Kita boli more – Efraim Kišon

Efraim Kišon je rođen 1924. godine u Budimpešti, kao Ferenc Hofman. Nakon što je preživeo užase logora u Drugom svetskom ratu (ili njegovim rečima: „Napravili su grešku – ostavili su jednog satiričara živog“), 1949. godine odlazi u Izrael i počinje da piše političku i društvenu satiru, najpre u novinama, a zatim kroz romane i zbirke kratkih priča. Iste godine kada se seli u Izrael usvaja i ime po kojem je danas poznat širom sveta. Prvu knjigu objavio je 1951. godine, i odmah je izazvao interesovanje čitalačke publike. Dobio je brojne nagrade, kako za književnost, tako i za novinarstvo. Za života je napisao više od 50 knjiga, koje su prevedene na 37 jezika. Njegove porodične priče važe za drugo najprodavanije delo napisano na hebrejskom jeziku – odmah posle Biblije.

„Kita boli more“ je zbirka Kišonovih humorističkih putopisa u kojima pisac dočarava svoje zgode i nezgode na putovanjima u Grčku, Italiju, Austriju, Francusku, Španiju, Švajcarsku, Englesku i Ameriku, naravno, u pratnji najbolje supruge na svetu.

Svaki turista zna da putovanje ne predstavlja uvek potpuno uživanje i da sa sobom nosi određenu količinu stresa. Bilo da su u pitanju sitne nezgode ili prosto nerazumevanje sa drugim kulturama, pojedine neprijatnosti prilikom putovanja neretka su pojava. Kišon je, ipak, malo veći baksuz od standarnog turiste, pa se svaka od njegovih priča u ovom putopisu zasniva upravo na neobičnim i neprijatnim scenama koje je doživeo na putovanjima, a njegov humor mahom na stereotipima o nacijama u čijim zemljama je boravio.

Ne znam zašto je to tako, ali u svetskoj književnosti je uobičajeno da pisac može da napiše sve što mu padne na pamet ako piše roman, priču, pozorišni komad, a pogotovo pesmu. U putopisima međutim – i to samo u njima – mora da se drži činjenica. Da bi udovoljio tim nerazumnim zahtevima, nesrećni putopisac mora deset do petnaest najboljih godina svog života da provede istražujući razne izvore, da živi među domorcima, da proučava njihovu istoriju, statistike i još mnogo toga. A kako? Čime? Za tako nešto nemamo dovoljno ni vremena ni para. Po našem mišljenju, pravu sliku neke zemlje i njenih ljudi ostavlja upravo prvi utisak koji čovek stekne čim kroči iz aviona, broda ili voza. Pošto provede izvesno vreme u stranoj zemlji, savesni putopisac počinje da razume jezik, divi se znamenostima, otkriva dobra jela, upoznaje ljude, ukratko: stiče predrasude koje mu otupljuju oštrinu zapažanja koje je posedovao pri dolasku.

Nama na ovom putovanju nije pretila opasnost te vrste jer smo se trudili da se nigde ne zadržavamo duže od nekoliko dana. Upravo zbog toga ova knjiga je sveža i neposredna, enciklopedija naoko nevažnih sitnica, pouzdana a nezavisna od činjenica. Moglo bi se reći da zaista spada u vrli svet naučne fantastike.

U Italiji je Kišon prepoznat kao uvaženi pisac i novinar, pa je italijanska vlada njemu i njegovoj supruzi omogućila specijalan popust na prevoz železnicom – neverovatnih 70%. Pisac je pristao da tim povodom lično poseti kancelariju zaduženu za ta pitanja jer je, osim što je u pitanju bila velika čast, njegova supruga već izračunala koliko novih slamnatih torbi može kupiti za novac koji bi na taj način uštedeli. Ubrzo je, međutim, došlo do komplikacija – potvrda koja im je za popust bila potrebna, izdavala se u Rimu, a Kišon nije nameravao da poseti Rim. No, kako službenica koja mu je saopštila ovu vest nije htela ni da čuje o odustajanju od posebnih pogodnosti, i insistirala da vlada Italije želi da cenjeni pisac oseti čari čitave Italije, bračni bar se uputio u Rim, plativši pri tome pune cene voznih karata. Tu nevoljama nije bio kraj, jer Rim je ogroman grad sa zamršenom birokratijom i stanovnicima koji ne govore nijedan jezik osim maternjeg (svako ko je bio u Italiji zna da to nije daleko od istine), ali je pisac posle duge potrage i silnih formulara koje je morao da popuni, ipak dobio svoju potvrdu: „Nikada ranije u životu nismo posedovali tako dragocen dokument, mada nam, naravno, više nije bio potreban. Italijanske vlasti su na lukav način postigle svoj cilj: proputovali smo čitavu Italiju – po punoj ceni“.

Ništa se bolje pisac nije proveo ni u Švajcarskoj, zemlji ljubaznosti, delotvornosti i tačnosti, gde je pozvan kao specijalni gost Radio Ciriha. Nakon intervjua, voditelj je zamolio Kišona da izabere pesmu kojom bi radio odjavio njegovo gostovanje. Iznenađen i zatečen pitanjem, iz čiste pristojnosti prema domaćinima, Kišon je pred milionima slušalaca glasno i jasno izjavio da prosto luduje za švajcarskim jodlovanjem i time umalo izazvao građanski rat.

Osim neprilika koje je doživeo pri posetama ovih država, Kišonov putopis je ispunjen i duhovitim opaskama na račun običaja i naravi njihovih stanovnika. Tokom posete španskoj koridi, Kišon je kontemplirao o pravima manjina: „Koliko znamo, u istoriji borbe s bikovima niko se nikada nije zapitao za mišljenje manjine, odnosno nikoga ne interesuje šta o svemu tome misle bikovi. Izgleda da je trebalo da ja stignem u Španiju i pokrenem taj problem“; dok su ga u Britaniji facinirali ponos i oduševljenje koje ova nacija gaji ga lokalnoj istoriji kriminala i njenim najpoznatijim akterima, ali i britanski saobraćaj: „Jedna od svetskih atrakcija na Britanskim ostrvima je i saobraćaj koji nkako da skrene s tradicije, to jest na desnu stranu kao u celom poštenom svetu, već se odvija levom stranom koju Britanci, u duhu spomenute tradicije, zovu logičnom stranom“.

Iako se bavi parodijom, Kišonov humor nikada nije maliciozan, čemu svedoči činjenica da je njegov putopis odlično prihvaćen u zemljama o kojima je pisao. Kišon u svojim delima računa na samoironiju i od nje ne preza, pa zbija šale kako na sopstven račun, tako i na račun svog naroda. U jednom trenutku on će razmišljati o idejama za navlačenje turista u Izrael – na primer reklamiranjem kroz biblijske reference, natpisima poput „Suvih stopala preko Crvenog mora“ ili „Lov na kitove u Jafi, gde je Mobi Dik dobio morsku bolest progutavši proroka Jonu“!

Svoj prvi i poslednji putopis (jer kako kaže, posle ovoga nijedna zemlja koja drži do sebe neće hteti piscu da izda ulaznu vizu) Kišon završava jednim „rodoljubivim poglavljem“ i čežnjom da se vrati u svoju zemlju. Ono što turistička putovanja čini tako izuzetnim, jeste upravo to što su turistička, pa kratkotrajnost putovanja čini da nam sve izgleda lepše, drugačije i vrednije. Posle dužeg boravka ipak, navike koje smo tako brižljivo gajili u svojoj zemlji zakucaju na vrata i odjednom više nismo turisti, nego stranci.

„Najednom su nam postale strane sve te visoko razvijene zemlje u kojima ekspresna pisma stižu pre običnih, gde satovi na stanicama pokazuju tačno vreme, gde liftovi voze sve do poslednjeg sprata i gde svaka šibica pali. Hteli smo da nas opet prevari sat na stanici i da pobesnimo na poštara koji nam nije uručio preporučeno pismo jer se tog dana već dosta nahodao. Želeli smo da dospemo u zemlju koja ima atomske centrale, a na telefonski priključak morate da čekate godinama, i gde vam uz lift odmah isporuče i tablu na kojoj piše Ne radi.“

Kišonovi putopisi će vas garantovano nasmejati, a možda i podsetiti na neke situacije koje ste i sami doživeli na putovanjima. Jedini problem sa ovom knjigom jeste taj što je prekratka, ali srećom, u piščevom opusu ih ima sasvim dovoljno. A ako niste bili te sreće da u skorije vreme odete na neko putovanje, obavezno potražite ovu knjigu, možda ćete, nakon što je pročitate, to ipak malo lakše podneti.

Ocena: 4/5

Izdavač: IP Book