Kurt Vonegat
(1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da
objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status
kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne
fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14
romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje
noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke.
„Galapagos“
je jedanaesti Vonegatov roman, objavljen 1985. godine, a bavi se propašću
civilizacije. Narator koji pripoveda priču je sin (odnosno duh sina) Kilgora Trauta, omiljenog Vonegatovog
junaka, koji se pojavljuje u nekoliko njegovih dela. Trautova priča počinje 1986. godine, „pre milion godina“, a u
njenom središtu je brod „Baija de Darvin“,
koji je trebalo da se otisne na „prirodnjačko krstarenje veka“ i da sa sobom
poveze najveće zvezde tog vremena. Sudbina je, ipak, drugačije htela i
katastrofa koja je zadesila svet (glad, siromaštvo, Treći svetski rat, i
nadasve virus koji čini ljude neplodnim i tako sprečava preživljavanje
čovečanstva) učiniće ovo putovanje poslednjim krstarenjem civilizacije.
Sticajem okolnosti, na ovoj modernoj Nojevoj barci nije se našlo pažljivo
odabrano društvo.
Priču koja počinje „pre milion godina“ pripoveda
narator koji odavno više nije živ, ali nije ni sasvim mrtav. Leon Traut je preminuo iste te 1986.
godine i već milion godina se vrzma između ovog i onog sveta, kao svedok nove
evolucije ljudske vrste. Ovakav pristup daje Vonegatovom stilu posebnu čar.
Naime, priča „Galapagosa“ nije prikazana čitaocu, već ispripovedana od strane
(očigledno) nepouzdanog pripovedača, a krase je brojna lična zapažanja,
komentari i digresije.
Roman započinje jednom od misterija koja su tada,
„pre milion godina“ mučila ljudski rod:
“Kako
je toliki broj stvorenja nesposobnih da plivanjem prevale velike udaljenosti
dospeo na ostrva Galapagos, arhipelag vulkanskih vrhova zapadno od Gvajakila –
razdvojen od kopna pojasom od hiljadu kilometara veoma duboke vode, veoma
hladne, sveže vode iz Atlantika. Kada su ljudska bića otkrila ta ostrva, tamo
su već stanovali gekoni, iguane, vodeni pacovi, lava-gušteri, pauci, mravi,
bube, skakavci, preglji i krpelji, da ne pominjemo ogromne kopnene kornjače.
Koja prevozna sredstva su oni koristili?“
Poznato je da upravo ova ostrva igraju ogromnu
ulogu u Darvinovoj teoriji evolucije, jer su pokazala da se jedna vrsta (na
primer zebe) može olako prilagoditi vrlo različitim i specifičnim uslovima
života po kojima su ova ostrva poznata. To je Vonegatu i dalo ideju za roman.
Šta bi se dogodilo sa ljudskom vrstom da je bila prinuđena da se razvija na
Galapagosu.
Prvi problem ljudske vrste, pa i uzrok za njen
krah bio je, po Vonegatu, njen preveliki mozak.
„Zar
se može dovesti u sumnju to da su mozgovi od bezmalo tri kilograma nekada bili
gotovo smrtonosna greška u evoluciji ljudske rase? Drugo pitanje: da li je osim
našeg preterano komplikovanog nervnog sistema postojao u to doba još neki izvor
zala koja smo jednostavno svugde videli i čuli? Moj odgovor: nije bilo drugog
izvora. Ovo je bila krajnje nevina planeta, sa izuzetkom tih ogromnih mozgova.“
Upravo su ti „veliki mozgovi od bezmalo tri
kilograma“ doveli do velikih otkrića, egocentrično stavili sebe na prvo mesto i
uništili ljudski rod kakav znamo danas, milion godina pre Vonegatove priče.
Milion godina kasnije, ljudski rod ne samo da ima mnogo manji mozak, već ima i
peraja i kljunove, a sa tim, kako narator primećuje, ne može baš mnogo toga da
učini.
Trautov nihilistički ton bez emocija zabavlja
čitaoca svojim sarkastičnim opaskama, ali je opravdan količinom vremena koje je
narator proveo u limbu. Njegov odnos prema ljudskom životu posebno se ističe.
Traut nas unapred sprema za smrt pojedinih likova i to prostom metodom
stavljanja * ispred imena svakoga ko neće preživeti dan. Time pošteđuje čitaoca
empatije i vezivanja za pojedine likove koji su (bukvalno rečeno) nebitni. Jer
kako i sam nekoliko puta u romanu kaže: „Nema veze, ionako nije nameravao da
komponuje Betovenovu Devetu simfoniju“, odnosno, život tih pojedinaca u osnovi
je nebitan i nema nikakvog uticaja na čovečanstvo u celini, naročito iz šire
perspektive – one koja obuhvata period od milion godina.
Vonegatova evolucija zapravo je obrnuta
evolucija, a Galapagos je, sa svim bićima koja su se odrekla svojih prirodnih
osobina kako bi se uklopila u mikrokosmos ostrva, odlično mesto da se ova
teorija smesti.
Šta je tačno dovelo do katastrofe, ko su
začetnici „nove ljudske vrste“ i kako će oni izgledati za milion godina,
ispričaće vam sin Kilgora Trauta. Na vama je da li ćete da mu poverujete ili
ne.
Vonegat je, kako se čini iz nekoliko intervjua,
bio prilično siguran u ono što sledi. Jednom je, kroz šalu, rekao: „Ako se za
moja predviđanja iz knjige ispostavi da su netačna, rado ću vratiti sav
zarađeni novac.“
Ostaje nam samo da sačekamo da prođe tih tričavih
milion godina, i sami se uverimo.
Ocena:
4/5
Reading Challenge: Radnja romana se odvija na ostrvu
Posts
0 comments:
Post a Comment