Džejms
Boven (1979) britanski je muzičar i pisac koji je svetsku slavu stekao romanom
„Ulični mačak Bob“. Boven je, tokom svoje problematične mladosti, za život
zarađivao kao ulični svirač i prodavac novina. Pažnju javnosti je, međutim,
privukao zahvaljujući žutom mačoru koji mu je tokom radnih sati svakoga dana
pravio društvo. Postepeno se glas o uličnom sviraču i njegovom krznenom
prijatelju širio i van granica Londona – zahvaljujući internetu i televiziji,
priča o Džejmsu i Bobu obišla je svet. Boven je, nakon toga želeo da ispriča
svoju stranu priče i uz pomoć pisca Garija Dženkinsa napisao je knjigu „Ulični
mačak Bob“, a zatim i sedam nastavaka. Po Bovenovom prvencu je 2016. godine
snimljen istoimeni film, a glavnu ulogu dobio je upravo njegov mačak Bob.
Džejms
je detinjstvo proveo u čestim selidbama na relaciji Engleska-Australija.
Roditelji su mu bili razvedeni, a majka, sa kojom je živeo, nije mogla da se
skrasi, pa su ona i Džejms često menjali mesto stanovanja. Upravo je iz toga
proistekao Džejmsov osećaj nepripadanja: kratki periodi koje je provodio na
jednom mestu nisu bili dovoljni da stekne čvrsta prijateljstva, a zbog čestog
menjanja škole nije uspevao da se uklopi u društvo. Tinejdžerske godine dovele
su do novih problema – napustio je školu i odao se porocima. Kada je konačno
odlučio da napusti majku i vrati se u Englesku, sve je krenulo nizbrdo. Džejms
je vrlo brzo postao beskućnik, navučen na heroin.
„Život
na ulicama Londona ti oduzima dostojanstvo, identitet – zapravo, sve ti oduzima,
sve. Najgore od svega je što ljudi imaju pogrešno mišljenje o tebi. Vide te
kako živiš na ulici i tretiraju te kao da nisi osoba. Ne žele da imaju išta s
tobom. Nemaš nijednog pravog prijatelja. Dok sam spavao na ulici, uspeo sam da
dobijem posao higijeničara u kuhinji. Ali su me otpustili kada su saznali da
sam beskućnik, mada nisam ništa zabrljao na poslu. Kada si beskućnik, šanse su
ti zaista male.“
Ipak,
Džejms uspeva da se dozove pameti i posle pet godina korišćenja heroina
odlučuje da okrene novi list i potraži pomoć. Baš te godine, kada bude počeo sa
odvikavanjem, u njegov život će ušetati Bob.
Kada
je Džejms prvi put ugledao povređenog mačora u hodniku svoje zgrade, kućni
ljubimac mu nije bio ni na kraj pameti. U trenutku kada je na odvikavanju od
droge i jedva sastavlja kraj s krajem, poslednje što mu je potrebno jeste još
jedna duša o kojoj će da brine i još jedna usta koja treba da hrani. Pa ipak, prizor
povređene životinje tera ga da se prihvati brige o mačoru (na čije lečenje daje
poslednji peni), samo dok se ne oporavi, nakon čega će ga pustiti da nastavi
svojim putem. Bob će, međutim, imati sasvim drugačije planove. Ne samo da neće
želeti da se odvoji od svog novog prijatelja, već će biti tu kada mu je
najpotrebniji i promeniće mu život iz korena.
Iako
ovaj roman deluje kao idealno štivo za mačkoljupce (i samo za njih), ovo nije
samo priča o životu jedne mačke. Boven iskreno govori o opasnosti poroka i
teškoćama života na ulici, o nevidljivim ljudima pored kojih prolazimo svakoga
dana ni ne primetivši ih. Džejms Boven nije pisac, a pomoć koju je dobio od
Dženkinsa pri pisanju svoje priče sasvim je neprimetna. Pa ipak, iako priči manjka
stilskih ukrasa, ona je veoma autentična i topla i kao takva se teško ispušta
iz ruku. Poruka kojom knjiga započinje jeste poruka čitave priče: koračajući
kroz život nailazimo na razne putokaze, a ponekad su baš oni najneverovatniji
ti koje treba pratiti.
„Negde
sam pročitao jednu čuvenu izreku. Ona kaže da tokom života ljudi svakoga dana
dobijaju drugu šansu. To treba iskoristiti, mada mi to obično ne radimo.“
„Ulični
mačak Bob“ je, zapravo, knjiga o novim počecima i drugim šansama. U trenutku
kada se Bob i Džejms sretnu, oni neobično liče jedan na drugog: sami su, napušteni,
očajni i u prilično lošem zdravstvenom stanju. Takođe, ovo je lep podsetnik da
se dobro dobrim vraća (barem ponekad). Spasavanje Boba predstavlja prvi korak
na putu spasenja samog Džejmsa: od loših navika i lošeg, usamljeničkog života.
Sve što mu je bilo potrebno jeste razlog da nastavi dalje, a taj razlog je
pronašao upravo u svom krznenom prijatelju.
Ako
ste i sami ljubitelji mačaka, verovatno ste već stavili ovu knjigu na svoj
spisak za čitanje. Ako pak i niste, pružite Bobu šansu, ko zna, možda vas baš
on natera da promenite mišljenje.
Ocena:
3/5
Izdavač:
Dereta
Posts
Pre četvrt veka i meni se desila slična situacija: crno mače od oko mesec dana je rešilo da ga usvojim. Sreli smo se na ulici i ono se uzveralo uz mene do glave. Ja ga pomazim i spustim, ono opet. Vidim ja da sam tipovana. Odnesem ga kući. Živeo je s nama malo više od godinu dana, kada je rešio da nas napusti. Kićoni nas je oplemenio isto koliko smo mi njemu pomogli kad mu je trebalo. Takve priče su uvek divne i dirljive. Verujem i da je ova s mačkom Bobom isto takva. Pozdrav 😀
ReplyDeleteNa sličan način je i meni prva mačka ušetala u život. Tada sam još išla u osnovnu školu i jedne noći me je iz sna probudio čudan zvuk - kada sam malo došla sebi, shvatila sam da mi na jastuku leži mačka i prede! Interesantno je da sam neposredno pre toga imala malu operaciju ispod oka, a ona je odlučila da mi se nasloni baš na obraz. Još je interesantnije što smo u to vreme kao kućnog ljubimca imali ženku dobermana, koja je spavala kao beba kod mojih nogu, dok se mačka nonšalantno ušetala u kuću i legla na krevet. :)
DeleteZa dosta mačaka koje sam imala se moglo reći da su izabrale nas, pre nego obrnuto. Čak je i jedna od ovih koje sada imam, kada smo išli da uzmemo mače, prišla meni, a kada sam je uzela u ruke, uhvatila mi se za duks kandžicama i nikako nije htela da pusti. Druge mačiće gotovo da nismo ni pogledali, nismo baš imali mnogo izbora, mače je izabralo nas.
Ono što izgleda hoću da kažem jeste da te priče o mačkama koje odaberu svoj dom nisu baš retke. Baš kao ni te da napuste kuću ako im okruženje više ne odgovara. Mnogo su pametnije i snalažljivije nego što to ljudi misle. Mislim da je to jedan od glavnih razloga zašto ih toliko obožavam :)
Hvala ti na čitanju i na komentaru, podstakla si me na razmišljanje! :)
Ili još gore - ljuti se jer je grdiš! Ja trenutno imam jednu takvu! :D
DeleteMeni je mačka životinja broj 1,oduvek bila, bez obzira što je to jedna jedina koju sam ikad imala. Pustila sam ga da ode kad je počeo neprestano da mjauče pred ulaznim vratima. Na početku je lunjao par dana pa se vrati sav izgreban. Onda ga jednom nije bilo mesec dana. Mislila sam da ga neću više videti. Vratio se jedne noći oko 3 ujutro i mjaukao da ga pustim u stan (6 sprat) Silno smo se izmazili, ostao je do jutra i to je bio poslednji put. Došao je dasa da se pozdravi! Baš su me sad neke davne emocije preplavile. Možda nađem neke slike pa stavim na ig. Ako bude, tagovaću te. Pozdrav 💗
ReplyDeleteObavezno! Fotki mačaka (kao i priča o njima) nikada dosta! :)
DeleteNisam mačkoljubac, mada moram priznati da mi je rasa ruskih mačaka divna, predivna. Bobu ću pružiti šansu svakako, makar na filmu, ako mi knjiga pre ne dođe na red. :)
ReplyDeleteHvala na tekstu. :*
Hvala tebi na čitanju! Da se ne ponavljam, u odgovoru na Isidorin komentar sam napisala osnovne razlike između knjige i filma :)
DeleteJoj znam za tvoje alergije, uvek mi je krivo kada čujem da neko ko voli životinje ne može da ih ima zbog toga :(
ReplyDeleteRoman je prosečan, ali priča je slatka i brzo se čita. Ne mora baš svako štivo vredno čitanja da bude naučni traktat, nekad treba malo odmoriti :) Film sam odgledala juče i nije loš, mada je dosta toga izmenjeno. Priča je adaptirana tako da bude feel-good story, priča o Džejmsovoj mladosti i životu na ulici je stavljena u drugi plan, ubačeni su novi likovi, itd... ali Bob (i, ako se ne varam, čak šest drugih mačaka koje su bile "kaskaderi") je svakako zvezda filma :)
Nama je u kuću jednog dana ušetao sijamac. Verovatno je bio izbačen, ili je pobegao pošto smo ga zatekli kako rovari po đubretu u potrazi za hranom. Odomaćio se istog momenta kada smo mu dali da jede. Zvali smo ga Zigi i on je za to kratko vreme koje je proveo kod nas (nakon nekih godinu dana je otišao isto tako iznenada kao što se pojavio) uspeo da sruši sve predrasude o sijamkama koje sam godinama gajila. To je bila jedna od najumiljatijih i najtupavijih mačaka koje sam ikada imala (ujedno i jedina rasna)! Mnogo mi je bilo žao kada je nestao, svi smo ga obožavali...
ReplyDeleteJa sada imam dve, obe "uličarke", mamu i ćerku (mlađu redovno viđate na fotkama, obožava da pozira uz knjige, čim krenem da "montiram" ćoše za fotkanje, odmah se stvori i zauzme pozu; dok ova starija uopšte nije zainteresovana za eksponiranje). Karakteri su im toliko različiti, da je to neverovatno, prosto čovek nikada ne bi pomislio da su u bilo kakvoj rodbinskoj vezi :)
Blago svima vama kad mozete da drzite bilo kakvog ljubimca u kuci! Ja nazalost imam alergiju na sve zivotnjske dlake i perje pa ne smem ni psa, ni macku, ni zeku, ni pticu da drzim u kuci, a sve ih volim... Dobro, ptice i ne toliko otkako me za usnu kljucnuo sestrin papagaj (imala sam dve godine). Ali ovo me je podsetilo na jedno malo mace od priblizno dva meseca koje je neko izbacio na ulicu i koje sam odnela kuci da ga ne bi zgazila kola. Deka i ja smo ga nahranili i napojili pa sam s mamom obilazila komsijsku kuce sa visokom ogradom gde bih mogla da ga ostavim u nadi da ce se ta preslatka umiljata loptica dopasti nekome ko ce ga zadrzati. Cesto ga se setim i uvek se pitam sta li se desilo sa njim...
ReplyDeleteJa nekako volim da mislim da su sve te mačke koje su odlutale našle neki super udoban dom za sebe. To sigurno nije uvek slučaj, ali tako mi je lakše :)
DeleteKao što već rekoh gore, uvek mi je strašno krivo kada čujem da neko ko voli životinje ne može da uživa u njihovom društvu zbog alergija. :( Ja stvarno ne bih mogla da zamislim život bez ovog mini zoo vrta koji imam u stanu. <3