Staklena kupola – Žoze Saramago

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

,,Staklena kupola” spada među najranije Saramagove radove. Roman je napisan 1953. godine i iste godine predat jednoj izdavačkoj kući u kojoj je rukopis, zaturen u nekoj fioci ležao netaknut sve do 1989. godine. Kada je Saramago konačno dobio odgovor od urednika, čak 36 godina kasnije, odlučio je da se roman ne objavljuje do njegove smrti. Želja mu je uslišena i roman se konačno našao pred čitalačkom publikom 2011. godine, više od pola veka nakon što je napisan.

Radnja ,,Staklene kupole” fokusirana je na jednu stambenu zgradu u radničkoj četvrti Lisabona, četrdesetih godina prošlog veka. Već na prvim stranicama upoznajemo njene stanare, glavne junake romana. Obućar i njegova supruga koji će u dom primiti zanimljivog podstanara, nezadovoljni bračni parovi, sestre koje otkrivaju svoju seksualnost, roditelji zabrinuti za svoju decu, dama sumnjivog morala koja sebe i majku izdržava novcem svog bogatog ljubavnika. Kao i u svakoj zgradi, i ovde stanuju ljudi različitih zanimanja i shvatanja, ali sve ih vežu isti suštinski problemi i isti snovi o boljem životu.

,,Staklena kupola” je narativno gledano, najčistiji Saramagov roman. U njemu pisac još nije razvio svoj specifičan stil po kom je danas poznat širom sveta. Interpunkcija je na mestu, odnos prema pravopisu konvencionalan. Stilski posmatrano, roman je bliži naturalizmu ili realizmu nego kasnijim Saramagovim romanima. Ipak, iako još nije izveo na scenu svog ,,brbljivog” pripovedača, piščevo promišljanje i komentarisanje sveta ne izostaju, s tim što tu ulogu u ovom slučaju preuzimaju junaci, kako kroz razgovore, tako i kroz dela.

Od svih ,,prozora” u Saramagovoj ,,Staklenoj kupoli” najsjajnije je osvetljen onaj kroz koji vidimo stan obućara Silvestrea. Silvestre je oličenje ,,malog čoveka” koji će se kasnije pojavljivati u mnogim Saramagovim romanima, ali i pokazatelj piščeve naklonosti ka poštenom, skromnom čoveku koji ume da misli svojom glavom. Silvestre i njegova supruga će u dom primiti Abela, mladića sa kojim će obućar provesti mnoge večeri u razgovoru, a koji se može čitati kao metafora slobodnog duha pobunjenog protiv represije (još jedan lajtmotiv piščevog stvaralaštva). Dva prijatelja stoje kao potpune suprotnosti: Silvestre je predan radnik, sa obe noge čvrsto na zemlji; racionalan, ali ne i ciničan, čovek koji veruje u ljubav i ideale. Abel kao da nema jasno definisane ideale, ali ipak se prikazuje kao idealista; ne želi čvrste veze s ljudima a kao da vapi za iskrenim prijateljstvom i razumevanjem:

,,Živim tako zato što hoću. Živim tako zato što ne želim da živim drugačije. Život kako ga drugi shvataju za mene nema nikakvu vrednost. Ne volim da budem zarobljen, a život je hobotnica s mnogo pipaka. Dovoljan je samo jedan da zarobi čoveka. Kad osetim da sam zarobljen, presečem pipak. Ponekad je to bolno, ali nema drugog leka.”

U ovom, ali i u drugim junacima ,,Staklene kupole” uočava se rani dar pisca da pronikne u ljudsku psihologiju i prikaže sve one mračne i iracionalne strane ljudskog koje svakodnevno pokušavamo da sakrijemo. Stanovnici Saramagove zgrade čine plejadu takvih osobina: sklonost ka incestu, bolesnu ljubomoru, nasilje u porodici, sebične želje i crne misli upućene najbližima, itd. Pa ipak, iako imaju svoje mane, iako su daleko od velikih heroja, oni su samo ljudi. Saramago nikoga od njih ne osuđuje. To što nisu heroji ne znači da nisu dostojni da se njihova priča čuje.

,,Kad vam neko pomene čoveka, pomislite na ljude. Čovek s velikim Č, kao što ponekad pišu u novinama, obična je izmišljotina, laž koja služi kao maska za sve gadosti. Svi hoće da spasu Čoveka, niko neće ni da čuje za ljude.”

Da smo imali prilike da ,,Staklenu kupolu” čitamo pre Saramagovih remek-dela, možda ne bismo mogli ni da naslutimo u kakvog će pisca autor ovog romana izrasti. Ali kada ,,Staklenu kupolu” čitate nakon Saramagovih velikih ostvarenja, nemoguće je u njemu ne tražiti i ne prepoznati skice pišeče filozofije, stidljive pokušaje dobro poznatog humora i začetak kritike društva po kojima je kasnije postao poznat. U tom smislu je ovaj roman pravi dragulj za ljubitelje Saramaga i vredan podsetnik na to da i najdalja putovanja uvek počnu jednim malim korakom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

6 comments:

Anastasja KostićMarch 16, 2019 at 3:55 PM
Baš je jako lepa fotka i korice knjige. Inače ja baš volim način na koji Saramago piše nekako volim te rečenice bez interpukcija, mada nisam jako mnogo od njega pročitala čitala sam samo "Smrt i njene hirove" i "Sva imena". Knjiga zapravo deluje vrlo zanimljivo baš bih volela da je pročitam dopadaju mi se ti neobični likovi. :)
Isidora ĐolovićMarch 16, 2019 at 7:37 PM
Mnogo dobar naslov dela, izuzetno zanimljiva istorija samog rukopisa, sjajni odlomci (inače, mislim da su baš ti ljudi sa manama PRAVI "materijal" za književne junake, jer je savršene heroje ili potpuno loše ljude lakše predstaviti nego ličnosti sa mnogo "slojeva", boja i strana)
a to što je bliži "klasičniijem" stilu me posebno privlači. Deluje mi baš zanimljivo i dobro, odmah stavljam na listu. Treba li spomenuti da je recenzija odlična?:)
Isidora ĐolovićMarch 16, 2019 at 10:30 PM
Sad si me dodatno zainteresovala, pošto su mi "Braća Karamazovi" jedan od najdražih romana.:) Samo da biblioteka konačno počne sa radom!:)