Spomenka Krajčević rođena je 1949. godine u Beogradu. Nakon studija Opšte književnosti i teorije književnosti, magistrirala je na Katedri za germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je u Tanjugu, najpre kao prevodilac, a potom i kao urednica. Uporedo se bavila i prevođenjem, a danas važi za jednog od najistaknutijih prevodilaca sa nemačkog jezika. Objavila je dve zbirke priča za decu: „Tajni život životinja“ i „Vrteška“, kao i seriju putopisa u kojim svojim čitaocima dočarava Beograd: „Kalemegdan izbliza“,„Krugom dvojke“ i „Šetnje Adom“.

Zbirka „Šetnje Adom“ predstavlja impresionističke zapise o najpoznatijem beogradskom kupalištu, jednom od autorkinih omiljenih mesta u rodnom gradu. Zbirka se sastoji iz tri dela, odnosno tri trase kojima se može šetati (Velika adska tura, Mala adska tura i Oko jezera), a svaki deo čine, grubo podeljeno, tri vrste zapisa: priče koje mogu biti istiniti događaji, kratke crtice i izmaštane priče koje su inspirisali opažaji tokom šetnji. Ono što ih sve spaja u jednu celinu, naglašano i naslovom zbirke, jeste šetnja, čin koji za autorku ima posebno značenje.

„Jedna od definicija šetnju opisuje kao lagano hodanje radi odmora i razonode. Naglašavanje laganog hoda ističe razliku u odnosu na pešačenje na duge staze, kada se obično hoda u oštrom tempu. Takva pešačenja po pravilu imaju cilj, a često i neku dodatnu svrhu - mogu da budu istraživanje, ritual, terapija i štošta drugo. U šetnji je pak samo putovanje - cilj. Šetnja nije stizanje, jer nije ni prava ni krivudava linija koja tačku A povezuje sa tačkom B, već putanja koja podrazumeva povratak u polaznu tačku. Nije ni naprezanje radi očekivanog blagotvornog dejstva, jer blagotvorno dejstvo postiže i bez naprezanja. Ali iznad svega: u šetnji se razvija živ odnos sa okruženjem, te se šetači, za razliku od hodača, za svoje staze s vremenom sve više vezuju.“

Samim tim što je sama sebi cilj, šetnja dozvoljava šetaču da otvori um, koji je inače uvek usredsređen na nešto konkretno, i osim kretanja tela, šetaču omogući „sadejstvo kretanja kroz spoljni svet i kretanja kroz vlastite svetove“. Posmatranje ljudi čak i nesvesno u nama može pokrenuti maštu – ko su, kuda su se zaputili, o čemu razmišljaju, čemu se nadaju? Umetnicima ovakva aktivnost pruža beskrajno tlo inspiracije, što je autorka svojom zbirkom i pokazala.

Ovo se najbolje ogleda u impresionističkim interpretacijama prizora koje je autorka spazila tokom svojim šetnji, a potom oko njih isplela priče. Jedna od takvih je priča „Kod kuće“ koju je inspirisao prizor sredovečnog muškarca koji sa štrika na svom splavu skida dve kuhinjske krpe i žurno se vraća u svoj dom; ili priča „Ljubav“ podstaknuta razmišljanjem o ženi koja ćutke pere sudove dok se, pored nje, društvo za stolom veselo smeje i nadvikuje. Sasvim obične, i naizgled nezanimljive situacije koje pokazuju moć umetničke mašte i pružaju povod za pričanje beskrajnog broja zanimljivih priča.

Većinu zbirke, pak, čine crtice, opisi prizora koji o Adi, a samim tim i njenim posetiocima, govore mnogo više nego što to oko prolaznika u žurbi, ogrnutog sopstvenim mislima, može da primeti. Ta moć „da se u svemu vidi znak“ upravo je ono što običnog prolaznika razlikuje od autorkinog šetača, odnosno ono što običnog čoveka razlikuje od umetnika. Jedna od priča koja to pokazuje je „Izjava i najava“:

„Reni-bunar broj 12, kao i ostali reni-bunari duž Save, uz svoju osnovnu namenu, služi i prenošenju poruka. Grafiti kojima je išaran slave Crvenu zvezdu, njene igrače i navijače, tu je i parola otisnuta štampanim slovima PRAVDA ZA UROŠA, a u uglu bočnog zida, naspram staze kojom se ide uz reku piše: SVATI DA TE VOLIM JER TI JE JASNO!!!

Poruka je ne samo shvatljiva, nego govori i o onome što ne pominje.

Da bi osoba kojoj je namenjena – pretpostavlja se da je reč o devojci, mada bi i to moglo da se pokaže kao prevaziđen kliše – poruku primila, trebalo bi da bude na stazi, a tuda uglavnom idu oni čiji su splavovi negde iza reni-bunara broj 12. Splavovi iza reni-bunara broj 12 dugo su pripadali mahom beogradskoj građanskoj eliti, zbog čega je taj deo obale prozvan Stari grad.

Izjava ljubavi na reni-bunaru najavljuje smenu koja se u izgledu splavova još ne zapaža.“

Ili „Adske vejavice“, napisana potpuno drugačijim tonom, koja, osim što čitaocima u mislima ostavlja upečatljivu sliku, svedoči i o izuzetno lirskom duhu proze Spomenke Krajčević.

„Kada zaduva prvi ozbiljan vetar, lišće na Adi ne opada, nego veje sa drveća. U krošnjama je šumelo, šuškalo i šaputalo, ali na zemlju pada nemo, u potpunoj tišini, kao što pada sneg.“

Da Ada ipak nije Raj, uprkos spokoju koji svakodnevno izaziva kod mnogih, svedoče istoimena priča „Raj“ i ona pod nazivom „Zlatokosa“, u kojima autorka upoznaje čitaoce sa mračnom stranom šetališta i opasnim situacijama iza kojih, baš kao i iza onih lepih, stoji čovek.

U tom smislu zbirka „Šetnje Adom“ nije samo fotografski prikaz Ade, njenih prirodnih lepota i fizičkih osobina. Ono što jedno mesto čini živim, a Ada svakako spada među najživlje lokacije u Beogradu, posebno leti, jesu ljudi – bilo oni koji su samo u prolazu ili oni koji mu se stalno vraćaju. Svako od njih tu ostavlja svoj trag, doprinoseći duhu određenog mesta koji će upiti svaki novi posetilac – dok je mesta i dok je posetilaca. A upravo taj duh je ono što je autorka kroz svoje šetnje godinama upijala i konačno prenela u svoju knjigu.

Bilo da ste i sami ljubitelji i česti posetioci Ade (u tom slučaju bi za vas ova knjiga mogla biti posebno zanimljiva), ili neko ko je možda samo jednom prošao pored jezera – možda ste baš vi bili inspiracija za neku od ovih priča. No čak i da Adu nikada niste posetili, ili ona u vama ne budi nikakva osećanja (što je, na primer, moj slučaj), zbirka „Šetnje Adom“ će vas, ukrašena grafikama Veljka Mihajlovića, na trenutak možda odvesti do „beogradskog mora“, makar u mislima. Ili naterati da pomislite da li je pored vas nekada prošao umetnik-šetač i o vama u glavi napravio mentalnu belešku, koju je kasnije pretočio u reči. No, ono što je sigurno, jeste da će vas nakon čitanja ove zbirke zasvrbeti tabani da se uputite u šetnju i na nov način osmotrite svoje omiljeno mesto, ma gde se ono nalazilo.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Odiseja

Efraim Kišon je rođen 1924. godine u Budimpešti, kao Ferenc Hofman. Nakon što je preživeo užase logora u Drugom svetskom ratu (ili njegovim rečima: „Napravili su grešku – ostavili su jednog satiričara živog“), 1949. godine odlazi u Izrael i počinje da piše političku i društvenu satiru, najpre u novinama, a zatim kroz romane i zbirke kratkih priča. Iste godine kada se seli u Izrael usvaja i ime po kojem je danas poznat širom sveta. Prvu knjigu objavio je 1951. godine, i odmah je izazvao interesovanje čitalačke publike. Dobio je brojne nagrade, kako za književnost, tako i za novinarstvo. Za života je napisao više od 50 knjiga, koje su prevedene na 37 jezika. Njegove porodične priče važe za drugo najprodavanije delo napisano na hebrejskom jeziku – odmah posle Biblije.

„Kita boli more“ je zbirka Kišonovih humorističkih putopisa u kojima pisac dočarava svoje zgode i nezgode na putovanjima u Grčku, Italiju, Austriju, Francusku, Španiju, Švajcarsku, Englesku i Ameriku, naravno, u pratnji najbolje supruge na svetu.

Svaki turista zna da putovanje ne predstavlja uvek potpuno uživanje i da sa sobom nosi određenu količinu stresa. Bilo da su u pitanju sitne nezgode ili prosto nerazumevanje sa drugim kulturama, pojedine neprijatnosti prilikom putovanja neretka su pojava. Kišon je, ipak, malo veći baksuz od standarnog turiste, pa se svaka od njegovih priča u ovom putopisu zasniva upravo na neobičnim i neprijatnim scenama koje je doživeo na putovanjima, a njegov humor mahom na stereotipima o nacijama u čijim zemljama je boravio.

Ne znam zašto je to tako, ali u svetskoj književnosti je uobičajeno da pisac može da napiše sve što mu padne na pamet ako piše roman, priču, pozorišni komad, a pogotovo pesmu. U putopisima međutim – i to samo u njima – mora da se drži činjenica. Da bi udovoljio tim nerazumnim zahtevima, nesrećni putopisac mora deset do petnaest najboljih godina svog života da provede istražujući razne izvore, da živi među domorcima, da proučava njihovu istoriju, statistike i još mnogo toga. A kako? Čime? Za tako nešto nemamo dovoljno ni vremena ni para. Po našem mišljenju, pravu sliku neke zemlje i njenih ljudi ostavlja upravo prvi utisak koji čovek stekne čim kroči iz aviona, broda ili voza. Pošto provede izvesno vreme u stranoj zemlji, savesni putopisac počinje da razume jezik, divi se znamenostima, otkriva dobra jela, upoznaje ljude, ukratko: stiče predrasude koje mu otupljuju oštrinu zapažanja koje je posedovao pri dolasku.

Nama na ovom putovanju nije pretila opasnost te vrste jer smo se trudili da se nigde ne zadržavamo duže od nekoliko dana. Upravo zbog toga ova knjiga je sveža i neposredna, enciklopedija naoko nevažnih sitnica, pouzdana a nezavisna od činjenica. Moglo bi se reći da zaista spada u vrli svet naučne fantastike.

U Italiji je Kišon prepoznat kao uvaženi pisac i novinar, pa je italijanska vlada njemu i njegovoj supruzi omogućila specijalan popust na prevoz železnicom – neverovatnih 70%. Pisac je pristao da tim povodom lično poseti kancelariju zaduženu za ta pitanja jer je, osim što je u pitanju bila velika čast, njegova supruga već izračunala koliko novih slamnatih torbi može kupiti za novac koji bi na taj način uštedeli. Ubrzo je, međutim, došlo do komplikacija – potvrda koja im je za popust bila potrebna, izdavala se u Rimu, a Kišon nije nameravao da poseti Rim. No, kako službenica koja mu je saopštila ovu vest nije htela ni da čuje o odustajanju od posebnih pogodnosti, i insistirala da vlada Italije želi da cenjeni pisac oseti čari čitave Italije, bračni bar se uputio u Rim, plativši pri tome pune cene voznih karata. Tu nevoljama nije bio kraj, jer Rim je ogroman grad sa zamršenom birokratijom i stanovnicima koji ne govore nijedan jezik osim maternjeg (svako ko je bio u Italiji zna da to nije daleko od istine), ali je pisac posle duge potrage i silnih formulara koje je morao da popuni, ipak dobio svoju potvrdu: „Nikada ranije u životu nismo posedovali tako dragocen dokument, mada nam, naravno, više nije bio potreban. Italijanske vlasti su na lukav način postigle svoj cilj: proputovali smo čitavu Italiju – po punoj ceni“.

Ništa se bolje pisac nije proveo ni u Švajcarskoj, zemlji ljubaznosti, delotvornosti i tačnosti, gde je pozvan kao specijalni gost Radio Ciriha. Nakon intervjua, voditelj je zamolio Kišona da izabere pesmu kojom bi radio odjavio njegovo gostovanje. Iznenađen i zatečen pitanjem, iz čiste pristojnosti prema domaćinima, Kišon je pred milionima slušalaca glasno i jasno izjavio da prosto luduje za švajcarskim jodlovanjem i time umalo izazvao građanski rat.

Osim neprilika koje je doživeo pri posetama ovih država, Kišonov putopis je ispunjen i duhovitim opaskama na račun običaja i naravi njihovih stanovnika. Tokom posete španskoj koridi, Kišon je kontemplirao o pravima manjina: „Koliko znamo, u istoriji borbe s bikovima niko se nikada nije zapitao za mišljenje manjine, odnosno nikoga ne interesuje šta o svemu tome misle bikovi. Izgleda da je trebalo da ja stignem u Španiju i pokrenem taj problem“; dok su ga u Britaniji facinirali ponos i oduševljenje koje ova nacija gaji ga lokalnoj istoriji kriminala i njenim najpoznatijim akterima, ali i britanski saobraćaj: „Jedna od svetskih atrakcija na Britanskim ostrvima je i saobraćaj koji nkako da skrene s tradicije, to jest na desnu stranu kao u celom poštenom svetu, već se odvija levom stranom koju Britanci, u duhu spomenute tradicije, zovu logičnom stranom“.

Iako se bavi parodijom, Kišonov humor nikada nije maliciozan, čemu svedoči činjenica da je njegov putopis odlično prihvaćen u zemljama o kojima je pisao. Kišon u svojim delima računa na samoironiju i od nje ne preza, pa zbija šale kako na sopstven račun, tako i na račun svog naroda. U jednom trenutku on će razmišljati o idejama za navlačenje turista u Izrael – na primer reklamiranjem kroz biblijske reference, natpisima poput „Suvih stopala preko Crvenog mora“ ili „Lov na kitove u Jafi, gde je Mobi Dik dobio morsku bolest progutavši proroka Jonu“!

Svoj prvi i poslednji putopis (jer kako kaže, posle ovoga nijedna zemlja koja drži do sebe neće hteti piscu da izda ulaznu vizu) Kišon završava jednim „rodoljubivim poglavljem“ i čežnjom da se vrati u svoju zemlju. Ono što turistička putovanja čini tako izuzetnim, jeste upravo to što su turistička, pa kratkotrajnost putovanja čini da nam sve izgleda lepše, drugačije i vrednije. Posle dužeg boravka ipak, navike koje smo tako brižljivo gajili u svojoj zemlji zakucaju na vrata i odjednom više nismo turisti, nego stranci.

„Najednom su nam postale strane sve te visoko razvijene zemlje u kojima ekspresna pisma stižu pre običnih, gde satovi na stanicama pokazuju tačno vreme, gde liftovi voze sve do poslednjeg sprata i gde svaka šibica pali. Hteli smo da nas opet prevari sat na stanici i da pobesnimo na poštara koji nam nije uručio preporučeno pismo jer se tog dana već dosta nahodao. Želeli smo da dospemo u zemlju koja ima atomske centrale, a na telefonski priključak morate da čekate godinama, i gde vam uz lift odmah isporuče i tablu na kojoj piše Ne radi.“

Kišonovi putopisi će vas garantovano nasmejati, a možda i podsetiti na neke situacije koje ste i sami doživeli na putovanjima. Jedini problem sa ovom knjigom jeste taj što je prekratka, ali srećom, u piščevom opusu ih ima sasvim dovoljno. A ako niste bili te sreće da u skorije vreme odete na neko putovanje, obavezno potražite ovu knjigu, možda ćete, nakon što je pročitate, to ipak malo lakše podneti.

Ocena: 4/5

Izdavač: IP Book

Daglas Adams (1952-2001) je bio britanski pisac, upamćen širom sveta pre svega po kultnom serijalu „Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Pored toga, pisao je i romane o detektivu Dirku Džentliju, ali i scenarije za televizijske serije „Doktor Hu“ i „Leteći cirkus Monti Pajtona“ (Adams je jedna od samo dve osobe izvan originalne postave Pajtonovaca, koja je potpisana kao koautor nekog skeča. U pitanju je skeč „Zlostavljanje pacijenata“).

„Još malo pa nestalo“ je putopis koji je nastao nakon niza putovanja osamdesetih godina dvadesetog veka, sa zoologom Markom Karvardinom, čiji je cilj bio potraga za najređim životinjskim vrstama na Zemlji. Pored putopisa, na putovanjima je nastao i materijal za radio-emisiju koja se bavila istom tematikom (BBC). Adams je bio poznat kao veoma aktivan u borbi za očuvanje prirode, naročito ugroženih vrsta, pa činjenica da se baš on našao u ovakvoj avanturi ne treba da začudi čitaoce.

„Moj jedini zadatak bio je da se pojavim sa koferom, pratim ga (Marka Karvardina) i potrudim se da dovoljno dugo pamtim sve što se oko mene dešava, da bih to posle mogao i da zapišem.“

Putopis sadrži Adamsov opis putovanja na Madagaskar, Indoneziju, Novi Zeland, Zair, Kinu i Mauricijus, kao i propratne fotografije koje je na putovanju uslikao Karvardin.

Iako je od objavljivanja ove knjige prošlo više od dvadeset godina, njena tematika ne zastareva, štaviše, može se reći da je sve aktuelnija. „Još malo pa nestalo“ je jedino delo ovog tipa koje je Adams ikada napisao, što je šteta, jer je upravo ono pokazatelj autorovog talenta da ozbiljno i suvoparno štivo učini zabavnim i pristupačnim, a samim tim i popularizuje ovakve teme i podigne svest čitalaca o njihovoj važnosti i alarmantnosti.

Ono što ovu knjigu čini jedinstvenom jeste činjenica da je Adams običan posmatrač, bez nekog stručnog znanja, baš kao i čitalac. Umesto da nas zasipa stručnom terminologijom, brojkama i naučnim činjenicama, on čitaocu prenosi svoja laička zapažanja i iskrene impresije koje je stekao tokom ovih izvanrednih putovanja. Dve osobenosti koje prožimaju ovaj putopis su uobičajeni Adamsov inteligentni humor i iskrena zabrinutost za dobrobit planete. I upravo to je ono što osvaja čitaoca, zasigurno više od statističkih podataka (koje, uzgred, takođe možete pronaći na kraju ove knjige).

Knjiga kod čitaoca izaziva brojna raspoloženja, iako je u načelu pisana humorističkim stilom. Epizoda sa komodo zmajevima je prilično uznemirujuća, tragičnost priče o baiđi delfinima ne može opisati rečima, dok će vas priča o poslednjem stablu divlje kafe ostaviti u neverici. Adams se, međutim, trudi da napravi balans, ubacujući razne smešne anegdote sa putovanja ili zabavne zanimljivosti o pojedinim životinjskim vrstama koje je sreo. Jedna od takviih zanimljivosti je autorov opis i analiza „ličnosti“ ptice kokošine, sa kojom se, kako kaže, prilično poistovetio:

„Kokošina je uspela da razvije fantastičan sistem za uštedu truda. A ona sebe želi da poštedi truda da po ceo dan sedi u gnezdu da bi se grejala jaja. Zašto bi to radila kada može da skita i bavi se raznim drugim stvarima? (...) Videli smo njen sistem za uštedu truda koji je, istini za volju, teško promašiti. U pitanju je kupasta gomila gusto nabijene zemlje i trulog bilja, visoka oko dva metra i isto toliko široka u osnovi. (...) Ta humka zapravo predstavlja automatski inkubator. Toplota koju generišu hemijske reakcije trulog bilja greje jaja koja su zavučena duboko ispod njega, ali to nije sve. Preciznim dodavanjem i oduzimanjem materijala kokošina može da održi tačno onu temperaturu koja je jajima neophodna za inkubaciju. Dakle, sve što kokošina treba da uradi da bi grejala jaja jeste da iskopa otprilike kubni metar zemlje, napuni ga s tri kubna metra trulog bilja, sakupi još pet kubnih metara zemlje i vegetacije i oblikuje ih u kupu. Ostaje joj samo da stalno nadgleda toplotu koja se proizvodi i dodaje ili oduzima deliće gnezda. Zahvaljujući tome, ona uopšte ne mora da sedi na jajima.“

Iako ovakvih momenata u putopisu ima dosta, nisu retki ni trenuci u kojima čitalac može da oseti Adamsovu razdraženost pojedinim temama, kao i iskrenu frustraciju zbog nemoći da se određenim vrstama pomogne. Jedna od takvih priča, koja ledi krv u žilama jeste ona o rogu severnog belog nosoroga (u trenutku kada je knjiga pisana, postojala su dvadeset i dva takva nosoroga, danas postoje samo tri), tačnije, o njegovoj tržišnoj vrednosti:

„Konačna vrednost roga nosoroga, do trenutka kada se isporuči iz Afrike i oblikuje u komad neukusnog nakita za maskenbale kojim će neki bogati mladi Jemenac da se ponosi i pravi važan pred devojkama, iznosi nekoliko hiljada dolara. Međutim, sam lovokradica, dakle čovek koji ulazi u park i rizikuje svoj život da bi ubio nosoroga u čiju se zaštitu ulažu ogromno vreme, trud i novac, dobiće za taj rog deset, dvanaest ili petnaest dolara. Tako se razlika između života i smrti jedne od najređih i najveličanstvenijih životinja na svetu u proseku svodi na dvanaestak dolara.“

Ipak, poznanstva koja je Adams stekao na ovim putovanjima, daju i njemu i čitaocu nadu da pojedinci kao što su Karl Džons i Ričard Luis, na primer, mogu biti pokazatelji da ipak nije sve tako beznadežno (barem ne za svaku od trenutno ugroženih vrsta). Karlov boravak na Mauricijusu i neumorno angažovanje dovelo je do porasta broja jedinki određenih vrsta, kao što su ružičasti golub, mauricijuska vetruška i eho papagaj (pa čak i voćni šišmiši i određena grupa zečeva za koju niko još uvek nije siguran da li pripada ugroženoj vrsti ili ne).

Projekti poput ovog putopisa i radio-emisije pre svega imaju za cilj edukaciju i podizanje svesti kod ljudi, kao i ukazivanje na greške koje se ne smeju ponavljati (primer koji Adams daje kao podsetnik jeste slučaj ptice dodo).

Poslednja reč u knjizi pripada Marku Karvardinu i podaci koje nam on daje u svom epilogu su poražavajući, a tiču se svake individue na Zemlji:

„Naravno, do istrebljenja je dolazilo milionima godina: životinje i biljke su nestajale i mnogo pre nego što se čovek pojavio na sceni. Međutim, ono što se promenilo je brzina istrebljenja. Milionima godina je u proseku nestajala po jedna vrsta u svakom veku. No, većina istrebljenja nakon praistorijskih vremena desila se u poslednjih trista godina. A većina istrebljenja u poslednja tri veka desila se su se u poslednjih pedeset godina. A većina istrebljenja u poslednjih pedeset godina desila su se, zapravo, u poslednjih deset. (...) Kako sada stvari stoje, svake godine nestaje više od hiljadu različitih vrsta životinja i biljaka.“

Daglas Adams je, u svojoj zaostavštini, pored fenomenalne komedije ostavio i knjigu čiju ozbiljnost teme ne treba dodatno naglašavati. Kao aktivista za očuvanje prirode, nije je izneverio: njegova knjiga se čita i danas, a čitaće se još dugo, budeći svest ljudi o problemima do kojih mu je bilo stalo i izmamljujući osmeh na lice pri samoj pomisli na toplinu kojom je ovaj putopis napisan.

„Još malo pa nestalo“ je knjiga koju svima preporučujem od srca. Obavezno je pročitajte.

Ocena: 5/5

Izdavač za Srbiju: Odiseja