En Bojer (1973) je američka pesnikinja i esejistkinja. Predaje na Umetničkom univerzitetu u Kanzas Sitiju, Misuri. Objavila je šest knjiga, među kojima je i Garments Against Women za koju je 2016. godine dobila nagradu Community of Literary Magazines and Presses Firecracker. U četrdesetoj godini joj je dijagnostifikovan agresivni rak dojke a borba s bolešću inspirisala ju je da napiše knjigu Ne umirem (2019), za koju je dobila Pulicerovu nagradu a koja je ujedno i prva knjiga ove autorke prevedena na srpski jezik.
Ne umirem se kategoriše kao memoarska proza iz pera pesnikinje, samohrane majke koja se borila sa rakom. Za razliku od pisaca tipične memoarske proze, En Bojer ne prenosi samo svoje iskustvo, dan po dan, hronološki zabeležene uspone i padove. Ova knjiga je mnogo više od toga, ona ne deli samo ličnu priču već generalnoj pojavi pokušava da lice. Na samom početku prologa, Bojer se poziva na delo Bolest kao metafora Suzan Sontag u kojem je, kako kaže, kancer potpuno depersonalizovan, iako u životu obolelog verovatno nema ničeg ličnijeg. Nadalje, rak dojke je okarakterisan kao bolest žena. U knjizi Malignant S. Loklan Džen piše: ,,Jedna šarmantna mala dijagnoza preti da vas usisa u dubinu u arhetipsku smrt koju vam je dodelilo žensko telo”.
,,Iako rak dojke može da zadesi svakog ko ima tkivo dojki, žene nose najveći deo težine njegovih nedaća. Ove nedaće snaći će žene obolele od raka dojke u vidu prerane i bolne smrti, onesposobljavajućeg lečenja, onesposobljavajućih kasnih efekata lečenja, gubitka partnera, ličnih primanja i kapaciteta, ali nedaće dolaze i kroz socijalnu kaljugu ove bolesti – njenu klasnu politiku, rodnu ograničenost i rasno obojenu distribuciju smrti, njen obrazac neprestane smene konfuznih uputstava i brutalnih mistifikacija.”
Rak dojke nije, dakle, čisto žensko pitanje, ali kao i sva druga mahom ženska pitanja sa sobom nosi dodatne nivoe sukoba i borbe – pre svega borbe tela s bolešću, ali i borbe uma s košmarom. Kao da to nije dovoljno, rak ima i političku, socijalnu, kapitalističku dimenziju i od žena se očekuje da, ma koliko iscrpljene, uvek budu jake i borbene. To je bolest koja se, kao nijedna druga, leči simbolima i pozitivnim duhom. Bolest koja ne napada samo ćelije već i identitet, koja ponižava, ali traži nadljudsku hrabrost. Ukoliko obolite od raka ne smete da posustanete, morate da držite glavu iznad vode jer ako to ne činite, vi izdajete sve druge žene koje se lavovski bore, a okruženje ne voli izdajice.
,,Od ljudi koji boluju od raka dojke očekuje se da budu isti kao pre, ali i bolji i jači i da im se u isto vreme stanje potresno pogoršava. Očekuje se da svoju nesreću zadržimo za sebe, ali da svoju hrabrost poklanjamo svima. Očekuje se da, kao što svako može videti na video-klipovima s Jutjuba, otplešemo ka svojim masektomijama, ili da, kao u seriji Seks i grad, ustanemo sa Samantom u svečanoj sali i zbacimo perike dok žene okupljene na banketu oduševljeno aplaudiraju. Očekuje se da se, kao što to čini Dana u Ženskim pričama, izvučemo iz deprimirajućeg samosažaljenja i da na ulicu izađemo sa stilom, glave obmotane ešarpom. Ako kasnije umremo, kao što Dana umire, od nas se očekuje da znamo da će naši prijatelji učestvovati u humanitarnom sportskom događaju i da će, pre nego što pređu na druge epizode, zastati na minut da se sete da smo nekad živeli.”
Sa druge strane, to je vrlo usamljena bolest. Ne samo da se već zatrovano telo dodatno truje supstancama za koje zaista niko ne može apsolutno da tvrdi da će ga izlečiti, um se truje očekivanjima drugih. U jednom trenutku autorka cinično primećuje da ćemo možda za sto godina s nevericom gledati na hemoterapiju, kao što danas gledamo na ispuštanje krvi ili lečenje heroinom. Ljude obolele od raka napušta nada, želja za životom, ali često i do tada bliski ljudi, baš oni koji od pacijenata očekuju hrabrost i snagu a za koje je njihova bolest ,,preteška” i sa njom prosto ne mogu da se nose. Usamljena i jer se patnja i bol ne mogu opisati rečima, mada En Bojer u knjizi to maestralno čini, tako maestralno da vas odvodi u neki drugi, nezamislivo strašan svet od kojeg dugo nećete moći da se oporavite.
,,Osećate se kao vrsta životinje koja je melanholična i gledate svaki predmet želeći da ste on a ne vi, želite da ste luster, možda, ili posrebrena viljuška ili mačeta izložena na zidu, želite da budete sve (klupa, polomljena potpetica, ljuštura skakavca, baterijska lampa bez baterija, knjiga o brodovima, pukotina u podnoj dasci, hrastov list u slivniku, skalpel, čestica, tavan, megamarket) samo ne bolesna i napuštena životinja, želite da budete sve na svetu osim one koja je nekad bila voljena a sad je ostavljena sama.”
Ovako se diže svest o raku dojke, ne ružičastim vrpcama na šoljama i majicama, ne gostovanjima lekara na televiziji jednom godišnje koji iznose zastrašujuće brojke i opominju da ničega od toga ne bi bilo da ste samo, o da ste samo otišle na taj prokleti pregled. I da, rak dojke je izlečiv ako se otkrije rano i da, da bi se otkrio rano neophodno je ići na redovne preglede, ali naš zdravstveni sistem (a to zaista nije samo naš problem) uopšte ne mari da vam pomogne da do pregleda dođete, naprotiv, kao da čini sve da do njega ne dođete. Zbog toga svake godine 4.000 žena u Srbiji sazna da ima rak dojke i zbog toga smo po smrtnosti od ove bolesti drugi u Evropi. Jer se opasnosti od raka dojke društvo seti jednom godišnje i umesto da iskoristi tu priliku da žene edukuje, troši ga nabijanje krivice. Knjiga En Bojer ne nabija krivicu. Ona je izuzetno teška, nelagodna, ona izaziva strah. Neophodan strah koji bi trebalo da vam sledi krv u žilama i odredi prioritete. Nakon čitanja ,,Ne umirem” sam, za svaki slučaj, proverila kad treba da idem na pregled, iako idem redovno i zapravo znam da do sledećeg ima još nekoliko meseci. Za svaki slučaj. I zbog toga ovu knjigu treba da pročita svaka žena (zapravo, svako kome je stalo do neke žene, ali hajde da budemo realistični). Ja bih je stavila u lektire. Uplašiće vas, naljutiće vas, upropastiće vam dan, ali možda će vam spasti život.
Ocena: 5/5
Izdavač: Red Box
Posts
0 comments:
Post a Comment