Stsh's Book Corner: kurt vonegat

Kurt Vonegat (1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14 romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke. Recenziju romana „Galapagos“ možete pročitati OVDE.

Glavni junak Vonegatovog osmog romana, „Doručak šampiona“, jeste Kilgor Traut, naširoko objavljivan, ali ne baš poznat pisac. Na svom putovanju na Umetnički festival u Midland Sitiju, Traut će upoznati Dvejna Huvera koji će, sticajem okolnosti, pročitati njegov roman „Sad se može reći“. Poruku ovog romana, da je čitalac jedino biće sa slobodnom voljom, dok su svi ostali ljudi na planeti zapravo potpuno programirani roboti, Dvejn će shvatiti kao veliku istinu i to će ga odvesti u totalno ludilo („Knjiga se nije odnosila samo na Dvejna. Traut nije bio ni čuo za Dvejna kada ju je napisao. Bila je namenjena svakome ko je otvori. Praktično je svakome saopštavala:“Hej, znaš šta? Ti si jedino stvorenje sa slobodom volje. Kako ti se to dopada?“ I tako dalje. Bio je to tour de force. Bio je to jeu d’esprit. Ali za Dvejnov um to je bio otrov“). Iako bi se moglo reći da je ovo glavna nit romana, „Doručak šampiona“ je zapravo mnogo više od toga.

Pre svega, to je dekonstrukcija fikcije kao takve i svojevrsno opraštanje pisca od pisanja iste. „Doručak šampiona“ koketira između fikcije i faktografskog i treba ga čitati kao delo sa jakom autobiografskom crtom, naročito ukoliko se u obzir uzme činjenica da je sam proces stvaranja, koje Vonegat u ovom delu potpuno demistifikuje, ogroman deo života svakog pisca. Po svojoj formi, ovaj roman je postmodernistički u pravom smislu te reči. Osim „crtica“ ispred svakog pasusa, koje celom romanu daju izgled beležaka, i ilustracija koje je Vonegat sam nacrtao, u jednom momentu čak i sam Vonegat istupa u romanu kao junak i na taj način briše granice između fikcije i stvarnosti, pisanja i napisanog, i daje ovom delu jedan de facto postmodernistički meta nivo.

I dok u pauzama između onoga što se može opisati fabulom romana potpuno nasumično raspravlja o pojavama za koje smatra da su izvor zla u tadašnjem američkom društvu (mnoge od njih su i danas aktuelne) i isto tako nasumično ilustruje određene predmete („Mislim da pokušavam da očistim glavu od silnog đubreta koje se tamo nalazi – od šupaka, zastava, gaća. Da – u ovoj knjizi postoji i slika gaća.“), Vonegat stvara, po sopstvenim rečima, tragediju koja je istovemeno piš živi.

„Doručak šampiona“ jedan je od najčitanijih Vonegatovih romana, a objavljen je 1973. godine. Ono što je zanimljivo, međutim, jeste da sam Vonegat nije imao visoko mišljenje o ovom romanu, pa mu je jednom prilikom dao ocenu C (pandan našoj oceni 3), a nije propustio ni da svoje mišljenje podeli direktno sa čitaocima, i to u predgovoru samog romana:

„Šta sam mislim o ovoj knjizi? Osećam se jadno zbog nje, ali ja se i inače uvek osećam jadno zbog svojih knjiga. Moj prijatelj Noks Berger rekao je jednom za jedan tegoban roman: „... kao da ga je napisao Fildboj Stadž.“ Eto šta mislim o sebi kada pišem ono što sam, izgleda, programiram da napišem“ ili „Dakle, ova knjiga je pločnik zatrpan razbacanim đubretom, otpacima koje hitnem preko ramena...“

No, izgleda da se čitaoci ipak ne slažu sa ovakvim viđenjem - „Doručak šampiona“ ostaje jedno od najpoznatijih i najuticajnijih Vonegatovih dela.

Ocena: 4/5

Izdavač: Paladin

Kurt Vonegat (1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14 romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke.

„Galapagos“ je jedanaesti Vonegatov roman, objavljen 1985. godine, a bavi se propašću civilizacije. Narator koji pripoveda priču je sin (odnosno duh sina) Kilgora Trauta, omiljenog Vonegatovog junaka, koji se pojavljuje u nekoliko njegovih dela. Trautova priča počinje 1986. godine, „pre milion godina“, a u njenom središtu je brod „Baija de Darvin“, koji je trebalo da se otisne na „prirodnjačko krstarenje veka“ i da sa sobom poveze najveće zvezde tog vremena. Sudbina je, ipak, drugačije htela i katastrofa koja je zadesila svet (glad, siromaštvo, Treći svetski rat, i nadasve virus koji čini ljude neplodnim i tako sprečava preživljavanje čovečanstva) učiniće ovo putovanje poslednjim krstarenjem civilizacije. Sticajem okolnosti, na ovoj modernoj Nojevoj barci nije se našlo pažljivo odabrano društvo.

Priču koja počinje „pre milion godina“ pripoveda narator koji odavno više nije živ, ali nije ni sasvim mrtav. Leon Traut je preminuo iste te 1986. godine i već milion godina se vrzma između ovog i onog sveta, kao svedok nove evolucije ljudske vrste. Ovakav pristup daje Vonegatovom stilu posebnu čar. Naime, priča „Galapagosa“ nije prikazana čitaocu, već ispripovedana od strane (očigledno) nepouzdanog pripovedača, a krase je brojna lična zapažanja, komentari i digresije.

Roman započinje jednom od misterija koja su tada, „pre milion godina“ mučila ljudski rod:

“Kako je toliki broj stvorenja nesposobnih da plivanjem prevale velike udaljenosti dospeo na ostrva Galapagos, arhipelag vulkanskih vrhova zapadno od Gvajakila – razdvojen od kopna pojasom od hiljadu kilometara veoma duboke vode, veoma hladne, sveže vode iz Atlantika. Kada su ljudska bića otkrila ta ostrva, tamo su već stanovali gekoni, iguane, vodeni pacovi, lava-gušteri, pauci, mravi, bube, skakavci, preglji i krpelji, da ne pominjemo ogromne kopnene kornjače. Koja prevozna sredstva su oni koristili?“

Poznato je da upravo ova ostrva igraju ogromnu ulogu u Darvinovoj teoriji evolucije, jer su pokazala da se jedna vrsta (na primer zebe) može olako prilagoditi vrlo različitim i specifičnim uslovima života po kojima su ova ostrva poznata. To je Vonegatu i dalo ideju za roman. Šta bi se dogodilo sa ljudskom vrstom da je bila prinuđena da se razvija na Galapagosu.

Prvi problem ljudske vrste, pa i uzrok za njen krah bio je, po Vonegatu, njen preveliki mozak.

„Zar se može dovesti u sumnju to da su mozgovi od bezmalo tri kilograma nekada bili gotovo smrtonosna greška u evoluciji ljudske rase? Drugo pitanje: da li je osim našeg preterano komplikovanog nervnog sistema postojao u to doba još neki izvor zala koja smo jednostavno svugde videli i čuli? Moj odgovor: nije bilo drugog izvora. Ovo je bila krajnje nevina planeta, sa izuzetkom tih ogromnih mozgova.“

Upravo su ti „veliki mozgovi od bezmalo tri kilograma“ doveli do velikih otkrića, egocentrično stavili sebe na prvo mesto i uništili ljudski rod kakav znamo danas, milion godina pre Vonegatove priče. Milion godina kasnije, ljudski rod ne samo da ima mnogo manji mozak, već ima i peraja i kljunove, a sa tim, kako narator primećuje, ne može baš mnogo toga da učini.

Trautov nihilistički ton bez emocija zabavlja čitaoca svojim sarkastičnim opaskama, ali je opravdan količinom vremena koje je narator proveo u limbu. Njegov odnos prema ljudskom životu posebno se ističe. Traut nas unapred sprema za smrt pojedinih likova i to prostom metodom stavljanja * ispred imena svakoga ko neće preživeti dan. Time pošteđuje čitaoca empatije i vezivanja za pojedine likove koji su (bukvalno rečeno) nebitni. Jer kako i sam nekoliko puta u romanu kaže: „Nema veze, ionako nije nameravao da komponuje Betovenovu Devetu simfoniju“, odnosno, život tih pojedinaca u osnovi je nebitan i nema nikakvog uticaja na čovečanstvo u celini, naročito iz šire perspektive – one koja obuhvata period od milion godina.

Vonegatova evolucija zapravo je obrnuta evolucija, a Galapagos je, sa svim bićima koja su se odrekla svojih prirodnih osobina kako bi se uklopila u mikrokosmos ostrva, odlično mesto da se ova teorija smesti.

Šta je tačno dovelo do katastrofe, ko su začetnici „nove ljudske vrste“ i kako će oni izgledati za milion godina, ispričaće vam sin Kilgora Trauta. Na vama je da li ćete da mu poverujete ili ne.

Vonegat je, kako se čini iz nekoliko intervjua, bio prilično siguran u ono što sledi. Jednom je, kroz šalu, rekao: „Ako se za moja predviđanja iz knjige ispostavi da su netačna, rado ću vratiti sav zarađeni novac.“

Ostaje nam samo da sačekamo da prođe tih tričavih milion godina, i sami se uverimo.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Radnja romana se odvija na ostrvu