Kratka istorija poroka – Robert Evans

Uz nastanak civilizacije obično se vezuje nastanak pisma, ali teorija po kojoj je za nastanak prvih naselja (pa samim tim i civilizacije kakvu znamo danas) zaslužena proizvodnja prvog alkoholnog piva, mnogo je zanimljivija. To da su drevni Sumeri otkrili pivo, odavno je poznato, ali tvrdnja da je upravo pivo, odnosno njegova lakša i brža proizvodnja, zaslužno za poziciju Sumerske civilizacije u istoriji, baca sasvim novo svetlo na sam razvitak čovečanstva.

Upravo je činjenica da ljudska civilizacija za svoje postojanje može da zahvali poročnoj prirodi ljudskog roda, zainteresovala Roberta Evansa, američkog pisca i novinara, urednika sajta Cracked, da podrobnije ispita vezu između poroka i istorijskog razvoja. I tako je nastala knjiga „Kratka istorija poroka”.

Istraživanja na koja se Evans oslanja u svojoj knjizi odavno su pokazala da ono što se danas smatra poročnim ponašanjem nije oduvek posmatrano kao takvo, te da je naprotiv, imalo ogromnog uticaja na tokove istorije. Sklonost drevnih naroda ka alkoholu doprinela je „skrašavanju” nomada, razvoju poljoprivrede i trgovine, a sklonost ka dobrom provodu umnogome ustoličila postulate današnje diplomatije.

I ne samo to. Porok kao takav nije zaslužan samo za „industrijski” razvoj, već i za onaj duhovni. Odavno je poznata veza različitih vrsta opijata i umetničkog i filozofskog stvaralaštva, ali Evans ide korak dalje: brojna savremena istraživanja dokazala su da određene opojne supstance sa halucinogenim dejstvom mogu izazvati izuzetno jak religijski doživljaj. Istraživanja su sprovedena na modernim sveštenim licima, uz pomoć modernih droga, oslanjajući se na znanja da vračevi u primitivnim plemenima širom sveta i danas koriste opijate u religijskim obredima. Istorijska dokumentacija potvrđuje da je ova praksa postojala vekovima unazad, na primer, u drevnoj Grčkoj, na kraju svetkovina Eleusinskih misterija, uz vino se konzumirala droga kikeon. „Učesnicima je pod pretnjom smrću bilo zabranjeno da iznose tačan opis obreda, ali ponešto ipak znamo. Obred se obavljao na kraju devetnodnevnog posta, uzimala se moćna halucinogena droga kikeon, a učesnici su odlazili uvereni u postojanje zagrobnog života”. Prema svemu ovome se zaključak, donekle, sam nameće:

„Dokazi kažu da čarobne pečurke, a možda i druge vrste halucinogenih supstanci, mogu biti moćno religijsko sredstvo. To nas dovodi do važnijeg pitanja: da li je to što su naši drevni preci uzimali pečurke možda pripomoglo nastanku same religije?”

Dobar deo ove knjige bavi se alkoholom i različitim vrstama droga (od prvih, prirodnih opijata, do laboratorijskih droga kakve se koriste i danas), među kojima su i kafa i duvan, svakodnevni poroci savremenog sveta. Evans se, međutim, zanima isključivo za korišćenje ovih supstanci u dalekoj prošlosti, kao i za priče o njihovom otkrivanju i prvim vidovima konzumiranja. Ono što ovu knjigu značajno razlikuje od ostalih istorijskih pregleda ovog tipa jeste njen praktičan deo. Naime, Evans je gotovo svaki recept sam isprobao (uslov je bio da su sve supstance dostupne i legalne za konzumaciju u Americi) i velikodušno podelio sa čitaocima. Tako svako poglavlje, nakon istorijske građe, završava autorovim sopstvenim iskustvom sa porokom o kom je reč i preporukama (ili upozorenju) o njegovom korišćenju i dejstvima. Nakon što pročitate „Kratku istoriju poroka”, moći ćete, ukoliko to želite i sami da isprobate „prakafu”, „pra-cirku”, sumersko vino od urmi, drevnu somu, starogrčki „esid”, majanski lek za lečenje zatvora, itd.

Konzumacija opijata, ipak, nije jedini vid poročnog ponašanja poznat istoriji, pa Evans dotiče i druge tabu teme. U jednom poglavlju on izlaže teoriju o prvobitnoj nameni Stounhendža kao „prvoj diskoteci”, oslanjajući se na istraživanja koja pokazuju da i muzika može imati opojna svojstva na slušaoce; ne zaboravlja ni sklonost ljudi ka tračevima i ogovaranju, pa čitavo poglavlje posvećuje i istoriji obožavanja slavnih (i njegovom vezom sa idolopoklonstvom i religijom); ali ni sklonost pojedinaca ka „prostačkom ponašanju” i nevaspitanju, koje nam je, kako on kaže, u nekoliko navrata zapravo sačuvalo civilizaciju.

Pregled istorije poroka, naravno, ne bi bio potpun ukoliko ne bi bilo reči o seksu i nastranom ponašanju. U poglavljima posvećenim ovoj tematici, Evans iznosi neke veoma interesantne tvrdnje. Govoreći o istoriji seksualnosti, uglavnom se oslanja na prostituciju, koja je, u vreme starih Grka, na primer, bila veoma rasprostranjeno zanimanje (na koje se, za razliku od danas, nije gledalo kao na nečasno). Jedna od najpoznatijih prostitutki iz istorije, zanimljivo, živela je u petom veku nove ere i „uspela je čak da se uzdigne i do carskog prestola. Zvala se Teodora, a pre udaje za vizantijskog cara Justinijana, radila je na ulicama Konstantinopolja i po svemu sudeći, zaista uživala u svom poslu”. Kao što nisu bili toliko strogi glede alkohola i droga, drevni naradi su i na seksualnost, kako mušku, tako i žensku, gledali mnogo slobodnije od naših savremenika. Seksualnost kao tabu, stigla je mnogo kasnije (mada je čak i u puritansko viktorijansko doba masturbacija bila česta preporuka za lečenje ženske histerije). Tome u prilog govore brojni istorijski spisi i artefakti pronađeni na arheološkim nalazištima. Evo jednog primera:

„Olisbo-kollix (doslovno dildo-kifla) verovatno je služio u razne svrhe. Imamo umetničke prikaze žena koje nose neupotrebljivo velike penise od testa, verovatno u okviru nekih verskih obreda, ali postoje i brojne slike manjih takvih predmeta, verovatno predviđenih za… praktičniju upotrebu (ili makar tako piše u knjizi „Radost seksa” Viki Leon, stručnjakinje za drevnu seksualnost). Koža i glatki kamen verovatno su bili ograničeni na imućniji sloj grčkog društva, ali dildo od testa pružao je seljankama jeftin i neupadljiv način da se zadovolje, a imale su i šta da prezalogaje kad završe. Verovatno su povremene gljivične infekcije smatrane prihvatljivim rizikom.”

Da veza seksualnosti i pornografije nije novijeg datuma, pokazuju takođe neka vrlo interesantna istraživanja. Centar ovih teorija postala je, verovali ili ne, čuvena Vilendorfska Venera.

„Kristofer Vitkom, istoričar umetnosti, kaže da se stav da je Vilendorfska Venera zapravo pornografija gotovo univerzalno prihvata od 1908. godine naovamo. Venera nema lice, što pokazuje da je „anonimni seksualni objekt”, a nema ni stopala, što pokazuje da je bespomoćna. Čak i samo ime „Venera” nastalo je kao seksistička šala arheologa (muškaraca) s početka dvadesetog veka. Grčka boginja Afrodita, u rimskoj religiji nazvana Venera, smatrala se otelotvorenjem ideala lepote „civilizovanih” žena Zapada. Za Vilendorfsku statuu velikog stomaka i opuštenih dojki podrugljivo se pretpostavilo da je bila Venera grubljeg, „primitivnog” sveta.”

Jedna, daleko manje prihvaćena teorija, doduše, vodi na potpuno suprotnu stranu. Profesor Liroj Mekdermot je, 1996. godine izneo teoriju da ova statua ne samo da nije služila zadovoljenju muških želja, već da uopšte nije delo muških ruku. On tvrdi da ju je stvorila žena i da je u pitanju autoportret jedne trudnice („To su nage žene. Ali žene su imale i drugih briga osim muškog zanimanja za njih”), čija je namena bila bolje razumevanje sopstvenog tela u trudnoći, pa samim tim i preteča medicinskog alata (ovu teoriju Mekdermot je potkrepio fotografijama koje pokazuju šta trudna žena vidi kada pogleda ka svojim stopalima spreda i pozadi. Iznenadili biste se kada bi videli sličnosti tela trudnice i statue uslikane iz iste perspektive. Fotografije su gotovo identične). Ipak, ova teorija dočekana je potpuno ravnodušno u svetu savremene nauke, a autor pronicljivo primećuje:

„Venera ide suprotnim tokom od svega ostalog u ovoj knjizi. Iz istorije koja se uči u školama izbrisana su nekadašnja pijančenja. U njoj je umanjen uticaj droga na velike mislioce iz prošlosti, ta istorija prikriva važnost prostitucije i uvreda za ljudski razvoj. Kad god je moguće, glavni tokovi istorije rado predstavljaju najsterilniju i najbezazleniju verziju događaja. Uz jedan izuzetak – Vilendorfsku Veneru. Zbog nečega više volimo da učimo decu da je to drevna pornografija, a ne prefinjeno medicinsko sredstvo koje su žene stvorile za žene.”

„Kratka istorija poroka” je zanimljiva zbirka nepotrebnog znanja (a takvo znanje je, iako možda nekorisno, često najprivlačnije). Evansov stil pisanja je pitak i duhovit, poput stila tinejdžera (ako volite da čitate članke sa sajta Cracked, onda vam je stil koji ovaj sajt preferira verovatno poznat), pa uprkos brojnim informacijama koje nudi, ova knjiga ostavlja utisak laganog štiva za razonodu. Ukoliko vas ova tematika detaljnije zanima, možda je bolje da se okrenete ozbiljnijim istorijskim i antropološkim istraživanjima, mada vas i ova knjiga može uputiti na mnoga od njih. Bilo kako bilo, istorija koju predstavlja Evans daleko je od one koju učimo u školama i ma šta naši profesori govorili, pokazuje da je loše ponašanje imalo mnogo većeg uticaja na izgradnju civilizacije od onog koje mu istorija pripisuje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

5 comments:

Stsh's Book CornerApril 14, 2018 at 11:30 PM
Hvala!

I ja sam prvi put u ovoj knjizi pročitala tu teoriju o Veneri. A veruj mi, kada dođeš do knjige i vidiš priložene fotografije, tek će ti onda delovati logično :)
Ako nisi do sada, baci pogleda na Cracked, na njemu ima gomila ovakvih članaka. Em saznaš svašta nešto zanimljivo, em se pošteno nasmeješ :)
ZvezdanaApril 15, 2018 at 10:24 PM
Zvuci zanimljivo! :) Ova tumacenja, pa i istorijsko-umetnicka, prvi put cujem. Mi smo nesto sasvim drugacije ucili o njoj i o slicnim predstavama uopste. Ali, nauka se menja... Definitvno si me zainteresovala za ovu knjigu! :)
Živim obilje knjigaApril 16, 2018 at 8:47 AM
Definitivno interesantna knjiga za razbibrigu. Imaću je u vidu. Odličan prikaz, kao i uvek. Pozdrav, do čitanja!