Ulica dobre sreće – Marjam Manteghi

Marjam Manteghi je rođena u Teheranu, u Iranu. Zbog revolucije, kao petogodišnjakinja napušta Iran i sa porodicom se seli u Kanadu, gde živi i danas. Školovala se na Univerzitetu u Torontu i Univerzitetu u Vindzoru, a ljudska prava je studirala na Oksfordu. Po zanimanju je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava, a upravo će je posao odvesti u Bosnu i Hercegovinu, državu koju danas smatra svojim drugim domom. Njen boravak u Sarajevu je prekinut neočekivano, saznanjem da boluje od raka dojke, zbog čega je morala da se vrati u Kanadu.

Roman „Ulica dobre sreće“ je autorkin prvi roman i govori o njenom boravku u Sarajevu i borbi sa karcinomom.

Primorana da se iseli iz domovine koju je razorio rat, Marjam se u Kanadi uvek osećala kao stranac. Sećanje na Teheran pre, na život koji je tamo vodila i koji je mogla da vodi, na dedinu biblioteku na kojoj bi mu svako pozavideo, nesvesno su oblikovali ovu mladu ženu i popločali put kojim se razvijala njena karijera. Idol joj je bila Kristijana Amanpur, a životni put je birala srcem. Uprkos tome što su je svi savetovali da ostane u Kanadi, gde će je sigurno čekati svetla budućnost, zaputila se u Bosnu, gde je počela da radi za UNHCR. Ono što nikako nije mogla ni da nasluti jeste da će upravo u toj maloj zemlji pronaći sebe i naučiti jednu od, kako sama kaže, najvažnijih životnih lekcija: koreni nisu tamo gde si rođen, već tamo gde ih stvaraš.

„Kad smo došli u Kanadu, nisam govorila engleski i imala sam čudno ime. Iako je Marjam bilo pravo ime Marije Magdalene i Isusove majke na jednom od originalnih jezika Biblije, provela sam dobar deo detinjstva ponavljajući svoje ime raznim učiteljima, instruktorima baleta i roditeljima prijatelja. Oni su čkiljili pokušavajući da pogode kako se izgovara Marjam, što je bila teška kombinacija slova za njih, u poređenju sa Dženifer, Heder ili Mišel.

Kad sam došla u Bosnu, niko nije čkiljio kada bih izgovorila svoje ime. Dočekali bi me odmah sa „A, Merima! Merjema! Ti si Meri, naša Meri.“ Ispostavilo se da su Bosanci imali mnogo imena s kojima sam odrasla. Ja sam bila Merima, skraćeno Meri, a bilo je i Mina, Lejli, Aida, Mirzi, Olja i Anita. To je bila prva stvar koju sam shvatila: imali su naša imena. Ili smo mi imali njihova. Bilo mi je svejedno, ali sam odjednom osetila klik u duši… To osećanje me je pratilo tokom moje cele bosanske odiseje, olakšanje jer sam na mestu gde imam osećaj doma, osećaj koji je za mene bio izgubljen još od izbeglištva u detinjstvu.“

Taj osećaj je bio dovoljan da u Sarajevu provede šest godina, potrudi se da nauči jezik (koji odlično govori, u šta se možete uveriti i sami ukoliko poslušate neki od intervjua koji je davala na tečnom „našem“ jeziku, kako ima običaj ga zove), prihvati običaje i stekne životna prijateljstva. Iz sna koji je živela trgnuće je kvržica koju je napipala pod tušem. I čitav život će joj se preokrenuti u sekundi, pretvorivši joj svakodnevnicu u bolne terapije i još bolnije pitanje koje će sebi postavljati iz dana u dan: zbog čega se ovo događa baš meni?

„Ovo će te učiniti jačom, videćeš – koliko sam samo puta čula to. Dugo, dugo vremena sam želela da ošamarim svakoga ko mi je to rekao. Dok ležiš na kauču, naročito na kauču koji je od pruća i otprilike trideset centimetara kraći od tebe – ćelava, bez obrva i trepavica, toliko naduta da se rado sećaš PMS-a… Nemaš osećaj da ćeš jednog dana biti jača zato što ti se to dešava. Jednostavno nemaš. Nije te briga šta drugi kažu. Želiš da znaš zašto ti se to desilo.“

Moraće da se vrati u Kanadu ukoliko želi da preživi. Ta činjenica će joj biti bolna, ne samo zbog napuštanja života koji je toliko volela, već i zbog osećaja griže savesti zbog svih onih koji nisu imali toliku sreću – najpre da na vreme odu iz Irana, a zatim i da budu u mogućnosti da dobiju adekvatnu medicinsku negu onda kada im je to najpotrebnije. Zbog toga, iako u svojoj knjizi ne posvećuje previše stranica Teheranu, za naslov bira ime ulice u kojoj je rođena - „Ulica dobre sreće“, koje za sobom ostavlja profetski odjek.

Marjam u svojim intervjuima često ističe da ovo nije knjiga o bolesti, što nije u potpunosti istina. Rak je bitan deo njenog života, pa samim tim i njenih memoara, ali ono što ona želi da kaže jeste, čini mi se, da bolest nije ono što čini suštinu knjige, kao uostalom, ni njene ličnosti. Ovo je prvenstveno knjiga o pripadanju, o traženju i nalaženju sebe, o pronalaženju snage za prevazilaženje nezamislivih životnih prepreka u trenucima kada se čitav svet oko nas ruši. Pomalo nezgrapno sročen (što je umnogome zasluga prevoda i lekture, koji bi, za početak, trebalo da se odluče između ekavice i ijekavice), roman odiše autentičnošću. Autorka o bolesti govori distancirano, bez patetike i neuvijeno, a Sarajevo opisuje kroz nesvakidašnju prizmu stranca koji postepeno upija način života i navike starosedelaca, dok gotovo ne postane jedna od njih. „Ulica dobre sreće“ je, dakle, neobična priča o Kanađanki poreklom iz Irana, koja svim srcem stremi ka tome da starost dočeka na Balkanu, i nakon što je pročitate, sigurna sam da ćete iskreno navijati da svoju želju ispuni, ma šta mislili o samom romanu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Urban Art