Stsh's Book Corner

Home All post

Prođe leto, kao da ga bilo nije. I evo, moram ovako javno da vam priznam da uopšte ne delim euforiju oko jeseni sa većinom ljudi koje pratim po društvenim mrežama. Gde oni vide prelepe boje na drveću, ja vidim nakostrešenu frizuru od vlage. Jesen, naravno, ima i svojih lepih strana, pa se tako već radujem novim čajevima kojima treba da se snabdem. Ćebići i džemperići se vraćaju na velika vrata, kao i kućne patofnice (mala ispravka: ćebići za mene nisu sezonski predmet: čim se upali klima, ja se pokrivam, tako da je uvek pri ruci, čak i kada je napolju 40 stepeni). A za većinu ljudi i savršeno raspoloženje za čitanje.

Mene je avgust u tom smislu pozitivno iznenadio, mada se, realno gledano, onih nekoliko pravih tropskih dana nije moglo raditi ništa osim ležati i čitati. Možda nisam bila na plaži, ali vala čitala sam kao da jesam. I ne samo da sam pročitala više knjiga nego što sam planirala, već su neke od njih bile i baš debeljuškaste. Evo spiska:

1. Black Swan Green, David Mitchell (knjiga čija je radnja smeštena u deceniju u kojoj sam se rodila) – knjiga koja je na mene ostavila toliko mlak utisak da sam i zaboravila da sam je pročitala. Ovo je prva Mičelova knjiga koju čitam u originalu i plašim se da je bila loš izbor za prvu zbog velike količine slenga u romanu; takođe, ovo je prvi Mičelov young adult roman koji sam pročitala i dosta se razlikuje od njegovih prethodnih romana koje sam imala prilike da čitam. Sve ovo, naravno, ne znači da je knjiga loša, ali meni apsolutno nije legla i polako ali sigurno odlazi u zaborav.

2. Devojka s pomorandžama, Justein Gorder (voće ili povrće u naslovu) – odmah da se razumemo: da nije Popsugar izazova, verovatno nikada ne bih pročitala još neku Gorderovu knjigu, a nakon ove imam još manju želju da se ikada sretnem sa njegovim pisanijama (kao što vidite, avgust je počeo prilično loše, ali ne bojte se, biće bolje do kraja). Ova knjiga je za mene bila potpuno gubljenje vremena i bogu hvala što je kratka, inače ne znam da li bih je završila. Na kraju izuzetno predvidive priče bez neke posebne poente, u mojoj glavi ostaje večito pitanje, a to je: ko je ciljna grupa Gorderovih knjiga. To pitanje će za mene ostati večita misterija, još otkako sam čitala „Sofijin svet” (koji je, da se razumemo, u poređenju sa ovim romanom, remek-delo).

3. Rakun koji je hteo da opere ceo svet, Ištvan Lakatoš – nakon prethodna dva romana, Lakatošev vispren duh i nesvakidašnji smisao za humor bukvalno su me digli iz mrtvih. U pitanju je drugi deo serijala „Ema i Tesla” (u prodaji bi trebalo da bude za koji dan), stimpank romana za decu. Lakatoš je, inače, poznat kao mađarski Tim Barton i pored toga što piše knjige, on ih i ilustruje, tako da to nisu klasični romani, već pre spoj romana i stripa (i ja još uvek nisam sigurna da su to knjige samo za decu). U ovoj knjizi, rakuni opsednuti čistoćom ustremili su se na Zemlju u svom svemirskom brodu u obliku veš-mašine, a situacija je toliko ozbiljna da ovoga puta Tesla u pomoć mora da pozove i svoju armiju klonova. Kao i prvu knjigu, i ovu sam čitala sa uživanjem i sa neskrivenom ljubomorom što ovako kul knjige nisu postojale kada sam ja bila mala.

4. Stanarka napuštenog zamka, En Bronte (knjiga književnice sa muškim pseudonimom) – En je jedina od sestara Bronte koju do sada nisam čitala. Kakav danak neiskustvu! Objavila sam recenziju romana (možete je pročitati klikom OVDE), pa neću da se ponavljam, ali ću vam reći samo da mi je En zvanično omiljena od sestara Bronte. Eto, toliko.

5. Alijenista, Kejleb Kar (knjiga čiju si ekranizaciju gledala pre čitanja) – kao što i sam izazov kaže, seriju „Alijenista” počela sam da gledam pre nego što sam uopšte i saznala da je knjiga objavljena kod nas (nakon reklamiranja novog izdanja romana prosto je bilo nemoguće da ne povežete ta dva). Serija mi se dopadala, pa sam odlučila da potražim i roman, naročito posle ogromnog broja preporuka. Recenziju ćete uskoro moći da čitate na blogu, a seriju ovim putem toplo preporučujem svima, naročito ljubiteljima istorijskih trilera.

6. Boja purpura, Alis Voker (knjiga adaptirana u predstavu ili mjuzikl) – „Boja purpura” je višetruko nagrađivani klasik moderne američke književnosti za koji sam, naravno, čula odavno, ali nekako se dogodilo da do sada nisam imala prilike niti da pročitam knjigu niti da pogledam film. Sa ovim romanom imam sličan problem kao sa Mičelovim, samo je situacija obrnuta. Čitala sam prevod i izuzetno mi je žao zbog toga pošto je prevod, najblaže rečeno, prilično loš. To je (ma koliko bila svesna toga) dosta uticalo na celokupan utisak o knjizi, ali odlučila sam, i ovim putem obećavam, da ću je pročitati još jednom, ali u originalu.

7. Here I Am, Jonathan Safran Foer (knjiga iz poznatog čitalačkog kluba) – ovaj roman sam kupila na Sajmu i baš sam se obradovala kada sam, tražeći neku knjigu za ovaj izazov, shvatila da se nalazi na listi čitalačkog kluba Florens Velč (Florence and the Machine). U pitanju je još jedan odličan Forov roman koji, nažalost, nije preveden kod nas. Geopoetika je do sada prevela dva njegova romana („Sve je osvetljeno” i „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”), ali nešto mi se čini da su ga usput zaboravili. Recenziju pišem uskoro, a vi do tada, ako već niste, obavezno bacite pogled na njegove romane. For je zaista odličan pisac i zaslužuje mnogo više pažnje.

Među navedenim knjigama mesto favorita dobija roman En Bronte. „Stanarka napuštenog zamka” svakako nije najbolji roman koji sam pročitala u životu, pa čak ni ovog meseca (zato počasno mesto druge pratilje dobija Here I Am), ali je, kao što sam to pokušala da naglasim u recenziji, izuzetno važan zbog stavova koje je u njemu iskazala autorka. I uprkos tome što je objavljivanje kasnijih izdanja javnost pokušala da spreči, En je konačno prepoznata kao žena ispred svog vremena i kao borac za ravnopravnost polova, a sam roman kao jedan od prvih feminističkih romana ikada napisanih. I baš zbog toga što je En nepravedno ostala u senci svojih sestara, što je poznata samo kao „još jedna Bronte” ili čak „treća sestra Bronte”, treba da pročitate njen roman i uverite se koliko je zapravo drugačija.

Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak? Da li već, kao i ja, patite za letom? Kako vam se kosa ponaša po vlažnom vremenu? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

En Bronte (1820-1849) najmlađa je od sestara Bronte, čuvenih britanskih književnica iz 19. veka. Rođena je u Jorkširu, kao najmlađa od šestoro dece. Zajedno sa sestrama Šarlotom i Emili, takođe poznatim književnicama,1846. godine izdaje zbirku poezije (sve tri su pri objavljivanju koristile muške pseudonime). Napisala je dva romana: „Agnes Grej“ (1847) i „Stanarka napuštenog zamka“ (1848). Oba romana su objavljena pod imenom Akton Bel, pseudonimom koji je En koristila i za objavljivanje zajedničke zbirke poezije. En Bronte je umrla od tuberkuloze u 29. godini života.

Kada je „Stanarka napuštenog zamka“ objavljena, javnost je bila podeljena. S jedne strane, kritičari su se zgražavali nad temama i postupcima određenih likova u romanu (naročito zbog opisa porodičnog nasilja, uticaja alkohola i pokušaju žene da napusti muža i sa sinom započne samostalan život), dok je s druge strane, roman doživeo ogroman uspeh kod čitalaca i odlično se prodavao. Čak je i rođena sestra autorke, Šarlot Bronte, smatrala da je knjiga nedolična i, nakon što je En preminula, pokušala da spreči nova izdanja romana.

Prašina koja se digla oko romana navela je autorku da se u drugom izdanju putem predgovora obrati javnosti (i dalje pod pseudonimom) i da odgovori na neka od gorućih pitanja, među kojima je bilo i pitanje pola autora, u čiju istinitost su mnogi sumnjali. Koji god da su bili motivi autorke da se sakrije iza muškog pseudonima (neki smatraju da je u pitanju nedostatak hrabrosti, no verovatnije je da je En, opravdano, smatrala da će knjiga koju potpisuje muškarac prosto biti ozbiljnije shvaćena), predgovor „Stanarke napuštenog zamka“ danas se smatra jednom od najpoznatijih i najubedljivijih odbrana romana, a nekoliko poslednjih rečenica u njemu izuzetno naprednim shvatanjem problema autorstva i polne ravnopravnosti:

„Što se tiče piščevog identiteta, želim da istaknem da Akton Bel nije ni Kurer ni Elis Bel, stoga ne pripisujte njegove mane njima. Što se tiče pitanja da li ime zaista njemu pripada ili je izmišljeno, to nije od značaja onima koji ga poznaju po njegovim delima. Podjednako je nebitno, smatram, da li je pisac pod tim imenom muškarac ili žena, kako jedan ili dva kritičara tvrde da su otkrili. Dobrim delom optužbe shvatam kao pohvalu prikaza ženskih likova; i premda sam slobodan da pripišem neprijateljstvo svojih kritičara ovoj sumnji, neću se truditi da je razbijem, jer po mom mišljenju, zadovoljan sam što je, ako je knjiga dobra, ona takva bez obzira na pol pisca. Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.“

„Stanarka napuštenog zamka“ je priča o Helen Hantingdon (alijas Grejam) koja se krišom, pod okriljem noći, uselila u napušteni zamak Vajldfel i time zagolicala maštu dokonog komšiluka. Zbog tamne odeće koju je nosila i sina od kog se nije odvajala, brižne komšije zaključile su da je u pitanju udovica, a njeno odbijanje da se socijalizuje sprečilo ih je da saznaju išta više i tako zadovolje svoju nezasitu znatiželju i ljubav prema tračevima, tako tipičnim za dokonu viktorijansku elitu.

„Zove se gospođa Grejam i u žalosti je – ne u udovičkoj crnini, nego u polucrnini; i sasvim je mlada, kažu – nema više od dvadeset pet -dvadeset šest godina – ali je tako uzdržana! Pokušale su sve moguće da otkriju ko je ona, i odakle je, i sve o njoj, ali ni gospođa Vilson, svjim upornim i drskim, tačno sračunatim pogocima, niti gospođica Vilson, svojim veštim manevrisanjem, nisu uspele da izmame jedan jedini zadovoljavajući odgovor ili bar uzgrednu opasku, ili nehotičan izraz lica kadar da utoli njihovu radoznalost ili baci najslabiji zračak svetlosti na njenu prošlost, prilike ili poznanike. Štaviše, bila je jedva učtiva prema njima i očigledno raspoloženija da im kaže ‘zbogom’ nego ‘dobar dan’.“

Jedan od prisutnih ovom govorkanju, Gilbert Markam, farmer kroz čija pisma prijatelju i saznajemo o ovoj priči, zbližiće se sa novom stanarkom zamka Vajldfel (i neminovno se zaljubiti u nju) i uskoro će, zajedno sa čitaocem, saznati da razlog uzdržanosti nove stanarke zamka Vajldfel nije oholost, već neprijatna prošlost koju i od koje se s dobrim razlogom skriva. Ukoliko njen muž sazna gde se nalazi, izgubiće sina – zakon u viktorijanskoj Engleskoj uvek je bio na strani muškaraca, a u očima takvog zakona žene jedva da su imale ikakva prava. Stoga Helen odlučuje da pobegne, uz pomoć svoga brata, ali i da se sama izdržava prodajući slike koje je sama naslikala. Samostalnost glavne junakinje se tadašnjoj javnosti s razlogom činila nedoličnom – ženska samostalnost posmatrana je kao devijacija i nije bila ohrabrivana. Uprkos svojoj smeloj odluci, Helen nije sasvim odolela vaspitanju svog vremena – kada se njen nasilni muž teško razboli, ona će bez mnogo premišljanja otići da ga neguje, a kada joj Gilbert izjavi ljubav, bez premišljanja će ga odbiti, smatrajući da je nedostojna nove ljubavi.

„Stanarka napuštenog zamka“ danas se smatra jednim od prvih feminističkih romana, pa je, sa tog stanovišta, sasvim razumljivo što je u vreme objavljivanja nailazio na oštre kritike i bojazan da narušava moral društva. En Bronte je otvoreno pisala o bračnim problemima kroz koje je u to vreme prolazilo mnogo žena (a kroz koje mnoge prolaze i danas). Problem nije bila tematika, već način na koji je autorka pristupila problemu. Žena zarobljena u nesrećnom braku je bila normalna pojava, ali ipak i tabu tema, nešto što je svima bilo poznato, prihvatljivo i kao takvo nije bilo podložno diskusiji. Žena pred zakonom svakako nije imala nikakva prava: nije imala prava na imovinu, nije imala prava da traži razvod (osim u vrlo retkim, ekstremnim slučajevima koji su se vrlo teško dokazivali), a o starateljstvu nad detetom nije mogla ni sanja. Prema tome, način na koji Bronte portretiše svoju junakinju mora izazvati skandal. Najveći problem je njena neposlušnost. Kako je izjavila Mej Sinkler, jedna od biografa sestara Bronte, „zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantingdon pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba“. Ona odbija da se povinuje autoritetu muža i odlučuje da pobegne od pakla u kom živi i sama sebi i sinu stvori uslove za život. Mnogi su u liku Helen prepoznali samu En Bronte, pogotovo zbog činjenice da se i Helen izdržava od umetnosti koju stvara, kao i zbog toga što to čini u tajnosti, u senci muškarca (u slučaju junakinje to je njen brat, u slučaju autorke njen pseudonim).

Glavna junakinja romana nije jedina „provokacija“ koja je dovela do burnih reakcija javnosti. En Bronte je bez okolišanja pisala o alkoholizmu i kocki, porocima dobro poznatim među muškarcima tadašnje više klase. Ovo je bila još jedna tabu tema koje se autorka tako olako dohvatila, a u nedostatku boljih argumenata, javnost je autora spornog romana optuživala da ohrabruje takvo ponašanje (ovo je bila praksa u osuđivanju književnih dela u prošlosti, slične optužbe stizale su i na račun Gistava Flobera nakon što je objavio „Gospođu Bovari“). En Bronte se i ovim optužbama pozabavila u svom predgovoru:

„Nisam ispisivao stranice koje slede da bih zabavio čitaoce, niti da bih zadovoljio svoj lični ukus, niti pak da bih se dodvorio štampi i javnosti. Želeo sam da kažem istinu, jer ona otkriva svoju poruku onima koji znaju da je prihvate. Ali kako se neprocenjivo blago neretko krije na dnu bunara, potrebno je hrabrosti da se uroni i dođe do njega, naročito jer će onaj ko se na to reši navući na sebe prezir i oštru osudu zbog blata i vode u koju se odvažio da uskoči umesto da mu se ukaže zahvalnost zbog pronađenog dragulja.“

A onima koji misle da je roman pisan sa „morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu“ u daljem tekstu poručuje:

„Pogrešno ste me razumeli ako mislite da verujem da su postupci ove nesrećne propalice i njegovih raskalašnih drugova koje sam predstavio primeri ustavljenog ponašanja društva – primer je ekstreman, kao što sam verovao da će svako zaključiti; ali znam da takve osobe postoje i ako sam ubedio makar jednog brzopletog mladića da ne pođe njihovim stopama ili sprečio nepromišljenu devojku da počini prirodnu grešku moje junakinje, knjiga nije uzalud napisana.“

Kada kažemo sestre Bronte, En sigurno nije ta koja prva pada na pamet, iako su njeni romani u vreme objavljivanja bili mnogo popularniji kod publike od romana Šarlot i Emili. Zlonamerne kritike i pokušaji mnogih da ospore vrednost njenog drugog romana (među kojima je, kao što je već rečeno, bila i njena sestra) doprineli su da njene reči padnu u zaborav, ali ne zadugo. En je, takoreći, ponovo otkrivena krajem dvadesetog veka, a poruka njenog romana konačno priznata kao veoma važna i neosporno ispred svog vremena. „Stanarka napuštenog zamka“ nije roman bez mana, ali njegova vrednost se ponajviše očitava u kontekstu u kom je stvaran (iako ni van konteksta ni po čemu značajnom ne odudara od klasičnih viktorijanskih romana, kako po zapletu, tako po stilu) i snažnoj i prkosnoj poruci koju kazuje. Možda En nije bila najtalentovanija književnica od sestara Bronte, ali je svakako bila najglasniji borac za ravnopravnost žena. To je najverovatnije i osnovni razlog zbog kog je vremenom gurnuta u zapećak i zbog kog je (neopravdano) i dan danas u senci sestara i krajnje je vreme da joj se prida značaj kakav i zaslužuje.

Ocena: 5/5

Izdavač: Vulkan

Džejms Boven (1979) britanski je muzičar i pisac koji je svetsku slavu stekao romanom „Ulični mačak Bob“. Boven je, tokom svoje problematične mladosti, za život zarađivao kao ulični svirač i prodavac novina. Pažnju javnosti je, međutim, privukao zahvaljujući žutom mačoru koji mu je tokom radnih sati svakoga dana pravio društvo. Postepeno se glas o uličnom sviraču i njegovom krznenom prijatelju širio i van granica Londona – zahvaljujući internetu i televiziji, priča o Džejmsu i Bobu obišla je svet. Boven je, nakon toga želeo da ispriča svoju stranu priče i uz pomoć pisca Garija Dženkinsa napisao je knjigu „Ulični mačak Bob“, a zatim i sedam nastavaka. Po Bovenovom prvencu je 2016. godine snimljen istoimeni film, a glavnu ulogu dobio je upravo njegov mačak Bob.

Džejms je detinjstvo proveo u čestim selidbama na relaciji Engleska-Australija. Roditelji su mu bili razvedeni, a majka, sa kojom je živeo, nije mogla da se skrasi, pa su ona i Džejms često menjali mesto stanovanja. Upravo je iz toga proistekao Džejmsov osećaj nepripadanja: kratki periodi koje je provodio na jednom mestu nisu bili dovoljni da stekne čvrsta prijateljstva, a zbog čestog menjanja škole nije uspevao da se uklopi u društvo. Tinejdžerske godine dovele su do novih problema – napustio je školu i odao se porocima. Kada je konačno odlučio da napusti majku i vrati se u Englesku, sve je krenulo nizbrdo. Džejms je vrlo brzo postao beskućnik, navučen na heroin.

„Život na ulicama Londona ti oduzima dostojanstvo, identitet – zapravo, sve ti oduzima, sve. Najgore od svega je što ljudi imaju pogrešno mišljenje o tebi. Vide te kako živiš na ulici i tretiraju te kao da nisi osoba. Ne žele da imaju išta s tobom. Nemaš nijednog pravog prijatelja. Dok sam spavao na ulici, uspeo sam da dobijem posao higijeničara u kuhinji. Ali su me otpustili kada su saznali da sam beskućnik, mada nisam ništa zabrljao na poslu. Kada si beskućnik, šanse su ti zaista male.“

Ipak, Džejms uspeva da se dozove pameti i posle pet godina korišćenja heroina odlučuje da okrene novi list i potraži pomoć. Baš te godine, kada bude počeo sa odvikavanjem, u njegov život će ušetati Bob.

Kada je Džejms prvi put ugledao povređenog mačora u hodniku svoje zgrade, kućni ljubimac mu nije bio ni na kraj pameti. U trenutku kada je na odvikavanju od droge i jedva sastavlja kraj s krajem, poslednje što mu je potrebno jeste još jedna duša o kojoj će da brine i još jedna usta koja treba da hrani. Pa ipak, prizor povređene životinje tera ga da se prihvati brige o mačoru (na čije lečenje daje poslednji peni), samo dok se ne oporavi, nakon čega će ga pustiti da nastavi svojim putem. Bob će, međutim, imati sasvim drugačije planove. Ne samo da neće želeti da se odvoji od svog novog prijatelja, već će biti tu kada mu je najpotrebniji i promeniće mu život iz korena.

Iako ovaj roman deluje kao idealno štivo za mačkoljupce (i samo za njih), ovo nije samo priča o životu jedne mačke. Boven iskreno govori o opasnosti poroka i teškoćama života na ulici, o nevidljivim ljudima pored kojih prolazimo svakoga dana ni ne primetivši ih. Džejms Boven nije pisac, a pomoć koju je dobio od Dženkinsa pri pisanju svoje priče sasvim je neprimetna. Pa ipak, iako priči manjka stilskih ukrasa, ona je veoma autentična i topla i kao takva se teško ispušta iz ruku. Poruka kojom knjiga započinje jeste poruka čitave priče: koračajući kroz život nailazimo na razne putokaze, a ponekad su baš oni najneverovatniji ti koje treba pratiti.

„Negde sam pročitao jednu čuvenu izreku. Ona kaže da tokom života ljudi svakoga dana dobijaju drugu šansu. To treba iskoristiti, mada mi to obično ne radimo.“

„Ulični mačak Bob“ je, zapravo, knjiga o novim počecima i drugim šansama. U trenutku kada se Bob i Džejms sretnu, oni neobično liče jedan na drugog: sami su, napušteni, očajni i u prilično lošem zdravstvenom stanju. Takođe, ovo je lep podsetnik da se dobro dobrim vraća (barem ponekad). Spasavanje Boba predstavlja prvi korak na putu spasenja samog Džejmsa: od loših navika i lošeg, usamljeničkog života. Sve što mu je bilo potrebno jeste razlog da nastavi dalje, a taj razlog je pronašao upravo u svom krznenom prijatelju.

Ako ste i sami ljubitelji mačaka, verovatno ste već stavili ovu knjigu na svoj spisak za čitanje. Ako pak i niste, pružite Bobu šansu, ko zna, možda vas baš on natera da promenite mišljenje.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta

Šta je leto bez letnjeg upitnika? Ništa. Kao da ga nije ni bilo. Sigurna sam da ste iznenađeni činjenicom da ove godine sezonski upitnik zapravo objavljujem dok traje sezona, ali vi znate da ja volim da vas iznenadim s vremena na vreme. Dušmani će možda prokomentarisati da leto samo što nije prošlo, ali molim lepo, ko još želi da čita o letu kada temperature više odgovaraju novembru nego julu? Niko. Pa, naravno, vidite, ja sve radim s dobrim razlogom.

Pred vama je verovatno najjednostavniji upitnik koji ste ikada videli, pronašla sam ga nekom od knjiških youtube kanala (da me ubijete, nemam pojma na kom, nisam se setila da zapišem), prevela ga i ostavljam ga u amanet svima koji žele da ga preuzmu. A evo i pitanja:

1. Koje tri knjige planiraš da pročitaš ovog leta?

Trenutno čitam roman „Alijenista“ Kejleba Kara, a nakon njega planiram da se bacim na „Boju purpura“ Alis Voker i Here I Am Džonatana Safrana Fora. I to vrlo verovatno baš tim redosledom.

2. Koji junak je po tebi personifikacija leta?

Prva junakinja koja mi pada na pamet je Pipi Duga Čarapa. Osim činjenice što ima običaj da putuje morem i obilazi svakakva pusta ostrva, ona je verovatno najbezbrižniji i najlepršaviji lik kog je svetska književnost ikada iznedrila. A to su mi upravo asocijacije na leto: bezbrižnost, opuštenost i lepršavost.

3. Koja knjiga te asocira na leto?

Ovo mi je ubedljivo najteže pitanje iz ovog upitnika, jer nemam običaj da čitam ono što se smatra tipičnom letnjom literaturom. Na pamet mi prvo pada roman „Leto“ Tuve Janson (veoma originalno, znam), iako me sama knjiga ne asocira na leto, kao i romani Aleksandra Sekulova. Asocijacije su više nego jasne i same se nameću, ali ja ih, lično, ne vezujem za leta kakva volim. Kada pomislim na leto, pomislim na obimne knjige, a jedna takva, iako sa letom kao takvim nema nikakve veze jeste „Utkani svet“ Klajva Barkera. Naime, nju sam čitala na jednom letovanju, davno, a tragovi mora, soli i sunca se na njoj i dalje poznaju.

4. Kakve knjige čitaš na letovanju? Postoji li neka knjiga koja te asocira na neko konkretno letovanje?

Retko kada odvajam neke specijalne knjige za letovanje. Čitam ono što bi svakako trebalo da dođe na red (uvek u glavi imam neki okviran plan čitanja za nekoliko meseci unapred). Ponekad dam prednost obimnim knjigama, naročito ako planiram lenčarenje na plaži, pošto na plaži čitam izuzetno brzo i koncentrisano, pa to valja iskoristiti.
Dok sam studirala, uvek sam sa sobom na letovanje nosila literaturu za ispit (uglavnom sam preko leta spremala Opštu, pa sve i da sam htela, nisam mogla da čitam nešto što ne potpada pod silabus). Posebno je interesantno bilo spremanje čuvene Opšte 3, kada su mi na plaži društvo pravili Zolin „Žerminal“ i Tolstojev „Rat i mir“. Dakle, dobro razmislite pre nego što me pitate da vam preporučim štivo za plažu.

5. Kada bi mogla da odeš na letovanje sa nekim piscem, ko bi to bio i gde biste išli?

Već neko vreme maštam o tome da posetim Portugaliju, pre svega Lisabon, a ko bi bio bolji vodič za takvo putovanje od Saramaga? Ali, pošto je to, nažalost, nemoguće, zadovoljiću se čitanjem njegovog „Putovanja kroz Portugaliju“, knjige koja još uvek čeka nepročitana.

6. Najbolja knjiga koju si pročitala ove godine?

Ovo je obično veoma teško pitanje i postoje godine u kojima se pošteno namučim da odaberem i top 10 pročitanih knjiga za post u kom sumiram čitalačku godinu, ali ove godine se (što sam upravo shvatila dok sam listala pročitane knjige na Goodreads-u) izdvojila jedna: We Should All Be Feminists. Pisala sam o ovoj knjizi na blogu (recenziju možete pročitati klikom OVDE) i molim vas, ako niste, obavezno pročitajte ovu kratku knjigu ili poslušajte govor Čimamande Ngozi Adiči, po kom je knjiga i napisana.

7. Kako si provodila leto dok si bila mala?

Uvek na nekoj vodi. Ako ne bismo išli na more (a devedesetih nismo baš često bili u prilici da putujemo), onda na Lidu. Dok sam bila baš mala, otac je radio dvokratno, tako da smo svaki sunčani dan provodili na Dunavu, od trenutka kada prolećne temperature to dozvole, do prvih prohladnih jesenjih dana. Imali smo čamčić kabinaš i Đoleta, sivu patuljastu pudlu, koji je išao svugde sa nama. Na Dunavu sam naučila da plivam, da volim vodu, da gacam po mulju, da pecam i da hvatam žabice (a kasnije na moru i da skupljam školjke i lovim hobotnice. Zanimljivo, ali ribu i plodove mora nikada nisam volela da jedem) pa mi je i dan danas životni san da živim negde tik pored vode. Ako baš mogu da biram, biram more, ali i reka može da posluži. Samo da je voda!

8. Imaš li neke planove za ovo leto i ako imaš, koji su to planovi?

Ovo leto ću pamtiti po tome što mi se svaki plan da šmugnem iz zemlje izjalovio (jedan bukvalno par sati pred put), tako da nadalje mudro ćutim. Najverovatnije nećemo otići na more (šmrc), ali ćemo se potruditi da ukrademo koji vikend i malo obiđemo Srbiju (što smo u nekoliko navrata ove godine i činili). Plan je, naravno, da se malo bućnu stopalca, kad se već neće osoliti, ali videćemo gde će put da nas nanese. Imam neke destinacije na umu, ali kao što rekoh, bolje da ćutim, čisto predostrožnosti radi, da ne čuje zlo.

To bi bilo to za danas. Kao što sam već rekla, ukoliko želite da odgovorite na pitanja, samo izvolite. Vremena imate napretek, šuška se da ćemo ove godine imati miholjsko leto (a možda je ipak bolje da požurite, pošto ako su naši meteorolozi najavili miholjsko leto, to verovatno znači da će sneg pasti koliko sutra). Jedva čekam da pročitam vaše odgovore!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Političku situaciju Portugalije i njen odnos prema Evropi, Žoze Saramago je pretočio u simboličnu priču u kojoj se Pirinejsko ostrvo doslovno odvaja od kontinenta i počinje da pluta Atlantikom. Ovaj „Kameni splav“, po kojem je roman i nazvan, ne samo da brine novopečene ostrvljane koji su se na njemu zatekli, već zbog svog nepredvidivog kretanja budi paniku u celom svetu. Kao da ova situacija nije sama po sebi dovoljno bizarna i neverovatna, prethodilo joj je još jednako bizarnih pojava koje su se dogodile sasvim običnim, nasumično odabranim ljudima.

Žoana Kurda je žena koja je štapom u zemlji zagrebala liniju koju je nemoguće obrisati, nakon čega su „zalajali svi psi iz Serbera, izazivajući strah i paniku među stanovnicima jer je od pamtiveka vladalo uverenje kako će se, kada zalaje pseća vrsta koja je oduvek bila nema, čitav svet naći na ivici istrebljenja“. Žoakim Sasa je čovek „slabašno obdaren prirodnom snagom“ koji je jednog dana na plaži, zabave rade, podigao izuzetno težak kamen i bacio ga ispred sebe; ali kamen nije, kako je Žoakim očekivao, pao ispred njegovih stopala, već je poleteo nekoliko metara unapred i pao u duboko more, pritom napravivši nekoliko „žabica“. Pedro Orse je „hodajući seizmograf“ koji pod svojim tabanima oseća potrese zemlje koje niko u njegovoj okolini ne oseća (a za koje se kasnije ispostavi da se jesu dogodili). Žoze Anajso je čovek koga konstantno prati jato čvoraka i sam „zbunjen razlozima ovog krilatog festivala“. Marija Guavajra je žena koja je iz čiste dosade počela da para staru čarapu, samo da bi posle nekog vremena shvatila da se čarapa ne smanjuje, a da vunica koju iz nje izvlači nema kraj.

Ovih petoro ljudi će se sresti, i u pratnji jednog psa, započeti dugo putovanje, uvereni da fenomeni kojima su prisustvovali imaju direktne veze sa otcepljenjem ostrva i rešeni da za čitavu ovu pometnju pronađu uzrok.

„Poznato je da svaka posledica ima svoj uzrok, i to je univerzalna istina, međutim, nije moguće izbeći određene greške u prosuđivanju, ili najobičnijem prepoznavanju, jer se dešava da pomislimo kako ova posledica potiče od ovog uzroka, a zapravo je uzrok drugi, daleko od domašaja rasuđivanja koje imamo na raspolaganju i od nauke koju mislimo da posedujemo. “

Putovanje Saramagovih odabranih čergara neće biti niti kratak, niti lak. Uvereni da ih drugi ljudi ne razumeju ili da bi ih, ako bi im ispričali šta im se dogodilo, nazvali lažljivcima, ova grupa će se, sasvim prirodno, izuzetno zbližiti. Neki od njenih članova i više od onoga što su to možda na početku očekivali, pa će ljubavne veze koje se u međuvremenu izrode (i najednom postanu isprepletane) dovesti do niza dodatnih komplikacija.

Uz praćenje putovanja ove grupe (i njihovog vernog psa), Saramago komentariše i opšte stanje na ostrvu, ali i stanje u drugim delovima sveta, nastalo zbog iznenadnog odvajanja Španije i Portugalije od ostatka Evrope. Svet ovu pojavu najpre posmatra sa zanimanjem i čuđenjem (mada turisti na početku beže sa ostrva, kasnije će papreno plaćati da mu budu što bliže kako bi ga mogli posmatrati dok plovi), ali kada ostrvo promeni pravac i svojim kretanjem zapreti da se sudari sa tlom i da napravi katastrofu, odjednom vlada opšta panika. Saramago ne propušta priliku da iskritikuje vlast i institucije i u svom dobro poznatom maniru, prikazuje ih kao nestručne, nespremne u trenutku krize i nedostojne svog položaja.

„Obavijeno takvim velom tajne da za pripreme narod nije saznao, niti barem malo posumnjao, vlade i naučni instituti su pripremali ispitivanje suptilnih pokreta koji su poluostrvo vodili morem uz tajanstvenu upornost i sigurnu stabilnost. Saznati kako i zašto su se raspukli Pirineji bila je ideja od koje se već odustalo, nada izgubljena nakon nekoliko dana. Uprkos ogromnom količini prikupljenih informacija, računari su, hladnokrvno, tražili još podataka ili davali besmislene odgovore, kao što je slučaj sa slavnim Tehnološkim institutom Masačusetsa, gde su programeri pocvreneli od stida kada su primili na terminalima odsečnu presudu, Preveliko izlaganje Suncu, zamislite. U Portugaliji, možda zbog nemogućnosti da, sve do dana današnjeg, izbace iz jezika određene tvrdokorne arhaizme, najpribližniji zaključak do kojeg smo mogli da dođemo bio je, Krčag ide na vodu dok se ne razbije, metafora koja samo zbunjuje ljude, budući da se ne radi ni o vodi, ni o krčagu…“

Svojim uobičajeno vedrim tonom, Saramago ispreda još jednu ozbiljnu kritiku društva. Baš kao i u drugim svojim romanima, kao što su, na primer, „Slepilo“, „Zapis o pronicljivosti“ ili „Smrt i njeni hirovi“, on izmišlja fantastičan zaplet i na njega nadovezuje izuzetno verovatnu socijalnu studiju. „Kameni splav“ se može čitati kao parabola o nestalnosti. Ništa nije sigurno, pa čak ni tlo po kojem hodamo. Sa druge strane, Saramago nije pesimista. Ma koliko bio skeptičan prema institucijama, on veruje u ljudski rod i za njegove junake uvek postoji nada („Jedna velika istina jeste da svet ne može biti mrtav“). On uvek veruje u ljubav, prijateljstvo i želju za životom, i ma koliko situacije koje osmišljava na početku delovale katastrofalno, do katastrofe nikada zaista ne dolazi. Saramago veruje u nove šanse i nove početke. Tako će se i Pirinejsko ostrvo, nasuprot mišljenju mnogih, umiriti, okrenuti i ukotviti, svet će nastaviti tamo gde je stao, a ljudi će možda nešto i naučiti. Brestov štap s početka romana (zaslužan za neizbrisivu brazdu koju je zagrebala Žoana Kurda) je u poslednjoj rečenici romana ozeleneo i „možda će procvetati dogodine“.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Džef Zentner je američki pisac i muzičar. Karijeru je započeo kao gitarista i pisac pesama (objavio je pet studijskih albuma, a sarađivao je i sa svetski poznatim muzičarima poput Igija Popa i Nika Kejva). Danas se bavi pisanjem. Objavio je dva romana za mlade, „Kralj zmija“ (2016) i Goodbye Days (2017).

Goodbye Days je roman o gubitku dragih osoba i suočavanju sa bolom koji takav gubitak sa sobom nosi. Sedamnaestogodišnji Karver Brigs ne samo da je u jednom danu izgubio tri najbolja (i jedina) prijatelja, već za njihovu smrt krivi isključivo sebe. Nestrpljiv da sazna kada će drugovi doći po njega na posao, jednom od njih je poslao poruku, ne sluteći da će baš u toj poruci biti poslednje reči koje će im ikada uputiti: Where are you guys? Text me back. Da stvar bude gora, Karver nije jedini koji smatra da je upravo ta poruka izazvala saobraćajnu nesreću u kojoj su Mars, Eli i Blejk nastradali. Njegovo mišljenje dele i pojedini članovi porodica njegovih pokojnih prijatelja, među prvima Marsov otac, sudija koji će učiniti sve da ubedi nadležne da pokrenu postupak protiv Karvera i tako dobije pravdu za svog prerano izgubljenog sina.

Karver se oseća potpuno izgubljeno. Sama činjenica da njegovih prijatelja više nema, dovoljno je teška za podneti, čak i bez govorkanja komšiluka da je on taj koji je kriv za njihovu smrt. Kada sazna da postoji mogućnost da zbog jedne poslate poruke završi u zatvoru, njegova snaga popušta i on počinje da se bori sa iznenadnim napadima anksioznosti koje ne ume da kontroliše. Pa ipak, ma koliko se osećao usamljeno, Karver će se zbližiti sa Džesmin, devojkom jednog od njegovih poginulih prijatelja. Džesmin je nova u gradu i ne poznaje nikoga, a čini se kao jedina osoba koja iole razume kako se Karver oseća. Uprkos tome što je izgubila dečka i što zna šta je tome prethodilo, Džasmin je jedna od retkih ljudi u Karverovoj okolini (osim njegove porodice) koja ga ne osuđuje. Jedna od retkih, ali ne i jedina. Još jedna osoba koja će, potpuno neočekivano, pružiti utehu Karveru i pomoći mu da pregura ovaj strašan period jeste Blejkova baka, koja se o njemu starala gotovo čitavog života. Ona ne veruje da je Karver odgovoran za smrt troje tinejdžera, štaviše, smatra da je suludo uopšte i pomisliti na bilo kakvo krivično gonjenje. Karver jeste poslao poruku Marsu, iako je znao da je baš on za volanom, ali Mars je taj koji je odlučio da tokom vožnje poruku pročita i na istu odmah odgovori. Blejkova baka će, ipak, zatražiti uslugu od Karvera. Predložiće mu da sa njom provede poseban dan, dan kakav bi provela sa svojim unukom da zna da im je poslednji. Nedugo nakon toga, roditelji druga dva prijatelja će od Karvera tražiti isto, ali ovi „dani oproštaja“ biće mnogo teži i bolniji od onog koji je Karver proveo sa Blejkovom bakom. Toliko teški, naime, da Karver nije sasvim siguran da li će mu ovi rituali doneti olakšanje ili će ga gurnuti još dublje u očaj i osećanje krivice.

U skladu sa temom kojom se bavi, roman Goodbye Days je prilično emotivan, ali uspeva da ne bude patetičan. Zentner je stvorio veoma ubedljive likove sa kojima je lako poistovetiti se. Iako je Karver donekle žrtva neverovatnog sticaja okolnosti, ljudi koji mu nisu naklonjeni nikako se ne mogu posmatrati kao negativci, čak ni oni koji mu nanose najveći bol, kao što su Elijeva sestra bliznakinja koja koristi svaku priliku da Karvera okarakteriše kao ubicu ili Marsov otac koji svu svoju energiju usmerava na to da zagorča Karveru život. I oni su, baš kao i Karver, nemoćni pred bolom koji osećaju zbog gubitka svojih bližnjih.

Osim emotivnog aspekta priče u kom se autor bavi načinima na koje se može prebroditi gubitak bližnjih, ovaj roman ima i vaspitnu notu i veoma snažnu pouku. Nije čudno što je kao zamajac priče autor izabrao baš problem korišćenja mobilnih telefona tokom vožnje. Nacionalni komitet za bezbednost u Americi iznosi zabrinjavajuće statistike u vezi sa ovom pojavom. Naime, više od milion saobraćajnih nesreća svake godine u Americi izazvane su upravo zbog čitanja i slanja tekstualnih poruka za volanom (otprilike svaka četvrta, što korišćenje mobilnih telefona tokom vožnje čini opasnijim čak i od vožnje u pijanom stanju). Procena je da u saobraćajnim nesrećama ovog tipa svakog dana u Americi pogine čak devet osoba. Razume se, najpodložniji ovakvom izazivanju saobraćajnih nesreća su upravo mladi. U tom smislu, Goodbye Days se može čitati kao veoma opominjuća i emotivna Don’t text and drive brošura koja vrlo slikovito pokazuje kako samo jedan trenutak nepažnje može zauvek promeniti ogroman broj života.

Goodbye Days svakom novom stranicom opominje čitaoca koliko je prijateljstvo važno, koliko bliske ljude shvatamo zdravo za gotovo i kako čak i najbliže članove porodice zapravo slabo poznajemo. Sa druge strane, ma koliko situacija delovala beznadežno, autor podseća da se nikada ne treba predati i da ne treba gubiti nadu. Ali pre svega, ono što će vam se nakon čitanja ovog romana zauvek urezati u sećanje jeste najupečatljivija i najvažnija poruka koju Goodbye Days sa sobom nosi, a to je: Ne šaljite poruke dok ste za volanom. Ništa ne može biti toliko hitno da zbog toga rizikujete svoj i život ljudi koji su vam u blizini. Kada vozite, parkirajte telefon.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Penguin Random House (Crown Books)

U nekom paralelnom univerzumu svi pregledi meseca jula počinju kuknjavom na vrućine od kojih ne može da se diše ili su, pak, ispunjeni galerijama slika sa letovanja. U univerzumu u kom sam ja trenutno zaglavljena, nema ni jednog ni drugog. Moj jul, svetu poznat kao sezona godišnjih odmora, bio je prilično radan i tokom meseca se dešavalo svašta nešto uzbudljivo. A malo se i čitalo. U julu mesecu beležim šest pročitanih knjiga, i to:

1. Paramparčad – Džejms Frej (knjiga o antiheroju)

Memoari bivšeg zavisnika u kojima autor opisuje svoj boravak u klinici za odvikavanje, knjiga koja je toliko oduševila Opru Vinfri da je brže-bolje odlučila da je smesti u svoj čitalački klub. Nedugo zatim na netu se pojavio članak u kom se taksativno navode dokazi o fabrikovanju činjenica u knjizi, pa je Opra, besna jer je nasela na priču, pozvala Freja da se javno izvini milionima razočaranih čitalaca. Knjiga, naravno, nije preterano izgubila na popularnosti, pa se i dalje smatra kultnom među knjigama koje se bave ovom temom. Za to postoji dobar razlog. Recenziju knjige možete pročitati klikom OVDE.

2. Goodbye Days – Jeff Zentner (knjiga o smrti/žalosti)

Ako vam ime autora zvuči poznato, to je verovatno zbog njegovog prvenca „Kralj zmija“ koji je nedavno objavljen kod nas. Goodbye Days je njegov drugi roman, o dečaku Karveru Brigsu koji je u jednom danu izgubio tri najbolja prijatelja u saobraćajnoj nesreći i to zbog toga što je jedan od njih, koji je bio za volanom, u trenutku nesreće odgovarao na poruku koju mu je Karver poslao. Ne samo što Karver ne može da se oslobodi osećaja krivice za ono što se dogodilo, već je protiv njega podignuta i optužnica za ubistvo iz nehata. Simpatičan YA roman koji se brzo čita, maltene kao slikovita i prilično ubedljiva Don’t text and drive brošura.

3. Kacperijada, Gžegož Kazdepke

Evo jednog instant saveta: kad upadnete u čitalačku blokadu, presecite je knjigama za decu. Iznenadili biste se kako pozitivno deluje na čoveka. Ovo je baš jedna takva, koja me je oduševila. Tek treba da bude objavljena na srpskom (tri bambija za svakoga ko upamti ime pisca). U pitanju je niz pričica o Kacperu, nestašnom, radoznalom dečaku, koje pripoveda njegov otac. Iako je namenjena deci, mene strašno podseća na stil kojim piše Kišon, pa ako imate klince i odlučite da im kupite ovu knjigu, nemojte se čuditi ako se tokom čitanja budete zabavljali i smejali mnooogo više od njih.

4. Kameni splav – Žoze Saramago (alegorija)

Šta da vam kažem, još jedna u nizu odličnih Saramagovih knjiga, ovoga puta priča o fizičkom odvajanju Pirinejskog ostrva od Evrope i nizu neobičnih događaja koji su tom odvajanju prethodili. Ako volite Saramaga, ne treba ni da čekate recenziju, slobodno se bacite na čitanje knjige, nećete se razočarati.

5. Ulični mačak Bob – Džejms Boven (pisac sa prvim slovom tvog imena ili prezimena)

Odmah da kažem da sam ovde malo varala. Originalni zadatak je bio „pisac sa tvojim imenom ili prezimenom“, ali jedina osoba koja mi je pala na pamet je Sandra Braun, a nešto mi se baš i ne čita Sandra Braun. S druge strane, nisam imala gde da smestim ovaj roman, pa sam rešila da budem malo kreativna. Verovatno ste čuli za ovu knjigu, po njoj je pre dve godine snimljen i film (koji tek treba da gledam). Reč je o istinitoj priči, o uličnom sviraču i bivšem narkomanu u čiji život nenajavljeno dolazi žuti mačak koji će mu postati najbolji prijatelj. Roman kao preporučen za mačkoljupce, ali možda i za one koji zbog silnih stereotipa o mačkama kao samoživim, nelojalnim bićima, to nikada nisu postali.

6. Čovek bez osobina – Robert Muzil (omiljeni zadatak iz prethodnog izazova (knjiga od više od 800 stranica))

Priznajem da je ironično (u Alanis Moriset smislu) da sam baš ovu knjigu smestila u omiljeni zadatak. Kakav danak neiskustvu! Takođe, nije baš fer smestiti je u grupu pročitanih u julu, iz prostog razloga što se sa njom borim već mesecima, ali eto, konačno sam je završila. Recenziju neću pisati, zato obratite pažnju. „Čovek bez osobina“ je filozofski roman s početka 20. veka, nikada završen. Često ga porede sa Prustovim delom, ali evo, iz prve ruke da vam kažem da baš i nema mnogo sličnosti (osim u ideji). Ja sam, recimo, Prusta čitala sa uživanjem, dok mi je Muzil izuzetno teško pao. Uopšte mi nije držao pažnju, štaviše, na momente je bio i dosadan (iz milošte ga zovem „Roman bez osobina“), tako da sam drugi tom jedva izgurala, i to na preskok. Fakultet me je naučio da budem objektivna onoliko koliko je to moguće, tako da cenim trud i shvatam zbog čega je ovaj roman važan kada u obzir uzmemo kontekst i vreme u kom je nastao, ali da je u pitanju „roman veka“, kako ga je izdavač reklamirao… baš i nije.

Eto, to vam je moj julski spisak (nadam se da ste i dalje za da lista pročitanih knjiga bude propraćena kratkim komentarima). A titulu favorita (umalo da zaboravim na ovo) odnosi, naravno, Saramago! Znate da, kada se Saramago nađe na spisku, ostale knjige nemaju baš mnogo šanse. Šta da se radi, život ponekad prosto nije fer.

Šta ste vi čitali u julu? Jeste li možda pročitali neku od knjiga sa spiska? Jeste li bili na odmoru ili tek treba da idete? A kad smo već kod odmora, znate li neku dobru knjigu čija se radnja odigrava na primorju (treba mi za izazov!)? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3