojim se apsolutno slazem - kako si navela "Ono na šta nas „Indigo“ upozorava nije prosto opasnost sekti, već činjenica koliko je psiha krhko područje i koliko je lako izgubiti tlo pod nogama. A jednom kada se to tlo izgubi, povratak na pravi put je luksuz koji malo ko sebi može da priušti."
Stsh's Book CornerMarch 13, 2017 at 12:07 PM
Hvala :D

Nema tu predrasuda, svi mi već otprilike znamo šta volimo da čitamo i to je skroz ok. Ali to što se meni nešto ne dopada ne znači automatski da je loše, zato se i trudim da budem što objektivnija (ako uopšte i može da se govori o objektivnosti u ličnom doživljaju knjige). :)