Amerika – Franc Kafka

Književno stvaralaštvo Franca Kafke (1883-1924) stoji danas kao jedno od najprepoznatljivijih dela moderne književnosti, a sam Kafka kao jedan od pisaca koji je imao najveći uticaj na dalji razvojni put književnosti. O univerzalnosti njegovog dela govore brojne različite interpretacije, a o njegovoj veličini činjenica da su neka od najvećih imena na književnoj sceni prošlog veka upravo njegovo ime navodila kao uzor. Kafkin stil značajno je uticao na modernu, njegova filozofija na egzistencijalizam, a sklonost ka apsurdu na postanak i razvoj teatra apsurda. Uprkos Kafkinom mišljenju o sopstvenom delu, njegov prijatelj i urednik Maks Brod odlučio je da zanemari piščevu želju da se svi neobjavljeni rukopisi spale i time značajno doprineo razvoju pisane reči. Teško je zamisliti kako bi izgledala moderna književnost da je piščeva želja uslišena.

Glavno obeležje Kafkinog dela, takozvana kafkijanska atmosfera, najjasnije se očitava u njegovim najpoznatijim delima, romanu „Proces” i priči „Preobražaj”. I mada je većini možda prva asocijacija na ovog pisca uzaludna borba pojedinca protiv sistema, ovaj termin zapravo označava turobno, košmarno okruženje, u kojem dominiraju nelogičnost i apsurd. Čovek je u ovim situacijama nemoćan nad onim što mu se dešava, kao u snu, a osećanja koja dominiraju su potpuno beznađe i nedostatak kontrole. U Kafikinom svetu nema katarze i spasenja; pojedinac je u najvećem broju slučajeva osuđen na propast.

Prvi Kafkin roman koji je, nažalost, ostao nedovršen, naslovljen je kao  „Čovek koji je nestao”, ali ga je Brod, nakon Kafkine smrti, objavio pod naslovom   „Amerika”. Prvo poglavlje („Ložač”), objavljeno je za vreme Kafkinog života, nakon što je pisac zauvek odustao od dovršavanja ovog romana.

„Amerika” počinje pomalo pikarski: Karl Rosman, šesnaestogodišnjak, nakon skandala koji je izazvao ostavivši postariju kućepaziteljsku u drugom stanju, proteran je iz roditeljskog doma i poslat za Ameriku. Njegove nedaće počinju već na brodu, kada će prvo izgubiti svoj kišobran, a zatim i kofer – jedinu imovinu koju je poneo sa sobom. Karl će, međutim, na brodu sresti svog ujaka, koji ne samo da je američki građanin koji je rad da se za njega pobrine, već, ni manji ni više, senator. Kafka svoje prvo poglavlje završava tako što nagrađuje svog junaka: Karlu Rosmanu se sreća konačno osmehnula i on sa svojim ujakom kreće ka luci, dok iza sebe ostavlja Kip slobode, koji u Kafknom svetu, umesto baklje u ruci drži uzdignut mač. Kafka nikada nije bio u Americi, ali to nije značilo da nije imao izvestan stav o američkom snu, kojem je toliko Evropljana težilo.

Vrlo brzo će stvari ponovo krenuti po zlu. Karl će biti izbačen iz ujakovog doma, sprijateljiće se sa dva nadničara koji će ga koristiti i uvaljivati u nevolje. Ma koliko se trudio da svoj život sredi, nailaziće samo na nepravde i poniženja.

Iako se po tonalitetu znatno razlikuje od Kafkinih kasnijih dela (kritičari naročito ističu piščev smisao za humor), „Amerika” je jasan pokazatelj pravca kojim je Kafka želeo da se kreće kao pisac. Obrisi svega onoga po čemu će Kafka kasnije postati poznat, naziru se već u ovom romanu – stil, atmosfera, karakteristični junaci, motivi. Čitalac upoznat sa Kafkinim delom prepoznaće u Rosmanu Gregora Sansu, K. i Jozefa K. Sve je tu, mada neobrušeno – realnost na granici sa snom, bespomoćnost glavnog junaka, apsurdne situacije koje prihvata zdravo za gotovo.

Kafka je za života uobličio samo prvih šest poglavlja, koje je numerisao i naslovio. Ostatak romana, onakvog kakav je danas pred čitaocima, sastoji se iz fragmenata, od kojih su posebno interesantna poslednja dva, kojim je Kafka planirao da završi roman.

Bez ikakvog uvoda, zatičemo Karla ispred plakata sa sledećim natpisom:

“Na trkalištu u Klejtonu danas se od šest ujutru do ponoći prima osoblje za Pozorište u Oklahami! Veliko pozorište iz Oklahame vas poziva! Zovemo samo danas, samo jednom! Ko danas propusti priliku, propustio ju je zauvek! Ko misli na svoju budućnost, pripada nama! Svi su dobrodošli! Ko hoće da postane umetnik, neka se javi! Mi smo pozorište kojem svako treba, svako na svom mestu! Ko se za nas odluči, čestitamo mu već sada! Ali požurite, kako bi vas propustili do ponoći! U dvanaest se sve zatvara i više se ne otvara! Proklet bio ko nam ne veruje! Pravo u Klejton!”

Karl u ovom oglasu vidi novu nadu. Izričito je naglašeno da su svi dobrodošli, dakle nema razloga da za njega ne bude mesta. Nakon kraćeg premišljanja, odlučuje da okuša sreću.

Kada stigne u Klejton, pred njim je neobičan prizor: podijum sa stotinama žena obučenim poput anđela, koje će kasnije zameniti muškarci obučeni poput đavola. Karl ubrzo shvata da je neophodno da, kako bi došao do kancelarija za prijem, prođe kroz podijum, odnosno kroz red anđela. Prostorija za prijem je bezbroj i Karl će morati da poseti nekoliko šaltera kako bi konačno bio primljen i raspoređen, a zatim poslat na železničku stanicu gde će se, sa ostalima ukrcati na voz.

Parabola je sredstvo kojim se Kafka često služio u svom delu, pa se u tom maniru ovo poglavlje tumači kao prikaz Karlove smrti, odnosno zagrobrnog života. Pozorište bi, u tom smislu, moglo predstavljati čistilište, u kojem se pridošlice raspoređuju i šalju na konačno odrediše. Osim doslovnog uplitanja anđela i đavola i primanja svakoga bez izuzetka, tu je i put koji Karl mora da pređe kako bi stigao u Klejton (grad od gline), koji simbolično zahteva spuštanje u podzemnu železnicu, ali i naknada koju za to putovanje mora da plati. Pa čak i plakat koji Karl čita deluje kao crkveni proglas i završava se upozorenjem “Proklet bio ko nam ne veruje”.

Završno poutovanje vozom obavijeno je misterijom. Ne zna se kuda se voz zaputio, niti kada će stići na odredište. Nakon dva dana i dve noći u neprekidnom pokretu, Karl vidi samo planine kojima se ne vidi kraj, i udiše vazduh od čije svežine se ježi lice. Kafka ovim putovanjem završava roman, kao što i Karl, možda završava svoj život.

Savremenom čitaocu, međutim, zasigurno neće promaći nekoliko uznemirujućih detalja. Iako je roman pisan u toku 1913. godine, opis sprovođenja velikog broja ljudi, koji nakon popisivanja i raspoređivanja dobijaju trake na rukavima, a zatim se ukrcavaju u vozove koji odlaze u nepoznatom smeru, budi nedvosmislene asocijacije na holokaust. Naročito ukoliko se setimo da je i sam Kafka bio jevrejskog porekla.

Iako nedovršen (kao, uostalom, i većina Kafkinih romana), pa samim tim na momente zbunjujuć za čitaoce, „Amerika” je vredno svedočanstvo razvoja stvaralačkog duha jednog od najvećih pisaca s početka dvadesetog veka. U njemu pronalazimo sam začetak pojma kafkijanskog i skice za kasnija remek-dela. Ovo svakako nije roman kojim treba početi upoznavanje sa Kafkinim stvaralaštvom, ali čitaocima koji već dobro znaju njegovo mesto u istoriji književnosti ovo će sigurno predstavljati jedno zanimljivo čitalačko iskustvo. Ukoliko vas zanima šta je prethodilo uobličavanju „Procesa” i „Zamka”, odgovori vas čekaju u „Americi”.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna